|
RAZGOVOR SA O. VAJOM JOVICEM, STARESINOM HRAMA SV. ALEKSANDRA NEVSKOG U BEOGRADU
NAJVAZNIJE JE DA SMO LJUDI BOZJI
O. Vajo Jovic, staresina hrama Svetog Aleksandra Nevskog u Beogradu, rodjen je
- Gde je bilo Vase prvo svestenicko sluzbovanje? - Moje prvo svestenicko sluzbovanje bilo je u Zagrebu. Naime, bio sam naimenovan za paroha mariborskog, posle dve godine prakse u Zagrebu, poceo sam da opsluzujem i Maribor, tako sam od pocetka imao misionarsku parohiju. Mariborska parohija je bila udaljena od Zagreba 120 km. Tamo su boravili nasi ljudi na "privremenom radu", a porodice su im uglavnom bile u Bosni ili u Srbiji. Manji broj je bio s porodicama. Trebalo je sve te ljude, zaposlene u raznim industrijskim centrima, pronaci, okupiti, vezati za Crkvu i uspostaviti kontakt sa porodicama rastrkanim po celoj stajerskoj. Tako je moja parohija bila od Zagreba do austrijske granice. - Dogodilo se sta se dogodilo, i na sta niko od nas nije mogao da utice, ali su se ta zbivanja, ako tako smem da kazem, sudbinski odrazila na nase zivote. Vi sa porodicom dolazite u Beograd - Izbegao sam iz Zagreba, za koji me vezuju najlepse i najteze uspomene. Dosli smo u Beograd 1992. godine. Bilo je mnogo iskusenja, koja su bila preveliko opterecenje za moju porodicu. Ni ja sam, iskreno govoreci, nisam bio psihicki sposoban da sve to prihvatim.Porodica iz koje poticem nosi velike traume iz Drugog svetskog rata. Moj deda, ocev otac, stradao je u Jasenovcu. Istinski govoreci, imao sam medju rimokatolicima, Hrvatima i Slovencima, mnogo prijatelja. Tamo sam sreo mnogo dobrih ljudi. Hvala Bogu, nikada nikoga nisam mrzeo niti sam bio opterecen mrznjom, ni onda ni sada. - Sta se to desava sa ljudima u odredjenim situacijama? Nasi stari su govorili: "Usao djavo u narod" kada do juce mirni ljudi "polude", postaju sasvim drugaciji. Cini mi se da tada dobri postaju jos bolji, a zli mnogo gori. - Imam utisak da to ne dolazi iz naroda, nego iz nekih drugih, dalekih i mocnih centara. Drevno je lukavstvo "zavadi pa vladaj", oduvek je bilo tako. Izgleda da ljudi nista nisu naucili iz istorije. To je izvanredan nacin za manipulaciju ljudima, tako i neki dobri neoprezni ljudi budu izmanipulisani. U Hrvatskoj je u ono vreme postojala odredjena ravnoteza straha. Nije bilo do rata ni Srbima ni Hrvatima. U svima je jos zivelo strasno secanje na prosli rat. Mislim da su u dubini duse svi normalni i dobri ljudi, a vecina ih je takva, bili veoma uplaseni od rata. Ali, kad se zamajac zla jednom pokrene, onda se ne da lako zaustaviti. Samo dobri ljudi, izrazito jaki i cvrsti karakteri, zreli i odgovorni, a utvrdjeni u veri, mogu da opstanu na nivou pozvanja u ljubavi prema Hristu, ljubavi prema Bogu i ljubavi prema coveku. - Po dolasku u Beograd bili ste rasporedjeni u hram Svetog Aleksandra Nevskog. - Dosao sam u Beograd, a kako je Mitropolit zagrebacko-ljubljanski G. Jovan ovde bio u izbeglistvu, stavio sam mu se na raspolaganje, jer je on bio moj nadlezni episkop. On me je uputio u crkvu Svetog Aleksandra Nevskog, sa recima da bi verovatno tu bilo najbolje za mene, ako Patrijarh blagoslovi, zato sto je tu razvijena misionarska delatnost. Tako je i bilo. Ovde sam lepo primljen, i to je pomoglo da prebolem moje unutrasnje patnje prevazidjem. Nije bilo tako lako otici iz Zagreba. Ostane coveku, duboko negde, skrivena rana. Tu ranu, veliku patnju, unutarnje raspece, nosio sam u sebi vise od dve godine. Ono sto nosite u sebi niko ne moze da razume; jedni vas osudjuju, drugi preziru, neki hvale U najvecoj meri, ipak, osudjuju. Ali, sud Bozji je za mene najmerodavniji. Smatram da treba ciniti ono sto mogu da ucinim, a mislim da niko ne moze nekoga da natera na zivotnu patnju ili na krst koji on nije spreman da nosi. Ja se divim svima onima koji su spremni da prime krst stradanja i mucenistva. Mislio sam da se to tada trazilo od mene, a ja nisam bio spreman. Tako je bilo i u istoriji hriscanske Crkve. Neki su pobegli od mucenistva, pa su posle strasno postradali i sve izdrzali, a nekima nikada nije bilo dato da prime venac mucenistva. - Dosli ste u hram gde je bila Misionarska skola, koju je dugi niz godina upesno vodio ondasnji staresina hrama, protojerej-stavrofor hadzi Ljubodrag Petrovic. Kako ste se uklopili u novu sredinu? Kako vas je primio staresina hrama, otac Ljuba, i kolege svestenici? - Zaista iskreno mogu da kazem da su me lepo, bratski primili. Ovde sam nasao sebe, narocito zbog misionarskog rada. Ranije sam sam imao iskustva u misionarskom radu. U Zagrebu je postojala Hriscanska zajednica mladih "Sveti Vasilije Ostroski", i bilo je polaznika od 200 do 300 studenata, a radilo se i sa decom, pa sam u Beogradu samo nastavio misionarski rad. Ovde sam zatekao oko pedesetak mojih parohijana iz Zagreba, mladih ljudi koji su dolazili u nasu Hriscansku zajednicu "Sveti Vasilije Ostroski". Oni su se vezali za ovu crkvu i nastavili smo tamo gde smo stali. Zahvaljujuci Visokopreosvecenom Mitropolitu G. Jovanu, ja sam imao prostor u Zagrebu da se bavim misionarskom delatnoscu, zato sto se on sam podsticao misionarski rad i smatrao je da je to izvanredno vazno za zivot Crkv. Nas svestenike je izdasno u tom smislu pomagao. Cesto je i sam ucestvovao, drzeci predavanja i podsticuci nas. Tako smo se ucili misionarskom radu, i to mi je ovde dobro doslo kao dragoceno iskustvo, gde je sve nastavljeno uz dobro vodjenje protojereja Ljubodraga Petrovica, koji je vodio misionarsku skolu. - U Beogradu ste vec 11 godina. U medjuvremenu se dogodilo mnogo toga, prota Ljuba je otisao u penziju, Vi ste staresina hrama Svetog Aleksandra Nevskog, misionarska delatnost se razrastava, a ono ranije sejano donosi plodove. Da li se razlikuju ljudi koji sada dolaze od onih pre jedne decenije? Metod rada je isti, pristup pun ljubavi i blagosti se nije promenio, ali da li sada dolaze ljudi sa drugacijim problemima? Kakav je njihov odnos prema veri? - Problemi su slicni, mada su u ono vreme, dok sam bio u Zagrebu, ljudi prilazili Crkvi vise iz nacionalnih nego iz verskih pobuda. Sebe su u Crkvi dozivljavali kao Srbe, a ne kao pravoslavne hriscane. Trebalo je od njih stvoriti pravoslavne hriscane, to je za nas bilo na prvom mestu. Naravno, vazno je biti Srbin, znati ko si i sta si, ali vaznije od toga je da smo ljudi Bozji. Slican problem je bio i ovde, postojao je jak nacionalni naboj, mada ne kao tamo. Ovde su ljudi, nezadovoljni kako vremenom komunizma tako i postojecim stanjem, u Crkvi su trazili odgovore. Bio je to pozitivan duh trazenja nekih novih odgovora i sadrzaja, kojih u prethodnom razdoblju ili nisu imali ili su pak bili isprazni, nedovoljni, sturi, destruktivni. Zato je trebalo usmeravati, dati novi duh, a taj novi duh jeste onaj stari i vecno novi, pravoslavni hriscanski duh, to znaci put Hristov. Mislim da smo u tom smislu radili dosta uspesno, to se vidi kroz nas hram Svetog Aleksandra Nevskog, gde je mnogo omladine, i to bogopoklone omladine, odane istinskom i pravilnom hriscanskom zivotu. Mi smatramo da smo kroz misionarsku delatnost zaustavili jedan euforicni duh medju omladinom. To je bio interes za veru, ali na pogresan nacin, kao interes za neku politicku partiju, interes za hobi. Posto se interesovanje za veru narocito pojavilo kroz potrebu za krstenjem nekrstenih, odmah smo osnovali skolu za katihumene i priredili uxbenik: "Poke za odrasle pred krstenje i miropomazanje". - Secam se kako je to izgledalo na pocetku. Dolazila sam da se raspitam kada se odrzavaju casovi veronauke, za nekoliko devojaka kojima sam kasnije bila kuma. Nastava se odvijala u jednoj maloj, suterenskoj prostoriji, tamo je bilo i starih i dece i mladih. Svi su pazljivo slusali. Uvek bih ostala na casovima, jer mi je bilo interesantno. - Delo Bozje je cudo koje ne moze niko da zaustavi. Ako Gospod hoce, a mi pokazemo dobru volju kao sluzitelji i saradnici i kao misionari, Bog ce to blagosloviti. On takav trud obilno pomaze. To sam osetio u Zagrebu. Kad smo poceli sa veronaukom, jedini polaznici su bila dva mladica i tri starice. Pouke o veri su bile sredom. Mitropolit je bio istrajan, i mi uz njega, i onda se to umnozilo pa je kasnije dolazilo stotinu, pa i dvesta i trista ljudi. - Najvece priznanje i potvrda Vaseg rada je to sto je hram na svakom bogosluzenju prepun. Nedavno ste dobili i jedno vredno priznanje, gramatu. - U Nedelju mironosica, protu Ljubodraga Petrovica, bivseg staresinu hrama Svetog Aleksandra Nevskog, koji sada vodi Versko dobrotvorno starateljstvo Arhiepiskopije beogradsko-karlovacke, i mene pozvao je staresina ruske crkve o. Vitalij Tarasjev da sluzimo u Ruskoj crkvi, koja je i Podvorje Ruske patrijarsije. Na kraju Liturgije o. Vitalij nam je urucio gramate, koje je dodelio Njegova Svetost Patrijarh moskovski i cele Rusije Aleksije II. Proti LJubi kao osnivacu Pravoslavne misionarske skole i trudbeniku na tome poslu, a ja sam, kao upravitelj Misionarske skole, primio gramatu za skolu. To nam je posebno drago zato sto to priznanje dolazi iz jedne velike Crkve i od jednog zaista velikog Patrijarha. Nije nas rad toliko veliki da bi jedan ruski Patrijarh davao svoj blagoslov, ali ja tu vidim velicinu ruskog Patrijarha kako je on zaista pravi Hristov apostol koji ceni svaku malu zrtvu, maleni prinos, ma gde on bio. - Pored ljudi koji u ovaj hram dolaze zbog iskrene vere, ovde dolaze i mnogi izgubljeni, zalutali po stranputicama, po sektama. U hramu im se pruza pomoc, onoliko koliko je to moguce. Znam mnoge koji su se vratili jedinom istinskom Putu, Istini i zivotu, Gospodu nasem Isusu Hristu, veri hriscanskoj. Neko vreme ste izdavali casopis "Beogradski dijalog", koji se bavio prosvecivanjem, ukazivanjem na opasnosti i savetima kako da se prepozna sektasko delovanje. - Osim uloge misionarske, obrazovno-vaspitne u smislu poducavanja i pouka u veri, ovde je i neka vrsta duhovnog savetovalista, banja duhovnog preporodjenja, gde ljudi imaju sigurno mesto i zaklon pod svodovima naseg hrama i parohijskog doma. Sigurnost da ce od svestenika ovog svetog hrama dobiti dobar savet, dobru utehu, dobru uputu ili razresenje svoga problema. Danas ima mnogo ljudi opterecenih raznim nedacama. Na prvom mestu su svakako bolesti zavisnosti, kao sto su narkomanija i alkoholizam, i sekte. Susrecemo se svakodnevno sa problemima bracnim, porodicnim, polnim, skolskim, onim koji prate sve mlade ljude: zaljubljivanja, odljubljivanja... Ovako, povrsno gledano, nekome ovi problemi izgledaju bezazleno, ali neko moze, zbog toga sto ga je ostavila devojka, ili devojku mladic, da izvrsi samoubistvo. citamo o tome u novinama, bilo je takvih slucajeva. Rad sa mladim ljudima je, Bogu hvala, pokazao dosta dobre rezultate. Prilican je broj mladica i devojaka koji su ostavili drogu ili alkohol. Mnogo brakova je sacuvano i stabilizovano - da se ne razvedu, mladi parovi koji su tek stupili u brak - pa dozivljavaju prve krize, kao i stariji bracni parovi koji imaju veliku decu - udatu i ozenjenu. Tu su i problemi dece s roditeljima, ali i problemi roditelja s decom. U poslednje vreme imamo jednu novu pojavu: pojavljuju se "postratni sindromi", da ljudi mnogo pate, imaju depresije i strahove. Ovo je izrazeno narocito posle bombardovanja nase otadzbine. Preko pedeset osoba sa ovim problemima nam se obratilo za pomoc. - Za ovakav rad potrebni su i uslovi. Mala zgrada parohijskog doma je odavno postala pretesna, pa ste prosle godine poceli da dogradjujete i prosirujete zgradu parohijskog doma. Ovakva zgrada je nasusna potreba, radi skole koja je radila a nije imala podesne prostorije, zatim da ljudi imaju gde da se okupe, cuju nesto poucno, da porazgovaraju, da se druze, a i da Vi i Vase kolege mozete nesmetano da porazgovarate sa onima kojima je to potrebno. U porti je izniklo veoma lepo zdanje, dobro uklopljeno u okolinu. Parohijski dom, u kojem je i misionarska skola, delimicno je zavrsen i neke prostorije se vec uveliko koriste. U njima se oseca blagi, reklo bi se, manastirski mir, iako se porta nalazi na jednoj od najprometnijih raskrsnica u gradu. Cini mi se da se sa radovima malo zastalo. - Ovaj parohijski dom koji sada prosirujemo gradi se kao radni prostor za sve ove nase aktivnosti, da bi mogle da se uvecaju, a narocito misionarska delatnost, da
bude gradnja u sluzbi ljudi, u sluzbi crkvene misije. Nas parohijski dom je po broju ljudi koji ovuda prolazi nalik autobuskoj ili zeleznickoj stanici. Tu se stalno dolazi, a narocito omladina, to nas mnogo raduje. Kada tako ne bi bilo, onda nam parohijski dom zaista ne bi trebao. Ni hram nije nema svrhu ako u njega ne ulaze ljudi. Ovaj parohijski dom je mesto gde ce se stvarati ziva Crkva. Radovi, hvala Bogu, dobro napreduju, to sto danas ne vidite radnike je zbog praznika (razgovor je vodjen na dan Svetog cara Konstantina i carice Jelene, prim. aut.). Inace, radovi odmicu brze nego sto smo ocekivali, iako ovakva gradjevina iziskuje ogromna ulaganja. Gradnja parohijskog doma je zapoceta sa vise nego skromnim sredstvima, ja sam uveren da Bog to gradi, preko ovog verujuceg naroda, molitvama Svetog Aleksandra Nevskog. Moram da Vam ispricam jedno cudo koje se dogodilo prilikom pocetka gradnje. U portu su usle gradjevinske masine i radnici. Rovokopacem je pocelo kopanje temelja. Bilo je oko pola devet ujutro, 20. maja 2002. godine, masinom je izbaceno prvo grumenje zemlje, kad se zaculo neobicno zujanje. Na brsljan, koji se nalazi desetak metara od mesta radilista, doleteo je roj pcela. Nadzorni organ, profesor Gradjevinskog fakulteta, inace pcelar, odmah se snasao i nabavio kosnicu u koju je smestio pcele 10 m od objekta koji se gradi. Kosnicu je postavio blizu gradilista. (Vazno je napomenuti da ni u porti hrama, niti bilo gde u okolini nema ni pcela ni kosnica. Hram Svetog Aleksandra Nevskog se nalazi u "krugu dvojke", sto znaci da je to samo jezgro grada). Drugog dana je stigao drugi roj pcela, a treceg dana je doleteo i treci roj. Profesor ih je smestio u kosnice, koje su bile svo vreme u porti dok se gradilo i radilo. Ostale su tu do zime. Nista im nisu smetale ni sve te gradjevinske masine, ni vika dvadesetak zidara, niti kamioni-sleperi koji su dovozili ciglu, gvozdje za armaturu, sljunak i drugi gradjevinski materijal. Ni silna prasina na gradilistu, ni gradska buka i vreva, nista pcelicama nije smetalo, mada je poznato da pcela trazi cistocu i mir. One su letele preko solitera ko zna kuda i trazile sebi hranu. U poznu jesen otvorene su kosnice. Saca su bila prepuna meda. Razumeli smo da je to znak Bozji, da je to poruka da budemo vredni kao pcele, i da mi svestenici i svi misionari budemo vredni i da zivimo u saglasju (harmoniji) kao sto rade i zive pcelice, Bozja stvorenja. Kao sto su saca bila puna meda, da ce tako Bog blagosloviti da sve bude medotocno i da sve bude bogato, najpre duhom, a potom i materijalno. I tako zaista i ide gradnja. Kad nestane para i ja pomislim: "Šta cemo sad, odakle da nabavimo sredstva za nastavak radova?", sutradan dodje neko i donese prilog za gradnju parohijskog doma. Eto tako to Bog uredjuje. - Ovaj hram se nalazi u starom delu grada zvanom Dorcol, u blizini je i jedina dzamija u Beogradu, kao i sinagoga. Da li se susrecete sa predstavnicima drugih verskih zajednica? - Sto se tice Jevrejske zajednice i Islamske verske zajednice, sem dobrih komsijskih odnosa, mi nemamo nikakvu drugu komunikaciju sa njima, zato sto oni sa nasom Crkvom komuniciraju na visem nivou. - A sa rimokatolicima? - To je sasvim drugacija vrsta komunikacije. Sto se tice dobrosusedskih i prijateljskih odnosa, treba da kazem da smo uspostavili veoma dobru saradnju sa rimokatolicima. U nasoj parohiji se nalazi ambasada Republike Slovenije. Upoznali smo se i sada se posecujemo. Kod nas je dolazila gospodja Vera Kovcic, sekretar slovenackog ambasadora, zatim atase za kulturu gospodja Tatjana Kovacic. Preko njih smo uspostavili saradnju sa Slovenijom i sa Rimokatolickom crkvom u Sloveniji. Tu je i komunikacija sa Rimokatolickom crkvom u Beogradu, sa velecasnim Antunom Rojcom, koji je koadjutor nadbiskupa i mitropolita beogradskog Stanislava Hocevara. Zatim, cmo se upoznali sa nekim zupama u Italiji, blizu Milana. To su studenti koji se u svojoj zupi bave humanitarnim radom, i posetili su nas sa njihovim zupnikom. Razmenili smo misljenja i iskustva u pastirskom i duhovnom radu u Italiji i kod nas i dosli do zakljucka da se i oni i mi susrecemo sa veoma slicnim ili istovetnim problemima. I sa Luzickim Srbima iz Drezdena saradjujemo. U gostima nam je bila grupa mladica i devojaka sa svojim pastorom, boravili su kod nas sedam dana. Mi smo im uzvratili posetu i bili smo u Drezdenu desetak dana. Tom prilikom smo razgovarali o problemima sa kojima se oni susrecu. cini mi se da u Nemackoj, bar u kraju u kojem smo mi boravili, imaju vise problema u misionarskom radu nego mi. Mladim ljudima su Bogosluzenja dosadna, to je potvrdio i jedan od mladica koji je bio kod nas u gostima. Zaista je interesantno, i potrebno da se razmisli o tome zasto je mladim ljudima dosadno, sta nedostaje u tim sluzbama kad se ljudi ne osecaju kako treba. zupnik iz Italije je rekao da on ima dobru komunikaciju sa decom sve dok ne zavrse osnovnu skolu, ali se njihov broj drasticno smanjuje posle upisivanja u srednje skole. Mladi u pubertetu, zaokupljeni svojim problemima, prestaju da dolaze u crkvu, tako da vise nije u prilici ni da im pomogne ni porazgovara sa njima. Kod nas je sada potpuno suprotno, posle popustanja komunistickih, totalitarnih ateisticko-materijalistickih stega, postoji veliko interesovanje, prvenstveno od strane mladih ljudi, za duhovna pitanja. Nas je problem to sto nema dovoljno pastira, a ni dovoljno sposobnih za misionarski rad. - Pored zaista impresivnog misionarskog rada, i vasa izdavacka delatnost sve vise privlaci paznju. Prosle godine na Sajmu knjiga vasa su izdanja bila medju najtrazenijim. Kako to postizete i koliko je do sada Pravoslavni misionarski centar izdao naslova? Sta planirate dalje? - Uvek se secam vremena kad sam bio djak Bogoslovije, tada smo imali veoma malo svetootacke literature na raspolaganju. U nasoj biblioteci nije bilo mnogo tih knjiga, a i crkveno izdavastvo je bilo veoma slabo. Ta potreba za knjigom, velika glad i zedj za duhovnim stivom, traje u meni i danas. I pored velikog broja stampanih knjiga u poslednjih desetak godina, koje uspesno popunjavaju tu prazninu, mi smo jos uvek u velikom zaostatku za ostalima, narocito za Ruskom pravoslavnom crkvom. Navescu samo jedan primer. Tamo je "Dobrotoljublje", biser duhovni, stampan pre 150 godina, a mi tek sada prevodimo neke delove. Mislim da je dusekorisna knjiga izuzetno vazna za nas narod, narocito za njegovo prosvecivanje u veri. Mi ne mozemo sve da poucimo, ne moze svestenik da dodje do svake duse, ali preko knjige moze mnogo dalje da se stigne i mnogo vise ljudi da se pouci, utesi, okrepi. Na tom planu je najvise uradjeno u Mitropoliji crnogorsko-primorskoj. "Svetigora", izdavacka ustanova ove mitropolije, najveci je i najplodniji nas izdavac duhovne literature, mnogo je doprinela duhovnom prosvecenju naroda. Mi smo do sada stampali oko 55 naslova, uglavnom su to pouke Sv. Otaca, besede,tumacenja sv. Pisma i sl. - Molim Vas da nam nesto vise kazete o katihumenskoj delatnosti i uopste o prosvetno-misionarskom radu ove skole. - U okviru verske nastave mi obavljamo veronauku pre krstenja. Ni jedna odrasla osoba ne moze da se krsti ako prethodno nije stekla bar osnovna znanja o svojoj veri. Katihumene pripremamo u toku dve sedmice, to je ciklus od deset casova. Na svakom casu (koji je ustvari dvocas), obrade se po dve metodske jedinice, sto znaci da se obradi 20 metodskih jedinica. Kroz katihumensku nastavu pre krstenja ovde je proslo cetiri do pet hiljada ljudi. Mnogi izrazavaju zelju da budu saborno krsteni sa Velike Subote na Vaskrs, kako je to bilo u drevnoj hriscanskoj praksi. Toga dana mi vrsimo saborno krstenje. Ovom prilikom bih izrazio svoje licno nezadovoljstvo zbog postupaka onih, pa ma ko to bili u nasoj Crkvi, koji saborno krstavaju nepoucene ljude. Neki takav pristup odobravaju, a ja na to gledam sa negodovanjem. Smatram da je potpuni promasaj krstiti ljude nepoucene. Tako ce biti krsteni ljudi koji nista nece na sebi promeniti. Valjda krstenje treba da izazove promenu kod coveka, da rascisti sa starim nacinom zivota, palim i slabim, da se preporodi u Hristu i da pocne da zivi drugacije, krstenjski. Imali smo u ovom ratu primera koji su za nas veliko opterecenje duse i savesti. To su upravo primeri onih koji su se tako krstili, nepouceni i nesrasli u veri, a onda odlazili na bojiste, gde se nisu ponasali kao hriscani, nego ponekad, nazalost, kao zlocinci. To jesu najdrasticniji primeri, ali i da je samo to, dovoljno je da se shvati koliko je vazna hriscanska pouka i promena nacina zivota posle krstenja. Poucenje u veri, ovde kod nas, po krstenju upucujemo dalje na veronauku za odrasle. Ta vrsta nastave se izvodi putem organizovanja tribina koje se odrzavaju subotom navece. Predavaci su razni, kao i teme, ali su u glavnom teoloske i liturgicke. Imamo veronauku za decu koja nisu obuhvacena redovnim skolskim programom, jer je kod nas veronauka vracena u skole pre dve godine, pa predajemo veronauku ucenicima od treceg do osmog razreda. Ove casove pohadja oko stotinu dece. sto se tice odraslih , ima oko trista polaznika, koji se uce osnovama svoje vere, onda imamo i razne specijalizovane seminare, kao sto je skola kaligrafije, koja je potrebna da bi se sacuvalo cirilicno pismo i razni oblici naseg prelepog pisma, koje je stvarno ugrozeno jer se sve manje upotrebljava. Pod naletom kompjuterizacije, cirilica se potiskuje. Ovde je i ckola pojanja pevnickog i horskog i ima joc mnogo razlicitih programa koji ce se ovde odvijati dok se ne zavrsi zgrada parohijskog doma. Naziv Pravoslavna misionarska skola pri hramu Svetog Aleksandra Nevskog ne oznacava skolu u kojoj se dobijaju ocene i stice kvalifikacija ili diploma. Ovo je skola hriscanskog zivota. Ovde dolazi mnogo ljudi, narocito omladine, djaka i studenata, i mi se trudimo i ucimo ih da hriscanski zive. Ta skola najpre podrazumeva ucenje hriscanskom zivotu u smislu da bogosluzenje i molitvenost budu na prvom mestu, ucimo ih pravilnom bogosluzenju, ucescu u njemu. Drzimo se crkvenih kanona i tipika. Pokusavamo da ih uputimo na dobra dela i ljubav prema bliznjem. Imamo i skolu pojanja, horskog ili pevnickog, to sve mladi mogu da nauce ovde u nasem parohijskom domu i posle da u crkvi pevaju, ovde ili na drugim mestima. skola je otvorena za sve, nije ogranicena samo na parohijane hrama. Imamo i nastavu crkvenoslovenskog jezika, tako da mogu da iscitavaju tekstovi staroslovenskog i crkvenoslovenskog jezika, odnosno tako im mnogi bogosluzbeni tekstovi postaju razumljivi i samim tim bliski. Takodje se mnogo paznje obraca na duhovni zivot mladih ljudi. Ovde dolaze mnogi studenti iz unutrasnjosti, oni pohadjaju skolu duhovnog zivota, pa kad zavrse fakultet i vrate se u svoju sredinu, bivaju dobro seme na tom mestu. Ako nema misionarske delatnosti, sami su pokretaci misionarskog rada i misionare u svom kraju. Imali smo prilike da se mnogo puta u raznim krajevima nase otadzbine sretnemo sa tim ljudima, koji su lekari, inzinjeri, profesori ili radnici, dakle ljudi svih profesija. To je nesto sto je dobro za celu nasu Crkvu. Smatram da je takva delatnost opsta potreba i da je nuzno da postoji pri svakom parohijskom hramu. skolu veronauke mi zovemo misionarska skola zato sto je to zaista misija. U nasem radu posebnu nam podrsku pruza Njegova Svetost Patrijarh srpski Gospodin Pavle. razgovarala: Radmila Misev
|
1956.
godine u srpskoj pravoslavnoj, patrijarhalnoj porodici, u severoistocnoj Bosni, u selu Puskovcu izmedju Bijeljine i Tuzle. U porodici je bilo sestoro dece. U selu je ostao do
sesnaeste godine, a potom odlazi u manastir Krku, gde je zavrsio Bogosloviju s odlicnim uspehom. Blazenopocivsi vladika zicki Stefan, koji je tada bio episkop dalmatinski,
hteo je, cim bude odsluzio vojsku, da ga posalje na Kolumbija univerzitet u Sjedinjenim Americkim Drzavama. Po odsluzenju vojnog roka, vladika je rekao da su se uslovi
promenili. Bilo je vrlo malo svestenika i zato je mladi bogoslov Vajo Jovic morao odmah da se zeni, a vladika ga je rukopolozio za svestenika. Upisao se na fakultet i
vanredno polagao ispite.
