OBICNO RAZMISLJANJE

NA NEOBICNOM MESTU

GROBLJE - mesto gde covek grli nebo nosen vetrovima rasutog vina i jeleja. Strmo je i visoko gore iznad kuca scucureno na ledini iz koje izviru kosti. Da, kod drugih ljudi i naroda na takvim mestima izvire voda i poji zivot u ljudima, a samo kod nas izviru kosti ljudske. Gde god da zagrebes naidjes na njih, i one su zaista pravo pice kojim je opijen ovaj narod. Raspeti vetar na tom mestu kao da sapuce i navodi oca na sina u cudnoj igri gde potomci postaju ocevi svojih predaka; a njih je sve manje, bas kao i potomaka. Nema ko da ih prepozna i zapeva vjecnaja pamjat. Strse u nebo svojom bespomocnoscu pokazujuci da narod potomaka bez predaka nema sta da trazi na svetskoj pozornici spasenja. Tek ponekada oseti se skrgut rasusenih zuba i ucamelih loba-nja zbog vaskrsenja "koje kasni". Ne, ne ropcu oni protiv Onog Koji Jeste Gospodar postojanja i nestajanja. Ne, oni su se davno susreli sa Njime, vec se bune i traze smenu Njegovih glasonosa u ovom svetu koji, promenivsi Gospodara, zaboravise na svoju sluzbu prema Njemu i njima. Strasna je osveta rasusenih kostiju i zaboravljenih dusa, jer one znaju i svedoce da je tesko preziveti do smrti coveka. Skot i zivotinja umiru brzo i lako, ali ljudi sa likom zveri, a ne ocovecenog Boga, umiru polako i neprekidno, jer su osudjeni po svom izboru na radjanje svoje zverolikosti kroz svu vecnost. Njihove kosti ni zemlja ne prima, vec ih crne, smrdljive i gnjile vraca potomcima ispunjavajuci tako prvu i poslednju zelju njihovu - da postoje u elementu ovog zloupotrebljenog i preusmerenog sveta. Umesto Tvorcu, bivaju vraceni sami sebi i svom idolu, prolaznom; a vetar vremena duva!

Trava na tom mestu je zelena, omamljiva, neuhvatljiva i skoro neprijateljski prijatna, bas kao i tajna koju nosi u sebi: da zemlja jesi i u zemlju ces otici! Miris sagorelog parafina u pramenovima stipa oci, bas kao i svaka prevara i laz, a parafin na groblju jeste laz - i to neuspela. Parafinom li pokusavamo prevariti smrt umesto da je voskom teramo? Od voska covek mirise i za saputnika ima istinsku sladost; ko ne veruje, nek' pita pcele. Od parafina ima garez i crnu bezivotnu naftu, sok smrti i propadljivosti za pratioca. Kakve su nam svece, takva nam je i vera. Vosak stvara ono sto je zivo: pcela, cvet i sl., naftu daje ono propalo i mrtvo, a to sada dobrim delom pokrece ljude u cudnom organizmu koji se zove svet potrosaca.

U tom svetu sve potice od smrti i vraca se njoj, ali bez nade. Ni groblja nisu vise mesta nade no deponije isluzenih proizvoda koji ne grle nebo vec stvaraju podlogu za potrebe sve zahuktalije vodenice smrti. Nema vise u blizini grobova izvora, slobodnog i bistrog koji se ne tudji od coveka u grobu, vec nekakva cudna cesma sa slavinom na kojoj se belezi utrosak vode, pa koliko ko potrosi toliko i plati. Imas pare, znaci imas grob, vodu, svestenika, jednom recju - sve! Nemas li, nema ni tebe! Uostalom, i vino je iz fabrike, industrijsko i razvodnjeno raznoraznim hemikalijama. Ni ciste vode nema u njemu, jos jedna prevara i obmana kojom falsifikujemo svoj zivot.

Kazu, skupa je smrt, ali se varaju. Smrt nije skupa, jer nema cene; najcesce je vrednija od zivota, jer nju ne mozes falsifikovati i prevariti. Tamo nema nicega sto bi sadasnji covek mogao pozeleti i sto bi ga cinilo srecnim.Tamo kada se prodje kroz nju vise cipele ne zuljaju kao na prethodnom usponu. Ne, tamo nema mira. Tamo za njih (savremene) nema nista te otuda i placu toliko ili mozda misle da ce im suze doneti malo veci deo u nasledstvu. Cudni su - placu, a zbijaju sale na sve i svasta. Najvise je neumesnih viceva kao da su nekrofili, kao da ih smrt polno uzbudjuje. Da to nije mozda ostatak, iako iskrivljen, onog iskonskog traganja za zivotom!? Cudo, najvise galame zene, da se one ne plase vise smrti od nas muskaraca? Ako je to tako, onda je to sigurno u vezi njihove prirodne funkcije da radjaju. Mada je i ta njihova funkcija da radjaju koliko prirodna toliko i neprirodna, jer one ne radjaju prirodu vec i nesto "neprirodno", sto vrlo retko kada zazivi, ali se ipak desi ponekad, a to je covek po meri Bogocoveka.

Taj i takav covek se ne plasi ove i ovakve smrti i ne gadi se kostiju okupanih u izvorskoj vodi, vec se plasi zivota na parafinu i muci se tugom za isluzenim proizvodima u formi ljudskog tela. Umreti, biti mrtav za taj i takav svet, jeste zivot i najveca neprirodnost koju niko od parafinskih lutaka ne moze da shvati.

Uh, al' pece ovo sunce kad mu vreme nije, ne znam samo sta vise topi, zapaljeni parafin ili one koji ga drze. Nadam se da cu uskoro ukrasti malo vremena od sebe i doci da se izrazgovaram sa ovom tisinom i ovim dosadnim vetrom koji neprestano nesto sapuce. Izgleda da to nije nikakav OM ili nesto vec vidjeno, vec nesto sto tece i traje jasno usmereno ka cilju koji se nazire u sumaglici razbijenog kamena ispod nasih nogu, koje po zvezdama gaze. A cilj jeste Hristos, Koji svojim Vaskrsenjem nase grobove jedini moze da pretvori u kolevke vecnog zivota.

Monah Salatil