Blagoslovena Sveta Gora (3. dio)

«Svete tihi...»

Kada zivis u strogom manastiru, i to jos na Svetoj Gori, naivno mislis da ces ovde uspeti da nekoga «intervjuises». Ja nisam ni pokusavao. Prepustio sam Bogu da uredi s kim cu se upoznati, o cemu cu razgovarati... Radnik u ruskom Sveto-Pantelejmonovom manastiru, djakon Sergej, mi je prisao i bez okolisenja – iako se jedva poznajemo – poceo da mi prica o svom neobicnom putu ka veri. «Znaci, volja Bozija», - shvatio sam. Iako me je posle dugog razgovora svetogorski prijatelj zamolio da ni u kom slucaju ne pisem o njemu, ja ne mogu da ispunim obecanje. Jer se «treba vise povinovati Bogu, nego ljudima» (Dela, 5, 29). Oprosti mi oce Sergeje, molim te od sveg srca: oprosti...

Navodim njegovu pricu po secanju, jer razumljivo nema govora o nekim diktafonima. Ali mislim da sam ono najvaznije u ovoj zadivljujucoj i cisto svetogorskoj sudbini shvatio i verno opisao...

Upoznali smo se prvih minuta mog boravka u manastiru. On nam je prisao posle ne previse srdacnog prijema kod nacelnika u arhondariku. «Zasto tako tuzno gledate?» - upitao je otac Sergej. Mi smo mu ispricali. «Ali nema radosti bez iskusenja» - odgovorio je on. – Hajdemo da popijemo kvas...» Tamo, u manastirskom arhondariku u toku pijenja manastirskog kvasa je i doslo do naseg poznanstva.

Uskoro sam vec znao da je moj sagovornik proveo 18 od svojih 52 u Americi (otisao je tamo iz Kijeva kao sasvim mlad). I uskoro je tamo postao uspesan biznismen, muzicar... «Gospod mi je dao talenat za muziku, - pricao je djakon Sergej. – Ja sam duzan da taj dar vratim Bogu. Ali umesto toga ja sam ga upotrebio na rok-n-rol...»

Ali i na tim skalama sumnjive vrednosti on je znao da postigne odredjene visine: izgradio je najbolji studio za snimanje muzike u Kijevu, i grupu «Moralni kodeks» ucinio veoma uspesnom. Ali sve ce to imati svog znacaja kasnije, - a dotle...

-... U Americi sam se nasao u jevrejskom okruzenju (iako sam nisam Jevrej), - seca se otac Sergej, - i cak sam i ivrit malo naucio. Uskoro je trgovina procvetala. Ja sam se toliko obogatio, da sam se postepeno pretvorio u ... «penzionera» (retired je engleska rec). Samo sam sest godina sam zaradjivao novac. A posle su ga drugi zaradjivali za mene. Uzivao sam i samo sam razmisljao o tome koja nova vina cu piti, s kim cu vecerati, i ko ce mi biti partner za tenis i golf... Jednom, za moj cetrdeseti rodjendan su mi poklonili citav pribor za golf. Ta igra je sastavni deo zivota biznismena. Golf se igra skoro ceo dan – sest sati, tu je potrebna umesnost, i slobodno vreme, i mir. Ljudi razgovaraju medjusobno, te u toku partije diskutuju o poslu... Volim tacnost i volim kada ljudi nesto obecaju da to i urade. Ja sam sav posao obavljao telefonom. Morate bukvalno da se drzite cvrsto, inace vas ne primaju u tu sredinu. Bio je i ovakav slucaj: trebalo je da od jednog bogatog Jevreja pozajmim sto hiljada dolara. Kontaktirao sam ga telefonom i sutradan sam posao kod njega po novac. Sa mnom je bio i moj prijatelj, rok-muzikant. Dosao sam, uzeo novac i stavio ga u torbu. Vidim, prijatelju je postalo neprijatno... Gledao je u mene sa nekim cudnim izrazom na licu. Pitao sam ga u cemu je stvar. Pokazalo se da je tako veliku kolicinu novca video samo u bioskopima – i jos dugo nije mogao da dodje k sebi. Davali su mi novac bez ikakvih potvrda. Kada sam promenio posao od jednog boagtog jevreja kod drugog, ovako sam bio okarakterisan kod novog nacelnika: ako mu date da nosi i vrecu sa zlatom nece uzeti ni trunku... To je velika pohvala za taj krug ljudi! Tamo je sve bilo podredjeno pohlepi – ljudi su bili spremni da zaradjuju i na svojim rodjacima... Medjutim ipak sam zahvalan tim ljudima za dragocene lekcije. Sada se koliko mogu molim za njih.

Cinilo se da slavlju nece biti kraja. Ali, moja rodjena tetka je monahinja u Kijevu. Ocigledno sam njenim molitvama i molitvama mojih blagocestivih predaka (medju njima je bio i jedan podviznik kome je Gospod cak otkrio i dan njegove smrti!) poceo da se okrecem Pravoslavlju...

Jednom sam dosao u otadzbinu i tetka me je povela u Pocajevsku Lavru kod starca oca Bogdana (danas je to shiarhimandrit Tihon u Kitajevoj pustinji pod Kijevom). Bio sam u odelu od trideset hiljada dolara! A otac Bogdan me je nastanio u kucicu na kraju Pocajeva, gde ima mnogo naroda: deca, seminaristi ... Tamo sam morao da spavam na podu, a ujutru sam preskakao preko onih koji su spavali. U Americi sam imao prijatelja Marka, ekstrasensa. On je bio moj licni lekar. On me je «iscelio» i pomogao da ostanem u «sportskoj formi». Jevrejski narod je veoma talentovan. Marko je dobio veliki talant isceljivanja i da je posao Bozjim putem dobio bi veoma mnogo. Ali je on postao «beli mag», a bilo kakva magija je mracno i gresno delo...On je od zlih duhova dobijao informaciju i uz pomoc nje je «lecio» ljude veoma uspesno. Mark me je naucio da kada sam napet i umorna pravim neke pokrete rukama, - i kada sam tako radio «odozgo» se na mene spustala velika energija. Sile su se odmah zaustavljale i ja sam se osecao krepko. Zbog toga sam Marku dao mnogo novca i na sve nacine propagirao njegov talant medju poznatim biznismenima. Tada jos nisam shvatao da je ta energija – energija zlih duhova...

I zatim dolazi do mog prvog susreta sa ocem Bogdanom. Kada smo poceli razgovor on se molio uz brojanice. U toku razgovora sam odjednom osetio kako na mene Odozgo silazi takva energija, kao posle Markovih «tehnika»... A u stvari to je bila sasvim drugacija – Bozija energija. To je bila blagodat, ali ja zbog svoje grehovnosti nisam cak mogao da razlucim crnu energiju ekstrasensa od strujanja blagodati po stacevoj molitvi ... A otac Bogdan se pritom mudro osmehivao, shvatajuci sta se desava. Shvatio sam: on zna SVE o meni ... Kada sam ga upitao za zdravlje, on je pomalo jurodivo odgovorio: «da grcka manastirska klima – bole me bubrezi i jetra ...» I tako mi je predskazao sve moje bolesti! Spomenuo je u alergiju i druge bolesti od kojih sam bolovao mnogo godina. Shvatio sam da imam posla sa pravim podviznikom.

On je deset godina bio na poslusanju pored mostiju prepodobnog Jova Pocajevskog u Pocajevskoj lavri. Bilo je to sedamdesetih godina. On je poklonicima stavljao podviznikovu kapicu radi isceljivanja. Jednom je neki ateista video kako neki bolesnik, zgrcen covek, stavlja tu kapicu, i odjednom je po nagovoru zlog duha poceo da vice: «Ne smete to da radite! To je prevara, to je sve prevara!...» tada je otac Bogdan ustao (a on je veoma visokog rasta!) i rekao: «Necemo da vredjamo svetog Jova Pocajevskog!» i odjednom – naocigled svih – taj zgrceni covek se cudesno ispravio, iscelio, a taj koji je huliio svetitelja se zgrcio, i bolest je presla na njega! Svi u crkvi su zanemeli od tog prizora...

A meni se desio sledeci slucaj. Jednom sam putovao stranim automobilom kod starca Bogdana u Pocajev iz Kijeva. U rezervoar sam mogao da sipam samo 95 – oprocentni benzin. A njega nigde nije bilo na lokalnim pumpama. Pored toga su me zaustavili i milicioneri i platio sam kaznu poslednjim parama koje sam imao. Shvatio sam da necu imati dovoljno benzina do Pocajeva. Vozio sam ocajan i odjednom vidim kako se strelica za tecno gorivo podize sve vise i vise ... U pocetku nisam verovao svojim ocima i mislio sam da je to samo zbog toga sto se spustam sa planine. Ali ne, planinu sam prosao, a strelica je i dalje bila nagore. Rezervoar se prema starcevim molitvama napunio benzinom vise od pola... Ja sam mirno doputovao do manastira.

Ali tada je preokret u mom zivotu jos bio daleko. Paralelno sa krupnim biznisom, bavio sam se i rok-muzikom, svirao sam i ulagao novac u razvoj muzickih grupa. Imao sam grupu, koja je vec bila na visokom komercijalnom nivou, a do prave popularnosti je ostalo samo malo. Producent nase grupe je bio Francuz, mason. On nije skrivao svoju pripadnost lozi, jer se u Americi veza sa masonima ne smatra necim losim. Taj producent je potrosio mnogo energije, vremena i novaca na to da bi organizovao vazan koncert nase grupe u Njujorku. U pocetku nisam znao gde u stvari treba da se odrzi taj koncert. A bila je iznajmljena zgrada, u kojoj je ranije bila katolicka crkva. Zatim je zbog nedostatka vernika ta crkva zatvorena i zgrada je prodata. U njoj je otvoren veliki bar, koji su ironicno nazivali «Soft Light» («Svjete tihi...»). Taj koncert je za nasu grupu trebalo da bude odskocna daska. Vec unapred se predosecao veliki prihod od koncerta, kao i popularnost u celoj Americi... I tako sam dosao u Njujork. Usao sam u taj bar, ugledao u njemu «plave» transvestite i slicnu publiku i saznao da je ranije tamo bila crkva. Dusa mi je zadrhtala od toga. Rekao sam producentu da ni za kakav novac necu da nastupam u bivsoj crkvi. Iako to nije bila pravoslavna, vec katolicka crkva, nisam zeleo da je oskvernim rok-koncertom ... Mason-producent je bio veoma ljut! Vikao je, pretio, zahtevao da platim odstetu, ali sam ja bio odlucan. Koncert je propao uz mnogo buke. Bilo je to moje iskusenje. Od tog trenutka, kako se sad secam, Gospod me je PRIMETIO. I poveo me je ka spasenju – u manastir... Od tada je sve krenulo drugacije. Sve sto sam zapocinjao bi se rusilo. Za sta god da sam se uhvatio, nijedan projekat nisam uspevao da dovedem do kraja. Zeleo sam da izgradim golf-klub u Kijevu, ali se to nije desilo. I pored uspesno zapocetog posla, studio za snimanje muzike je poceo da donosi samo gubitke. U pocetku se razboleo reziser, a zatim su se pojavile i druge neprijatnosti. Ljudi su cak poceli da se boje da nam se obracaju. Ja sam bio u ocajanju i nisam mogao da shvatim sta je to VOLJA BOZIJA. Gospod mi je zatvarao sve puteve, sem GLAVNOG! Starac Bogdan mi je pomogao da se snadjem u tome. U to vreme sam bio ozenjen, i dete je raslo. Ali brak nije bio pravoslavan. Zeleo sam da nosim svoj krst do kraja, ali sam od starca dobio blagoslov da idem u manastir... «Kidaj sve» - rekao je starac. Na moje pitanje gde da se spasavam starac je rekao da je blagosloveno podvizavati se u Kijevo-pecerskoj lavri. Ali sam mu ja objasnio da ovde imam mnogo rodjaka i da ce mi ovde biti tesko da se spasavam. Tada sam dobio starcev blagoslov da idem na Svetu Goru. Starac Bogdan me je predao duhovniku Sveto-Pantelejmonovog manastira jeromonahu Makariju. U to vreme sam vec bio djakon, ali su me u manastir primili kao radnika, i evo vec cetiri godine se u mom «statusu» malo toga promenilo: imam poslusanje u arhondariku na primanju poklonika i pevam za pevnicom. Ponekad radim u vrtu – obrezujem listove na zbunju. Dusa je uvek ceznula za vrtlarstvom. A evo Gospod mi je dao da budem vrtlar. Najteze je – smiriti se. Treba obrisati sve predjasnje «programe» iz mog zivotnog «kompjutera». Onima koji nisu jeli nista ukusnije od piroske sa krompirom je to mnogo lakse. Ja sam navikao da rukovodim, i navikao sam da budem sit. Manastir nas uci da mislimo samo o Gornjem. To je veliki trud i zato je ovde tako malo monaha. Ne izdrze svi – neki i odlaze.

... Imao sam iskusenje: zeleo sam da obilazim neke svetogorske svetinje. Bilo mi je tesko da se «skrasim» na jednom mestu. Ali sam se savladao. Rekao sam sebi: «nisam zato ovde dosao...» I umirio sam se. A samo sto sam se smirio, duhovnik manastira mi je dao poslusanje da vozim poklonicku grupu u Dohiar. Kada se smiris, Gospod ti ide u susret... Dva puta sam bio u skitu Svete Ane kod grckog starca Papajanisa («Otac Jovan» - na grckom). Kod njega dolaze iz cele Grcke. On je prostodusan i tako i razgovara sa ljudima. «Senka monaha je – uninije», - pisu Sveti Oci. Za borbu sa uninijem Gospod monasima daje mnogo venaca. Tako sam i ja bio u uniniju. Cinilo mi se da me bratija ne prihvata, da se ne borim sa gresima... I posao sam kod Papajanisa. Doslo je nekoliko ljudi, a medju njima i prevodilac. Neko od nas je rekao: «Cim starac udje, ja cu prvi s njim razgovarati, a zatim vi». I ulazi Papajanis, i odmah se priblizava tom monahu i strogo mu kaze: «Hajde govori prvi...» I razoblicio ga je. Kada je dosao red na mene, ja sam poceo da se zalim na uninije. On odgovara: «Monah je – kao Angel...» Ja sam odgovorio: «Daleko sam ja od angela – samo gresim». «Pocni od toga sto neces spavati na duseku», - posavetovao me je. Tada sam kao poklonik spavao na krevetu sa dusekom (monasi nemaju duseke vec spavaju na daskama). I dolazim od Papajanisa, a otac Makarije, koji nije prisustvovao nasem razgovoru, mi predlaze siroku dasku umesto kreveta ... Tu dasku smo ostrugali i ofarbali. I dan-danas spavam na njoj.

I jos mi je Papajanis rekao: «Sta god da ti poruce, sta god da ti zahtevaju, uvek odgovaraj: «Neka bude blagosloveno (to, sto mi naredjuju da radim). I tada ce sve biti dobro». Upitao sam ga da li mogu da me isteraju sa Svete Gore i da li bi bilo bolje da sam odem. On je odgovorio: «Ne, ti imas Bozji Blagoslov da budes na Svetoj Gori. Niko te ne tera odatle. Cak i ako sam odes, opet ces se vratiti...»

...Jos kad sam dosao ovde, odmah sam zamolio Boga: «Neka sve bude kako treba!» - i u potpunosti sam se predao volji staraca, igumana Jeremije i jeromonaha Makarija... Eto Gospod mi to i daje po mojoj molitvi. Imam jedan cilj – da ocistim i spasem svoju dusu pokajanjem.

Kosturnica Pantelejmonovog manastira

...Kosturnica Pantelejmonovog manastira je, oprostite, ali nesto najvise zacudjujuce sto sam uspeo da vidim na Svetoj Gori. Petropavlovska manastirska crkva se trenutno obnavlja, i zato su sve lobanje i sve kosti (sem najmanjih) iznesene pod otvoreno nebo. Ovde se upokojilo otprilike oko 800 ljudi – stanovnika tog manastira.

Smrt na Svetoj Gori je tema za poseban razgovor. Kazu da se zbog nedostatka zemlje na manastirskim grobljima pojavila tradicija: tela upokojenih se iskopavaju posle tri godine i ostaci se stavljaju na plocu u crkvi. Ali mislim da su razlozi drugi, duhovni, i da se samo zbog svetogorskog smirenja prikrivaju «proizvodnom neophodnoscu». Na Svetoj Gori su uvereni, a hiljadugodisnja praksa je to i potvrdila da su lobanje pravednika, koji su stekli posebnu blagodat, zute ili cak braon boje. U toj gomili lobanja zute se mogu videti otprilike kod svakog cetvrtog ili petog bivseg stanovnika (primera radi uporedite to sa nekim mirskim grobljem – tamo bi slika odista bila sasvim drugacija...). Tehnologija je jednostavna: upokojeni se tri godine posle usnuca iskopava iz zemlje. I ako mu je celo telo istrulelo i ostale samo glatke kosti, znaci da je podviznik ugodio Bogu. Ako nije, onda ga zakopavaju za jos tri godine i usrdno se mole za njega kao nekog ko je imao neke neokajane grehe. Ako i posle te tri godine njegovo telo nije istrulilo (a to se veoma retko desava!), ostaci se bacaju u more... Tom coveku se vise ne moze pomoci... Ali ne treba mesati netrulezne mosti sa neraspadljivim telom gresnika! Ruska i svetogorska tradicija samo spolja po formi protivurece jedan drugoj. Na Svetoj Gori je, mozda kao nigde u svetu, skoncentrisan veliki broj netruleznih mostiju, i one se postuju nista manje nego u drugim pravoslavnim zemljama.

Ne znam kako kome, ali meni je bilo strasno pored tih vremenom uglacanih lobanja. Natpisi na njima, neka posebna boja, pa cak i posebni «izraz lica» - sve to ne podseca na smrt, vec na vaskrsenje...

- Sta ti tu radis? – dobronamerno me upitao monah iz susedstva.

- Sastavljam pomjanik, - odgovaram.

- Da, moli se za njih, i oni se za tebe mole. Tu su skoro svi – sveti...

S tugom sam primetio da sam se ranije, u XIX-om i pocetkom XX veka, prema lobanjama odnosio sa vecom paznjom nego u nama blize vreme. Na celu su crtali krst, stavljali mesto rodjenja, kao i broj godina provedenih u manastiru, vrstu delatnosti i cak (ponekad) stepen duhovnosti. Zatim su poceli da pisu samo ime i cin. Evo mog pomjanika: sh.Vikentije, kelejnik; shim. Vartolomej, kiper; shim.Antonije, upokojio se 1854. godine; poklonik Antonije; sh. Nejman, moler; sh.Misail, 1898. Uroz, Kurske gub. Sl. Mihajlovki; sh.Jegudil; sh.Filiks, up. 1 okt. 1897.g.; starac, majstor za srebrne stvari, up. 16 avgusta 1902. g.; sh.Bogolep. Sluga Bozji Teodor Bolgarin, trgovac Voronjeske gubernije, g.Ostrogorsk. ziveo u manastiru 38 godina. Mir dusi tvojoj oce i neka joj je vecan pomen! Jeroshimonah Pavle, up. 5 decembra 1895.g. Bio je blagajnik i neimar. Veliki manastirski delatnik. Shimonah Teodul, u svetu Fjodor Paletov, up. 10 sept 1891. g., u 89-oj godini svog zivota. Shim. Maksim, krojac. Shim. Anempadije, pojac.

U ovim imenima je – istorija Ruske Svete Gore! Razgovaram sa njima kao sa zivima i svaki dan ih gledam kao dobre poznanike. Kako je tamo – je li kisa poplavila?..

Djakon Sergej se vec tri i po godine podvizava u manastiru. On mi je i rekao to precutno, neiskazano svetogorsko prorocanstvo...

- Za vreme dok sam na Svetoj Gori je vec umrlo nekoliko ljudi: prestareli monah, radnik, i cak i otac duhovnika manastira – jeromonah Makarije. Proslo je vec vise od tri godine od tog vremena, ali oni jos nisu iskopani iz zemlje. I...nece ih tako brzo otkopati, - kaze otac Sergej. Ovde se ne radi o zaboravnsoti, vec o necem mnogo ozbiljnijem. Otac Makarije veoma postuje upokojene monahe, i skoro svaki dan sluzi litije u kosturnici. Pominje mnoge... Ocigledno da vise nema blagoslova za iskopavanje tela umrlih! Jer starac Pajsije, iako nije umro na Svetoj Gori, ali je sav zivot proziveo ovde, i dobro je znao svetogorske tradicije. Tako on nije balgoslovio da se njegovo telo iskopa iz zemlje. Zasto? Verovatno zato sto se blizi kraj sveta... Ali nije nase da znamo vreme i rokove. Ali to precutno svetogorsko prorocanstvo mozda treba osluskivati.

... Doslo je vreme da napustimo manastir. Predajem kljuc od kelije svom svetogorskom prijatelju – ocu Sergeju. Zelim da kazem nesto lepo na kraju ali sta? Jezik kao da je vezan. Ali otac Sergej s pola reci pogadja sta ja zeli da kazem, a ustezem se da mu pozelim:

- Da moja lobanja bude zuta tamo na brezuljku? – radosno kaze on. Ja klimam glavom...Dolazi skela.

Ksiropotam

se nalazi na cetrdeset minuta hoda (ako se ne ide putem, vec zivopisnim planinskim stazama) od ruskog manastira. U tom starom manastiru se cuva najveci deo Casnog Drveta Krsta Gospodnjeg – sa rupom od eksera. Otac Vitalij, nam je savetovao da dodjemo ovde.
- Istorija Ksiropotama je neobicna, - pricao je on. – Zbog toga sto su grcki monasi u njemu primili katolike, ceo manastir je bio strasno kaznjen.

- Krajem XIII veka Vizantijski imperator Mihail Paleolog je pristao na uniju sa Katolickom crkvom i priznao poglavarstvo pape. Svetogorski monasi su pokusavali da ga odvrate od tog pogubnog koraka. Ali neposteni car ih nije poslusao nadajuci se da ce dobiti pomoc od Rima u ratu sa Bugarima. Uskoro se vojska Latina iskrcala na Svetoj Gori. Mnogi svetogorski monasi su se udostojili mucenickih venaca od ruku inoveraca. Cak se ni Turci nisu ponasali na Svetoj Gori tako varvarski i surovo, kao «civilizovani» Latini. U Zografu su 21 monah i 4 mirjanina primili mucenicku smrt zato sto su odbili da se mole sa katolicima. U Vatopedskom manastiru su ubijeni bolesni i prestareli monasi – a svi ostali su se razbezali u strahu, pre nego sto se neprijateljska vojska priblizila manastiru. Monasi u Iverskom manastiru su Latine predali prokletstvu i zbog toga su bili potopljeni zajedno sa brodom.

A u Ksiropotamu su poslanike iz reka docekivali s grancicama u rukama, kao pocasne goste. Zahvalni za srdacan prijem katolici su sa monasima podelili deo ukradenih riznica iz drugih razrusenih manastira. A monasi su se slozili da sluze Liturgiju zajedno sa katolicima. U staroj knjizi je napisano sve sta se dogodilo: «Bog gleda s neba na prestupnike i za vreme molitve pri vozglasu «O arhiepiskope nasem u Rimu» je potresao to mesto gde su stajali nedostojni, tako da su se manastirske zidine zajedno sa zgradama koje su se nalazile u njima raspale slicno jerihonskim zidovima... Zrtve tog zemljotresa su bili mnogi Latini. Oni koji su ostali zivi su se sa strahom i stidom udaljili videvsi takvo zadivljujuce cudo». Treba znati da nisu samo Rimljani bili pogrebeni pod rusevinama. Poginuli su i oni Grci koji su se slozili da ucestvuju u prvoj «ekumenistickoj» sluzbi. Oni su svi po predanju bili prekriveni velikom sabornom kupolom, koja je jos dugo posle toga ostala tu – kao uspomena na to sto se desilo...

U toj staroj knjizi sam procitao da je pre dolaska Latina taj manastir bio poznat u celom pravoslavnom svetu po velikom cudu, koje je prethodilo cudu Ovcije banje. Jer «ta banja (siloamska) je iscelila samo jednog koji je u nju usao, a ovde su se iscelili svi koji su dosli...» Kada je blagocestivi car Roman ukrasio crkvu u Ksiropotamu, arhijerej je poceo da ga osvecuje u cast 40 Mucenika Sevastijskih, i samo sto je izgovorio te reci – «u ime 40 mucenika», - u podnozju sv. Zrtvenika je izrasla velika biljka sa stablima i plodovima u obliku jabuka, i to 40, saglasno broju mucenika. I ta biljka je obavila Presto. Svi bolesni koji su se nalazili u manastiru su se iscelili jeduci te plodove. I tada su sa svih krajeva poceli da dolaze bolesni – a plodovi na cudesnoj biljci su i dalje rasli ...» Ali posle ekumenske bruke i zemljotresa koji je usledio, biljka je presusila i cudo je prestalo.

Kakvim bi nas divnim cudima, slicnim prvohriscanskim, i sada obdarivao Milosrdni Gospod, kada bismo postovali samo jedno: svetu ljubav prema Pravoslavnoj veri i revnost prema njenoj nepomucenoj cistoti!... Ali revnost je nestala, a «prva ljubav» kao da je ohladnela – zato se samo u starim knjigama moze citati o takvim cudima i diviti se: zar je to zaista BILO?!

Evo i Ksiropotam. Ovde se sada svuda gradi. Zuje testere, «zavijaju» mesalice betona, cuje se traktor. Ali kada udjem u manastirsko dvoriste, odjednom se nadjem u srednjem veku.

U arhondariku se desava komicna scena. Gestovima, i mesavinom ruskih i engleskih reci objasnjavam mladom svesteniku cilj svog poklonickog putovanja, a on ... mi odgovara na pravilnom ruskom jeziku! Pokazalo se da je preda mnom takodje poklonik – moldavski svestenik otac Viktor. On je ovde dosao sa svestenikom iz Rumunije. Otac Viktor je objasnjavao u manastiru, zbog cega sam se njemu i pozalio. A dok sam cekao arhondarika sa kljucem, listam knjigu poklonika, gde je na najrazlicitijim jezicima napisano o jednom te istom: svetinja Krsta Gospodnjeg nas je privukla da dodjemo ovde. Srecu se poznata srpska slova, ukrajinska, bugarska. Ruski djakon je napisao samo nekoliko reci: «Neka Vaskrsne Bog i neka se razveju neprijatelji njegovi...» Sta jos reci?

Zatim mi je otac Viktor, koji nije prvi put na Svetoj Gori, pokazao crkvu koja se srusila na glave srednjevekovnih «ekumenista». Evo starih zidina, a kupola je relativno «mlada» - otprilike iz sredine XIX veka... Evo tu je sve i bilo!

Konacno je izasao arhondaricni, mali Grk sanjivih ociju, i vodi nas ka SVETINJI. Ona se cuva u posebnojn sobici pored crkve, gde nam otvaraju kutijicu i evo – DRVETA! ... A pored Njega su cestice mostiju 40 Mucenika i Svetog Modesta...

Celivam Casno Drvo Krsta Gospodnjeg. Za sta se uopste moze moliti u tim trenucima? Ja cak nisam imao ni reci... Previse su neuporedive moje lake molbe za oprostaj prema tezini Golgotskog Krsta... Setio sam se jedino da prislonim svoj mali krst na Svetinju. I svetogorski «kusur» - mali krst od plasticne kese.

- Ponesi sa sobom tu Silu Krsta i blagodat u svoju otadzbinu, - daje mi uputstvo moldavski svestenik.

... A vec u Samari sam na Internetu video poznatu fotografiju, na kojoj su u krupnom planu prestareli Rimski pontifik i Vaseljenski Patrijarh Vartolomej koji celivaju jedan drugog. Pokazalo se da je tih dana odrzan njihov «istorijski» susret u "vecnom gradu". Kako se ovog puta ne zaljulja ne crkvena kupola, vec NEBESKA KUPOLA i kako ne pade svom svojom tezinom, ne razlikujuci vise ni pravedne, ni krive ...

Zapisao Anton Zogoljev

NA FOTOGRAFIJAMA : (1) tri platana na Starom Rusiku. Ovde su Turci ubili tri ruska monaha i bacili njihova tela u bunar. Ubrzo su na tom mEstu izrasla tri drveta; (2) kosturnica Pantelejmonovog manastira; (3) kupola crkve manastira Ksiropotam koja se u XIII veku srusila na ljude. Eto zasto su zidovi srednjevekovne crkve znatno starije od kupole, koja je relatrivno nedavno obnovljena.