Blagoslovena Sveta Gora (4. dio)

Sila u nemoci

Svetogorski monasi se klone svih mogucih vidjenja, cuda. Poznati monah – otac Sergej – mi je ovako objasnio tu neobicnu “fobiju”: "Mi ulazemo sve napore da bismo spoznali i uvideli svoju grehovnost. Dobar monah je onaj koji sebe vidi onakvim kakav zaista jeste: pun svih mogucih grehova i necistota… I kako se pri takvom nastrojenju mogu gledati cuda? Zar covek koji iskreno sebe smatra NAJGORIM OD SVIH moze da moli Boga za znake ili da bude spreman da primi nesto cudno? Zar gresnici (kako oni sebe zaista smatraju) mogu da vide istinita cuda? Ne. To je samo prelest…
Ali to svesno ignorisanje svega “cudnog”, neobicnog, koje odvlaci monahe od placa za svoje grehe, je varljivo na Svetoj Gori. Jer za monaha je sve – cudo. I cemu onda neki “specijalni efekti” kada on vidi Boziju Ruku bukvalno u SVEMU? I drvo koje je izraslo, i koje je otac Sergej posadio prosle godine. On je iskreno uveren da ono ne bi izraslo bez Bozijeg Blagoslova. Doziveli smo novo jutro – zar to nije cudo? A to sto ih je Gospod okupio da se zajedno spasavaju na Svetoj Gori je – cudo nad cudima… Desavaju se naravno velika cuda i znaci, koja se ne smeju ignorisati jer bi to bilo bogohuljenje. I zato je na zidu ruskog manastira okacena velika poznata fotografija na kojoj je Bozija Majka koja se javila svetogorskim monasima 1903 godine… Ali je sasvim druga stvar – traziti cuda, i smatrati sebe dostojnim njih…".

Ja sam bez obzira na sve bio svedok jednog malog cuda. Ono nikome ne moze da naskodi posto cak ne znam ni ime monaha kome se to desilo.

15. juna, prve veceri u Pantelejmonovom manastiru, ja sam sa Sergejem Teodorovim setao obalom mora. Dole na kamenju, mladi monah je lovio ribu. Sergeju je to bilo interesantno, i on je snimio kadar na svom specijalnom digitalnom fotoaparatu. Monah je to primetio i naljutio se. “Ko ti je dao blagoslov da snimas? Zasto to radis bez dozvole?” – uzbudio se on. Sergej je rekao da ce izbrisati snimak. Ja sam ga tiho zamolio da ni u kom slucaju ne brise tu fotografiju, jer sam odjednom shvatio da bi mi dobro dosao za novine…I vec u Uranopolisu Sergej Teodorov mi je rekao (a zatim i pokazao!) da se sa snimkom desilo nesto neocekivano. Ceo snimak je bio taman i potpuno nejasan. Jedan od toliko njih koji su snimljeni na Svetoj Gori…

Ja to ne mogu nikako drugacije da objasnim nego kao cudo. Ali “delikatnost” Bozijeg prsta u ovoj situaciji je zavrsena time sto sam smireni monah koji je te veceri lovio ribu pored manastira cak nije ni pomisljao da je mogao da ucini tako nesto s Bozijom pomoci…Na Svetoj Gori se veoma obazrivo odnose prema cudima.

Simvolicna zivotinja

“Uzimace zmije, i ako i sto otrovno popiju, nista im nece biti” (Mk.16, 18) – receno je u Jevandjelju za sve Hriscane a ne samo za velike podviznike. To obecanje se i u nase dane ispunjava na Svetoj Gori.

Zmije nisu retke na Svetoj Gori. Ima divljina, u kojima ima divljih svinja, i vukova (njih su nedavno doveli – dvadeset evropskih vukova – kako bi nekako uz njihovu pomoc izasli na kraj sa divljim svinjama koje su se razmnozile), i zmija…Za sest dana sam dvaput video zmije na Svetoj Gori. Prvi put nije bilo strasno – na putu za Vatoped ugledali smo sa prozora “dzipa” ogromnu zmiju koja je puzila po putu. Drugi put smo se susreli sa gmizavcem “oci u oci”. Na putu iz Dohijara u nas manastir ja sam se zamislio i malo skrenuo sa puta. I tog trenutka skoro ispod mojih nogu je izasla i brzo otpuzala ogromna zmija. Bio sam malo van sebe. Ipak sam ja covek iz grada i nisam navikao na tako nesto. Tamo je dogadjaj ako sretnes i belousku na placu. A ovde ima zmija debljine cele pesnice!… Ima nesto sto je strasno u samom njenom obliku! Prokleta zivotinja! Upravo je tog gmizavca satana izabrao da bi kusao Evu. Jos su mi u keliji Svetog Modesta rekli da poklonici na Svetoj Gori idu sa stapovima ne samo zbog toga da bi se njima podupirali, vec i da bi udarali po kamenju i plasili zmije. Same zmije tesko da ce napasti, ali ako slucajno stanes na njih, - onda se cuvaj…

Ispricao sam u manastiru ocu Sergeju sta mi se desilo. On me je umirio: - Zmije NEMAJU BLAGOSLOV da nas ujedu, - uveravao me je. – Bio sam kuvar na Ksilurgu, u ruskom skitu. A tamo ima mnogo zmija. I zato nisam pravio nijedan korak a da se nisam osenio krsnim znakom. Jednom sam otisao iza kuce i zaboravio da se prekrstim. Setio sam se cim sam zakoracio – i poceo da se krstim. A zmija je TOG ISTOG TRENA brzinom munje projurila ispod moje noge… Drugi slucaj. Pokidao mi se lancic na kome mi je visio krstic, a ja nisam ni znao, i tako sam ceo dan isao bez krstica. Ulazim u nasu poljsku kuhinju i vidim – na rezervoaru za vodu je sedela velika zmija. I zlobno me posmatrala – spremala se za boj, izvlaci vrat… Samo sto ne skoci. Ja sam stao i cekao da vidim sta ce dalje da bude. Osenio sam se krsnim znakom. Zmija me je gledala jos nekoliko trenutaka, a zatim je sporo otpuzila, pokazujuci celom svojom “duzinom” da je ona tu “domacica”. One nemaju blagoslov da zale nas na Svetoj Gori! A mi smo doveli macke, koje su zatim “istrebile” sve zmije…
U Moskvi, u knjizari sam sreo jednog davnog poznanika – naucnika koji je bio specijalista za hriscansku simvoliku. Ispricao sam mu za zmije. “Pricas o njima bez osnova, - upozorio me je. – Ta zivotinja ima svoju SIMvOLIKU. Cak ih i razgovori o njima privlace…”

Vatoped

U Vatopedskom manastiru se cuva Bogorodicin Pojas. To je tako velika svetinja u koju prosto ne smete a da ne dodjete. I mi smo se tamo uputili… I zatim smo ispred nas ugledali stare zidine slavnog manastira (drugog po znacaju na Svetoj Gori – posle Lavre Atanasija Atonskog). Dok upravnik arhondarika razmesta turiste iz Nemacke – iz nekog razloga Nemaca ima jako puno na Svetoj Gori, i neki od njih dolaze ovde i vise puta, neko trazi Istinu, neko iz radoznalosti, posto je prethodno bio na … Himalajima! – ja se okrecem na sve strane. Sa balkona arhondarika se vidi predivan prizor zaliva. Ali su tamo turisti toliko PUSILI da prosto ne zelim da idem tamo. Sergej me zove da dodjem do aparata za kafu – tamo nam jedan ruski mladic kuva kafu. Pokazalo se da je taj mladic u Vatopedu vec 18 godina. Viktor iz Gelendzika je sam dosao ovde da radi. Tu je vec cetiri meseca. Rad na mesalici za beton je dosadan i tezak. Ali se dobro placa – 36 eura na dan. Nedelja je jedini slobodan dan. Zivi i hrani se u manastiru. Uskoro ide kuci i odmah ce sebi kupiti BMV. O tome je odavno mastao…

-A zatim, hoces li doci opet? Hoces povesti i nekog druga? - predlozio sam. Pokazalo se da on tako i planira da uradi. Docice sa skolskim drugom. I drug zeli da kupi BMV…
- Da li ti se svidja ovde? - pitam Viktora oprastajuci se.

- Svidja mi se. Ovde je Blagodat, ali zelim da idem kuci, - objasnjava om. - Zelim ... nema vise naseg tihog juznog gradica! Devojke setaju sa samim propalicama. Milicija je korumpirana… Ali svejedno vuce me kuca.

Popili smo kafu i oprostili se. On ima svoju Svetu Goru…

U Crkvi nam je otac Vitalij pokazao ikonu Majke Bozije " Predskazateljka". Upravo od te ikone se pre vise od deset vekova cuo glas Carice Nebeske, kada je srpska carica zelela da udje u manastir: "Zasto dolazis ovde, kod njih (monaha) ionako ima mnogo iskusenja…" Carica se vratila na brod, poklonivsi manastiru veliki broj svetinja. Od tada ne pustaju zene na Svetu Goru. To je jedino mesto na zemlji, gde vec toliko vekova nije stupila zenska noga. Cak su i domace zivotinje iskljucivo muskog pola - magarci, psi, krave. Macke se iz nekog razloga ne smatraju domacim zivotinjama, i zato se one setaju slobodno. I onda sam se setio zasto: Carica Nebeska je po predanju volela macke - a Sveta Gora je Udeo Majke Bozije i sve je na njoj ustrojeno po Njenim, a ne po nasim pravilima…

Tu vekovima osvecenu tradiciju su postovali i turski sultani, i vojnici konjanici. A evo Evropska Unija nikako ne zeli s tim da se pomiri. Feministkinje Grcke i drugih evropskih zemalja uporno zahtevaju od grckih vlasti da prekine "diskriminaciju polova", ali uzalud! Svetogorski monasi su prosle godine izjavili (predstavnici svih dvadeset manastira) da ce radije primiti mucenicku smrt nego sto ce narusiti volju Carice Nebeske. O tu nepokolebljivu odlucnost svetogorskih monaha, ce se mislim i razbiti svi talasi protesta, koji se podgrevaju od strane vlasti u Evropskoj Uniji.

Na Svetoj Gori postoji nesto slicno savremenom predanju (i ja licno verujem u njegovu verodostojnost) o tome kako je nedavno jedna feministkinja u muskoj odeci drsko stupila na Svetu Goru i usla u jedan od manastira. Monasi su Odozgo bili obavesteni o tome sto se desilo, ali su odlucili da se ne mesaju, vec da je prepuste Bozijem sudu - iako su mogli da pozovu policiju, i narusiteljka zakona bi istog momenta bila uhapsena, odvedena sa poluostrva i izvedena pred grcki sud. Medjutim ta zena, narusivsi jednu duhovnu zabranu, nije se na tome zaustavila - odlicila je da se iskupa u moru (na Svetoj Gori je to zabranjeno kako za monahe tako i za poklonike). I u moru ju je, naocigled mnogih ljudi, rastrgla ajkula.

- Ali ovde nema ajkula, - prekinuo je monahovu pricu jedan skepticki nastrojen poklonik. Ali pokazalo se da iako retko ajkule ipak ponekad dodju u ove vode. Tako da je tako nesto moglo da se desi. Potvrda za to je dosla sa sasvim neocekivane strane. Vec u Moskvi sam otisao u Pravoslavnu knjizaru i tamo neocekivano ugledao poznatu knjigu Svetogorca o Svetoj Gori, - i "slucajno" otvorio stranicu, na kojoj je opisivano kako je jedan grcki jeromonah odsluzivsi Liturgiju posao u more da se iskupa. Tada ga je naocigled svih rastrglo MORSKO CUDOVISTE…

Nesrecnik je uspeo da vikne "Gospodi pomiluj", pre nego sto je njegova glava nestala ispod povrsine prozracne vode i pre nego ga je cudoviste odnelo u morski bezdan. Mnogi monasi su smatrali da je samo taj ocajnicki vapaj bio dovoljan da mu Gospod oprosti greh… Medjutim predanje nista ne kaze kako se u ajkulinim celjustima "provela" savremena feministkinja…

Ali jedno je u potpunosti poznato. Mnogi Grci koji zahtevaju da se zene puste na Svetu Goru gube pamet i dospevaju u psihijatrijske bolnice. Dobro je da se takvi slucajevi ne desavaju tako cesto, jer bi se tada vec moralo govoriti ne samo o jerusalimskom vec i o svetogorskom sindromu.

Druga Vatopedska svetinja je - ikona Majke Bozije "Svecarica" (grcki - "Pantanasa"). Na ikoni je naslikana Carica Nebeska kako sedi na Prestolu, a na Njenim kolenima sedi Mladenac Isus sa svitkom u levoj ruci i desnicom koja blagosilja. Ova ikona se ne spominje ni u jednom starom katalogu. Nju je u XVII veku doneo u manastir jedan pustinjak koji je veoma postovao svetu ikonu. I eto ta nevelika ikona je postala u svetu poznata po cudesnim isceljenjima od strasne bolesti - raka… Cela ikona je po blagocestivoj grckoj tradiciji ukrasena krsticima, srebrnim i zlatnim monetama, privescima - u znak zahvalnosti za isceljenje. Kopije te ikone se nalaze po celom svetu. I u Moskvi se nalaze njene kopije: u Novospaskom manastiru, u crkvi Svih Svetih… A nastojatelj Vatopedskog manastira se na dan kada smo mi posetili manastir nalazio u Moskvi - odneo je u jednu od moskovskih crkava kopiju cudotvorne svetogorske ikone Majke Bozije "Radost" ili "Uteha".

… Evo iznose nam u kovcezicu Pojas Same Bogorodice! Ako se cuda desavaju od stvari koje su nekada pripadale "obicnim" svetima, onda sta reci za ovu veliku svetinju? Nikada necu zaboraviti ovaj dan - dan milosti Bozije!

Na fotografijama: ikona Majke Bozije "Igumanija Svete Gore"; freska "Sveti Georgije pobedjuje zmiju". Vatopedski manastir; sveta svetogorska obala.

Anton Zogoljev

16.07.2004