Blagoslovena Sveta gora (drugi dio)
PUSTINJAK
Kada automobilom putujes Svetom Gorom, odjednom s cudjenjem primecujes da putujes ... ruskom zemljom! Ako nekoga i sretnet usput, to su obavezno Rusi. Grci obicno sede u manastirima. Rusi vole da putuju. To je vec 
nesto nacionalno, stihijski. S tim se nista ne moze uraditi. Odjednom smo naleteli na rumunskog siromaha (lutajuceg monaha), koji nas je na cistom ruskom zamolio da ga prebacimo do najblizeg manastira. Dzip se zaustavio pored mrsavog monaha, «koji je okretao brojanice» na putu za Vatoped.
«Da vas povezemo?» - upitali smo. «Ne, ja cu bolje sa molitvicom... «, - milo i potpuno po-svetogorski je odgovorio. I posao je radosno dalje u sveti manastir. Srescemo ga u povratku vec je stigao u manastir.
A na putu u manastir Stavronikita smo sreli pravog otselnika oca Dorimedonta. Mlad, s tankom borom na licu kao znakom «iskusnog coveka», - on je jeromonah vec tri i po godine i zivi u pustinji nedaleko od tog manastira. Povezli smo ga i razgovarali. U povratku smo resili da svratimo kod njega.
Otac Dorimedont zivi u potpunom usamljenistvu. Okolo su samo divlje svinje i zmije. I kornjace. On ih drzi u keliji kao domace zivotinje. «Nedavno su kornjace pojele nocu svu letinu», - zali se on. Ali se ne boji da zivi sam. «Da li ste se bojali?» - postavljam «sugestivno» pitanje. «Eee... Ispricacu vam sve tajne pustinjskog zivota, a ti neces zatraziti da zivis u susednoj keliji», - i tako me je pogledao veselo sa lukavoscu. Na putu do kelije otac Dorimedont je pricao da sluzi dva ili tri puta nedeljno u svojoj domacoj Crkvi posvecenoj Kazanjskoj ikoni Majke Bozije. «Ja sam nemam blagoslov da sluzim Liturgiju, - objasanjava on. To je bilo dozvoljeno samo Svetom Teofanu Zatvorniku da sam sluzi Bozansku Liturgiju, a sta cu ja ... Bozijom miloscu uvek neko dolazi. U okolini ima mnogo otselnika. Oni se trude da se cesto pricescuju dva puta nedeljno. Zajedno se mole».
Evo i kelije oca Dorimedonta. Ulazimo u prijatnu kucicu, koja je izgradjena jos u pretproslom veku. Ranije je u njoj ziveo pustinjak bivsi carski general. Bila je tu i svetinja, cudotvorna Kazanjska ikona Majke Bozije poklon generalu od Cara-Mucenika Nikolaja II... Ali ikona je izgubljena. Gostorpimljivi domacin iznosi tradicionalne svetogorske casice «anisovke» i lokum. Takav je obicaj da se time docekuju putnici i posluze radi ukrepljenja. Pitamo ga kako on zaradjuje za hleb nasusni, jer se manastir Stavronikita, kome kelija formalno «pripada» uopste ne brine o putnicima. A zar se moze sam prehraniti iz povrtnjaka? Pokazalo se da je otac Dorimedont ikonopisac. On u tisini i molitvenoj usamljenosti slika svete likove. Gostoprimljivi domacin ponovo negde odlazi i donosi dva kompleta (za mene i Sergeja Teodorova) tritomnika pouka Starca Pajsija Atonskog u izdanju manastira Jovana Bogoslova ispod Soluna. Ja sam dva toma vec nasao u Moskvi. Treci samo sto je ugledao svetlost dana. Pokazalo se da je otac Dorimedont preveo te knjige na ruski jezik! Eto zasto smo se nasli u toj keliji! Sveti Starac Pajsije nas je doveo ovde!..
- Uskoro ce i moj prevod druge grcke knjige ugledati svetlost dana odgovor Meteorskih monaha Mitropolitu Meletiju, «koji stiti» INN, - kaze otselnik. Tamo je sve jasno objasnjeno. To je «skola» Starca Pajsija Svetogorskog, koji je prvi istupio protiv «ziga zveri» u dokumentima. Njegov autoritet u Grckoj je veoma visok. Sada se vec sprema njegovo proslavljenje.
- A da li vam je Starac Pajsije davao neke vesti ODATLE, kada ste pripremali prevod njegove knjige?
Odgovor je bio pravi svetogorski:
- Ne ... Zar sam ja dostojan?
Sergej Teodorov se divio otselnikovoj skromnosti. Nije imao cak ni struju. A mogao bi da se postavi generator i odmah bi bilo znatno lakse ...
- U pocetku sam postavio generator, ali je on poceo da se kvari. Tada sam morao da pocnem da mislim o solarnim baterijama. Onda sam odjednom pozeleo da ovde postavim racunar, uvedem telefon ... Ne bolje je preseci tu zamisao u samom zacetku! odlucno kaze jeromonah Dorimedont. Ima se utisak da ovde u najblizoj buducnosti nece biti struje. Ja sam vec u Samari saznao vise o predjasnjem zivotu pustinjaka oca Dorimedonta od nase zajednicke poznanice Irine Podorovske koja rukovodi regentskim odeljenjem Samarske Duhovne Seminarije. On sam razumljivo nije poceo da prica o sebi.
- Otac Dorimedont (u svetu Denis Suhinin) mi je poznat jos od detinjstva. Mama i ja smo u Potsdamu, u Nemackoj bili susedi sa majkom buduceg svestenika. Nasi roditelji su bili vojni novinari, - prica Irina Podorovska. Njegova majka, Natalija Jevgenjevna, je zatim pisala za casopis «Radnica», a trenutno radi za casopis «Ruski dom». Njihova porodica je pre nase prisla veri. Moja majka je bila nekrstena i kada je otisla u penziju. I jednom je Natalija Jevgenjevna dosla kod nje u Buzulukski region i povela je u grad da se krsti...A meni je poslala ikonicu mucenice Irine. Od tada je u nasem zivotu sve poslo drugim tokom. Buduci jeromonah se u pocetku godinu dana podvizavao u moskovkom Sveto-Danilovskom manastiru. Zatim je odmah upisao drugu godinu Moskovske Duhovne Seminarije. Po njenom zavrsetku je upisao Akademiju. Ali je posle trece godine otisao na Svetu Goru. Grcki manastiri ne primaju rado ruske monahe, ali se ovoga puta desilo cudo: Njega su primili! On je imao veliku zelju da usavrsi starogrcki i savremeni grcki jezik. I to mu je uskoro i uspelo. Zatim mu je starac blagoslovio da zivi kao otselnik i da prevodi na ruski jezik knjige poznatog savremenog podviznika Pajsija Svetogorskog. On se time i bavi poslednjih godina. Salje svoje prevode u Moskvu, a mama ih koriguje i izdaje uz pomoc dobrotvora. Otac Dorimedont insistira na tome da se njegove knjige prodaju sto jeftinije i da budu dostupne «obicnim» vernicima u Rusiji. Na debelim kvalitetnim knjigama je napisano:»preporucuje se maloprodajna cena od sezdeset rubalja» - treci tom. Medjutim taj plan ne moze uvek da se ostvari zbgo zakona trzista...
...Kasnije sam u ruskom Pantelejmonovom manastiru cuo mnogo toga negativnog o pustinjacima. «Obicni» monasi ih krive za to, sto su se osamili bez potrebne pripreme, a takodje odlaze i od poslusanja. Zive po svojoj volji. Istina u nekim slucajevima je to zaista tako. Ali otselnik otac Dorimedont nije sam svojom voljom izabrao ovaj surovi podvig. Mislim da je to bila volja starca Pajsija i Bozija Volja.
Kareja
Kada dodjes u taj Grad Angela, prestonicu «monaske republike» i sam pocinjes da shvatas GDE si dosao ... Tu ima mnogo toga samo na oko obicnog. Monasi su takodje ljudi (iako angelskog cina). I tu je sve «slicno kao kod ljudi». Ali ... zatim shvatas da je to samo na prvi pogled. Ulazis u prodavnicu i umesto sitnice ti daju ... krstic od plasticne kese! (S tim krsticem se desilo malo cudo: kada sam u manastiru Ksiropotam celivao najveci sacuvani deo Casnog Drveta Krsta Gospodnjeg s rupicom od eksera setio sam se tog krstica od plasticne kese i razmisljao kako da ga prislonim na svetinju. Taj obicni krstic od plasticne kese je za mene dobio posebnu vrednost. Postoji i nesto slicno kafi za one koji dolaze u posetu. Ali tamo su svuda po zidovima ikone, a porcije hrane su tako velike, da jedna zamenjuje dva pa cak i tri obroka...Odista i na Nebu kod pravih Angela postoji nesto slicno Kareji, gde bestelesni duhovi, ne stideci se ljudskih ociju, prave neka svoja dela, odmaraju pred «novim naznacenjem» i sl.
Ali naci se na javi u tom monaskom carstvu je predivno! Zgrada Protata je na prvi pogled velicanstvena, «sa kolonama». Ali se ima utisak da je ovde sve uslovno i kao da se vidi samo ono sto i treba od tih administrativnih zgrada da vide oni koji ovde dolaze. Izbliza se primecuje da je glavna zgrada Svete Gore ispucala, i da odavno treba da se popravi. Izgleda bukvalno kao neki nas regionalni klub. I srz Svete Gore, njegovo «srce» - nije ovde. Ovde se samo, kako kazu crkveni ljudi, «papiri potpisuju». Ispunjavaju naredjenja Carice Nebeske. Kareja je vazna jos po tome sto se ovde cuva i nekoliko najvecih svetinja: ikona Majke Bozije «Dostojno jest», pored koje je Arhangel Gavrilo prstom na kamenu zapisao molitvu «Dostojno jest», i ikona Majke Bozije «Mlekopitateljnica» koju je po predanju naslikao Jevandjelist Luka uz pomoc same Carice Nebeske. Druga ikona se cuva u srpskoj isposnici. To je mesto najstrozije samoce i molitve. Tamo «dezura» srpski jeromonah (nazalost nisam zapisao njegovo ime). To je veseo, dobrodusan covek (na Svetoj Gori su uostalom svi dobrodusni, i nema sumornih). Pored toga, Srbi i Rusi se ovde medjusobno pomazu kao Sloveni i manjina u poredjenju sa grckom vecinom na Svetoj Gori. On nas je doveo do glavne svetinje i udaljio se, dajuci nam na znanje da ne zeli da nm smeta u tajnoj molitvi. Ikona je predivna! Jevnadjelist Luka je naslikao Caricu Nebesnu u svoj Njenoj nezemaljskoj lepoti i reklo bi se u «zemaljskom» trenutku kada hrani Mladenca Hrista! To «ljudsko» nama blisko, cini ikonu posebno toplom, rodjenom. I imate zelju da se molite i molite i to ne samo «za svet», - vec i za svoju porodicu, za sebe, za decu... Upravo pored te ikone se posebno oseca da je Carica Nebeska Majka celog stradajuceg covecanstva... I Ona kao Majka Koja voli prasta, pomaze, place zbog nasih grehova, pritice u pomoc...u Njenim ocima ima toliko ljubavi, sastradanja, toliko neiskazane tuge, da se prosto jezis pori pomisli da je tako rastuzujes jos i svojim gresima i slabostima.. Ta ikona je jedna sa NAJPRONICLJIVIJIM POGLEDOM, jedna od mnogih cudotvornih ikona koje su otkrivene na Svetoj Gori! Palimo svece i pisemo cedulje sa imenima. I vec se pojavljuje dobrodusni Srbin sa casicama «anisovke», lokumom i soljama hladne vode sto predstavlja tradicionalni svetogorski obicaj za primanje putnika. To vec nije prvi put da smo se ja i Sergej Teodorov zaustavili na nasoj marsruti. Popili smo nekoliko casica u drugim manastirskim gostoprijemnicama. I velika je sablazan da se one odbiju. Zbog cega je uveden taj obred? Vecina poklonika peske obilaze manastire Svete Gore. I «anisovka» moze da osvezi putnika, koji nema snage da za jedan dan obidje vise od dva manastira. Putujemo automobilom. I previse ceste casice «anisovke» pocinju da nas smucuju. Ali srpski svestenik se osmehuje i nastavlja da insistira na svome. Takav je zakon gostoprimstva. On je zatim otisao negde i vratio se sa celom flasom u ruci. Govori nesto mesanim ruskim, grckim i srpskim jezikom. Nas vodic, otac Vitalij, to prevodi ovako: «Ne smucujte se, u mojoj flasi nema «zelene zmije», - i pokazuje flasu sa uskim grlicem, u kojoj se nalazi ... veliki drveni Krst! Ostaje zagonetka kako se on tu nasao (ocigledno ga je srpski monah uzimao pincetom iz flase otac Vitalij iznosi svoj predlog). Iz detinjstva se secam malog omiljenog trika sa krastavcem u flasi koji raste do tacno odredjenih razmera. Ali sto bi krst izrastao!.. Posto je u flasi krst ne mozemo da odbijemo opet casicu. Zajedno pijemo «anisovku» i odlazimo u srpsku kosturnicu.
To je prva kosturnica koju sam uspeo da vidim. Utisak je bio snazan. Evo lobanja bivsih srpskih monaha. «Tu su i ruske», - objasnjava cuvar ovog «carstva smrti».
Zacudjuje me misao o tome da i lobanje kako se cini imaju svoju nacionalnost. Otac-jeromonah donosi iz sanduka lobanju jos neproslavljenog srpskog podviznika starca shimonaha Vasilija (+1943). Njegova cestita glava se razlikuje od drugih po zutoj kao vosak boji. To se na Svetoj Gori smatra znakom da je podviznik stekao blagodat Svetoga Duha. Celivam Svetiteljevu lobanju. Preokrenut svet! Paradigma Hriscanstva je ovde u srpskoj kosturnici za nas postala ocigledna. Ono cega se toliko boji ceo svet, sto toliko ne zeli da vidi sve te atribute smrti ovde su predmeti poklonjenja. U svakom slucaju strahopostovanja. Kosturnica je jedna od svetogorskih tajni. Tajna, koja ce biti otkrivena Osmog dana...
Manastir Svetog Pantelejmona
Ruski manastir je zaista najlepsi na Svetoj Gori. Sa skele se vidi ceo grad! Veliki beli grad izatkan iz daleke maste. I evo skela se zaustavlja pored obale i masta postaje java!.. Nikada nisam mislio da cu se naci ovde. A evo odlazim u arhondarik da se dogovorim o nocevanju. Posrednici izmedju manastira i poklonika su dva dobra monaha monah Filosof i djakon Sergej. Prvi «smiruje», «stavlja na mesto» (iz ljubavi prema nama gresnima koji jos ni ne znamo GDE smo dosli). Drugi tesi, poji kvasom i miluje prijatnom besedom. To je nesto slicno «dobrom i strogom isledniku» - ali na manastirski nacin. Obojica su mi dragi i obojici sam im zahvalan!..
Stupivsi na manastirsku teritoriju sa posebnim «vizantijskim» vremenom, sa strogim svetogorskim ustavom, sa velikim brojem svemogucih «tabua» - odmah se ukljucujes u BRATIJU. Na dan, na tri, zauvek nije vazno. I odjednom se osecas kao deo tog cudnog organizma. Osecas na sebi cudotvornu silu MEHANIZMA SPASENJA (sto pravi manastir i jeste). Zivot poklonika u manastiru se vrlo malo razlikuje od zivota monaha. Ti sebi mozes da popustas, ali ces shvatiti da si GRESAN!.. docices u hotel da bi se odmorio - kada monasi odlaze na polunocnicu, ali odjednom shvatas da je u tvojoj keliji iskljuceno svetlo. Tako uvek biva u vreme molitve. Ali se u svakoj keliji za svaki slucaj pored elektricne lampe nalazi i petrolejka. Postoji mogucnost izbora. Manastirske sluzbe su duge traju po sedam-osam casova dnevno. I to jos ne ukljucujuci kelijsko monasko ptravilo!.. Monasi se jako malo odmaraju (spavaju po cetir-pet sati!), a sve ostalo vreme rade. U Crkvi sam prvi put video STASIDIJU. To su «stojece stolicice», i na njih se moze nalaktiti i cak polusesti. Veoma su udobne i ne odvlace od molitve... Ali interesantno je da sluzba na Svetoj Gori ne protekne brzo i lako samo zbog stasidija. Istina, dospevsi u tu surovu i molitvenu sredinu, i sam delimicno postajes «angel» - na nekoliko dana... Ali secanje na te dane traje jos dugo!
Bez obzira gde ides svuda upires pogled u topao mladi lik na ikoni deteta-mucenika sa isceliteljskom palicom u ruci. Sveti Pantelejmon brine o svakome ko prestupi prag njegovog manastira. A nagrada za dugi put je srecna mogucnost da se celiva cesna glava tog Svetitelja, koja i jeste glavna svetinja ruskog manastira. Nedavno su tu relikviju neprocenjive vrednosti nosili u Rusiju ljudi su neprekidno obrazovali duge redove da bi se poklonili i celivali je. Ovde se moze pomoliti Iscelitelju i Velikomuceniku Pantelejmonu bez zurbe i sujete. Istina, zbog toga se njegova glava i cuva u ruskom manastiru, jer je taj Svetitelj jedan od najomiljenijih u Rusiji. A u drugoj crkvi se cuva cesna glava nama skoro savremenog podviznika prepodobnog Siluana Atonskog. Moj svesni duhovni zivot je poceo moglo bi se reci s poznatom knjigom o tom ruskom Svetitelju. I vec ovde na manastirskoj teritoriji je doslo do tog neocekivanog susreta... Celivam zutu lobanju prepodobnog Siluana i secam se njegovih velicanstvenih reci: «Drzi um svoj u adu i ne ocajavaj...». Mesta gde se on podvizavao mlin i Ilinska Crkva su jos donedavno bili zapusteni. I sada u tom delu ima dosta zmija. Ali crkva je vec obnovljena, i jedan sporedni oltar je osvecen u cast prepodobnog Siluana.
Duhovnim zivotom manastirske bratije rukovodi prestareli iguman Jeremija (njemu je vec 88 godina!) i manastirski duhovnik relativno mlad jeromonah Makarije. Mnogi od bratije ih ne smatraju samo uciteljima, vec i duhonosnim starcima, koji su rukovodjeni Duhom Svetim. Starac Pajsije Svetogorski je dobro znao i voleo oca Makarija. Starac bi se uvek osamio u dugom razgovoru sa ruskim monahom Makarijem bez obzira ne to koliko je tada posetilaca bilo kod njega. Starac Pajsije je ruskom duhovniku predskazivao nevolje i gonjenja sto ce se u svoje vreme i dogoditi. Zasad Gospod kao da drzi tog velikog molitvenika u manastirskom «zatvoru» i 
kao nepoznatog. O njemu se malo zna u Rusiji. Ja sam se dva puta ispovedao kod Njega i mogu da kazem da je to veoma pronicljivi i mudri pastir...
Namesnik manastira iguman Jeremija, iako vec u godinama, nastavlja da kao mladic sluzi svojoj manastirskoj bratiji. On izlazi iz manastira samo kada ide u Protat ili u Solun, gde licno kupuje neophodne proizvode za bratiju. Nije posetio cak ni susedne manastire i to za toliko mnogo godina koje je proveo na Svetoj Gori! ... I evo sada taj starac sa belim sedinama razgelda novine «Blagovest», casopis «Kandilo», koje sam mu poklonio, i cutke odlucuje i «vaga» - da li treba da razgovara sa mnom, novinarem. Nasa izdanja nadmasuju razumnu predostroznost neophodnu za novine. Starac me poziva na razgovor, ali to tesko da se moze nazvati intervjuom.. On na pitanja odgovara kratko, bez mnogo reci.
- Oce Jeremija, recite nam nesto o sebi. Odakle ste rodom, i da li ste odavno na Svetoj Gori?
- Ja sam iz Rusije, s malog salasa u Rostovskoj oblasti. Na Svetoj Gori sam vec 28 godina. Dosao sam iz Odese...
- Moze li se odista reci da je Sveto-Pantelejmonov manastir uzor za mnoge manastire u Rusiji?
- Svuda se moze spasavati... Gospod je na svakom mestu. U Rusiji se moze dobro podvizavati, a i na Svetoj Gori. Najvaznija je zelja za trudom Boga radi, a za to nije neophodno ici na Svetu Goru. Mnogi su u Rusiji stekli Blagodat Duha Svetoga.
- Postojala je takva blagocestiva tradicija: najbolji monasi sa Svete Gore su upucivani u Rusiju radi pomoci otadzbini, narodu... Da li je sada vreme da se ta tradicija obnovi?
- Bilo bi dobro, ali kod nas trenutno nema dovoljno monaha. Rano je o tome govoriti... U manastiru ima svega dvadeset do trideset monaha. A zajedno s radnicima tesko da se moze nabrojati pedesetoro ljudi. To je nedovoljno.
- U Rusiji je INN veliki problem. Kako se vi odnosite prema tom pitanju?
- Mi imamo brosuru koju smo poslali u Rusiju. U njoj smo izlozili svoj stav. Mi smo kategoricki protiv INN, i svih tih kodova... Nijedan manastir na Svetoj Gori nije prihvatio INN. Svi manastir su sastavili zajednicko pismo, poslali ga u Solun, a zatim u Atinu i u njemu upozorili o teskim posledicama prihvatanja tih kodova...Oni su u Grckoj vec odbaceni. Drzava je odbila praksu numeracije ljudi. Mi to isto zelimo u Rusiji. Nasa bratija je protiv INN.
- Grcka je stupila u Evropsku Uniju. Da li ste zbog toga vec osetili neke promene na Svetoj Gori?
- Zasad nismo nista osetili. Mi mozemo da zivimo i nas ne diraju. Kako ce biti dalje ne znam. Ali zasad na nas ne obracaju paznju. I to je dobro.
- Da li ste se sreli sa starcem Pajsijem Svetogorskim (+1994.g.)?
- Ja uopste ne volim da izlazim iz manastira, ali bio je takav slucaj kada sam se razboleo i posao sa ocem Makarijem (manastirskim duhovnikom) kod starca Pajsija. On nas je veoma toplo primio. To je tako dobar starac... Rekao mi je da treba da idem u bolnicu da se lecim. Ali pokazalo se da sam vec u povratku bio zdrav... On me je iscelio.
- Secate li se nekog slucaja da je na Svetoj Gori, Udelu Majke Bozije, pomoc Carice Nebeske dolazila JAVNO?
- Istina, desavaju se takvi slucajevi. Ali ja nemam sta da kazem. Presveta Bogorodica se javlja nekome drugom a ne nama gresnima. Mi toga nismo dostojni...
- Grci u Protatu zajedno sa vama donose odluke?
- Postoje i drugi manastiri koji nisu grcki. Hilandar srpski, Zograf bugarski... Nas ni ne primecuju i tako je najbolje. Posto nam ne smetaju mi mozemo mirno da se podvizavamo na Svetoj Gori.
- Ima li trenutno staraca na Svetoj Gori?
- Ima u skitu Svete Ane je starac Papajanis, Grk. Pored Vatopeda je do nedavno bio starac koji se upokojio (ocigledno misli na straca Isaiju, Grka koji je ziveo u Kaksokaliviji, pored pecine Nila Mirotocivog umro je pre dve godine). Kod Njega je dolazilo mnogo ljudi...
- Da li ste se i vi sami obracali za pomoc starcima?
- Ja se trudim da bez krajnje potrebe ne napustam manastir. Ovde ima mnogo posla. Ruski manastir na Svetoj Gori sada prolazi vreme obnove. Ima mnogo zgrada koje nisu naseljene, mnogo nezastakljenih prozora, mnogo zgrada obraslih crnom divizmom. Ali znatno podmladjena manastirska bratija svaki dan odlazi na poslusanje da OZIVLJUJE jos nedavno skoro zamrli manastir. Podize se Rusija, a s njom zajedno i ruski manastir na Svetoj Gori.
Prve veceri mi je otac Sergej prisao sa mladim radnikom Pavlom (za koga se kasnije ispostavilo da je moj bivsi kolega koji je radio kao novinar u «Medicinskim novinama»). «Dosli smo da razgovaramo o duhovnim stvarima», - pomislio sam. Pokazalo se da toga nije ni biilo. Neko je morao da zaliva kiparise u manastirskom vrtu i izbor je «pao» na mene
Anton Zogoljev
02.07.2004.