MOLITVA O JEDINSTVU

Arhiepiskop Avgustin o saradnji armije i Crkve

23. februar se kod nas u Rusiji tradicionalno slavi kao Dan branilaca Otadzbine.   U stvari, to nije ruski praznik, vec sovjetski, posto je tog dana osnovana Crvena Armija.   Trenutno je ta vojna sila, od koje zazire Zapad, podeljena na mnostvo velikih i malih armija.   Oficiri, obuka, ratna tehnika su isti kao i pre, a "moguci protivnici" su - vec drugi.   Doslo je cak do sukoba izmedju Armena i Azerbejdzanaca. Oficiri sa Pribaltika, koji su ranije sluzili vojsku zajedno sa Rusima, trenutno se nalaze na komandno-stabnim NATO obukama, ucrtavaju strelice na kartama, koje su usmerene prema Rusiji<HORIZONTAL ELLIPSIS>I da li se oni secaju 23. februara, "muskog praznika", koji je bio opsti praznik i sve nas objedinjavao? Tesko da je tako.

Ali pojavljuju se novi - bolje receno, davno zaboravljeni - datumi i simboli, koji ponovo objedinjuju nase vojske. Za vreme praznika Rozdestva Hristovog, ukrajinski ucesnici su u Moskvi prikazali film o prvom pomorskom krsnom ratnom pohodu, posvecenom kanonizaciji admirala Usakova. Veliki brodovi su krstarili Crnim i Azovskim morem i njihovim zalivima, u ruskim i ukrajinskim lukama. Na njihovim pramcima su bile ikone Svetog vojnika Fjodora Usakova, u koje su stavljene cestice Njegovih Mostiju, Cudotvorni mirotocivi Lik Cara-mucenika Nikolaja II i druge Svetinje. Na ostrvu Zmejnij, gde je admiral odneo jednu od pobeda, sluzen je parastos poginulim (na fotografiji desno). Na zadnjim palubama brodova su se skupili mornari - Ukrajinci i Rusi, i nije se moglo bez uzbudjenja posmatrati, kako su oni davali pomen zajednickim slavnim precima. Venci su baceni u vodu, a za vreme pevanja "Vecan pomen" cula se pocasna paljba<HORIZONTAL ELLIPSIS>A pre toga je odsluzen moleban za zdravlje mornara i oficira dve bratske armije.

Pomorskim krsnim pohodom je rukovodio arhiepiskop Lavovskij i Galski Avgustin, odgovoran za saradnju Ukrajinske Pravoslavne Crkve i Oruzanih Snaga. Posle projekcije filma vas dopisnik je intervjuisao Visokopreosvecenog Vladiku. Kasnije je ona bila dopunjena materijalima iz pres-sluzbe Ukrajinske Pravoslavne Crkve, kao i onim sto je Vladika dodao.

- Vase Visokopreosvestenstvo, ovo nije prvi ovakav ujedinjeni krsni pohod kojim vi rukovodite?

- Da, krajem proslog leta smo organizovali krsni pohod kao podrsku kanonskom pravoslavlju, posvecenom pomenu Svetog ravnoapostolnog kneza Vladimira. Krsni mars je trajao tri meseca, obuhvativsi celu Ukrajinu. Na celu je bila Cudotvorna Ikona "Pocaevska". Na Gluhovskom granicnom prelazu se odigrao dirljiv susret sa ruskim krsnim pohodom, koji se zavrsio u Kijevu na dan Uspenija Presvete Bogorodice.

Ja taj mars ne bih nazvao ujedinjenim, jer smo mi, Ukrajinci i Rusi, vec ujedninjeni verom, jednom istorijom, jednim istim Svetinjama. Prosle godine je organizovan slican, ali malo drugaciji po sastavu, krsni pohod - vojno-pomorski. Slicno kao i pre, na brodovima nisu bili samo mornari, vec i obicni mirjani, svestenici, monasi. U njihovom sastavu je bio otac Georgij (Usakov) iz Pskova, potomak admirala.

- Hoce li i sledece godine biti organizovan isti takav krsni pohod?

- Na pocetku planiramo da sa Svetinjama obletimo Ukrajinu avionom po perimetru, a zatim uz Blagoslov, i SNG. Postoje i predlozi za demonstriranje dostignuca Rosaviakosmosa.

- Vladika, vi ste u proslosti bili vojnik?

- Dve godine sam sluzio u armiji, imam zvanje latenanta. Ali po svetskom obrazovanju sam lekar i nisam bio profesionalni vojnik. Desavalo se da su me regularno zvali u vojna pododeljenja, i ja sam se spremno odazivao.

To je istina uslovilo to sto me je rukovodece svestenstvo nase Crkve blagoslovilo da upravljam Sinodnim Odeljenjem koje je zaduzeno za odnose sa Oruzanim Snagama. U vreme nastanka odeljenja, takva struktura je vec postojala u Rusiji, tako da mi nismo bili prvi. Ali sam izucavao ne samo iskustvo u Rusiji, vec i u drugim zemljama: Poljskoj, Nemackoj, Francuskoj, Velikoj Britaniji, Sjedinjenim Americkim Drzavama.

- Sudeci po socioloskim anketama, zitelji Ukrajine vise od svih ostalih veruju Crkvi i armiji. Da li je to istina?

- Koliko je meni poznato, to je karakteristicno i za Rusiju. Uz to, i Crkva i Armija ujedinjuju narod. Narocito sam to snazno osetio za vreme tragedije, kada je kod nas u Ljvovu, na Saknilovskom aerodromu, za vreme demonstracionih letova, posvecenih 60-ogodisnjici 14 -og avijaticarskog korpusa, avion Su-27 doziveo havariju. To se desilo jula prosle godine, i ja sam sve video svojim ocima<HORIZONTAL ELLIPSIS>Vojni avion je pao na posmatrace, i nekoliko desetina gradjana - mirjana je poginulo. Ali nije bilo antivojnih demonstracija, naprotiv narod se ujedinio. Svi su bili na parastosu za poginule, cak i neverujuci. U vezi toga zelim da vam ispricam jednu pricu. Neko vreme posle avionske katastrofe u Sveto-Gergijevskoj Crkvi u Ljvovu, na Bogosluzenju se molio, dosavsi po sluzbenom zadatku, jedan od najboljih vojnih letaca-supervizora u Ukrajini. Uzimajuci u obzir to da su medju parohijanima i rodjaci prezivelih i ocevici tragedije, zamolio sam tog mladog pukovnika, da se kao uvazeni gost obrati svestenstvu i mirjanima poucnom recju. Prevedeno sa ukrajinskog, to bi glasilo ovako:

"To sto mi se desilo 27-og jula, smatram istinskim cudom, za koje neprestano blagodarim Boga i Gospoda naseg Isusa Hrista. Pripremajuci se za demonstracioni let nad Ljvovim, ja sam se, kao pravoslavni vojnik, molio Bogu da mi prilikom leta ruka ne zadrhti, da ne pogresim prilikom odokativnog merenja, kako bih obradovao one koji su dosli na praznik. Prethodnog dana sam otisao u Crkvu u gradu N i znam, da su se 27-og ujutru tamo molili za mene.

Na dan tragedije, zbog veoma loseg vremena u gradu N, nisam poleteo za Ljvov. Gospod nije dozvolio da poletim. A kada sam po dnevnom redu trebalo da se vratim sa demonstracionog leta, nebo nad gradom N se za nekoliko minuta razvedrilo.

A sta bi bilo da sam ipak nastupio nad Ljvovim? Uveren sam da bih sa Bozijom pomoci sleteo bez ikakvih problema. Ali ako je Gospod dozvolio da se desi takva nesreca, zbog cega bih se ja onda pripremao za praznik i mozda dobio aplauze u trenutku svog nastupa, ako se umesto praznika dogodila tragedija? Ja sam se spremao za praznik, a Gospod Koji sve vidi, je znao da ce se dogoditi tragedija, i zato nije dozvolio da ucestvujem. Zato sto nas Gospod nikada ne ostavlja one, koji se za sve nadaju u Njega, i daje nam cak i to za sta Ga ne molimo, ali kad bismo znali unapred mi bismo molili. Da li shvatate, o kakvom cudu sam vam upravo ispricao? Oprostite mi, braco i sestre, i mojim kolegama avijaticarima, ako nismo ucinili sve sto smo mogli da do tragedije ne dodje, a posebno oprostite nama, koje ta nesreca nije direktno zadesila."

Ovaj slucaj je poucan:  medju vojnicima je mnogo onih koji su na sebi osvedocili delovanje Bozijeg Promisla.

- Armija i Crkva su po necemu slicne<HORIZONTAL ELLIPSIS>

- Da, spoljasnjih slicnosti ima mnogo. I ne samo spoljasnih. Nekako posle Bogosluzenja, pored hrama me je za Blagoslov zamolila cetvorogodisnja devojcica - cerka vojnika. "Gde je tata?" - pitam je. "Na poslu",- odgovara. Pored je stajala mama, govoreci joj:" Trebalo bi da naucimo devojcicu da pravilno govori: tata ne ide na posao, vec na sluzbu". Kada se pukovnik uvece vratio kuci, cerkica ga je pitala:"Tata, a ti si vec svestenik?" On je bio u nedoumici. Dete mu objasnjava:" Vladika je rekao, da ti ides na sluzbu." I zaista, on ne radi, vec sluzi kao i svestenik.

Ili evo sta je jos principijelna slicnost. Vojna lica, kao i crkvenosluzitelji, ne dobijaju platu, vec najamninu. To jest ti jednostavno to nisi zaradio, vec si unajmljen u sluzbu. Jos dok sam bio student otac mi je davao novac, govoreci: "To nije obican novac, vec crkveni novac, najamnina meni kao svesteniku. To je - deo zrtve, koji su parohijani odvojili za Boga. Koristeci ih, zapamti, da ces za njih odgovarati pred Bogom". Potpuno je isto i za vojna lica. Njihova dnevnica je - zalog za krv, za zivot, koju je oficir spreman da da, a ne prosto zaradjena plata.

Rat je - surov i ne uvek pravedan. Kako treba da postupi svestenik u armiji, ako komanda izdaje surovu naredbu? Da blagoslovi vojnike na njeno ispunjenje?

- Pre dve godine sam u jednoj od aviobaza upitao pilote: sta ste osecali, kada ste sa velike visine bacali bombe na Jugoslaviju? Tim pre, sto srpska PVO nije mogla uopste da vas dosegne, vi niste bili u opasnosti, i vase bombardovanje podseca na ubijanje potpuno nezasticenih. Oni su odgovorili: "Da, nama se to naredjenje nije svidjalo, smucivalo nas je, ali smo morali da izvrsavamo komande, jer smo polozili zakletvu". Treba reci, da su u njihovim pododeljenjima bili kapetani, kao  kod americkih pilota, koji su bacali atomske bombe na Hirosimu i Nagasaki.

Sta ja mislim po tom pitanju? Svestenik nije obavezan da blagoslovi sve naredbe glavnokomandujucih. Vec samo one koje su u skladu sa hriscanskim moralom. Treba imati svoje misljenje, a svestenik moze a ne mora da uzima u obzir naredbe glavnokomandujucih. Ponekad je nasa rec veoma dobrodosla. Jednom, za vreme pomorskog krsnog pohoda, pozvali su me na savetovanje komandira oba ratna broda i rukovodioca pohoda sa ukrajinske i ruske strane, zato sto je bilo neophodno hitno da se, do dobijanja znaka sa obale, donese odluka po pitanju prvenstveno moralnog karaktera. To je pored ostalog, jos jedan argument u korist vojnog duhovnistva. Naravno, postoje i druge prilike, kada ne prilici da se trazi svestenikov savet. Posebno u ratnoj situaciji.

Na jednoj od medjunarodnih konferencija glavnih vojnih kapetana NATO, a takodje i Severne Amerike, JuAr, Austarlije, Koreje, Pribaltika, Rusije, Ukrajine i Gruzije, koja se odrzavala u Velikoj Britaniji, razmatrana je sledeca tema: kako kapetani treba da se odnose prema takozvanoj humanitarnoj vojnoj intervenciji: nastaviti je ili prekinuti. Zakljuceno je sledece: kapetani ne treba da daju preporuke, vec da rukovode vojnicima. U to vreme smo se jednoglasno slozili da intervencija treba da se primenjuje kao krajnje sredstvo, kada su sve ostale mogucnosti iscrpljene.Pored toga, danasnji glavni kapetan Oruzanih Sila SAD u Evropi je - pravoslavni svestenik, pukovnik, i mi smo regularno u kontaktu sa njim. Sledeci susret je kroz nedelju dana u Talinu, na medjunarodnoj konferenciji.

- U kojoj od republika bivseg SSSR je najbolje organizovano svestenstvo u armiji?

- Mislim, u Estoniji. Posle njih idu Latvija i Litvanija. Njihove armije su male, pa im je jednostavnije. Pored toga, njihova veza sa NATO olaksava celu stvar. Za evropejca, cak neverujuceg, postojanje svestenika u Oruzanim Snagama je tako prirodno kao i postojanje vatrogasaca i lekara. Postojanje svestenstva je jedan od nepisanih uslova prijema u NATO.

-  Ako se porede Rusija i Ukrajina, ko je bolje organizovan?

-  Sa dobro razvijenim strukturama, pogranicnim i untrasnjim vojskama, vojskama MCS, mi trenutno imamo bolji odnos nego sto je to u Rusiji, s njima se vec nekoliko godina pregovara u vezi Pribaltika i Istocne Evrope. A sa armijom je jos gore. I to je cudno, jer predstavnici ukrajinske vlasti, pa samim tim i predstavnici vojnih vlasti, uporno izjavljuju o svojoj orijentaciji na zapadno-evropske standarde, gde je odeljenje vojnog svestenstva veoma razvijeno. Ali zbog necega se to iskustvo ne prihvata.

Evo primera. Na Kosovu, gde sam bio vec cetiri puta, mirotvorci imaju svog svestenika, Poljaci takodje, Gruzine cak u tursko-gruzijskom pododeljenju duhovno rukovodi srpski pravoslavni svestenik. Ne govorim o pododeljenjima NATO-a. I samo u ukrajinskom bataljonu nema svestenika. Predlagao sam: za svestenika cemo se pobrinuti, samo ga kamuflirajte, kako ne bi pocepao rasu na oklopnom transporteru. S tim su se cutke saglasili, ali nije bilo nikakvih posledica tog dogovora.

U cemu je stvar? U Ukrajini je crkveni raskol, i vlasti ne znaju kojoj od konfesija da daju prvenstvo. Oni koji ne zele dobro Crkvi, govore: vi se podcinjvate Moskovskom Patrijarhatu - Crkvi strane drzave, pa ne mozemo da vam dozvolimo da saradjujete sa armijom. Ali vreme prolazi, i pocinju da shvataju da Moskovska Patrijarsija nije "drzava". Eto na primer Vatikan kome se nasi unijati Grci-katolici potcinjavaju otoreno - je stvarno inostrana drzava, koja se mesa u stvari drugih drzava. Ali niko ne sme da im prebacuje zbog toga. A Ukrajinska Pravoslavna Crkva nimalo ne zavisi od Moskve. To je prosto duhovna bratska veza: Rusija i Ukrajina imaju zajednicke Svete Oce, zajednicku crkvenu istoriju, jedinstven pravoslavni duh. Tu se nista ne moze uraditi, treba se samo s tim nasim cinovnicima smirivati.

- Vi upravljate eparhijom gde su vecina unijati. Da li je tesko biti "u manjini"?

- Kod nas, na Ljvovscine je trenutno ovakav raspored: grcki-katolici imaju 1502 parohije, raskolnici takozvanog Kijevskog Patrijarhata - 401, UAPC - 361, rimokatolici - 140 parohija. A mi imamo svega 60 parohija. Iako, kad sam ja dosao, 1992-e godine, posle rusenja eparhije, na zgaristu me je  sacekalo samo 15 svestenika. Trenutno se situacija poboljsava. Ali to je na Ljvovscini, a u celoj Ukrajini nasa katolicka crkva ima najveci autoritet i uticaj u naseljima. I za razliku od raskolnika, ona je priznata kao jedinstvena zakonita i zagranicna crkva ne samo od strane pravoslavnih, vec i od strane inoslavnih konfesija. Kada mi govore da toboze imamo mnogo konfesija i da ce necija prava biti ogranicena, ukoliko uvedemo odeljenje vojnog svestenstva, onda ja odgovaram ovako. Dobro, hajde da sprovedemo prostu anketu medju vojnim licima: kojim konfesijama pripadaju? I iz toga moze da se utvrdi. Ako je u puku vecina vojnih lica recimo pravoslavna, onda njima treba pukovsko svestenstvo. A ako svaki deo konkretnog garnizona ima svega nekolicinu ljudi, onda ce njima biti dvoljan i jedan svestenik. Na taj nacin treba da se resava pitanje i sa katolicima, i sa judejcima, i sa muslimanima. U stvari nista nije toliko komplikovnao. Na primer, u susednoj Poljskoj, gde takodje ima mnogo religioznih pravaca, u armiji se nalaze predstavnici sest konfesija. I nikom ne pada na pamet misao, da se prava "manjina" ogranicavaju.

- Vladiko, vi dobro poznajete raspolozenje u ukrajinskoj armiji. Kako se oficiri i vojnici odnose prema Rusiji, prema njenim Oruzanim Snagama? Da li oni u nama vide "moguceg protivnika"?

- Kod nas u armiji, jos postoje mnogo oficira koji pamte proslo bratstvo po oruzju. Ali bojim se da ce se kroz 10-15 godina, kada oni odu u penziju, situacija izmeniti. Odnos ukrajinskih oficira ce biti kao odnos u Pribaltiku prema Rusima. Eto sta treba da bude tema ozbiljnih razmisljanja i dijaloga!

Raduje nas da se ruski vojnici interesuju za nase pravoslavne novine za vojnike "Vera i cast"., a takodje koriste "Molitvenik pravoslavnog vojnika", koji smo izdali prosle godine po Blagoslovu Blazenog mitropolita Kijevskog i cele Ukrajine Vladimira. Znam da je slican molitvenik izdat i u Rusiji. Nasi vojnici se mole istim Svetiteljima, istim recima. I SLAVA BOGU!     

 Подготовил М.СИЗОВ

http://www.mrezha.ru/vera/432/5.htmhttp://www.mrezha.ru/vera/432/5.htm