SAROVSKOM TAJNOVIDCU U SPOMEN

- uz trostruki jubilej Prepodobnog Serafima Cudotvorca -

"Svaka se zemlja na svetu granici sa nekom drugom drzavom; jedino se Rusija granici sa Bogom". Ovu je misao izrekao vatreni zaljubljenik u Rusiju, iskreni postovalac njene duhovnosti i kulture Rajner Marija Rilke. Veliki Dostojevski ovako ispoveda rusko vjeruju: "Ruski narod zivi sasvim u pravoslavlju i njegovim idejama; sem pravoslavlja, nema u njemu nicega, a i ne treba mu, jer je pravoslavlje sve; pravoslavlje je Crkva, Crkva je kruna svega, i to za vecnost". Ali tajna ruske zemlje kao mesta Raspeca i mesta Slave mozda je najdublje otkrivena ruskoj narodnoj dusi. O narodnom shvatanju vlastite duse, prizvanja, misije, mozda najupecatljivije svedoci cinjenica da su Rusi jedini u svetu svoju zemlju nazivali svetom: ne, dakle, "prekrasnom", poput Francuske, niti "drevnom", poput Engleske, "blagorodnom", poput Spanije ili "slobodnom", poput Amerike, nego - svetom. Jedino je jos starozavetni Izrailj gajio svest o vlastitoj svetosti i bogoizabranosti; u Grka, pravoslavnih Sirijanaca i Arapa, u ostalih Slovena, u Rumuna, kako lepo uocava A. V. Kartasov, - nigde necemo naci tako snazno i jasno izrazenu svest o sopstvenoj promisaonoj pozvanosti.

U svojoj ognjenoj bogoceznjivosti ruski se narod, takodje jedini u svetu, osmelio da zemlju svoju nazove Domom Presvete Bogorodice, domom Gospodarice sveta, uzvisenije od andjela i arhandjela i dragocenije od svekolike tvorevine. Uzazelevsi da ugosti Onu sto devicansku utrobu Svoju nacini smestilistem Nesmestivoga Boga, ruska se zemlja upodobila svestenome hramu u kome obitava preizobilna blagodat Duha; ispunivsi se svetloscu Matere Nezalazne Zvezde, ona je praslikom Vaskrsenja ozarila svekoliki rod ljudski; poklonivsi se Riznici Promisljanja Bozijeg, Rusija je zanavek stekla nepotrosivo blago nebesko, od koga je sazdala i cijom je neuporedivom lepotom ukrasila sveukupni blagocestivi zivot narodni, njegovu kulturu, predanje, literarno stvaralastvo. Domacini u tome domu Carice Nebeske postali su svi Sveti sto od iskoni u zemlji ruskoj prosijase, svi oni bogougodnici i hristonosci - od svetih prvomucenika Teodora i Jovana, svetih ravnoapostolnih Vladimira i Olge, svetih Antonija i Teodosija Pecerskih do nasih dana, - oni, dakle, cijim se molitvama, suzama, trudovima, podvizima i krvlju mucenickom Rusija osvestala, ocistila, okadila i prinela sebe kao miomir duhovni pred presto Cara Slave.

Medju bogonoscima i hristonoscima ruskim svojom svagdasnjom vaskrsnom radoscu, serafimskom vidovitoscu i heruvimskom sluhovitoscu za sve vapaje i molitvene uzdahe dusa nasih, svetloscu blistavijom od nebeskih svetila zraci jedan Bogom proslavljeni ugodnik, nama vremenski najblizi od svih velikih Svetih, koji sebe u smirenosti i krotosti svojoj nije nazivao drugojacije do - ubogi Serafim. Duhonosnog ucitelja monaha i sagovornika andjela, njega koga Crkva Hristova cestvuje kao "ukraseno staniste Duha Svetoga", "pravilo vere i blagocasca", pravoslavni sirom sveta, od kraja do kraja zemlje, dozivljavaju i vole kao najrodjenijeg, kao nekoga ko je samo na tren nekuda izasao i, gle, samo sto se nije vratio da nam svojom toplom i neznom rukom skine sa cela svaku brigu i svaku suzu obrise s lica. Dobri bacuska Serafim postao je simvol ruskog tipa duhovnosti, sinonim za rusku tradiciju starastva i njen do dana danasnjeg neprevazidjeni izraz. Ujedno, on je, kao "pohvala Crkve Hristove", svojim jevandjeljskim zivljenjem i sveljubavlju dao kljuc za poznanje smisla monaskog prizvanja u Crkvi. "Andjeli su svetlost monasima, a svetlost, pak, svim ljudima jeste monaski zivot", reci su bogonosnog Jovana Lestvicnika. Sav kao oganj plameni, sav kao neuspavljivo oko, poput serafima i heruvima, sveti Starac bio je i ostao obrazac i projava svih onih vrlina koje u coveku izgradjuje "umetnost nad umetnostima" i "nauka nad naukama", kako se monahovanje naziva u svetootackim spisima: apostolske revnosti, savrsene poslusnosti, bogopodobne saosecajnosti, spasonosne milostinje, neugasive molitve, nesustajuceg trudoljublja, istinitog ispovedanja, neporocne savesti, ciste cednosti, goruce hristoceznjivosti, i iznad svega bogotvorece i svepreobrazavajuce ljubavi. Istovremeno, njegovo proslavljenje je i pobedno likovanje Crkve Bozije u svoj njenoj sabornoj bogocovecanskoj punoti, jer i njegov podvig, kao i podvig svakoga monaha i svakoga cija se dusa odazvala ili ce se tek odazvati jevandjeljskom prizivu "Hajde za Mnom!", nije bio ogranicen na jedan u nizu pokusaja individualnog spasenja, nego se ispoljio kao "bol i zelja za sabornim spasenjem, kao molitva i iscekivanje da se spase svet, sva zemlja i svi ljudi" (prot. Mihail Kardamakis). Ushodjenjem u vecnost i svagdasnjim prebivanjem sa nama, sveti Serafim i svi Sveti opominju nas, najzad, da nasa vera nije samo Predanje, nesto sto ima svoje mesto i zavrsetak u istorijskom trajanju, nego zdanje koje se uznosi u eshaton, zdanje u koje smo duzni - i ja, i ti, i svi mi  - da se i sami uzidamo, riznica koja ocekuje i nasu leptu, nezalazna svetlost Tavora koja nam obasjava put, kvasac zivota, zrno gorusicno, nasa obaveza i poslanje.

Ova godina protice u znaku trostrukog jubileja "svetog bacuske": 250 godina od dana rodjenja, 170 godina od blazenog upokojenja i sto godina od otkrivanja njegovih svetih mostiju i proslavljenja u cinu Prepodobnih (kanonizacije). Znacaj tih jubileja logicno proistice iz dubokog traga sto ga je Starac ostavio u razvoju ruske teoloske misli i duhovnosti. Po oceni protojereja Georgija Florovskog, "u njegovom liku cudesno se preplicu podvig i radost, tezina molitvene borbe i vec rajsko ozarenje, kao predukus neovdasnje svetlosti. Nemocni i bolestima ophrvani starac, "ubogi Serafim", sa neocekivanom smeloscu svedoci o tajnama Duha. On je bio upravo svedok, pre nego ucitelj. I jos vise: njegov lik i sav zivot njegov predstavljaju projavu Duha". Za nas ce tri jubileja prepodobnog Serafima biti podsticaj za ozivljavanje molitvenog spomena na njegov svetozarni, radoscu preispunjeni lik, za promisljanje znacaja njegovog bogoslovskog nasledja i sagledavanje dela sarovskog podviznika u kontekstu istorijskog razvoja ruske monaske duhovnosti.

"BLAZENI KOJE SI IZABRAO, GOSPODE..."

"Zitija i proslavljenja Svetih", veli se u jednoj drevnoj hagiografiji, "nalik su na svetlost zvezda. Jer kao sto su zvezde postavljene na nebu da obasjavaju podnebesje, te ih vide i Indijanci, ne skrivaju se od Skita, ozaravaju zemlju, osvetljuju mora, i moreplovci se upravljaju prema njima, a zbog bezbrojnosti njihove ne znamo im imena, ali se divimo svetloj lepoti njihovoj, - tako i svetlost Svetih: iako su im mosti zatvorene u grobovima, no sile njihove u podnebesju nisu ogranicene granicama zemlje, - mi se divimo zivljenju njihovom i cudimo slavi kojom ih Bog proslavlja". Mirijadama takvih cudesnih svetila prekriveno je nebo nad svetom Rusijom, u kojoj zivotom svojim i podvizima ljubavi zasja neizbrojivo mnostvo prepodobnih - molcalnika, zatvornika, pustinozitelja, manastirskih shimnika, trudoljubivih i siromastvoljubivih kaludjera, cednih "nevesta Hristovih", krotkih poslusnika. U sazvezdju ugodnika Bozijih koji se udostojise proslavljenja u cinu Prepodobnih, a cija cudesna lepota svetli svemu svetu, od kraja do kraja zemlje, i onima na moru dalekom, svedoceci o sili Boga zivoga, ime Serafima Sarovskog je zvezda prve velicine. U njegovoj nebozarnoj svetlosti prelamaju se zraci svih svetilnika svesvetlih koji su mu ugotovili put - Antonija i Teodosija, Sabora Prepodobnih Pecerskih, Sergija Radonjeskog, Nila Sorskog, Pajsija Velickovskog i Tihona Zadonskog, ali i onih koji ce, stopama njegovim, u kasnijim stolecima nastavljati razvoj ruske monaske duhovnosti.

Ceo zivot Prepodobnog, od najranije mladosti do blazenog preseljenja u vecnost, predstavljao je jedno neprekinuto i neucutno slavoslovljenje Bozije, nezaustavljivi, silni ljubavni dvig ka Trojicnome Bogu, poriv ka punoti blagodati, zivo i neporecivo svedocanstvo o nesaznajnom i nadumnom cudu obitavanja i delanja Bozijeg u nama. U njegovom svetozarnom liku na upecatljiv i upadljiv nacin otkriva se dostojanstvo i smisao prizvanja monaskog u svetu: "gledajuci Boga, on (monah) je vidjen, ljubeci Boga, biva ljubljen, i postaje svetlost koja svetli neizrecivo. Kada ga proslavljaju, on sebe vidi ubogim, i kad mu se priblizavaju on se udaljuje" (Prep. Simeon Novi Bogoslov); "na zemlji zivi angelskim zivotom, posti, bdi, poje i moli se, i o svakom coveku uvek dobro misli" (Sv. Maksim Ispovednik). Posmatrano iz perspektive istorije i fenomenologije ruskog podviznistva, sveti Starac predstavlja svojevrsnu njegovu sintezu i vrhunac: u njemu cemo naci crte svih ruskih Prepodobnih, sabrane i uzdignute na nivo najvise, preobrazavajuce ljubavi i sveispunjujuce radosti iscekivanja i pripreme za dolazak Gospodnji ovde i sada, u nasoj eposi, pred ocima coveka modernog doba. Najomiljeniji i nama hronoloski najblizi veliki svetac, koji je svakome bicu ljudskom, kao predukus radosti, sveljubavi, preobrazaja i Vaskrsenja, upucivao reci: "Radosti moja, Hristos vaskrse!", po narodnom predanju, vaskrsnuce u vremena apokalipse da bi propovedao opste pokajanje, ali i objavljivao svesilnu pobedu Hristovu nad grehom i smrcu. Takvo prorostvo moglo se vezati jedino za duhovnog gorostasa koji je u svojoj licnosti ovaplotio sve najuzvisenije teznje pravoslavnog ruskog coveka i hristoceznjivih dusa sirom sveta.

Prepodobni i bogonosni otac nas Serafim, cudotvorac Sarovski, rodjen je 19. jula 1753. godine u gradu Kursku, rodnom mestu utemeljitelja ruskog monastva, prepodobnog Teodosija Pecerskog, u cemu ne mozemo da ne vidimo divno nebesko znamenje i nagovestaj prejemstva u razvoju ruske monaske duhovnosti. Na svetom krstenju dobio je ime Prohor, u cast slavnog apostola Hristovog iz reda Sedmorice (djakona) i Sedamdesetorice (apostola), ucenika apostola Petra i saputnika ljubljenog ucenika Hristovog, Jovana Bogoslova. NJegov otac, Isidor Mosnjin, bavio se preduzimackim poslovima pri izgradnji kamenih zdanja, osobito hramova Bozijih. U vreme kada mu se rodio mladji sin, buduce svetilo Pravoslavlja, Isidor Mosnjin radio je na izgradnji velicanstvenog hrama posvecenog upravo onome koji je, kako crkveni pesnik veli, "ucenjem svojim kao lestvicom koja uzvodi na nebo na visinu vrlina privodio" - igumanu zemlje ruske i sve Rusije cudotvorcu, prepodobnom Sergiju Radonjeskom. A bogodarovano cedo Isidorovo uzidace celog sebe u hram iznikao na temelju do njega neprevazidjenog Sergijevog starastva.

Posto se otac upokojio kada Prohor tek bese uzeo osmu godinu, odlucujuci uticaj na njegovo vaspitanje izvrsila je majka, Agapija Fotijevna, duboko pobozna i blagocestiva zena, koju su krasile topla molitvenost, ljubav prema bogosluzenjima crkvenim, sazaljivost prema ubogima i nevoljnima, spremnost na svaku zrtvu radi pomoci bliznjima. Ona je sina ucila hriscanskim vrlinama ponajvecma primerom vlastitog zivljenja po zapovestima Gospodnjim, ali mu je i citala price o mucenicima Hristovim, podviznicima i otselnicima Carstva radi nebeskoga u dalekim pustinjama, pesterama, u vrletima nedostupnim, koje su u prijemcivom i osetljivom decaku budile zelju da se i on sam "podvigom dobrim podvizava" radi spasenja svoje duse. Tako je od najranije mladosti Prohor Mosnjin poceo da se pogruzava u misli o cudesnoj vecnosti Hristovoj, o neprolaznom zagrljaju Neba u zivotu buducega veka, o radosnom sretenju sa Tvorcem i Sazdateljem i nepotrosivim dobrima sto ih Gospod pripravi onima koji Ga ljube.

Iz detinjstva buduceg svetilnika svesvetlog zemlje ruske ostala su zabelezena svedocanstva o dva neobicna dogadjaja, koja su ocigledno pokazala da je dete izabranik Carice Nebeske. Presvetoj, svebesprekornoj Vladicici kasnije ce podviznik ljubavi iz svoje pustinje, kao kad miomira duhovnog, hiljadu dana i hiljadu noci prinositi molitve kakve pre njega oko jos ne vide i uho ne cu.

Prvi dogadjaj zbio se kada je detetu bilo oko sedam godina. Mati ga je povela na gradjevinu Hrama prepodobnog Sergija, na sami vrh jos nezavrsenog zvonika, odatle se decko, priblizivsi se ivici koja jos nije bila ogradjena, u trenu stropostao na zemlju. Na zaprepascenje svih, mali Prohor je posle pada sa tolike visine stajao na zemlji kao da se nista nije dogodilo, citav i nepovredjen. Tri godine nakon ovog cudesnog dogadjaja, kao ponovna potvrda posebnog bogopromisaonog staranja o njemu, zbio se jos jedan neverovatan slucaj: mali Prohor se tesko razboleo, nade na ozdravljenje po merilima ljudskog razuma i saznanjima medicine gotovo da nije bilo, ali se, nakon vidjenja Majke Bozije i celivanja cudotvorne ikone NJene Kurske, njegovo stanje iznenada popravilo. Nejasnu slutnju okoline o predizbranju decakovom na sluzenje Bogu potvrdice i jedan jurodivi, saopstivsi majci bez okolisenja saznanje sto mu je bilo dato s visine:  "Blazena si, udovice, sto imas takvo dete, koje ce vremenom postati veliki zastupnik pred Presvetom Trojicom i ognjeni molitvenik za sav svet!" Uistinu, na hristoceznjivom decaku su se zbile reci Psalmopojca: "Blazen je koga si izabrao i primio, Gospode..." (Ps. 64, 5).

Kao i njegov slavni zemljak i prethodnik, prepodobni Teodosije Pecerski, Prohor je od najranije mladosti pokazivao sklonost ka vrlinama na kojima se temelji zivot podviznicki: voleo je citanje svestenih i duhovnih knjiga, cesto odlazio u hram Boziji, ispunjavao bice svoje divnom lepotom sluzbi crkvenih, osamljivao se, a u drustvu vrsnjaka vodio blagocestive razgovore, poveravajuci im svoja najskrivenija nadanja da ce se predati zivljenju ravnoandjelskom, daleko od meteznog i pustosnog sveta, pa cak i uticuci na njih da se razgore ljubavlju prema monahovanju (kasnije su neki od njih zajedno sa njim otisli u manastir). Vec tada je cisto srce decakovo naslucivalo ono sto ce kasnije ostati zabelezeno u njegovim "Duhovnim poukama", izgovorenim na osnovu visegodisnjeg podviznickog, delatnog i sozercateljnog, zivljenja: "Ne moze se odreci od sveta i dospeti u stanje duhovnog sozercanja onaj ko ostaje u svetu. Dusevni mir ne moze se steci dokle god se ne utisaju strasti. Ali strasti se nece utisati dokle god nas okruzuju stvari koje ih podsticu. Potrebno je da se covek mnogo podvizava u duhovnom razmisljanju i molitvi da bi dospeo u savrseno bestrasce i dostigao u savrseno bezmolvije (tihovanje) duse. Kako je, medjutim, moguce da se covek u potpunosti i spokojno pogruzi u sozercavanje Boga i da se u zakonu NJegovom poucava, svom dusom se NJemu uznoseci u ognjenoj molitvi, ako ostaje usred neutisive huke strasti koje nas napadaju u svetu? Jer svet u zlu lezi".

Za razliku od zitija prepodobnog Teodosija, mozda i njegovim zastupnickim molitvama za mladica koji je tako jasno uvideo istinitost reci jevandjeljskih: "Kakva je korist coveku ako sav svet zadobije, a dusi svojoj naudi? Ili kakav ce otkup dati covek za dusu svoju?" (Mk. 8, 36; Mt. 16, 26), majka se nije protivila Prohorovoj resenosti da uzme na sebe blagi jaram Hristov, odbacivsi slasti ovoga sveta, niti je ijednim gestom pokusala da ga odvrati od sluzenja na koje se on tako ocigledno i tako revnosno spremao. Naprotiv: blagocestiva starica blagoslovila ga je na tesni put monahovanja svojim svetim krstom, koji ce podviznik ljubavi nositi do kraja svoga zivota kao zavet i opomenu da ostane veran svojim mladalackim idealima, ali i veri matere svoje koja ga je, kao negda Avram Isaka, kao dar savrseni dragovoljno prinela Bogu. Diveci se mladicevom privolevanju Hristu i zrtvi majcinoj, crkveni pesnik u umiljenju klice: "Raduj se, grada Kurska bogoizabrano cedo! Raduj se, roditelja blagocestivih precasna mladico! Raduj se, jer si vrline majke svoje nasledio! Raduj se, jer Te je ona poboznosti i molitvi naucila! Raduj se, na podvige od matere krstom blagosloveni! Raduj se, jer si blagoslov taj do smrti kao svetinju cuvao! Raduj se, jer si dom ocev radi ljubavi Gospodnje ostavio! Raduj se, jer sve lepote ovoga sveta nisi ni za sta smatrao!" (Akatist, Ikos 2).

Prohora Mosnjina snazno je privlacila Sarovska pustinja: on kao da je predosecao da je to ono Bogom blagosloveno mesto na kojem mu je najbolje biti. Ipak, mladic je imao potrebu da svoju odluku o odricanju od sveta i svoj izbor mesta buduceg molitvenog tihovanja proveri kod iskusnih staraca i da izmoli blagoslov Svetih koji u monastvu ugodise Hristu. Sa torbom na ledjima i Jevandjeljem Spasovim u ruci, poput hiljada znanih i neznanih "stranika" (putnika-hodocasnika) koji su prohodili zemlju rusku u potrazi za nevidljivim gradom Kitezom, za "gradom koji ce doci" (Jevr. 13, 14), ushicen i obuzet trepetom pred tajnom svoga prizvanja, mladic se zaputio u "majku gradova ruskih", kolevku ruske duhovnosti, slavni Kijev. "Moze se zamisliti kakva su pobozna osecanja ispunjavala dusu mladog iskatelja monaskog zivota dok je prisustvovao bogosluzenju u slavnoj obitelji (Kijevo-pecerskoj lavri), dok je sa umiljenjem celivao mosti prepodobnih Antonija i Teodosija, otaca ruskog monastva, i drugih cudotvoraca pecerskih", pise N. Levitski. "Pred umnim pogledom Prohorovim prolazili su neobicni podvizi i trudovi Svetih za spasenje duse, i srce njegovo gorelo je od zelje da podrazava zivljenje njihovo".

...Radujte se, prekrasna i predivna obitalista Duha Svetoga, radujte se, svih bogougodnih i blagoprijatnih dela preukrasena smestilista, radujte se, vi koji ucenike svoje, kao ceda ljubljena, ne samo u zivotu ovom, nego i pri ishodu iz tela na put bogougodnog zivljenja uputiste... Radujte se, jer ucenicima svojim, po odlasku iz ovoga sveta, nevidljivo saprebivanje i svagdasnje sadejstvo obecaste... Radujte se, Antonije i Teodosije, zivljenja monaskoga u Rusiji prvonacalnici!... Molitvena toplina obuzimala je Prohorovu dusu dok je upijao reci Akatista sto ga kraj civota Teodosijevog citase sedi jeromonah. Primicao se sve blize i blize... Vec je procitan Apostol, pocinje Jevandjelje... Prohor se klanja, celiva blagouhane mosti, i cuje, kao u najlepsem snovidjenju: "Hodite k Meni svi koji se trudite i natovareni, i Ja cu vas odmoriti. Uzmite jaram Moj na sebe, i naucite se od Mene, jer sam Ja krotak i smiren srcem, i naci cete pokoj dusama svojim. Jer je jaram Moj blag i breme je moje lako..." Potres celoga bica, i odluka je doneta u magnovenju: u manastir! U zeljenu obitelj Sarovsku! Prozorljivi monah Dositej, kome ce se mladic obratiti za savet, potvrdice taj unutarnji glas, rekavsi: "Idi, cedo Bozije, i ostani tamo! To mesto ce ti biti na spasenje. Uz pomoc Boziju, tamo ces zavrsiti svoje zemaljsko stranstvovanje. Jedino se staraj da steknes svagdasnje secanje na Boga i da neprestano prizivas ime Bozije... U tebe ce se useliti Duh Sveti i upraviti zivot tvoj ka svetosti. Tamo je iguman otac Pahomije, covek bogougodnog zivota, koji sledi put prepodobnih Otaca nasih Antonija i Teodosija. Podji u miru!"

Tako je za Prohora Mosnjina otpocelo ushodjenje ka visotama Duha. Zaputivsi se ka mestu buduceg podviga, mladic ce, po jesenjoj kisi i studeni, pesice preci oko hiljadu vrsta, cime kao da mu je Promisao nagovestavao hiljadu dana i hiljadu noci sto ce ih provesti u sumskom cestaru na obali Sarovke, na kamenu, u ognjenoj molitvi. Dvadesetog novembra 1778. godine, u smiraj dana, pred ocima njegovim zasvetlucace se beli zidovi Sarovske obitelji. Bilo je to blagosloveno mesto gde Presveta bese prostrla Pokrov Svoj, pod koji priticahu mnogi. Sada je medju njima bio i onaj koji ce se udostojiti gledanja lica Carice Neba i zemlje, buduca slava obitelji Sarovske, celebne vode neoskudni kladenac, bogonosni bacuska Serafim.

U NARUCJU OCEVOM

O, znas li kraj gde sve obiljem buja,

gde reke tok je kao srebro cisto,

gde vetric stepsko kovilje leluja,

seocad visnje gde skrivaju listom <...>?

Znas li taj kraj, gde u nedelju, zorom,

kad suncokret sja sav od rose lepe,

sevina pesma odzvanja nad gorom,

sva stada bleje, bruji zvona klepet?

I u hram Bozji, s krunama u cvecu,

u grupicama Kozakinje  krecu?

Tamo, o tamo moja dusa stremi...

(A. K. Tolstoj)  

Lepa je zemlja ruska, ravnica beskrajna. O, kako je sraslo srce Prohorovo sa poljima rodnim, puteljcima vijugavim, vodama razlivenim, oblacima snenim, tajanstvenim sumom drveca i trava, sa skripom djermova u daljini, kliktanjem zdralova visoko u zraku, sa setnom pesmom otegnutom: Ve-cer-nji-i-ij zvon, ve-cer-njij zvo-o-on... 

Hiljadu vrsta prepesacio je bogoljubivi mladic dok se nije domogao zudjenih dveri obitelji Sarovske. "Pohitaj da mi pruzis ocinsko narucje..." - jedino je ova zelja, ova misticna tajna usinovljenja Bogu kroz sluzenje monasko ispunjavala dusu njegovu. Misleni pogled svoj on ce odsada upravljati ka najskrivenijim dubinama svoga bica, ka srcu kao obitalistu Bezgranicnoga. Zbogom, bezbrizno lezuckanje na livadi pogleda uprtog u modre daljine, zbogom, voljena sviralo od zove, vrbaci kraj reke i ridja keruso, verna pratiljo po stazama bosonogog detinjstva, zbogom, vragolije momacke i pesmo zetelacka, zbogom, zbogom!..

Napokon se obreo u tihom pristanistu burom vitlanih, za kojim je vec godinama tako silno zudeo. Bilo je navecerje praznika Vavedenja Presvete Bogorodice kada je, umoran i prasnjav, dvadesetpetogodisnji Prohor Mosnjin bojazljivo zakoracio u manastirski hram. Upravo je otpocinjalo svenocno bdenje, kakvih ce u obitelji buduci podviznik odstojati na stotine.

Da ispra-a-vitsja moli-i-itva-a mo-o-ja

Ja-ako kadi-i-ilo pre-ed To-o-o-bo-o-ju,

Vozdje-ja-a-ni-i-je-e ru-u-uku mo-o-je-ju...

U polumraku trepere kandila, vizljavi mladi jerodjakon kadi sa svestenim trepetom, blagouhani dim razliva se po celoj crkvi, smerni inoci se lako klanjaju, prozracni poput senki... O, jesam li ja to vec u Carstvu buducega veka?

Na dan kada je Preblagoslovena bila predata na svecelo sluzenje Bogu otpoceo je zivot Prohorov u iskusenistvu: u ucenju molitvenog pravila i pojanja crkvenog, u poslusanjima koja bi mu odredio iguman, u molitvama, postovima, bdenjima i neprestanom preispitivanju sebe: imam li snage, smelosti, odlucnosti da polozim svestene zavete i celoga sebe, kao zrtvu blagoprijatnu, prinesem Bogu? Mogu li istrajno ziveti po reci apostolskoj, poput bratije koja me okruzuje: "Kao siromasni, a mnoge bogateci, kao oni koji nista nemaju a sve poseduju?" (2. Kor. 6, 10). Jesam li spreman saraspinjati se Hristu od sada pa do kraja dana svojih, prebivajuci u besprekornoj poslusnosti, umrtvljavanju udova, krajnjem sirotovanju, molitvenom krvarenju za sve i za sva? - Osam godina, iz dana u dan, preispitivao se mladi poslusnik. A Utesitelj, Duh Sveti, krepio ga je tihim glasom nade, recima psalma citanog svake subote na polunocnici: "Jer si nas iskusao, Boze, razegao si nas kao sto se razize srebro. Prodjosmo kroz oganj i vodu, i izveo si nas u pocinak. Hodite, cujte, i kazivacu vam, svi koji se bojite Boga, sta je ucinio dusi mojoj" (Ps. 65, 10-16). Dusa poslusnikova se, u slavoslovljenju neprestanom, otimala Nebeskom zeniku, primajuci sve vecu blagodat Duha Svetoga, preobrazavajuci se, obnavljajuci, iznova se sazdajuci prema liku Tvorca i Iskupitelja svoga.

"Svim sarovskim monasima, osobito staresini ocu Pahomiju i blagajniku ocu Josifu (njegovom duhovnom ocu) bilo je jasno da je Prohor cvrsto stao na monaski put", pise jedan od najupucenijih biografa Svecevih, N. Levitski. "Sa zadovoljstvom i radoscu primecivali su oni rastucu revnost mladog poslusnika ka podviznistvu i mogli su predosecati i predvidjati u njemu buducu slavu Sarova". Ali vec tada on se suocio sa surovom stvarnoscu prepreka i iskusenja, upoznavsi, po Promislu Bozijem, jos u iskusenistvu sta je to uzak i tesan jevandjeljski put, kako bi mogao sve vecma uzrastati iz sile u silu. Kao sto veli sveti Maksim Ispovednik: "Provere Svetih se dogadjaju da bi se kroz njihovu patnju, u zivotnim okolnostima, projavilo raspolozenje za prirodno dobro i otkrile vrline za koje drugi ne znaju... Sveti su se uvek radovali nevoljama kako bi se navikli na bozansku ljubav".

"Kakva iskusenja je trpeo prepodobni Serafim od prvih dana iskusenistva, moguce je suditi po poukama sto ce ih on davati u starastvu", veli Levitski. "Bilo je ocigledno da je o tim dusevnim opasnostima Prepodobni govorio iz sopstvenog iskustva, iz onoga sto je sam doziveo i ispitao i sto je podrobno i temeljito izucio, stekavsi ujedno sa tim i silu da ta iskusenja pobedjuje. Sudeci po tim poukama, djavo je oca Serafima iskusavao tugom, dosadom, mrzovoljom i malodusnoscu". Svemu ovome on je protivstao molitvom, secanjem na "pocast visnjeg zvanja", za koje se dragovoljno opredelio, plamenom revnoscu u sluzenju igumanu i bratiji. Ali najvece iskusenje naislo je sa dugotrajnom i teskom bolescu, koja je nastupila trece godine njegovog boravka u iskusenistvu, i koja ce potrajati citave tri godine. Telo mu je skroz oteklo, tako da je bolesnik lezao nepokretno, ali nijednu rec roptanja nije izustio. Jednog dana Prohorov duhovnik, otac Josif, sam je odsluzio svenocno bdenje i svetu liturgiju za isceljenje svoga ceda, kojom prilikom se sva bratija usrdno molila. Zatim je bolesnik ispovedjen i pricescen zivotvornim Tajnama Tela i Krvi Hristove, i gle! - odmah nakon toga udostojio se cudesnog vidjenja: u neiskazanoj svetlosti javila mu se Precista sa apostolima Petrom i Jovanom Bogoslovom, govoreci: "Ovaj je od roda nasega!" "Zatim mi je Ona", pripovedao je kasnije sveti bacuska, "desnu ruku Svoju stavila na glavu, dok je u levoj drzala zezal. Tim zezlom se dotakla mene ubogog. Na tom mestu, na desnom boku, nacinilo se udubljenje, i sva voda je istekla kroz njega. Carica Nebeska tako je spasla ubogog Serafima". Posle ovog cudesnog vidjenja zdravlje mu se brzo pocelo popravljati. Jos nekoliko godina iskusenistva proci ce kao tren...

- Sto si dosao, brate, pripadajuci k svetom zrtveniku i k svetoj druzini ovoj?

- Zelim zivot isposnicki, casni oce.

- Zelis li da se udostojis andjelskog lika i da se uvrstis u red monaha?

- Da, s Bozjom pomocu, casni oce.

- Zaista si dobro i blazeno delo izabrao, samo ako ga i dovrsis, jer se dobra dela s trudom postizu i s mukom obavljaju. Otvori usi srca svoga, brate, i cuj glas Gospoda Koji Govori: Hodite k Meni svi koji se trudite i natovareni, i Ja cu vas odmoriti..."

U secanju vaskrsava dostoslavna Lavra u Kijevu, blagouhane mosti svetog Teodosija pred kojima je mladi Prohor upravo u ovim recima prepoznao priziv Boziji ka zivljenju ravnoandjelskom... I lik dobre staricice majke koja ga, sva u suzama, osenjuje ikonom i ispraca iz doma, blagosiljajuci da krene putem krstonosenja bakarnim krstom skinutim sa svojih grudi.

- Pazi, cedo, kakve zavete dajes Gospodu Hristu, jer Andjeli nevidljivo prisustvuju, zapisujuci sve zavete Tvoje... Imas i da gladujes, i da zedjujes, i da nagotujes, i da budes vredjan i ismevan, ruzen i gonjen, i da budes izlagan mnogim drugim nevoljama koje odlikuju zivot po Bogu. I kada sve to pretrpis, raduj se, veli Gospod, jer je nagrada Tvoja velika na nebesima...

Evo casa radi kojega sam dosao u svetu obitelj... U dusi trepet i radost.

- Gospode Boze nas, uvedi ovog slugu Tvoga Serafima u duhovni dvor Svoj i uvrsti ga u Svoje slovesno stado; ocisti umovanje njegovo od telesnih zelja i puste obmane zivota ovoga, i daj mu da neprestano ima na umu dobra koja su pripremljena onima koji ljube Tebe i koji raspese sebe ovom zivotu radi Carstva Tvoga...

Kaludjeri sarovski, sa kojima je novopostrizeni inok osam godina delio svaki komad hleba, sve radosti i tuge, sve teskobe zivljenja manastirskog, tiho zapevase: "Poznajmo, braco, silu tajne, jer preblagi Otac, izasavsi u susret, grli bludnoga sina, koji od greha ka domu Ocevom hita, i opet mu daruje znake slave Svoje..." O,  kakva ce slava prosijati u tome tridesettrogodisnjem mladicu, kome sada svi sa suzama prilaze, dva po dva, celivajuci mu krst, klanjajuci se i govoreci: "Spasavaj se u andjelskom liku..."

Ime Serafim bilo je novom postrizeniku sarovske obitelji dato bez njegovog prethodnog znanja. To je ime savrseno odgovaralo zivljenju i podvizima njegovim i u iskusenistvu, i kasnije u monahovanju, o cemu N. Levitski pise: "Koliko je u tom imenu tacno izrazila sarovska bratija svoj pogled na revnosno sluzenje Gospodu svoga sapodviznika! I kako je tacno opravdao novi monah svoje ime! Jer on je bio plamen svom svojom gorucom verom u Boga, plamen ljubavlju prema ljudima, plamen svojim zivotom. On je sav goreo bozanskim ognjem na zemlji, a i po smrti kao plameni Serafim stoji pred prestolom Bozijim, moleci se za sav gresni rod ljudski". A Crkva Hristova, od kraja do kraja vaseljene, iz narastaja u narastaj, klice mu: "Raduj se, jer si se svetske sujete odrekao! Raduj se, jer si otadzbinu nebesku plameno uzazeleo! Raduj se, jer si Hrista Gospoda svim srcem zavoleo! Raduj se, jer si blagi jaram Hristov na sebe dragovoljno uzeo! Raduj se, savrsenim poslusanjem ispunjeni! Raduj se, jer si celoga sebe Gospodu na zrtvu prineo! Raduj se, jer sve lepote ovoga sveta nisi ni za sta smatrao! Raduj se, prepodobni Serafime, sarovski cudotvorce!"

Kratko je otac Serafim proziveo kao prost monah. Blagodat Bozija ucinila je da on, koji svecelo bese prineo telo svoje "u zrtvu zivu, svetu, ugodnu Bogu, kao svoje duhovno bogosluzenje" (Rimlj. 12, 1), bude udostojen zvanja svestenika Gospodnjeg, da bi Mu, kao sasud izabrani, u andjelskoj cistoti podviznickog zivljenja svoga, neprestanog bogomislija i tople molitve, prinosio Evharistijsku zrtvu, posredujuci izmedju Svedrzitelja i svega sveta, i da bi, odrekavsi se sebe, razapevsi se i predavsi se bliznjima, postao duhovni rukovoditelj mnogima na putu ka cudesnoj vecnosti Hristovoj.

Jos kao mladi jerodjakon otac Serafim sluzio je sa trepetom i umiljenjem, sa skrusenoscu srca, potpunom odresenoscu od svih zemaljskih uza i savrsenom privoljenoscu Visnjem. Uoci nedeljnih i praznicnih liturgija po citave noci provodio bi u molitvi i bdenju, nepokretno stojeci do same liturgije, da bi, nasitivsi se opstenja sa LJubljenim, sveradosno, kao svedok i vidilac Tajne, vozglasio: Blagoslovi, Vladiko! Pri svakom sluzenju on bi se pricestio zivotodavnim i neporocnim Tajnama na jacanje u mudrosti, umnozenje vrline i napredak u svemu sto je dobro i bogougodno. A posle sluzbe, raspremajuci crkvene utvari i pazeci na cistocu oltara, nastojao bi da ostane u Svetinji koliko je moguce duze. Tu bi se predavao bogomisliju, zaboravljajuci na odmor, na jelo i pice... Iz hrama bi izlazio pretuzan zbog toga sto covek ne moze, slicno andjelima nebeskim, bez prestanka slavosloviti Gospoda.

Pri ovakvom srdacnom nastrojenju nije cudno to sto se mladi jerodjakon udostojavao vidjenja besplotnih sila, andjela koji su imali oblicje svetozarnih mladica, odevenih u bele zlatotkane odezde, i slusanja njihove umilne pesme, koja se ni sa cim na svetu ne moze uporediti. "Od neizrecive radosti nisam se se secao nicega", opominjao se ovih trenutaka sveti bacuska. "Secao sam se samo toga da sam ulazio u sveti hram, i da sam kasnije izlazio iz njega..."

A na Veliki cetvrtak, na ranoj liturgiji koja bese otpocela u dva sata po ponoci, posle molitve svestenika: "Ucini da sa nasim vhodom bude vhod svetih andjela koji s nama sluze i sa nama slavoslove dobrotu Tvoju", otac Serafim udostojice se vidjenja Lica Bozijeg. Evo kako se to dogodilo, po svedocenju samog Starca: "Posle malog vhoda i parimija vozglasio sam ja ubogi sa carskih dveri: Gospode, spasi blagocestive i uslisi nas!.. Izasavsi na carske dveri, nadneo sam orar i vozglasio: I u vekove vekova! Iznenada me je ozarila kao neka luca sunceve svetlosti. Upravih pogled u to blistanje i ugledah Gospoda Boga naseg Isusa Hrista u obrazu Sina covecijeg, kako dolazi u slavi. On se blistase neizrecivom svetloscu, okruzen nebeskim silama: andjelima, arhandjelima, heruvimima i serafimima. Od zapadnih crkvenih vrata On je isao po vazduhu, zaustavio se ispred amvona, podigavsi ruke Svoje, i blagosiljao svestenosluzitelje i sve koji se moljahu. Stupivsi u ikonu Svoju na oltaru, Gospod se preobrazio. Okruzavale su Ga vojske andjelske, sijajuci svetloscu kakvu jezik ljudski ne moze opisati. Izasavsi tada u sretanje Gospodu Isusu u vazduhu, udostojio sam se od Njega posebnog blagoslova, iako sam zemlja i pepeo. Srce je moje tada uzigralo od sladosti i ljubavi prema Gospodu". Od toga vidjenja otac Serafim izmenio se u licu, ne moguci da se pomeri s mesta niti rec da izusti. Jos je tri casa stajao tako nepomicno, u blazenoj vansebnosti, a lice mu se stalno preobrazavalo, cas bivajuci belo poput snega, cas se pokrivajuci rumenilom.

Sedam godina provesce bogonosni Serafim u predanom jerodjakonskom sluzenju. Drugog septembra 1793. episkop tambovski, preosveceni Teofil, rukopolozice ga u cin jeromonaha. Jos neko vreme on je svakodnevno sluzio u manastirskom hramu i svakodnevno se pricescivao Tajnama radi prisnog zaje