Shimonahinja Sofija

Nju su u Samari znali kao Taisiju Ivanovnu. Ona je tek nedugo pre svoje smrti rekla nekim bliskim ljudima da je ona - shimonahinja Sofija. Neko mi je pricao o njoj, i ja sam posla kod nje posle Vaskrsnje sluzbe u Kirilo-Metodijevskom hramu, koji se tada jos nalazio u svojoj prvoj nevelikoj zgradi. Sedela je napolju pored hrama, i otprilike desetoro ljudi je cekalo da s njom razgovara. Kada je dosao red na mene ja sam odmah cula od nje: "Zasto ih ti skupljas?" A ja cak nisam ni znala da su moji rodjaci skupili mnogo okultnih knjiga, koje se cak ne smeju ni drzati u kuci, kao ni bacati - jer mogu nekome da dospeju do ruku - vec samo spaliti. Na tome sam potom radila. Jos mi je rekla o mom ocu, koji je tada poceo da se razboljeva i tesko je hodao, da veoma zeli da ide u selo ali da ne moze. Rekla je to sa tugom i saosecanjem prema njemu. A on nam je zaista neprekidno o tome govorio. Te stvari niko nije mogao da zna, i sve sto je ona rekla je bilo toliko zadivljujuce da sam ja odmah osetila puno poverenje prema Taisiji Ivanovnoj. Njoj je bilo mnogo toga otkriveno i njena neznost i toplina su u trenutku useljavali nadu u dusu. Njena odeca i drzanje je bilo veoma jednostavno, ali je u toj jednostavnosti postojao neki neuhvatljivi aristokratizam. S njom je bilo tako lako. U tom trenu sam osetila da drhtim, ali sam potpuno zaboravila da je ona slepa . Ona je sve videla - i mene, i druge, videla je to sto se desavalo u nasim dusama i to mnogo jasnije nego mi sami. Od nje je dolazila ljubav, i u srcu se radjala ljubav kao odgovor na njenu ljubav. Bila je neobicna - i istovremeno nekako rodjena. Bila je Boziji covek. Jos jednom sam prisla Taisiji Ivanovnoj ali tada vec u hramu posvecenom Gospodnjem Vaskrsenju. Do nje je bilo tesko doci jer su je posle sluzbe okruzili mnogi ljudi. Ja sam pala na kolena pred njom, upitala je za bliznje i od nje cula reci koje su me porazile. Po njenom savetu sin i ja smo uskoro otputovali u nezaboravnu Trojice-Sergejevu Lavru. Ja sam se ponovo spremala da idem kod nje, ali nje uskoro vise nije bilo medju zivima.

O starici shimonahinji Sofiji (Gorjajnovoj) prica pomocnik nastojatelja Petropavlovske Crkve grada Samare, Teodor Grigorjevic Hurtov. On o njoj prica veoma toplo, kao o nekom najvoljenijem i beskrajno dragom coveku. Njemu donosi veliku radost i samo to da prica o njoj, da se seca te jedne, te druge epizode, koje se javljaju u secanju…
- Mati znam od 1966 godine. Bila je zatvorena, nije puno pricala o sebi, cak nam do samog kraja nije rekla ni koliko ima godina - samo pola godine ju je delilo da napuni devedeset godina. Na pitanje "koliko imate godina?" ona je uvek odgovarala:"Jos nemam devedeset". Video sam je u hramu Gospodnjeg Vaskrsenja u Ceremsanskoj ulici i obrato sam paznju na nju kada jos nista nisam znao o njoj. Tada je hram Vaskrsenja bio veoma pun, tako da je cak i slep covek tesko mogao da prodje . Video sam kada bi prilazila na Pricesce. Bila je slepa i drugi bi je privodili. Ima takvih starica kako bi se reklo cistih, sta li. To se vidi na licu, u svim pokretima, polozaju tela, glave. Ona je bila slepa; pribije se uz onoga ko je vodi i tako ide.

U pocetku smo odlazili kod blazene Marije Ivanovne Matukasove u Kinelj-Cerkasi. Zatim se Marija Ivanovna preselila u Samaru, pored Crkve Vaskrsenja, i mi smo tamo odlazili kod nje. Moja zena se razbolela i Marija Ivanovna joj je veoma pomogla. A odjednom se opet pojavio problem sa zdravljem, ali tada Marija Ivanovna vec vise nije bila u Samari. I mojoj zeni je neko rekao: "Ima jos jedna starica kao sto je Marija Ivanovna". Pokazali su joj Taisiju Ivanovnu, moja zena joj je prisla, a starica je rekla: "Dovedi muza kod mene". Umela je da preobrati ljude. Razlicitim ljudima je razlicito govorila: dovedi muza, dovedi brata, pri cemu je navodila karakteristiku toga coveka za koga je naredila da se dovede. Time je ona odmah privlacila ljude k sebi . I nekako posle Vaskrsnje sluzbe, mi smo joj prisli i ona me je domah upitala: "Kako je vase sveto ime?" Svima se obracala veoma toplo-toplo. Porazgovarale smo i ona mi je rekla o takvim stvarima, koje niko drugi sem mene same nije znao, - o bolestima, kao i o dogadjajima koji su se davno desili u mom zivotu. I naravno ja sam joj odmah bespogovorno poverovala, kao i svim njenim savetima. I ja sam odmah poverovao: posto ona tako kaze, znaci tako ce i biti, tako i treba postupati.
Kada sam se upoznao sa njom, kroz nedelju dana sam isao u Crkvu i vidim sledece – ona ide daleko napred, vodi je neka zena, vice neprijatno, a ja sam im se izdaleka poklonio i posao. A zatim mi je prisla zena koja ju je vodila i rekla mi: “Vi ste Teodor Grigorijevic?” – “Da”. –“Taisija Ivanovna mi je rekla da ste joj se vi to poklonili”. Mene je to zadivilo. Taisija Ivanovna je bila slepa. Ona se sa mnom pozdravila iako je slepa i iako je daleko od mene. A ova druga zena me pre toga nije poznavala.

Secam se tih godina: ona ni o jednom coveku nikada nije rekla nista lose! To takodje treba umeti. Cak i onda kada tako da kazem nije odobravala postupke nekog coveka, ona nikada nije govorila da je on ovakav ili onakav niti ga je ponizavala. Ona je samo mogla da kaze: “Zasto se on tako ponasa?” Ako bi osetila da je prekoracila neku granicu odmah bi sebe ukorevala: “Ko sam pa ja!” Pri cemu se kajala potpuno iskreno: “Gospode oprosti ja nisam sudija”. To nije bilo neiskreno kako mi cesto govorimo na svakom koraku: “Gospode oprosti”, - i odmah stajemo na iste grablje. Njeno kajanje je bilo potpuno iskreno. Starica je za mene bila obrazac kako treba da izgleda pravi Hriscanin. Cini mi se da mi je Bog pokazao kakav treba da bude Pravoslavni covek. Ona je bila istinska Hriscanka. Posle upoznavanja sam stalno odlazio kod nje.

Dodjes kod nje i kazes: “Taisija Ivanovna, moja cerka se razbolela”. Ona kaze: “Nahrani je krompirom”. Nahranio sam je i – sve je proslo. Pritom je bilo jasno da ako odemo kod lekara tamo nas cekaju naporne procedure. A ovako kazes Taisiji Ivanovnoj, uradis kako ti ona savetuje, i sledeceg dana sve prodje. Pocnem da kasljem, dodjem kod nje, i ona mi obavezno kaze: “Idi u Crkvu i zakazi moleban posvecen ikoni Majke Bozije”, - i imenuje kojoj konkretno, posto ima raznih ikona. I sve je prolazilo. Slala me je u konkretne Crkve, ja sam dobio neki novac, a ona bi rekla:”A ti to prilozi”. Starica je uvek govorila o hramu Svetog Arhangela Mihaila u Zapanskom: “To je posebna Crkva, ona ce uvek biti siromasna, ali ce uvek duhovno pomagati svima; sestokrili Mihail ce je uvek stititi svojim krilima”, - i mene je tamo slala. Povremeno tamo treba odlaziti iako ljudi iz nekog razloga zaista malo tamo odlaze, - mozda zato sto se hram nalazi na kraju grada.

Ponekad sam Taisiju Ivanovnu pitao o njenom zivotu, ali ona skoro nista nije pricala o sebi. Rekla je samo da je u Samaru dosla iz Lenjingrada. Upitao sam je: “Vi ste sigurno bili tamo i za vreme blokade?” – “Ne, Gospod je tako uredio da za vreme blokade nisam tamo bila”. Ne znam vise nikakve detalje o njoj. Znam da je rodom iz Kurska. Cesto je govorila o Koreno-Kurskoj ikoni Presvete Bogorodice. Pricala je da je jos u sovjetsko vreme obisla sve tada postojece manastire u Sovjetskom Savezu i da je poznavala starce visokog duhovnog zivota, koji su bili hapseni i prosli logore. Starica je sa njima tajno mnogo putovala po selima, gde su oni krstili ljude. Zbog toga su u to vreme mogli jednostavno da je uhapse. Sama mi je pricala da je njen rodjeni brat, kod koga je zivela u Lenjingradu na veoma visokom polozaju – on je bio nacelnik staba Lenjingradskog vojnog okruga. Za oca je pricala da je bio veoma verujuci. Majku nijednom nije pomenula i ja sam sve vreme slusao samo: “Otac, otac”.

Starica je imala dve sestre. Jednom je putovala vozom i u vozu joj se javila sveta Ksenija Peterburska i dala joj cokoladicu. A iz Zitija Ksenije Peterburske se zna da kada je ona nekome davala kopejku ili bombonu, tome se desila neka nesreca u vezi kuce. Starica je rekla da ju je sveta Ksenija pripremila: jedna od njenih sestara je umrla tog trenutka.

U njihovoj porodici je uvek bilo verujucih. Jedan starac je ziveo veoma dugo. Starica je pricala da im je od njega ostala jedna veoma velika knjiga, teska 16 ili 17 kilograma, u kojoj je bilo sve opisano od Postanja sveta do kraja sveta, - razna prorocanstva. Govorila je da je ta knjiga ostala u njenom stanu. Ja sam se “zagrejao”: “Hajde da odemo zajedno u Petrograd po tu knjigu”. A ona je odgovorila: “Ne, ta knjiga nije nicija, ona nam je “dosla” sama i gde ce dalje biti – to je Boziji Promisao. Gospod je tako uredio da sam ja ovde a ona tamo, znaci tako treba da bude”. Bilo je mnogo toga skrivenog u njenom zivotu. Ako joj covek upadne u rec, ona vec ne odgovara na njegovo pitanje. Ja sam nekoliko puta ispao glup – prekinuo sam je a zatim joj postavio pitanje, a ona nije odgovarala.

Taisija Ivanovna je pricala da joj je bilo veoma tesko zbog toga sto je njen brat bio na tako visokom polozaju. I da je neko saznao u to vreme da je ona verujuca, brat vise tamo ne bi radio. Neprekidno je morala da se maskira zbog suseda. Oni su joj cak dosadjivali: “Zasto se oblacis tako jednostavno kad imas tako uticajne rodjake?”. A ona je uvek bila veoma jednostavno odevena.

Moze se reci da je ceo zivot prozivela ilegalno. Pokusaj da zivis naocigled svih a da pritom niko nista ne zna o tebi. I cak kada je starica umrla i kada je ta vest saopstena jednoj njenoj rodjaki da je ona bila monahinja, ova se zbunila: “Kakva ona monahinja, sta mi pricate, ona je teta Tosja!” A kada je rodjaka videla koliko je naroda doslo na staricino opelo, bila je dirnuta. Cak ni najblizi rodjaci nisu znali da je starica bila monahinja.

Starica je pricala da se i danju i nocu molila sa sestrama Sveto-Jovanovog zenskog manastira na Karpovki u Sankt-Peterburgu. Ona je jos tada poznavala sestre u manastiru – mati Georgiju koja je bila prva igumanija Sveto-Jovanovog manastira posle ponovnog otvaranja, a sadasnju igumaniju Gornenskog zenskog manastira u Jerusalimu. Taisija Ivanovna je sama pricala da je trebalo sa jednom sestrom da putuje u Jerusalim, dokumenti za put su bili spremni, ali je bratovljeva smrt sve izmenila. A ta sestra je otisla i ostala u Gornenskom manastiru.

Starica je dosla u Samaru zbog bolesti. Ona ranije nije bila slepa. Kada joj je umro brat koga je veoma volela, na njegovoj sahrani joj je veoma naglo oslabio vid, bukvalno za jedan dan. Njena rodjaka Ljudmila Grigorijevna ju je povezla sa groblja bojeci se da ce umreti na bratovljevom grobu. Ona nije mogla da teta Tosju ostavi samu i odvela ju je kod sebe u Samaru. Ljudmila Grigorijevna odavno zivi u Samari, od 60-ih godina. I Taisija Ivanovna je ranije cesto dolazila kod nje u Samaru. Tada su u Samari postojale dve aktivne Crkve – Pokrovska i Petropavlovska. Prvo sto je starica uradila kada je sisla sa voza je bilo da je otisla u Petropavlovsku Crkvu. Ja to nisam znao, i mene je zadivilo da je ona buduci slepa znala gde da upali svece u nasoj Crkvi. Govorila mi je: “Ti uvek kada dolazis u Crkvu upali svece tu, tu i tu”, - i govorila je jos gde koja ikona visi. “A kako vi to znate?”- “Ja sam ovde cesto bila i cak pomagala da se peku prosfore”. Bilo je to 60-ih godina.

Starica je poznavala Vladiku Jovana (Sniceva), i kada je on otisao iz Samare na Sankt-Peterbursku katedru, ona je tamo bila s njim u kontaktu. Jos je pricala: “Znam naseg Patrijarha Alekseja II moze se reci od malih nogu. On je bio u Pjuhtici, i ja sam tamo cesto odlazila, dugo sam tamo zivela, i mi smo cak zajedno sedeli za jednim stolom”. Ona se cak s njim dopisivala do njenih poslednjih dana i Njegova Svetost joj je uvek slala pozdravne dopisnice. Taisija Ivanovna je vodila veliku prepisku sa Sanaksarskim manastirom. Ona je celu svoju penziju poklanjala manastirima. Nije poklanjala tek tako, vec je znala gde i kome je slala. Ona prakticno nije imala svoj novac. Taisijine rukavice sa jednim prstom su bile pocepane, i moja zena joj je rekla: “Ja cu vam zakrpiti rukavice”, - zakrpi ih i Taisija ih odmah nekom pokloni. Bila je od onih ljudi koja odmah poklanja cim sama nesto dobije za poklon. Tako je i isla u svom starom krznenom kaputu, haljina na njoj je bila stara, kao i cizme i rukavice. Nije joj bilo moguce nista dati jer je sve odmah davala drugom. Dok sedis s njom u Crkvi i razgovaras, neko joj nesto donosi – i ona istog trenutka daje drugome. Secam se da sam jednom dosao sa posla i to sa nocnog dezurstva a ona je nedeljom uvek bila u Crkvi. Neko joj je dao topao hleb, a ona meni daje: “Hoces da jedes”. Sve je delila.

Ispricacu vam kako me je poslala u Kijev. Imao sam odmor u aprilu – i kakav moze odmor da bude u aprilu! Ona mi je rekla: “Tvoj odmor je dobar! Tvoj odmor je za Vaskrs, otputuj u Kijev”. Razmisljao sam ovako: ko ce me tamo cekati, tim pre sto mi je rekla da putujem sa celom porodicom, a mladjoj cerki je bilo svega tri godine. Starica mi je objasnila kako u Kijevu da nadjem Pokrovski manastir: “Tamo ce te primiti”. To je zenski manastir, i muskarcima ne dozvoljavaju da ostanu. Rekla nam je da ne putujemo preko Moskve: “Putovaces direktnim vozom. Treba da putujete u kupeu jer treba da se molite”. Posao sam da kupim karte – i nije ih bilo. Starica je rekla: “A ti idi i pitaj”. Isao sam svaki dan i karata nije bilo i nije bilo. Karte sam konacno kupio ali od Sizrane. Voz je putovao nocu, stajao dve minute posto smo se mi ukrcali, i uvece smo stigli do Kijeva. Pocinjala je Strasna Sedmica, i u manastiru je tekla vecernja sluzba. Posle sluzbe se deli hrana poklonicima, i mi smo stajali u redu za hranu. Prisla je igumanija, veoma stroga, i rekla nam: “Mi uopste ne dozvoljavamo muskarcima da ovde nocevaju”. A starica je rekla da mi tamo treba da ostanemo celu Strasnu i Svetlu Sedmicu. Mi smo rekli da zelimo da ostanemo u manastiru dve nedelje. “Sta vam je! Dozvolicemo vam da ostanete tri dana a posle morate negde da odete”. I meni su dozvolili da ostanem. Tamo se nalazi velika prostorija, madraci se stave na pod i tako se spava. U prostoriji su bile same zene i deca i jedino ja sam bio muskarac. Monahinje su mi rekle: “Lezi u ugao sa porodicom i ne pokazuj se”. Manastirski ustav je strog: ustajanje je u pola pet i onda u – Crkvu. Svaki dan idemo na sluzbu, i ceo dan smo u Crkvi. Starica je rekla da se obavezno poklonimo mostima. Svaki dan smo putovali na poklonjenje mostima u pustinju, i boravili smo u mnogim Crkvama u Kijevu. Na sam Vaskrs smo bili u Kijevo-Pecerskoj Lavri. Ceo dan smo provodili u Crkvi, i starija cerka je naucila napamet Vaskrsnji kanon. Svi nas vec znaju i pozdravljaju. Prosla su tri dana i igumanija kaze: “Zadrzacu vas nedelju dana”. Posle nedelju dana smo spakovali stvari i izasli, a igumanija nam je izasla u susret: “Gde ste krenuli? Zasto da trazite stan ostanite ovde jos nedelju dana”. Tako sam ja ostao dve nedelje u zenskom manastiru, po staricinom blagoslovu. Tesko je otputovati, na zeleznickoj stanici ima puno naroda, a sa Rusima ni ne pricaju. Nekim cudom sam kupio karte. Kako je starica rekla tako se sve i desilo. Kada sam dosao u Samaru i dosao kod starice, u mom glasu se moglo primetiti nezadovoljstvo jer u vozu nije bilo cuda, niti susreta sa starcima. Umorili smo se i smrzli. “Pa zar ne shavtas! Ti si dve nedelje ziveo pod Pokrovom Majke Bozije!” Ona je bila veoma zadovoljna sto smo otputovali tamo.

Ona je znala i sve kijevske manastire. Ako povezemo njena putovanja u Kijev i svedocanstvo Ljudmile Grigorijevne o tome da je ona od jednog trenutka pocela da zivi sasvim drugacije, prestala je da jede meso, te se moze pretpostaviti da je bila postrizena u Kijevu… A u svojim poslednjim godinama nije jela cak ni ribu.

Starica mi je bukvalno dve nedelje pre svoje smrti rekla da je u postrigu – shimonahinja Sofija. To da je ona Sofija pre njene smrti su znali svestenici koji su je pricescivali. Kada je prilazila Casi, govorila je: “Sofija”, - nije govorila “shimonahinja Sofija”. Jos nekim ljudima je takodje rekla da je ona – shimonahinja Sofija. Nije mi rekla ko ju je i gde zamonasio.

Starica je bila neobican covek. To sto je ona bila aristokrata duhom, postajalo je jasno u razgovoru sa njom. Ona je bila veoma delikatna i o tome je tesko pricati. Kada razgovaras sa takvim covekom, vidis da taj covek nije od ovoga sveta. Kada bi imala neki problem, ona je govorila: “Pomolimo se”. Pomoli se – i situacija se razresi. Imala je obicaj da kaze: “Ja samo sto lupnem stapom, a Gospod za to vreme sve moze da izmeni. Sve je u Njegovoj ruci”. Oduvek me je odusevljavala snaga njene vere. Nijednu rec nije izgovarala bez osvrta na Boziju volju. Pricala je kako je predavala med blazenoj Mariji Ivanovnoj: “Idem u Crkvu i prosudila sam cisto ljudski – odnecu med, i usla sam pre sluzbe u zgradu pored Petropavlovske Crkve, gde je u maloj sobi tada zivela Marija Ivanovna. Cak mi ni vrata nisu otvorili. Razmisljala sam: zasto? Pravilno, otisla sam tamo pre Crkve, pre molitve. Treba ici posle sluzbe”. Posla sam posle sluzbe – otvorili su mi vrata, i uzeli kanticu meda”. Mirski covek bi ovako rasudio: ti ljudi ovakvi-onakvi nisu mi ni vrata otvorili. A takvi ljudi, kao starica Sofija, su u svemu videli Boziji Promisao. Poslednjih godina ona je uvek dolazila u Crkvu na praznike. Starica je u toku Strasne Sedmice po ceo dan sedela u Crkvi. Dolazila bi ujutru na sluzbu i ostajala u Crkvi do veceri. Oblacila se tada praznicno. Bila je u strogo crnom, ali je izgledala veoma lepo. “Za Crkvu se treba oblaciti kao na praznik, - govorila je. – Ides kog Gospoda u goste”. A u sustini se oblacila veoma jednostavno.

Kada je pocela perestrojka, trebalo je da odem negde da radim, a radio sam inace na popravci kola i to mi se veoma svidjalo. Govorio sam joj: “Oticicu, oticicu!” – “Ne, ne odlazi, ne odlazi, ne odlazi”. Zatim sam se tamo vec navikao, a ona mi je govorila: “Sada treba da ides da radis u Crkvu”, - a ovde je plata mnogo manja a ja imam dvoje dece. Vec sam bio nezadovoljan, pravdao sam se, a ona mi je rekla: “Treba da radis u Crkvi. Ne idi nigde iz Crkve”. U pocetku nikako nisam mogao da se naviknem na taj posao, cesto sam odlazio kod nje kuci posto ona sama vec nije mogla da dolazi u Crkvu. Sve vreme mi je govorila: “Ne odlazi. Ne odlazi. Ako odes, - rekla je to posebnim tonom, - zazalices”. I dan-danas radim u Crkvi. Sve u zivotu mi je povezano sa Petropavlovskom Crkvom. Tu sam se krstio, kao i zena i deca, i tu smo vencani zena i ja.

Krajem 90-ih godina jos nije bilo manastira u Ceremsanskoj ulici, postojala je samo Crkva Hristovog Vaskrsenja, niko nije ni govorio nista o manastiru, a ona je rekla da ce tu obavezno biti manastir koji ce u tesko gladno vreme hraniti ceo okrug. Vec sada se u okviru muskog manastira Hristovog Vaskrsenja otvara veliki broj podvorja. Starica je predskazivala da ce biti tesko vreme, rat i glad. Secam se kada sam bio sa zenom kod nje i ona nam je govorila: “Bice rata, bice veliki rat”. Zena je onda upitala: “Boze moj, znaci muza mogu da mi pozovu u vojsku?” – “Treba se moliti!” Shavtili smo da sve to nece biti u bas tako bliskoj buducnosti.

1994 godine, jos pre susreta sa staricom, otisao sam u Trojice-Sergejevu Lavru i posetio u celoj Rusiji poznatog Arhimandrita Nauma. Starica ga je poznavala i odlazila je kod njega na ispovest.

Drugi put sam otisao kod njega po njenom blagoslovu. Ona je poslusala unutrasnji glas, i uhvatila me za rame: “Putuj cista srca”. I kada sam dosao tamo, otac Naum mi je sam prisao, poveo me u svoju keliju, ispovedio me, i ja sam dugo razgovarao sa njim. Tada sam to prihvatio kao nesto sto se samo po sebi razume. A do oca Nauma je veoma tesko doci, ljudi nedeljama cekaju na ulazu u njegovu keliju i ne mogu da udju. Posle toga sam poceo da odlazim tamo dvaput godisnje, i ziveo sam tamo bez novca. Dodjes – ides na poslusanje, cistis krompir, solis paradajz, prebiras jagode, pecurke. Neke starice su me primile. Ako ne to – onda sam po tri dana nocevao u domu za strance, kao i u hramu. Stavi se tepih na pod, i tako svi poklonici spavaju. Ja sam nekoliko puta spavao pored mostiju Mitropolita Filareta Moskovskog. A nocu nije tako lako zaspati u hramu – dolaze neke lokalne starice i celu noc pevaju akatiste, naglas.

I meni samom ime “shimonahinja Sofija” zvuci neobicno. Nikada je nisam zvao ni Sofija, ni Taisija Ivanovna – vec prosto mati, i to od prvog susreta. Ona mi je dve nedelje pre svoje smrti rekla: “A ja sam shimonahinja Sofija”. Ona je uvek odlazila u Sofijski hram kod oca Vitalija Kalasnikova, Carstvo mu Nebesko, i uvek se na svoj dan Angela posebno oblacila, ali nikome nista nije govorila do odredjenog trenutka. Mogao sam da nagadjam, ali tada nisam razmisljao o tome.

Sve moje rodjake samo vodio kod nje. Moja starija sestra je govorila: “Ja se bojim da idem kod nje”. To je strah druge prirode: postoje ljudi koji sve znaju o tebi. Njima Bog sve otkriva, a ne oni sami. Tim pre slepa starica – sta ona moze da vidi! Ona je posle razgovora sa ljudima odlazila bolesna, nju su bukvalno nosili na rukama – toliko joj je to tesko padalo. Njena rodjaka nas je docekivala i ukoravala: “Ja je posle celu noc lecim, ona umire, a vi opet idete kod nje”. A starica je sama odlazila kod ljudi. Ona je imala obicaj da kaze: “Koliko danas ljudi gine, i to veoma dobrih ljudi”. Ona to ponekad tako kaze da bi se cak i kameno srce rastopilo. Ona ti govori takve stvari koje se cak i ti sam bojis da sebi kazes.

Starica je govorila da verujucih ljudi ima veoma malo. Sedimo pored nje u Crkvi Hristovog Vaskrsenja u jednom uglu i ona nam kaze: “Pogledajte, Crkva je puna naroda, a verujuci ljudi se mogu na prste nabrojati”. A Crkva je tada bila puna, da cak iako doneses dete da pricestis ne mozes da udjes unutra, izadjemo na ulicu, pocinje Pricesce i pokusavamo da se proguramo da udjemo u Crkvu. Starica je govorila: “Vera je – dar Boziji, i nju treba zasluziti”. U Jevandjelju je napisano: “Ne boj se, malo stado!” (Lk. 12, 32). Malo stado! Mi uvek posmatramo druge. Starica nas je ucila: “Nikada ne gledaj druge. Kada posmatras druge, pocinjes da ih uporedjujes sa sobom. Ne uporedjuj ih sa sobom, vec razmisljaj o sebi”. Starica je za sebe cesto govorila: “Mene nece pustiti u raj”. A za jednu tihu zenu je rekla: “Takvi se spasavaju”. Uvek je podvlacila da je spasenje samo u Crkvi i po pitanju zivota i po pitanju rada. Mene je konkretno savetovala: “Samo u Crkvi treba raditi, spasenje je samo u Crkvi”.

Uvek je govorila da se posle 12 sati treba pomoliti nekoliko minuta. Ne treba mnogo – samo nekoliko minuta. Ona sama je znala napamet i crkvene Sluzbe i crkveni kalendar. Imala je obicaj samo da pita: “A danas je taj i taj dan, taj i taj Svetitelj, da li sam pogresila?” Ona nije videla, vec je napamet pamtila. Ako nije isla u Crkvu onda do 11 sati ni sa kim nije govorila, vec se molila. I naravno molila se nocima.

Za mene je njena smrt bila potpuno neocekivana. Bio sam uveren da ce jos dugo ziveti. Umrla je 19 maja 1999 godine na dan rodjenja Cara-Mucenika Nikolaja II. Zeleo sam da saznam neke detalje o njoj ali sam se ustezao da je pitam. Kada je tako nesto upitas, njeno lice se odmah menjalo i ona bi zacutala. Nisam zeleo da je smucujem pitanjima, postavljao sam joj malo pitanja, samo za sebe i bliznje. Za stariju cerku je sama rekla: “Ona treba da zavrsi skolu i to desetogodisnju”. S njom je prosto bilo sve dobro. Znao sam da je nedeljom u Crkvi, i isao sam u Crkvu, a posle sluzbe sam sedeo pored nje. Ponekad sam uvece dolazio u Crkvu, i ona tamo sedi potpuno bez snage, i tada sam nalazio coveka sa kolima koji bi je odvezao kuci. A ona nije dozvoljavala da je svako poveze, i nije od svakoga primala tu milostinju. Volela je kada se sve desavalo samo po sebi, i uzdala se u Boziju volju. Zamolis coveka, i ona laka srca kaze: “Da idemo”, - i ona podje sa njim. A drugog nagovaras-nagovaras, i kada ga nagovoris ona kaze: “Ne ja necu da idem sa njim pocicu trolejbusom”. I skupi poslednje atome snage da otputuje trolejbusom. I vozaci su je znali: “Zdravo bako, udji!”, - i ona je cesto putovala trolejbusom broj 13. Jednom smo putovali trolejbusom i bila je strasna poledica, i svi trolejbusi su stali. Rekao sam joj: “Treba izaci i poci peske”. – “Ne, ne, pricekaj”, - i za minut smo krenuli. Rekla mi je: “Samo je trebalo da prizovem Ime Bozije, i sve se resava”. Njoj je to bilo prirodno. Desilo se tako da su deca isla na poklonicko putovanje i kada su odlazila autobus nije mogao da krene. Starica ih je prekrstila - i autobus je tog momenta krenuo. U svakoj sitnici se projavljivala njena duboka vera. Ako covek zivi hriscanski, njemu Gospod sve daje. Ako nam Gospod ne daje znaci da tako ne zivimo.

Starica je govorila: Treba se truditi da se ne putuje subotom i nedeljom, jer ce se obavezno javiti iskusenja tokom puta. Treba biti na sluzbi u hramu, i putovati posle sluzbe”. Desilo mi se da sam se pricestio u nedelju, a zatim su me zamolili da pomognem u hramu, a bilo je leto, vrucina. Zeleo sam da se umijem posle rada, a ona mi je prisla i rekla: “Posle Pricesca se ne treba umivati”.

Govorila nam je: “U kuci treba da bude sto je moguce vise svetinja – svete zemlje, ikona, Krstovdansku vodicu treba obavezno uzimati i piti u toku godine”. Nije preporucivala da se Krstovdanska vodica razblazuje, pa makar se uzimalo i samo po pet kapi. Takodje u kuci treba cuvati Bogorodicinu prosforu. Ona je mojoj tasti rekla: “Ti treba da otputujes u Optina pustinju”. I dodala: “Mozda ce Gospod produziti tvoje dane”. Mi tada nismo pridavali znacenje tim njenim recima. Tasta je jedna od prvih iz Samare koja je otisla u Optinu. Ja sam tada radio nocima i nisam dolazio kuci. Tasta se tada pomolila pre spavanja, nije ugasila svecu, ona je dogorela, ali je zahvatila plasticni svecnjak, poceo je pozar. Zena se probudila i tepih je vec goreo. Poceli su da gase vatru, i tasta je puno opekla ruku. Namazala se svetim uljem koje je donela iz Optina pustinje, - i pre rucka je sve proslo. Ispricali smo starici i ona je rekla: “Te svetinje su vas spasle, da nije bilo svetinja vi biste izgoreli”. Eto zbog cega je rekla: “Mozda ce Gospod produziti tvoje dane”. Ako nam je nesto savetovala mi nismo rasudjivali vec smo tako i radili. Govorila je: “Ja ne smem da govorim neistinu. Ako mi ne verujete pitajte Mariju Ivanovnu. Marija Ivanovna razgovara sa Angelima”. Nedugo pre smrti mi je rekla da u Samari zive cetiri velika molitvenika, ali mi nije rekla njihova imena. Ne znam cak ni da li je sebe ubrojala medju njih.

http://www.cofe.ru/Blagovest/article.asp?AID=2495

Tajna matuske Sofije

Zamolili smo neke od ljudi koji su bili veoma bliski sa shiminahinjom Sofijom da podele sa nama neka svoja secanja

Ljudmila Grigorijevna Nagornova , rodjaka shimonahinje Sofije:

-Ceo zivot Taisije Ivanovne je bio tajna. Ja cak nisam znala ni to da je ona primila shimnicki postrig. I kada je iguman Serafim (Gluskov) dosao zajedno sa jos jednim svestenikom iz Crkve Hristovog Vaskrsenja da odsluzi njeno opelo, ja sam u sebi negodovala: “Kakva shimonahinja Sofija - ako ne znaju ni kako se zvala zbog cega su onda dosli!” Pokazalo se da je to zaista pravo ime moje tetke. Sada je naravno nemoguce saznati gde i kada je ona primila postrig, jer je inace puno posecivala manastire.

Taisija je rodjena na praznik Arhangela Mihaila, 21 novembra 1909 godine. Bila je jedno od starije dece: posle nje se rodila Ana, Jelisaveta (moja mama), Vasilije. Gorjajnovi su pripadali plemickoj klasi, ziveli su u dvospratnoj kuci u Nikoljskom selu Ponirevskog regiona Kurske oblasti - kasnije su promenili regionalne granice i sada je to Zolotuhinski region. U kuci se nalazila predivna biblioteka, i mnoge knjige su bile na francuskom i latinskom jeziku - otac Taisije Ivanovne Ivan Grigorijevic je dobro vladao tim jezicima i bio je duboko verujuci covek.

Kada su Gorjajnove odlucili da rascine (da ne poseduju vise kulake - prim.prev.), jedan dobar poznanik ih je predupredio - i roditelji su zajedno sa dvema starijim cerkama bezali u Tulu. Ostali su samo deda i baba i mali Liza i Vasja. Njih nisu dirali ali su zato sve odneli iz kuce - cak i ikone! Ostavili su samo veliku Spasiteljevu ikonu, s koje su skinuli dragocene ukrase, kao i ikonu Majke Bozije. Svi koji su rascinili nasu porodicu su lose zavrsili i niko od njih nije umro prirodnom smrcu. Posebno je jedan od tih ljudi bio ljuti bezboznik, i hram je razarao i zvona je skidao. U vreme okupacije neko ga je izdao da je toboze u vezi sa partizanima tako da su ga bukvalno "razorili".

Taisija i Ana su se u Tuli naselili kod neke monahinje. Tetka Taja ju je uvek pominjala a evo ja sam zaboravila njeno ime... Ana je u mladosti imala vidjenje da ce jedna od njih, sestara izmoliti za celu generaciju. Ona je bila veoma zacudjena: kako to - izmoliti...

1941 godine kada je poceo rat, cela porodica se opet okupila u Nikoljskom. Nemci su zauzeli selo i poceli sa nasiljem. Dosli su kod Gorjajnovih: “Da li vas sin ratuje protiv Nemacke?” - “Da,on je u vojsci”. - “Streljati celu porodicu!” Ivan Grigorjevic je zamolio da mu dozvole da se pomole pre smrti. I dok su se oni molili, dosao je neki mestanin, koji je pomagao Nemcima. On je rekao da je Vasilije obican vojnik i da sluzi prisilno. A sami Gorjajnovi su postradali od sovjetske vlasti... i Bozijim cudom su svi ostali zivi.

Posle rata su ziveli siromasno ali su uvek primali strance. Tada je u svetu bilo mnogo siromasnih. Dodju tako ljudi u Nikoljsko selo i pitaju da li bi ih neko primio na nocevanje. “Idite kod Grisakinih!” - slali su ih seljaci. Znali su da ce nasa porodica podeliti sa siromasnima i poslednju kosulju i koricu hleba. Porodicu su zvali Grisakini zbog ulice, a mozda i zbog imena mog pradede?... Baka Marija Jegorovna je bila izuzetno dobra. U nasoj kuci je za siromasne bila odvojena posebna soba. Hranili smo strance, i grejali vodu u kadi i davali im da ponesu hleb za put za dan-dva. U takvoj porodici je vaspitavana Taisija Ivanovna.

Deda se veoma brinuo zbog starije cerke i molio je drugu decu: “Taisiju ne napustajte!” Ona je zivela sama, i posle smrti njenog mladozenje je odlucila da se ne udaje. Kazu da veoma lici na jednu tetku po maminoj liniji, Anu koja je peske dosla do Jerusalima. Taisija Ivanovna je neko vreme zivela u Kursku, i duhovno ju je rukovodio arhijerej Aleksej Sabinin. Pred smrt je pozvao teta Taju i ona je zajedno sa Anom otisla da ga poseti. One su dugo sedele kod njega i on je gladio ruku Taisije Ivanovne izgovarajuci ili Paisija ili - Pasija - mozda je ona tada nosila monasko ime Paisija?

Teta Taja je presla da zivi kod brata. Bilo je cudno to da ona nijednom nije otisla u pozoriste iako je zivela u Lenjingradu! Pocela je da radi u upravi za transport kako bi imala vise slobodnog vremena. Obisla je sve manastire koji su tada postojali u Sovjetskom Savezu. Jednom se vratila sa suzama: “Kako su oni siromasni, kako tamo vlada glad, kako je tesko!” Svaku kopejku je skupljala i slala u manastire i novac, razne proizvode, stvari. Ode u Pjuhoticki manastir, u Estoniji kupi vunu, kuci isplete tople carape i opet salje monahinjama. Zivela je i u Samari i sve sto su joj ljudi donosili slala je u manastire.

Bila je i u Kijevo-Pecerskoj Lavri i u Pocajevu, kao i u Trojice-Sergejevoj Lavri i u Pskovo-Pecerskom manastiru. Poznavala je pskovskog shiigumana Savu. Starac Naum joj je u poznim godinama blagoslovio operaciju ali ona nije pristala. “Primicu sve sto mi Gospod posalje”. I slepilo je primila kao Boziji dar.

U Lenjingradu sam sa teta Tajom otisla u manastir na Karpovki - da se pomolim pored svetih mostiju pravednog Jovana Kronstatskog i da zakazem trebe. Monahinje su se odmah okupile oko tetke jer su je dobro znale.

Secam se kada je dolazila kod nas, rumena, lepa, u kaputu i sa krznenim sesirom. Volela je sesire sa velom. I dugo, sve do svoje sedamdesete godine je izgledala veoma mlado.

1994 godine starica je pocela da zivi u mojoj porodici. Ona se i ranije odnosila prema meni kao prema svojoj cerki, cak je i skupljala novac kako bi kupila zajednicki stan da zivimo zajedno. Ali ja sam se udala i teta Taja se razocarala: “Prevarila si me!” I odmah je osam i po hiljada poslala u manastir. Tako je ostala bez svog kutka.

U Samari je odlazila u Petropavlovsku Crkvu, zatim Crkvu posvecenu Hristovom Vaskrsenju, i jos u neku Crkvu. Ali iz nekih Crkava se vracala sa gorkim suzama: “Zasto skracuju sluzbu! Za to ce odgovarati pred Bogom!”

I kod nje su odmah poceli da dolaze ljudi. Ona je za sve njih imala srdacnu toplinu, ljubav, za sve se molila, sve je tesila i davala savete. Samo sam jednom cula kako je razoblicila jednu zenu. A inace je uvek bila gostoprimljiva i radosna. Volela je ljude. Godinu dana pre smrti u njenom molitvenom kutku je zamirotocila mala ikona Velikomucenice Varvare. Staklo na toj ikoni je razbijeno, ali ga ja ne menjam jer je na njemu ostao mlaz blagouhaonog mira. Cula sam da Velikomucenica Varvara stiti monahe...

Jerej Vasilije Veselov , svestenik Crkve posvecene Hristovom Rodjenju, selo Velika Carevscina Krasnojarskog regiona Samarske oblasti:

- Rano ujutru na dan sahrane ja sam dosao da se oprostim sa mati Sofijom. U Petroopavlovskoj Crkvi je tada bilo malo naroda i samo su starice stajale pored njenog groba. Ja sam se zacudio: “Starice a tako se namirisale!” Od groba je dolazio jak miris - nikada i nigde nisam tako nesto osetio. Ali su one odricale: “Ne, miris dolazi od groba. Od mati...” U Crkvi je leteo golub, a svedoci su pricali da je i golub izleteo kada je kovceg iznesen.

Mati sam video prvi put pre osam godina jos dok sam bio djakon. Ona je dosla u nasu Crkvu. Mnogi vernici su posli prema njoj: “Taisija Ivanovna, Taisija Ivanovna!” A ona je rekla: “Ja treba da razgovaram sa djakonom, pozovite oca Vasilija!” Ona je bila slepa ali duhovno prozorljiva. Razgovarala je sa svima, ali nekim zenama nije dozvoljavala: “Ne, ne, nikada, idem na aerodrom, a ovde cekam djakona”.

A ja sam bio zauzet. Mi tada nismo imali oltarnike, pa sam ja morao sve da radim - starica je strpljivo cekala ceo sat. Upoznali smo se i ona je ispricala da je zivela u Piteru i u drugim mestima... “Evo sada se moze i putovati”, - rekla je mati, sela je u automobil i posla iz crkvene porte. Samo je nisu odvezli na aerodrom vec prema Samari.

Ja sam je kao i svi ostali zvao Taisija Ivanovna i do poslednjih dana nisam znao da je shimnica. I ona je dolazila nekoliko puta u Carevscinu i ja sam sa sinom odlazio kod nje u Samaru - on tada jos nije bio ozenjen. Ona vec nista nije videla. “Oce djakone, sedite, sedite blize...” Sedimo, razgovaramo. Poklonila mi je cajnik i casu. Cajnik jos uvek imam, a casu sam poklonio jednoj bolesnici. Ja sam tada jos ziveo u drugoj kuci i mati je tu dolazila. Rekla mi je: “Moli se za moje bliznje...”

Pred smrt, kada se veoma lose osecala, zamolila je rodjaku da me pozove. Dosao sam. Mati i ja smo dugo razgovarali i ona je tako radosno svetlela - duhom je vec bila spremna za smrt - kao za praznik... Nije imala ni shimnicku odezdu, i zbog toga je tugovala. Sasili su joj kada je umrla.

Odlazimo na njen grob. Ranije je na grobu stajao drveni Krst, i kandilo. Sluzili smo litiju, i molili joj se. Kazu da je sad taj Krst sklonjen - poceo je da truli pa su postavili mramorni spomenik takodje sa Krstom ali ne takvim kao pre. Ja posle toga vise nisam bio na groblju. Nikako da se priberem...

U toku poslednjeg susreta mi je rekla: “Oticices u Zadovski manastir, u Sanaksar i Divjejevo kod Prepodobnom Serafima - i ja sam tamo bila. Pomazi svestenicima u manastirima, i uopste - pomazi. Tesko im je tamo... I otidji tamo cim imas vremena”.

Prava je radost razgovarati sa takvim ljudima. I dva dana posle susreta jos uvek osecas tu Blagodat, kao posle Pricesca, kada se covek priprema, moli - onda je i Pricesce slatko...

Stanovnica sela Carevscina, Uljana Trofimovna Kazakova :

- Moja sestra od tetke, Dasa Cebotareva se prva upoznala sa staricom. I mi smo poceli da odlazimo kod starice i odgovarala je na sva nasa pitanja. Cim pozvonimo na vrata, ona bi govorila svojoj rodjaki: “To su dosli kod mene sa Krasne Glinke! Pusti ih, pusti”. Ona je uvek znala ko dolazi kod nje i sa cim.

Jednom sam sa mamom dosla kod nje u Crkvu. Bilo je to pred Vaskrs, u toku Strasne Sedmice. Mama je imala jake glavobolje. Ali mati nije pocela da govori o njenoj bolesti, vec je rekla: “Nagovorite starijeg sina da se pothitno pricesti jer ce poginuti”. Mama i ja smo se uzasnule i nismo verovale tom predskazanju. Na Cisti Cetvrtak brat je dosao sa nama u Crkvu, ispovedio se i stajao na Liturgiji. Sluzba je bila duga a ispovednika je bilo mnogo. I mama i ja smo strepele da ne ode iz hrama, ali je on po matuskinim molitvama smireno odstajao do kraja i pricestio se.

Otisao je na grob nasih rodjaka i tako je plakao, plakao, bukvalno osecajuci svoj bliski kraj. A zatim je poginuo kako je mati i predskazala. Posao je sa drugom u ribolov i obojica se nisu vratili. Ja sam odmah otisla kod matuske. I ona je rekla jedno: “Molite se za njega kao za ubijenog i nacicete ga. Nista vise vam necu reci”. Mama se tako unistavala, i sve je odlazila na obalu i plakala: moj sincic lezi ovde! Njeno srce je to osecalo. A matuska se molila za nju, kako bi mama mogla da prebrodi tu tugu. Pitala sam je: sta da prenesem mami? Ona se poklonila nisko, do zemlje i rekla: “Zemni poklon. I trpljenje! To je Bozije dopustenje. On vec drugi put umire”. Pitala sam mamu da je Volodja vec umirao i ona je odgovorila da je brat rodjen mrtav, pa su ga ozivljavali...

Gde da trazim brata? Bila je poplava. Starica se molila, i Gospod nas je uputio - zamolili smo ribare da izadju na reku sa pet ili sest camaca i da cakljama traze po dnu. Najpre su sa dna izvadili Volodjin kratak muski kaput. A kada su se vracali nazad i izvukli mrezu videli su da se Volodja malim prstom zakacio za mrezu. Tako su ga i izvukli cetvrti dan posle pogibije. Odrzano je opelo i sahranjen je. To je pravo cudo - da li se moze naci igla u plastu sena - prakticno je bilo nemoguce pronaci utopljenog brata. A njegovog druga nisu ni nasli. Starica je tri puta pitala kako se on zove ali mi nismo znali.

Starica nam je rekla: “Ubice ne trazite, brata ne mozete da vratite a njih ce Gospod sam kazniti”. Njoj nisu bile potrebne reci - ona je odgovarala na nase misli. Ona nas je videla iako je bila slepa. A mi nismo uvek znali kod koga idemo. Sta moze da nam kaze slepa starica... Drugi put je Dasa stajala sa njom i razgovarala, a meni je bilo neprijatno sto je zadrzavamo. Lagano sam gurala Dasu govoreci: “Krenuli smo, krenuli smo pozuri! A starica se okretala prema meni: “Uljana, ostavi je na miru!”

Jednom me je lukavi naveo i dan-danas placem od stida i kajem se zbog tog greha. Starica je vec bila slabasna i nije ustajala iz kreveta. I kada smo jednom dosli kod nje kao da me je neko naveo da pomislim sledece: “Interesantno, a od cega je ona bolesna? Da li ce to da predje i na mene?” A ona kaze: “Uljana ne boj se neces se zaraziti od mene, ja sam cista”. Ja sam i tada i svaki sledeci put kad sam dolazila trazila oprostaj od nje. Kako je tako nesto moglo da mi padne na pamet? Posle mene je dosao moj sin, kleknuo, i celivao njenu ruku. A ona je upitala: “Ljosa a ti se mene ne gadis? Ja sam vec stara i ruke su mi naborane”. On je odgovorio: “Sta vam je mati pa zar mogu od vas da se gadim!” Od nje se uvek osecalo prefinjeno blagouhanje, neovozemaljsko, koje se ne moze nigde naci.

Mi smo trcali kod nje i zbog najmanje radosti ili tuge. Kada smo se zaposljavali opet smo odlazili kod nje. I ona nas je upozoravala: tamo nemojte da idete, na tom poslu vam ne bi bilo dobro...Starica se molila i njene molitve su odmah dolazile do Gospoda i sve nesrece su se razvejavale. Ja nisam sretala tako pravedne ljude. Mama je zamolila blagoslov za operaciju jer je imala uvecanu stitnu zlezdu. Ali starica je zabranila: “Ne smes sada da se operises! Povredice ti glasne zice i gore od toga: posle operacije ces proziveti samo osamnaest dana”. Posle vise od godinu dana starica je rekla da se ne odlaze operacija: “Vreme je da ides u bolnicu!” Pomolila se za mamu i sve se uspesno zavrsilo. I samo je mama operisana u klinickoj bolnici jer su to odeljenje uskoro zatvorili. Koliko je samo godina proslo posle toga i mama se slava Bogu oseca dobro.

U toku poslednjih dana starica je vec govorila da ce umreti. A mi smo je pitali: “Mati, kome ces nas ostaviti?” I ona nas je uputila na svestenika Vasilija. Starica ga je veoma volela. I ona je uredila da on dodje da zivi kod nas. Ja nisam ni mogla da zamislim da ce svestenik ziveti kod nas. Ali starica je jednom zamolila: “Uljana, uzmite oca Vasilija da zivi sa vama”. A kako da ga primimo? Mama je imala sedmoro dece, i mnogo unucadi, i svi su dolazili kod nje. Kuca nije velika... Ali proslo je neko vreme i mi smo izgradili kucu i sve se sredilo po njenim molitvama.

Jednom je jedna zena bila kod starice u isto vreme kad i mi i upitala ju je: “Sta da radim sa muzem? On je vec u godinama a tako pravi skandale!” Ali starica je odgovorila: “Ne brini se za muza, vec za cerku: ona je bolesna” Zena se uplasila: kako to da joj je cerka bolesna? Ona nista nije znala o tome.

I desilo se tako da smo se sledeci put opet sreli sa tom zenom kod starice. I ona je pricala: “Dosla sam kuci i rekla cerki: idi u bolnicu jer su mi rekli da si jako bolesna. A ona je odgovorila: “Mama ja imam rak, ja ti nisam govorila da se ne bi brinula”. Starica ju je umirila: “Tvoja cerka ce ozdraviti!” I zaista kada smo se ponovo sreli sa tom zenom saznali smo da joj je cerka ozdravila.

Brinula sam se da ce mi sina pozvati u vojsku, a vreme je tesko... A pokazalo se da je on imao upalu levog bubrega, a da ja to nisam ni znala. I kada smo dosli kod starice, ona je rekla: “Aleksej a zasto ti ne govoris da te boli levi bok? To treba ispitati!” Snimili su levi bok, i pokazalo se da on ima hronicni pijelonefrit. Starica je govorila da nece otici u vojsku. I zaista dali su mu otpust i do dan-danas ga nisu zvali u vojsku. Jednom je ona rekla: “Ljosa, ti si tako lep, i nacicu ti dobru nevestu! Kod nas u horu ima jako dobrih devojaka”. Ali Aleksej je odbio: “Ja vec imam devojku”. Tada mu je ona naredila da ne ozeni svoju devojku jer ce ona poginuti. On se pet godina vidjao sa tom devojkom i sumnjao je: ona je iz neverujuce porodice i bilo je nesuglasica. A evo sad se ozenio drugom devojkom i vec ima sina od deset meseci po staricinom blagoslovu.

Ona nas je uvek blagosiljala. I kada smo je molili da nas ne ostavi bez svojih molitvi, ona je odgovorila: “Vi ste moji. Ja cu se moliti za vas i vi se molite za mene”. Ona nam je uvek sve objasnjavala, tesila nas i umirivala. Takvu staricu kao sto je ona bila necemo vise nikad naci...

Pitali smo je o danasnjem vremenu kako da se spasavamo. Ona je odgovarala: “Malo je dobroga danas. Molite se! Ako se svi budu molili, i ako crkve budu pune, - onda ce se ljudi i spasavati”.

Imala je obicaj da kaze: “Kod vas u Crkvi u Carvscini nimalo ne skracuju sluzbu, a kad stojis u nekim drugim Crkvama prosto ti krv obliva srce: gde zure tako..”

Poslednji put sam dosla kod starice vec u Petropavlovsku Crkvu, prisla sam kovcegu i zamolila je za oprostaj. Celivala sam joj ruku - i od starice se osetilo takvo blagouhanje, takav miris!

Odlazimo na staricin grob na Rubeznom groblju - na dan njenog upokojenja kao i na dan upokojenja nasih roditelja. Upalimo kadilo, svestenik sluzi litiju a mi se molimo. I na dusi postaje tako lako, tako radosno, kao da smo bili kod nje u gostima.

Darja Vasiljevna Cebotareva:

- Jednom mi je receno da ce u Crkvu u Carevscini doci mati Taisija Ivanovna. I ja sam u dusi osetila takvu nezemaljsku radost! Prisla sam starici i ona me je pomilovala po glavi: “Zalosnice”. Primila me je tako toplo, s dusom. Poceli smo da odlazimo kod nje - najpre u Crkvu Hristovog Vaskrsenja, a zatim nam je dala adresu i mi smo cesto odlazili kuci kod starice. Starica me je pri prvom susretu upitala kako se zovu moji rodjaci. Sve - i bliznje i daljne - je uzela pod svoju zastitu i za sve je pocela da se moli. Mojoj sestri Veri Velemjajkinoj je dala blagoslov da radi u Petropavlovskoj Crkvi, u registraturi. Vera se dvoumila: sve je bilo u redu sa njenim tadasnjim poslom, ali starica je rekla da treba da predje u Crkvu i mnogo ju je poucavala.

Starica nas je ucila da se molimo i da se u svim iskusenjima uzdamo u Boga. A jednom je u razgovoru napomenula da je na javi videla blazenu Kseniju Peterbursku. Ali mi smo kod nje najcesce odlazili zbog svojih zivotnih problema. I starica je i bez toga da joj ispricamo znala sta nas muci i uznemirava. Jednom mi je preko Valje Demidove predala zlatni prsten sa Krstom i strogo naredila: “Uvece joj hitno predajte ovo!” Valja je takodje cesto odlazila kod starice. Mislila je da predje u Divjejevo, da proda stan ovde a tamo da kupi drugi. Starica joj nije dala blagoslov: “Ne treba nemoj da se selis - ako odes svojevoljno imaces velike nevolje!” Ali je Valja nije poslusala i zbog toga je imala toliko nevolja i neprijatnosti! Otisla je na staricin grob i gorko plakala: “Oprosti mi mati sto te nisam poslusala!”

Jednom me je tako zabolela noga da je sva bila iscasena! Pozalila sam se starici, a ona me je blago ukorila: “A sto si ti stala na muzevljevu nogu kada si se posvadjala sa njim?” Jednu zenu je strogo ukorila: “ Zasto nisi bila pored svoga oca kada je umirao vec si ga ostavila samog u praznoj kuci?” Ova je pocela da se pravda da je otisla kod prijateljice, ali je starica tuzno rekla: “A tvoj otac je bio tako zedan, i trebao mu je neko da mu doda casu vode kako bi nakvasio usta!”

Mom muzu se desila nesreca. Stvar se resavala na sudu a on je bio u keliji. Donela sam mu prosforu od starice i milicioneri su je bacili na pod a on ju je podigao sa strahopostovanjem. On se sa jos jednim covekom molio na kolenima u celiji. I starica se molila za njega. A meni je rekla: “Ti ces morati dugo vremena da trazis advokata, dvaput ce ti predlagati zene, ali ti nemoj da se slozis. Potrudi se da slucaj vodi muskarac”. Tako se i desilo. I taj adbokat koji je uzeo da brani moga muza mu je pomogao da izbegne surovu kaznu. Sve se dobro zavrsilo po staricinim molitvama. Ja sam posle toga dosla kod starice i rekla joj da se sve dobro zavrsilo. Ona se veoma obradovala, ustala je i pocela sa suzama da zahvaljuje Bogu.

Drugi put sam je pozvala: “Cerka se razbolela!” Ona je odmah rekla: “Ne, ona nema aplendicit. Molite se i sve ce proci”.

Starica me cesto sanja, posebno u dane nekih iskusenja i upozorava me na strasne nesrece i stiti. Rasiri ruke i zaklanja me da me ne vredjaju. Prodju dva dana posle tog sna i nadiju ta iskusenja. Ali ja pomislim: “Mati ce se pomoliti za mene i sve ce biti dobro!” Tako se i desi - ona mene i danas stiti. Noc pre sahrane mi smo bili pored staricinog groba u Petropavlovskoj Crkvi. I evo kako je ona za zivota govorila: “Vi ste moji rodjeni!” - tako se sva nasa rodbina okupljala kod starice. Citali smo Psaltir i molili se za nju i celu noc smo slusali kako su pod kupolom hrama gugutali golubovi. Ona nam je bila tako bliska, rodjena. Gledam njenu fotografiju i razgovaram sa njom. I ona me cuje! Kada je dugo vremena ne usnim, kazem: “Mati zasto te nisam videla tako dugo, ceznem da te vidim!” I ponovo je sanjam... Starica je za nas i dalje ziva. Evo ove godine smo na Vaskrs otisli na matuskin grob. Poneli smo plamicak sa sluzbe na Cisti cetvrtak i zapalili kandilo. Otac Vasilije je sluzio litiju. I od njenog groba je dolazio tako divan miris - zemlja je blagouhala i svi su osetili taj miris.

Na snimcima: na poledjini fotografije shimonahinje Sofije, ona je napisala: “Dragoj sestrici Anocki za dugo i lepo secanje od sestre Taje, 20 novembar 1961 godine”; Sveto-Nikoljska Crkva u rodnom mestu shimonahinje Sofije u selu Nikoljsko - u njemu je i krstena; ikona velikomucenice Varvare iz molitvenog kutka shimonahinje Sofije koja je zamirotocila godinu dana pre njene smrti...

http://www.cofe.ru/Blagovest/article.asp?AID=2500