|
Ljudi ce uvek posecivati Solovku Namesnika Spaso-Preobrazenskog Soloveckog
manastira Arhimandrita Josifa (Braticeva) sreo sam na izlozbi «Cvetna Nedelja» u Moskvi. Desilo se to u okolnostima vrednim paznje. Vracao sam se iz Pskova za Samaru i u
Moskvi je trebalo da se zadrzim samo nekoliko sati. Kako bi ih proveo korisno, resio sam da posetim najvecu Pravoslavnu izlozbu, koja se u to vreme odrzavala u Prestonici.
I tako ja setam po velikoj sali, prepunoj tezgi, koje jedva izdrzavaju pod tezinom postavljenih crkvenih predmeta…Sve je to ostavilo snazan utisak na mene, a vreme je
proletelo neprimetno. I odjednom su me obuhvatile necije snazne ruke radosno me pozdravljajuci. Mladi krsan nepoznat monah me je pozvao po imenu, a kada sam ga upitao ko je
on, ispostavilo se da to nije niko drugi do sam otac namesnik poznatog Soloveckog manastira! Nikada ranije se nismo sreli, iako se dopisujemo vec nekoliko godina. Otac
Josif me je poznao po fotografiji iz «Blagovesti» (nase novine su dobro poznate na Solovci). On je takodje nedavno napustio Moskvu. Obojica smo odmah shvatili da nas
slucajan susret uopste nije slucajnost… - 1991-e godine u Sveto-Danilovom manastiru sam se sreo sa Vladikom Evlogijem (sada Arhiepiskop Vladimirski i Suzdaljski). On je u to vreme
rukovodio komisijom za manastire, a ja sam ga znao jos sa studija u Moskovskoj seminariji, gde nam je on cak jedno vreme drzao kurseve – seca se Arhimandrit Josif. – On
mi je i predlozio da posetim Solovecki manastir. 9-og februara 1992. godine sam postavljen na duznost namesnika tog pravoslavnog manastira. Od tada sam na svom poslusanju
na Solovci. Solovka je – posebno mesto. Osnivaci manastira su ga izabrali za osamu i molitvu. Kada se nalazis tamo, narocito zimi, veoma se oseca izolovanost
od kopna. Oseca se mir, i u potpunosti - Recite nam nesto vise o Vasem manastiru u
danasnje vreme? - Trenutno
u manastiru ima 40 ljudi. Ali ja smatram da je to malo za manastir kakav je nas. Imamo cetiri gostoprijemnice – u Moskvi, u Podmoskovlju (istorijska solovecka
gostoprijemnica u Faustovom Voskresenjskom regionu), u Arhangelsku i Kemi (Karelija) – to nam je najbliza kopnena «tacka» u Rusiji. - Da li je bilo slucajeva kada monasi nisu
izdrzavali surov solovecki zivot i napustali manastir? - Koliko
ja znam samo cetiri monaha su napustila manastir. Trojica se podvizavaju u drugim manastirima, jedan zivi u Sergejevom Posadu, nije prekinuo svoje odnose sa Crkvom, odlazi na
molitvu u Lavru. Ja mislim da nas je napustio po djavoljem nagovoru. - Da li monasi moraju da ispunjavaju posebne «solovecke»
zahteve – da budu zdravi, izdrzljivi itd.? - Bez obzira gde zivimo, bez obzira na to kakvi su spoljni uslovi, i na to da li je tvoj manastir u centru grada ili na pustom ostrvu – bez
obzira na sve mi ostajemo ono sto jesmo. Ako stremimo spasenju, ako zelimo da postanemo bolji, onda cemo tome uvek teziti. A ako mi sami to ne trazimo, onda nam nikakvo mesto
nece pomoci… - Kada ce u potpunosti biti obnovljen Solovecki
manastir? - To
pitanje postavljaju svi koji posecuju nas manastir. Ja obicno odgovaram ovako: prethodna bratija koja je zivela u manastiru, izgradjivala ga i ulepsavala, nikome nije dala
obecanje da ce na primer izgraditi tvrdjavski zid za «pet godina». Oni su se trudili u Slavu Boziju, i kada se pojavila neophodnost za izgradnju Crkve ili tvrdjavskog zida,
oni su dobijali Boziji Blagoslov i pocinjali da rade. Takvo je i moje glediste: ne treba da se bavimo samo spoljnjom izgradnjom. Mi treba da izgradimo u manastiru tu
blagodatnu atmosferu, u kojoj bi se ne samo bratija spasavala, vec u kojoj bi i poklonici koji nam dolaze mogli dobijatii duhovnu snagu. Trenutno, nas glavni zadatak je –
ne samo obnoviti razrusene zidine, vec u prvom redu obnoviti tokom mnogih godina bezboznistva razorene ljudske duse. A u tom stanju «raspada» se trenutno nalazi veliki deo
drustva. I polako radimo na tom najvaznijem zadatku. Ne zelim «ja sam» da pricam o tome. Navescu misljenja poklonika. Ni od koga nisam cuo, da su ljudi, koji su bili u
nasem manastiru, ostali nezadovoljni. Da, danasnji crkveni interijeri ne blistaju svojom lepotom. S Bozijom pomoci je u potpunosti obnovljen samo ulazni Blagovestanski hram.
U Preobrazenskoj Crkvi jos nisu zavrseni restauracioni radovi. I bez obzira na to ljudi u nasem manastiru se pune duhovnom snagom, zagrevaju svoje duse. A to znaci da je
zadatak koji nam predstoji – cak i u maloj meri – vec ispunjen. - Da li su se u Soloveckom manastiru poslednjih
godina desavala neka cudesa? - Ja nisam pristalica toga, da se
svuda traze posebna cudesa. Ali se cudesa desavaju – istina ne primecuje ih svako. Kada sam ja dosao u manastir na duznost namesnika, odmah sam poceo da molim Svetijejseg
Patrijarha za prenos Mostiju osnivaca manastira kod nas, na Solovku – Prepodobnih Zosime, Savatija i Germana. U to vreme su se njihove Mosti nalazile u Aleksandro-Nevskoj
Lavri u Sant-Peterburgu. Njegova Svetost je sumnjala u to da mi na ostrvu mozemo sacuvati tako velike Svetinje. Ali bez obzira na sve dao nam je svoj Blagoslov. Desilo se to
juna 1992. godine. I za svega dva i po meseca je bio pripremljen i ostvaren prenos Mostiju tih velikih Svetitelja na Solovku! Za mene je to cudo Bozije…Cudo je i to, sto je
na dan mog postavljanja na duznost namesnika manastiru predat mostevik iz soloveckog muzeja. Kod nas se desava mnogo cudesa te vrste, i ako bi pricali o njima, onda kako je
govorio Jevandjelist Jovan Bogoslov, ne bi bilo dovoljno knjiga da se sve zapise… - Da li se sa Solovke – «kraja sveta»
primecuju te promene koje se desavaju u duhovnom zivotu zemlje? - Sve se u zivotu odvija postepeno. Ne pojavljuju se pupoljci odmah posle zime, niti lisce zeleni…I danas, posle «sovjetske zime», je potreban dovoljno dug period, kako bi listovi duse i cvetovi svetosti ponovo izrasli na nasoj ruskoj zemlji. Ja verujem da je Gospod blagonaklonjen nasoj otadzbini. I taj preporod Pravoslavne vere svedoci o Bozijoj Ljubavi prema ruskom narodu. Znaci, medju nasim sunarodnicima ima jos dosta pravednika, radi kojih nas Gospod ne samo trpi, vec i oseca naklonost. Ja vidim da se povecava broj bogomoljaca koji nam dolaze kako u sam manastir, tako i u gostoprijemnice. Ljudi dolaze kod nas ne samo da upale svecu i odu, vec i da ispovede svoje grehe, dobiju ociscenje od dusevnih poroka, od svega toga sto smucuje savest. A to znaci da ukoliko u ljudskim srcima postoji zalost zbog greha, onda postoji i zelja da se postane bolji. I takvim ljudima – ja sam uvren – Gospod pomaze. - Da li i vi imate problema sa identifikacionim
kodom (INN)? - Sistem evidentiranja je i nama doneo neocekivano «prijatno iznenadjenje». Resili smo da stavimo brojeve na svestenicke odezde radi lakseg
prebrojavanja. I tako je jedan jeromonah sticajem okolnosti dobio tri «sestice» - dve na narukvici, i jednu na epitrahilju. On je u tome video nesto lose i odbio je da
sluzi s «sesticama». «Kako, govorio je on, da sluzim s tim brojem?» Morali smo da mu objasnimo da taj broj sam po sebi nije strasan, on je broj po redu kao i svi ostali
brojevi. Pa mi ne cepamo 666-u stranicu iz Biblije!.. - Nekako
sam ga ubedio da ipak sluzi. To je samo jedan od brojeva u nizu, i nista vise…Tako se to desilo. - Mislim da bi se neko slozio s
vama a neko ne bi… No predjimo na druga pitanja. Solovka je – jedno od ostrva boljesevickog GULAGa. Da li je u manastiru sacuvana uspomena na one koji su bili muceni na
ostrvu? - 4.og februara ove godine u nasoj
gostoprijemnici u Moskvi Patrijarh Aleksej II je osvetio Krst sa Solovke, koji je postavljen u cast svih onih koji su poginuli u soloveckom GULAGu. U Moskvu je sa Solovke u
svoje vreme bio dovezen obicni oblutak, solovecki kamen. On je bio postavljen nedaleko od Lubjanskog trga – kod tog kamena su se odredjenim danima skupljali neki nasi
sunarodnici i pravili mitinge kao pomen zrtvama represije. Mi, Pravoslavni, smo resili da se ne «klanjamo» obicnom kamenu, vec da kao uspomenu na zrtve represije postavimo
Pokloni Krst. Jer ne mogu svi zbog zdravlja i materijalne situacije da dodju kod nas na ostrvo kako bi se poklonili toj Svetoj zemlji. Sada je moguce pokloniti se soloveckom
Krstu, koji je postavljen u Prestonici. Krst je napravljen od drveta koje je raslo na Solovci. Taj Krst predstavlja videlo i trud podviznika soloveckog manastira, a bio je
takodje i ocevidac stradanja soloveckih novomucenika. On kao da je u sebe upio i molitvu, i stradanje i bol ljudskih srca… Solovecka gostoprijemnica se u Moskvi nalazi na
adresi: ul.Sadovniceskaja, d.6 (metro «Novokuznecki» preko puta hotela «Balcug»). Svi koji zele mogu tamo da se pomole pored soloveckog Krsta. Kada je Svjatijejsi
Patrijarh osvecivao taj Krst, vreme u Moskvi je toga dana bilo «solovecko» - padao je slab sneg…Taj dogadjaj je bez preuvelicavanja, istorijski i za Moskvu i za celu
Rusiju. Sada svako moze pored tog Poklonog Krsta odati pomen soloveckim novomucenicima. - Na Solovci je vise od godinu
dana proveo nas samarski podviznik Mitropolit Manuil (Pemesevski). Da li ga se secaju u manastiru? Da li ga pominjete u molitvama? - Ja sam mnogo citao o Vladiki Manuilu i slusao o njemu od njegovog ucenika – Mitropolita Jovana (Sniceva). Ja se poklanjam tom ogromnom trudu u
korist Crkve. Ali na zalost u Moskvi sam dobio informaciju o tome da je on toboze nekoga «izdao» itd. Uveren sam da to nije tako. Tada su «organi» mogli da naprave nesto
pogodno i cak da falsifikuju potpise. Licnost Mitropolita Manuila je bila skomina u zubima mnogih progonitelja Crkve. On je, bez obzira na svoj mali rast, predstavljao veliku
opasnost za tadasnje vlastodrsce. I oni su zeleli na bilo koji nacin da ocrne njegovo ime. Mi na Solovci pominjemo ne samo Vladiku Manuila u molitvama, vec smo sastavili
pomjanik po arhivu dobijenom iz FSB, u koji su usli svi jerarsi, koji su bili u soloveckom logoru. Medju njima je naravno i Mitropolit Manuil. - Kako se prema manastiru odnose mestani? - A kako su se odnosili prema Hristu, kada je On visio na Krstu? Jedni su Ga ruzili, drugi su saosecali, treci su bili ravnodusni…Taj odnos prema
Hristu i Njegovoj Crkvi je ostao i ostace sve do Njegovog Drugog Dolaska. To je uopsteno odnos ka hriscanstvu, a ne samo prema nasem manastiru. Jednom sam to veoma snazno
osetio na sebi. Zamonasen sam u Trojice-Sergejevoj Lavri. Dovoljno dugo vremena posle postriga nisam uospte imao potrebe da napustam manastir. I kada sam prvi put posle toga
napustio zidove Lavre, osetio sam kontrast «sveta». Jedni su dolazili klanjajuci mi se, drugi su bili ravnodusni, a neki su se trudili da pobegnu ili da kazu nesto lose na
moj racun…Takav je odnos i prema nasem manastiru. - Recite nam nesto o Anzerskom skitu. Cuo sam da
se zimus tamo desilo neko CP. - Svjatijejsi Patrijarh Aleksej II je blagoslovio otkrivanje Golgotsko-Raspenskog skita na ostrvu Anzer. Ove zime su tamo prvi put ostali jedan
monah i cetiri radnika. S njima smo bili u vezi putem radiostanice. Jedan od radnika se razboleo, pa smo morali da ga dovezemo s ostrva. I oko tog svakidasnjeg slucaja se
previse podigla prasina. Obratili smo se Ministarstvu za vanredne situacije. Bolesnik je helikopterom prevezen s ostrva. A novinari su o tome mnogo pisali… - Da li ste zavoleli taj surovi Solovecki
manastir? - Uvek
je dobro Slaviti Boga. A ko je jednom bio na Solovci, taj ne ostaje ravnodusan prema tom mestu. Blagodarim Bogu sto mi je omogucio da zivim na tom Svetom mestu. - Da, ja sam bio na Solovci 1992. godine, u vreme
prenosa Mostiju Prepodobnih Zosime, Savatija i Germana Soloveckih i do dan danas sam pod utiskom lepote i surove velicanstvenosti tih mesta…Tada sam razgovarao s poznatim
molitvenikom, duhovnikom manastira igumanom Germanom… -On je i danas iguman manastira. Zamonasen je i rukopolozen u Arhangelskoj oblasti. Dugo vremena je tamo sluzio. Na postrigu je dobio ime u cast
Germana Soloveckog. - Istorija Soloveckog manastira se nastavlja? - Dotle, dok na ruskoj zemlji postoji Pravoslavlje, ljudi ce dolaziti na Solovku. Anton Zogolev, 20.04.2001 http://www.cofe.ru/blagovest/article.asp?AID=1249
|
ulazis u manastirski ritam zivota…Mi smo naravno daleko od
visokih asketskih podviga, ali u nasem manastiru postoji nesto, sto mnoge privlaci manastirskom zivotu – napustanje sveta, nalazenje mira…