BOLEST DOLAZI RADI SPASENJA

"Oduzmi greh i nece biti bolesti, jer bolesti bivaju zbog greha"

(sv. Vasilije Veliki)

Gospod nam je dao neprocenjivi dar - zivot i zdravlje. I zavisno od toga kakav je nas nacin zivota, takvo ce nam biti zdravlje. Neko na to moze da odgovori kako ima ljudi koji ne piju i ne puse, u braku su verni, ne kradu, pa ipak nisu zdravi. Neverujucem coveku je to neshvatljivo. Ali coveka koji zivi duhovnim zivotom, bolest ce navesti da se zapita: "Zasto sam se razboleo, sta sam ucinio, mislio ili rekao, sta je uzrok moje bolesti?"

Kada se bolesnik obraca lekaru za pomoc, lekar, u pravilu, leci posledice - samu telesnu bolest. Medjutim, neophodno je da proces lecenja zapocne otklanjanjem uzroka, skrivenih u dusi covekovoj. Brige, uvrede, ljubomora, zavist, tuga, jad, uninije i mnoga druga pogubna dusevna stanja jesu neki od osnovnih uzroka raznih oboljenja. Uz to, kao rezultat negativnih emocija, u krvi se stvara holesterol, koji se talozi na stenkama krvnih sudova te izaziva pojavu hipertonije (visoki pritisak), oboljenja srca i krvotoka, kao i bolesti nervnog sistema.

U svojim istrazivanjima naucnici su otkrili da zavidni, zli, nezadovoljni ljudi najcesce obolevaju na bubrege i jetru; uvredljivi ljudi, koji sve primaju k srcu, najcesce na bronhije, pluca i srce; covek koji ne ume da prasta i mnogo brine o nepotrebnom oboleva od bolesti glave; ako je covek energican i prestrog - od bolesti zeluca.

Bolest se salje i svetima i gresnima. Svetima da bi se jos vise osvetili, a nama gresnima da bismo se urazumili, da bismo se ucvrstili u veri radi ociscenja nase duse, da bismo se obratili Bogu za pomoc, da bismo se neprestano molili...

Sveti Teofan Zatvornik je pisao: "Bolest nije kazna i nije znak nemilosti Bozje. Naprotiv, i ona je milost Bozja. Sve od Boga je milost; bilo bolest, bilo siromastvo, bilo kakva druga nesreca. Neka se sestra usrdnije moli Bogu, ali neka u molitvi ne govori: "Podaj mi zdravlje", nego: "Budi volja Tvoja, Gospode. Slava Tebi, Gospode! Ako Ti je ugodno, Gospode, izbavi, ako Ti nije ugodno, neka bude volja Tvoja." Verujem da je i bolest dobra, kao sto je dobro zdravlje.

I bolest i zdravlje Bog nam salje radi nasega spasenja. Primite stoga bolest kao od Boga vam poslanu. Znajte da blagodusno trpeci svoje bolesno stanje, vi idete pravim putem u raj. Na tom putu je tesno i tesko, ali gledajte da ne propustite put u spasenje.

Ko podnosi bolest s trpljenjem i blagodarenjem, tome ce se bolest uzeti kao podvig, cak i vise od toga.

Jedan starac je cesto bolovao. Desilo mu se da je cela jedna godina protekla bez bolesti. On se zbog toga zabrinuo i placuci govorio: "Ostavio me je Gospod moj i nije me posetio."

Uspesno lecenje bolesnika umnogome zavisi od:

- vere u isceljenje bolesnika, od vere pacijenta u svoga lekara

- nade bolesnika u ozdravljenje (dum spiro spero - "dok disem, nadam se"). Tu nadu u srce pacijenta mora usaditi njegov lekar i stalno je podrzavati

- ljubavi lekara prema pacijentu, kao i pacijenta prema lekaru.

Otuda je jasno da uspesno lecenje zavisi od istovremenog delovanja i na dusu i na telo bolesnika. Ako lekovima lecimo posledicu - bolest tela, ne uklanjajuci uzrok oboljenja - bolest duse, onda cemo bolest iz jednog organa isterati u drugi.

Isceljenje duse zapocinje s pokajanjem, sa svescu o tome sto je uzrok bolesti. Bolest - to je milost Bozja koja ceka pokajanje i obracenje. Prema tome, bolesnik pre svega drugog treba da pocne s ociscenjem od greha i pomirenjem svoje savesti s Bogom. Time se otvara put za blagotvorno dejstvo lekova. Jedan znameniti lekar (u Rusiji, nap. prev.) nije pristupao lecenju bolesnika sve dok se ovaj nije ispovedio i pricestio Svetim Tajnama. I sto je bolest bila teza, on je bio odlucniji u tom svom zahtevu.

U isceljivanju bolesnika narociti znacaj ima jeleosvecenje. Ova Sveta Tajna potice jos iz apostolskih vremena. Dobivsi od Gospoda Isusa Hrista vlast da u vreme propovedi isceljuju svaku bolest i nemoc, apostoli "pomazivahu uljem mnoge bolesnike, i iscjeljivahu" (Mk. 6, 13). Narocito podrobno o ovoj Tajni govori apostol Jakov: "Boluje li ko medju vama? Neka dozove prezvitere crkvene, i neka se mole nad njim, pomazavsi ga uljem u ime Gospodnje. I molitva vjere ce spasti bolesnika, i podignuce ga Gospod; i ako je grijehe ucinio, oprostice mu se. Ispovijedajte pak jedni drugima sagrjesenja, i molite se Bogu jedni za druge, da ozdravite. Mnogo je mocna usrdna molitva pravednika" (Jk. 5, 14-16).

U Svetoj Tajni jeleosvecenja oprastaju se coveku oni gresi na koje je on zaboravio. Kada se bolesnik pokaje za svoje grehe i bude miropomazan, moze dostojno da primi Sveto Telo i Krv Hristovu.

Gospod popusta bolesti na nas radi ociscenja nasega srca, zato je vazno da tada primimo tu bolest kao blagodat, kao znak da nas Gospod nije ostavio!

U secanje mi dolaze recenice iz duhovnog zavestanja "To od Mene dolazi" jeroshimonaha Serafima (Virickog): "Ako te je zadesila teska bolest, privremena ili neizleciva, i ti si se nasao prikovan za svoju postelju - to od Mene dolazi. Jer zelim da ti Mene jos dublje upoznas, u svojoj nemoci telesnoj, i da ne ropces zbog ovoga iskusenja koje ti saljem, i ne nastojis da proniknes u Moj plan o spasenju dusa ljudskih raznim putevima, vec da smireno i poslusno priklonis svoju glavu pred Mojom brigom o tebi. Ako si mastao o tome da za Mene ucinis neko posebno delo, a umesto toga si legao u bolesnicku postelju i onemocao - znaj da i to od Mene dolazi. Jer ti bi bio zauzet svojim delom i Ja ne bih mogao da privucem tvoje misli k Sebi, a Ja zelim da te naucim najdubljim mislima i naukama Mojim, da bi Meni posluzio. Hocu da te naucim da shvatis da si - nista bez Mene."

O moralnom znacenju bolesti Teofan Zatvornik pise sledece: "Trpite blagodusno vasu bolesljivost i zahvaljujte Bogu za nju... jer da nje nema vi biste, moze biti, ispravno hodili, a ovako i sedite i hodite kako treba. Druga korist od nje je sto biste, da ste zdravi i da se stvarno zelite truditi na svome spasenju, morali drzati stroge postove, bdenja, duga molitvoslovlja, stajanja na crkvenim sluzbama i druge podvige, a sada se sve to zamenjuje trpljenjem bolesljivosti. Trpite, a za ostalo ne brinite. Samo pazite na dusu. Duhovna strana je kod vas nedirnuta, sledstveno tome, vi ste duzni da sluzite Bogu u svoj punoti: sa trezvenjem i budnoscu, da imate duh skrusen i smiren, prebivate u umno-srdacnoj molitvi, odgonite pomisli, cuvate krotost, ne osudjujete, s radosnima se radujete, s briznima brinete, secate se Boga i smrtnog casa... I eto vam spasenja.

Sve je od Boga, i bolesti i zdravlje, a sto je od Boga sluzi nasemu spasenju. Tako i ti primaj svoju bolest i blagodari Bogu sto brine o tvome spasenju. A na koji ti nacin ono sto Bog salje biva na spasenje, to ne treba da ispitujes, jer je lako moguce da neces ni doznati.

Bog salje jedno za kaznu - kao epitimiju, a drugo - za urazumljenje i opomenu; jedno da bi izbavio iz bede u koju covek upada kad je zdrav, a drugo da bi covek pokazao trpljenje i zasluzio vecu nagradu; jedno da bi se ocistio od strasti, a nesto drugo iz kakvih drugih razloga.

A ti, kada se secas greha, govori: "Slava Tebi, Gospode, sto si mi odredio epitimiju."

...Nije greh leciti se, mada je bolest od Boga, jer i znanje lekaru Bog daje i lekove je Bog stvorio. Prema tome, ako pribegavas lekaru i lekovima, neces pribeci necemu sto je izvan Bozjih puteva i promisli. ...

U bolesti se ucite smirenju, trpljenju, blagodusju i blagodarnosti Bogu. To sto dolazi nestrpljenje - to je ljudski. Kada dodje, treba ga odgoniti. A osecanja tegobnog polozaja i treba da bude, da bismo imali sta da trpimo. Ako ne osecate tegobu, onda ni trpljenja nema. No kada naidje osecanje tegobe praceno zeljom da je se resimo, tu nema nicega gresnog. To je prirodno osecanje. Greh nastaje onda kada se dusa predaje netrpeljivosti i postaje sklona roptanju. Ako je doslo takvo cuvstvo, treba ga odbaciti. A Bogu zahvaljivati...

Bolest smiruje, umeksava dusu, i olaksava njene tegobe.

Postoje bolesti od kojih Bog ne dozvoljava ozdravljenje kada vidi da je ta bolest za spasenje potrebnija nego zdravlje.

Hriscansko Pravoslavlje je bogato primerima kada je posle pokajanja dolazilo do isceljenja bolesnoga (po njegovoj veri i po molitvi svetitelja na kojemu je bila Bozja blagodat isceljivanja, ili od mostiju prepodobnih svetitelja).

Hristovi ucenici su se javili svetu i pokazali razlicite nacine sticanja blagodati Duha Svetoga, oznacivsi razne epohe u istoriji Crkve. U svetiteljima je sredotocje duhovnog zivota koje se nejednako pokazuje u razna vremena i u raznim narodima. I Duh Sveti na razne nacine govori kroz Bozje izabranike. Izvor vecnog zivota i blazenstva pravednih je - jedan, ali su dejstva Bozja, koja uzdizu dusu k bogolikosti - mnogostruka.

Glavni iscelitelj duse i tela oboleloga jeste sam Gospod Bog. Kroz veru i pokajanje, On je nemocne lecio i vec upokojene vracao u zivot.

Apostol i jevandjelist Luka bio je lekar. Sveti Kozma i Damjan, besrebrenici, iskusni lekari, stekli su blagodat Duha Svetoga i dar lecenja; silom molitve lecili su dusevne i telesne bolesti. Sa zarkom ljubavlju za Boga i bliznje braca su sluzila svima potrebitima. Od bolesnika nisu uzimali platu, strogo se drzeci Bozje zapovesti Gospoda nasega Isusa Hrista: "Na dar ste dobili, na dar i dajite" (Mt. 10, 8). Slava Sv. Kozme i Damjana nadaleko se cula i ljudi su ih nazvali besrebrenici. I nakon smrti cinili su mnoga cudesa. NJima se posebno mole u slucaju boginja, te kao pomagacima u bracnom zivotu.

Sveti velikomucenik i iscelitelj Pantelejmon posvetio je svoj kratki zivot stradalnicima, bolesnicima, uboznicima i siromasima. I on je besplatno lecio sve koji su mu dolazili, isceljujuci ih imenom Isusa Hrista. Posecivao je suznje u prepunim tamnicama i lecio ih od rana. Zavidni lekari su ga prijavili te je bio podvrgnut strasnom mucenju i posle toga pogubljen. Kada su muceniku odsekli glavu, iz rane je poteklo mleko. Maslina, za koju je svetitelj bio svezan, u trenutku njegove smrti sva se prekrila plodovima. Izvrsenju kazne su mnogi prisustvovali, i potom poverovali u Hrista. Telo svetoga je baceno na lomacu, ali je u vatri ostalo citavo, pa su ga hriscani sahranili. Svete mosti velikomucenika Pantelejmona su u cesticama rasejane po celom hriscanskom svetu; njegova cesna glava nalazi se na Svetoj Gori, u ruskom Sveto-Pantelejmonskom manastiru.

Sv. velikomucenik Pantelejmon se u Pravoslavnoj crkvi postuje i kao pokrovitelj vojnika. Zapadni hriscani postuju ga kao zastitnika lekara. Veza izmedju ovih svetiteljevih dvaju pokroviteljstava jasno je vidljiva u tome sto vojnici cesce od drugih bivaju ranjavani i najvise trebaju lekare-iscelitelje. Upravo zbog toga i hriscani, koji vode duhovnu borbu, takodje pribegavaju ovome iscelitelju i mole ga da isceli rane dusa njihovih.

Sveti i blazeni Agapit, besrebreni lekar, bio je monah Kijevsko-Pecerskog manastira. Lececi bolesne zelenjem od svoje hrane, skrivao je svoju svetost. Nemocni su mislili da ih leci lekovitim biljem, a on ih je isceljivao svojim molitvama.

Arhiepiskop Luka, kojem je svetovno ime bilo Valentin Feliksovic Vojno-Jasenjeckij, bio je hirurg i nosilac Staljinove nagrade I. stepena za strucnu razradu novih hirurskih metoda lecenja gnojnih rana i upala, sto je izlozio u naucnim radovima "Izlaganje o hirurgiji gnojnih rana" i "Kasno odstranjivanje inficiranih rana nanesenih vatrenim oruzjem". U svojoj knjizi "Duh, dusa i telo" arhiepiskop Luka razmatra teoriju akademika I. Pavlova o visoj nervnoj aktivnosti. Godine 1996. Sveti sinod Ukrajinske pravoslavne crkve Moskovske patrijarsije doneo je odluku o proglasenju visokopreosvecenog arhiepiskopa Luke mesno-postovanim medju svetima i ispovednikom vere.

U slucaju da zajedno s nama zivi bolesnik, to iskusenje nam je Gospod dopustio prizivajuci nas milosrdju, sastradanju i ljubavi.

Kada je umirao prepodobni Dositej, njegov nastojatelj ga je ispratio ovim recima: "Cedo moje, idi s mirom Gospodu i moli se za nas pred Prestolom Njegovim." Bratstvo manastira u kojem se podvizavao Dositej sablaznilo se ovim nastojateljevim recima i pocelo da ropce na Dositeja, jer su svi znali da se prepodobni nije odlikovao strogim postom ni molitvenim bdenjem, da je cesto kasnio na bogosluzenja ili ponekad sasvim izostajao. Kad je nastojatelj saznao za ova prigovaranja, sabrao je bratiju i sve okupljene upitao: "Kada me crkveno zvono zove u hram Bozji, a na brizi imam brata koji strada, sto da radim? Da ga ostavim nezbrinutog i odem u crkvu ili ostanem u keliji i utesim brata?" Odgovorili su mu da Gospod u tom slucaju pomoc stradalnom bratu prima za istinsko bogosluzenje. Sledece pitanje je bilo: "Kada moje snage oslabe od posta i ne mogu da sluzim stradalnom, mogu li da se okrepim hranom, da bih neumorno sluzio bratu, ili da nastavim da postim bez obzira sto bi radi toga potrpeli bolni?" Monasi su odgovorili: "Preterani post u takvom slucaju ne bi bio toliko ugodan Bogu, koliko brizno staranje o bratu." "Vi pravilno prosudjujete", rekao im je nastojatelj, "pa zasto onda osudjujete brata Dositeja koji je, po poverenom mu poslusanju, tako brinuo o bolesnima, pa zato nije uvek postio kao ostali? I sami ste bili svedoci s kakvim je usrdjem, s kakvom revnoscu pazio na bolesne, s kakvom je ljubavlju ispunjavao njihove zahteve, cesto i neopravdane. I ko od vas moze reci da je nekad od njega cuo ropot na trudove ili na umor?"

Takvo je bilo bogosluzenje prepodobnog Dositeja.

Da bi iscelio nase duse, Gospod na nas popusta telesne bolesti. Zato bi trebalo da uvek pamtimo reci: "I to od Mene dolazi..." I da trpimo bez roptanja.

Tamara Gromova

prevela s ruskog Dana B.

Spasite nasi dusi!, br. 4(19), 2000., str. 16-18