Duhovne besede i pouke starca Antonija
Drugi deo
Dogadjaji i ljudi
Desilo se tako da sam posle onoga sto se desilo u Verhnedonskom zaboravio na divnog starca. Sve nije islo onako kako sam mastao o idili pred hirotoniju - pastir na selu, tona procitanih knjiga Svetih Otaca, asketska iskustva, sopstveni trudovi - od svega toga je ostalo kako kazu “rozici i nogice”. Ali bolje da se na to ni ne podsecam.
Proslo je vreme, i vec sam sluzio u drugoj eparhiji kao svetstenik N-og okruga. Okrug je bio komplikovan zbog nedovoljnog broja duhovnistva i bio je veoma veliki - ukljucujuci pet regiona, ali su sebe smatrali parohijanima i verujuci koji su ziveli u okruzima udaljenim i nekoliko stotina kilometara. I jednom su kod nas u vreme odmora posle sluzbe dosli neki ljudi - molili su me da osvetim nekoliko kuca koje su bile udaljene sto pedeset kilometara od moje parohije. Poceo sam da ih odbijam objasnjavajuci da sam umoran posle sluzbe a i da su moguce komplikacije s njihovim lokalnim duhovnistvom. Ali su me gledali tako molecivo, da sam odustao od odmora i posao da se preobucem. Posle odsluzenih treba, ljudi su u povratku poceli da mi pricaju price o njihovom neobicnom svesteniku - lozacu kotlova - ocu Antoniju. Sve vreme u povratku smo razgovarali o njemu. Zapravo, uglavnom su ti ljudi pricali, a popadija i ja smo samo postavljali pitanja kada bi nam nesto bilo nejasno. Ti ljudi su bili prostodusni i njihove price su odisale cistotom, i zivopisnoscu - pricali su nam kako je svestenik Antonije sluzio tajne Liturgije, opela, kako je krstavao, poucavao, vencavao, itd. Te price su prosto plenile zbog svoje jednostavnosti. Nije bilo moguce a ne pogruziti se u sve peripetije zivotnih iskusenja toga coveka. Medjutim jedno je bilo zadivljujuce - kako je on mogao da postane, ako ne uvek omiljen ali u svakom slucaju uvazen i od strane verujucih i neverujucih.
Odmah smo shvatili o kome se radi - ne srece se pravednik svaki dan niti u svakom mestu. Price tih ljudi su bile prozete ljubavlju i uvazavanjem. Cini se da se svestenik-lozac uzvisavao kao neki granitni blok usred sujetnog sveta. I upravo ta celovitost i jedinstvenost njegovog karaktera je ljudske duse privlacila k njemu.
Ne znam da li shvatate ali je upravo ta predana revnost u ispovedanju Pravoslavlja i pravednost duha izazivala najvecu sumnju - svi smo mi deca svoga vremena. A nase vreme je vreme sumnji, gubitka uvazavanja prema coveku kao nosiocu Tvorcevog lika i podobija. Vreme greha, vreme neprekidnih duhovnih padova. Cak i verujuci covek trazi opravdanje u jednom - pa svi okolo grese. Verovatno je i to bio povod da se prema ocu Antoniju odnosim sa nekim predubedjenjem. Mozda cak ne toliko sa predubedjenjem koliko sa opreznoscu, iako se u tom trenutku pojavila zelja da svojim ocima vidim zivu legendu - oca Antonija.
Susreti.
Proslo je neko vreme i mi smo se sreli. Necu pokusavati da uspostavim neku hronologiju jer je u delu o prorocanstvima sve dovoljno jasno receno. Vazno je to da smo se susreli. Imao sam mogucnost ne samo da mirno osmotrim starca, i njegovu keliju vec i da s njim vodim miran razgovor. Privlacnost podviznickog lika je bila tako velika, da su sve sumnje u korist takvog razgovora brzo nestale.
U vreme susreta sa starcem meni se nakupilo mnogo pitanja i sva su ona pocinjala recju: “Zasto?...” U najpovoljnijem trenutku sam stracu i ispricao svoje nedoumice. Mislim da tog trenutka nisam dobio razuman odgovor ne bi bilo ni predstojecih dugih razgovora.
Starceve reci su me otreznjivale svojom jednostavnoscu i jasnoscu: “Oce, a zasto su tebi potrebni odgovori?! Da li ce te spasti odgovor na to pitanje, ili tvoj odgovor na Bozije pitanje o pocinjenim gresima?! Mili moje oce odbaci sve to i prestani da se mucis! To ti nije na korist. Seti se svetih podviznika iz prvih vremena Hriscanstva - oni nisu zeleli ni da slusaju o svetu a kamoli da se bave razmatranjem njegovih nedostataka i zato su se i spasavali.
I tvoja pitanja oce je bolje promeniti na sledeci nacin: posle reci “zasto...” ne treba staviti “to i to lose ce se desiti”, vec “zasto mi gresimo? zasto cinimo ono sto Bogu nije ugodno?”
Starac se okrenuo na jastuku, oci su mu bile poluzatvorene a dugim, tankim prstima je ravnomerno okretao izlizane brojanice. One su zbog neprekidne upotrebe izgledale vise kao da nisu pletene, vec izbrusene od neke crne kosti.
Zalog spasenja.
Hteo sam polako da se udaljim, ali je stari sto skripnuo, i otac Antonije je otvorio oci:
“Bezis?! Cekaj, oce jel' te nisam uvredio? Ostani jos posto ionako nisi zadovoljan odgovorom, a ja ne zelim da te ostavim u nedoumici.
Cini se da je sve prosto i mislim da si i ti o svemu tome vise puta govorio u svojim propovedima. Tesko je nesto drugo - tesko je prihavtiti to srcem i dusom, tesko je veru iskazivati delima. Mi smo tako sedeli i “dirincili” u logoru i to ne godinu dana, ni dve, cak ne ni deset. I znas veliki broj duhovnistva je preziveo i ja mislim da je to umnogome zahvaljujuci smirivanju i odvajanju od zla koje je carovalo svuda naokolo. Rekli su - uradio sam, i to dobro, kaznili - spasi Gospode. Kriminalci su mi oduzeli hleb - Gospod ih hrani, a onima koji su me uvredili oprosti Gospode jer ne znaju sta cine! I sve je bilo sa molitvom, sve od duse. Ali u logor su dosli “graditelji komunizma”. Oni su sa zbunjenoscu u dusi pisali svim organima pisma o potpunoj greski u odnosu na njih, govorili su nesto o pravednosti i sl. Padali su veoma brzo.
Evo i sada je svet usmerio sve svoje snage da coveka odvuce od onog najvaznijeg - od spasenja. Najstrasnije je to sto se radi toga koriste mracnim silama imajuci toboze dobre ciljeve i namere. Cini se da bi bilo dobro da se sve pravoslavne Crkve ujedine - ruske u sustini. I tu neprijatelj ne spava. I uvlaci ljude u “borbu za istinu”! Sve i sve, samo nema mesta za spasenje! Sve se nesto dokazuje, sve izreceno se potvrdjuje citatima, nekim slicnim slucajevima iz istorije Vizantije i Rusije... A GDE JE SPASENJE?! GDE JE BORBA SA SVOJIM STRASTIMA, SA SVOJIM GREHOM?!
Jednom su tako dosli kod mene neki ljudi, i to ne prvi put, koje sebe nazivaju mojom duhovnom decom. Moje savete slusaju, ali ne cuju, znaci ni ne ispunjavaju ih. Oni su kao duhovna ceda insistirali na svojim pravima ne obaziruci se na ljude koji su se okupili u mojoj keliji, kao i na to da je kod mene bila jedna udovica sa kojom sam se molio i plakao zbog njenog zabludelog sina, i usli su u keliju. Onaj koji poslusa je - ispovednik vere, stit i mac vojujuce Crkve. Ali sve ovo je bilo u strasti, van sebe, u nekom zanosu.
Saslusao sam ih, rasporedio po stolicama, i poceo da primam svoju smirenu bratiju, od sveta odbacenu. Molio sam se i plakao sa njima. Ja gresni nisam davao savete vec sam se trudio da sam covek cuje glas svoga Gospoda. Priklonio sam vrat radi ispunjenja Njegove Svete volje.
Tako je proteklo nekoliko sati. Razmisljanje je zamenilo nedoumice moje “dece”. A zatim - molitva, u toku koje su potekle i suze. Na kraju svega su poceli da me mole za oprostaj i da zahvaljuju za nauk! A kakav je nauk - mir vam, - kako je rekao Spasitelj! Mir u dusi, kao zalog njenog spasenja. Ako nema mira - nema ni spasenja. A mir je - stremljenje ka spasenju, i odbacivanje svega onoga sto ne doprinosi tome.
Evo tvojih “zasto”. Da, to postoji, da to veoma, veoma smucuje. Ali zar ti danima ne mislis zbog cega su se nad nebom nadvili oblaci, i zasto ne sija Sunce? Da, leti je hladno - to oce nije uobicajeno, zar ne? Ali nastupa jesen - i to je vec prirodno. Ko ce “grditi” novembar zbog hladnoce i mraza?! Mili moj oce Aleksandre da li mi sada mozemo da znamo da li je na duhovnom polju novembar ili decembar?! Treba znati samo to da ce biti jos hladnije, bice jos veci moralni mraz, bice... A to sto se sada desava prihvati kao topao dan, i sijanje sunasca. Dobices odgovor na svoja pitanja, samo ti oni vec nece biti potrebni...”
Ne znam da li zbog svog karaktera ili svoje osetljivosti, ja se nisam smirivao i ponovo sam upitao starca: “A oce Antonije, kako da postupam ja kao svestenik?” Odgovor je na prvi pogled bio jednostavan, ali i dan danas razmisljam o njemu: “ A kako da postupas oce! Ti si govorio jos u Verhnedonskom, pricali su mi, da je Bog Jedan te Isti i u gradu i u pustinji. Ako zazeli - dace, ili nece! Ne cini, eto to nek ti bude odgovor. Nema u prirodi koju je stvorio Gospod primera kada je bilo moguce doci u dodir sa necistotom i ne poneti na sebi pecat te prljavstine. Jedan naucnik mi je pricao da kada ljudi izlaze iz dzungle nose na sebi miris trulezi. Bez obzira kakve cizme obujes, ako prodjes po dvoristu u kome su zivotinje, uprljaces se i dobiti neprijatan miris. Oce, kloni se grehovnog djubreta!
Evo sada govore - Gospod je sve stvorio. Da, samo trulezni proizvodi u sustini nisu stvoreni, vec predstavljaju rezultat grehovnog pada - smrt jedemo, smrcu i zavrsavamo. A proizvodi tog dodira sa smrcu - zivot, nisu za nas, vec za biljke. Gospod cak i to okrece na nase dobro. Nas na smrt podseca samo smrad uginulih zivotinja.
Ostavi ti oce svoje “zasto”, jer ti znas cuvenog oca Alekseja! Pravednik! Molitvenost, ispovednistvo, post, ljubav ... Kakav je to bio covek! Ja sam se s njim upoznao u logoru - a kakvo je tamo moglo da bude upoznavanje - sjedinili smo se kao dva dela jedne razbijene stvari. Svestenik po poreklu! On je znao sve svoje pretke od XIII veka i svi su nosili Hristov Krst. Nagradni naprsni krst je primio iz ruku samog cara-mucenika. Car-mucenik je celivao ocevu ruku - car Nikolaj je voleo da uzima blagoslov od obicnog duhovnistva koje nije bilo u prestonici. A otac je jos bio mlad pa se zbunio i pao na kolena pred carem! A mozda je njegova dusa osetila da se nalazi pored mucenika!
Izasao je otac Aleksej iz logora. Sve je izgledalo mnogo bolje - i ranija kazna mu je ponistena, i vremena su bila laksa, i ljudi su nekako poceli da zive, ali ne - njega nisu primili na eparhiju. On je odmah rekao: “Necu ni da uzmem jer imam dovoljno svojih problema”, - istina dao je novac u prvo vreme. Drugi su hodali naokolo: ni da, ni ne. I jedan arhijerej je poceo da razgovara sa njim. Dugo su sedeli, sat, dva ako ne i vise. Ja sam cekao Alekseja u prijemnici, a prijemnica je - hodnik, nema ni tabureta, ni klupice, moje noge su nekako slabe, pa mi je bilo tesko stajati. Ne znam o cemu su razgovarali, ali je Aleksej izasao kako kazu - sav nikakav. Da je imao krv na licu bio bi crven. Ja ga nikada takvog nisam video cak ni u logoru. “Sta se desilo, - upitao sam ga, - zasto si tako rastrojen?” A on odgovara, a bolje da je cutao, i dan danas mi njegove reci bruje u mozgu: “Ja mu kazem, oprostite velikodusno vladiko, a vi se ne bojite Strasnog Suda?” A on ce meni na to: “Da li ce toga biti ili ne, ja zelim i ovde da prozivim!””
Otac Aleksej je otisao kroz pola sata, sat i kao i obicno okretao svoju brojanicu u rukama. Mislim da se molio i za tog sumnjicavog arhijereja. Aleksej se vise nije vracao na tu temu, a ni ja ga nisam nista pitao. Mi, bivsi logorasi, smo mu zajedno pomagali koliko je ko mogao. On je negde sredinom sezdesetih dobio eparhiju. I tu je u parohiji pretrpeo nevolje, pa i ti sam to znas. I otac je sve vreme sluzio bez ijednog “zasto”. Nije nasa stvar da ispitujemo “zasto”. Ranije je bio konj, a sada - automobil, a da su pitali “zasto” tesko da bi se nesto s mesta pokrenulo. Covek je stvoren po Bozijem liku, a ne automobili ili zivotinja. I to “zasto” ga moze odvesti u ad!”
Starac se molio a ja sam cutao. A sta sam i mogao da kazem jer mi je cak bilo potrebno neko vreme da “svarim” sve ovo sto sam cuo.
Istina i ljudska mudrovanja.
Cutanje je potrajalo. Starac je zatvorivsi oci, saputao molitve, okrecuci brojanicu. Ja sam opet bio spreman da odem, ali sam iz iskustva znao da otac Antonije ne spava, vec mi prosto daje vreme za razmisljanje i moli se, moli se cak i za moje urazumljenje.
“Vidis li dragi oce Aleksandre,- nastavio je otac Antonije ne otvarajuci oci, - coveku je najteze - prihvatanje istine. Coveku je jednostavnije da prihvati neki pogled, ili prosto da ga ispita, ali samo ukoliko u njemu ima i element ljudske zablude. Kod mene cesto dolaze i umetnici i naucnici. Oni u pocetku kada pokusavaju da govore o Jevandjelju prebacuju razgovor na poredjenja sa ljudskim pronalascima - koranom, budistickim spisima, i tek tada toboze pocinje razgovor o Jevandjelju. U pocetku postoji zelja za spustanjem Istine do ljudskih mudrovanja, a potom sledi razgovor. I ono sto je jasno je kako se moze ispitivati Istina?! Istina zahteva, ili priziva na postupke koji su u saglasnosti sa Njom. A tu za nas i nastaju sve osnovne teskoce. Mi jos i mozemo o tome da razgovaramo, a kad dodje do izvrsenja - tu je vec stvar slozenija. Tako se na primer izmisljaju teorije o tome kako su sve religije i filozofska ucenja toboze lug sa raznobojnim cvetovima. Sve treba da postoje, sve ukrasavaju zivot, i svet bi osiromasio bez te raznolikosti.
To je lukav primer, i tesko je odmah nesto mu zameriti. Ali mozda ti cvetovi nisu primer ovaplocenja ljudskih mudrovanja, mozda je to primer pravednika koji su prosijali podvizavajuci se u svetoj Istini, sta mislis? Tada postaje jasno i sledece - zasto pri nestanku cvetova i trave lug odmah zarasta u korov i to ne nekim divljim lobodovima, vec otrovnim trnjem!
Revnost o kojoj si govorio je potrebna samo u delu spasenja; svoga sopstvenog, ako se radi o mirjaninu, i pastve, ako govorimo o pastiru. Ja tebe razumem, ali avaj, nije sve tako kako bismo mi zeleli. Ali pogledaj sa druge strane - evo Starozavetna Crkva. Reklo bi se da Duha Istine tamo nema, vec postoje samo sadukejska ucenja?! Ali ne! Hristu je sve moguce i On ozivotvorava mrtvo. Ali ako Ga ne prihvati, oziveli mrtvac ponovo umire...
Uostalom... - kao da se starac odjednom trgao, - Ne, judaizam je zamro samo duhovno, a u stvari samo sto se nije pretvorio u satanizam! On ce pravoslavnima zadavati najvise nevolja. I on i islam. To su kao dve noge antihrista koji dolazi, sada se kao nesto spore, ali ce se vremenom trgnuti. Ali kada dete uci da hoda onda jednu nogu zaplice za drugu, iako taj strasni demon vec nije dete.
Evo njegove noge - judaizam i islam, se medjusobno prepiru naocigled celog sveta, ali oni to nas samo uvode u zabludu. I pogledaj oce kako lukavo deluje neprijatelj - judaizam propoveda slobodu, potpunu slobodu od Bozijih zapovesti, istina ne za same judo-jevreje, vec za sve nas, koji smo postali od mnogobozaca. A islam pa suprotno propoveda neku prividnu strogost, zakone i morale... Ali oni cekaju jedno te isto i sa dolaskom antihrista ce se brzo medjusobno dogovoriti. Da, vama ce biti tesko, a ja to necu doziveti...
A zao mi je dece... Ona ce biti radjana u pohoti, bez blagoslova i ocrkovljenja, kao - kainiti. Koliko njih ce pristati na zadovoljenje niskih potreba antihristovih pristalica! Oni ce u pocetku za svoju utehu koristiti njihova tela, a docice dotle da ce praviti i jelo od njih. Uostalom i danas se pravoslavne krstene bebe ubijaju u surovim obredima.
Kako se spasavati.
Antihrist i njegove sluge ce biti slozni u svim svojim prljavim delima. Nema takvog greha na zemlji, sem Bogoubistva, koji oni ne bi ponovili - sve ce ciniti, pa samim tim i jesti sebi slicne. Sve ce to biti, sve.
Tesko je reci cega nece biti, jer ce ciniti sve moguce gnusobe. Sta da se radi - disanje ada... Svi grehovni postupci koje su cinili zabludeli ljudi u toku sedam hiljada godina, svi ce oni biti ucinjeni za tri i po godine antihristove vladavine! Svi! I to se nece ciniti samo zbog toga sto je sin greha ovaploceni greh, vec i zato da uvuce sve one koji u svojoj dusi imaju neku crvotocinu. Ako postoji nesto za sta da se zakaci, zakacice se samo da ga uvuce u adski bezdan. Samo onaj koji je vec sada u pustinji ce moci da se spase!
Oce, ne gledaj me tako zacudjeno! - otvorio je starac oci, - nije rec o pesku, vec o pustinji! A za svakog coveka pustinja moze biti na razlicitom mestu, ali je za sve njih najpre u stanju duse. Secas se onog monaha koji je vredjao bratiju, gnevio se i napustio manastir?! Ali cak da je ostvario i potpuno otselnistvo, on nije prestajao da se gnevi sada cak i na stvari. Zato i kazem da je pustinju moguce naci i u sumi, i u velikom gradu, a moguce je ne posedovati je i u pravoj pustinji. Ali spasenje nece biti moguce bez pustinje!
Razumljivo je da se nas monah nije vratio u grad vec u manastir. Grad nije najbolje mesto za spasavnje cak ni mirjanina, a tim pre ne za monaha. A veliki grad nije dobar cak ni za zivot - razvratan je, ispunjen sablaznima, i telesnim i duhovnim necistotama. Gde je gordost odnegovala drsku misao da izgradi kulu do neba?! U najvecem gradu toga vremena, u Vavilonu. Gde je razvrat uzeo toliko maha da je to prelilo casu Gospodnje dugotrpeljivosti? U dva velika grada - Sodomu i Gomoru.
Zato se treba odvojiti od spoljasnjeg sveta. I to ne u tom smislu, da ne vidimo svoje bliznje, i da zatvramo oci za tuge i nevolje nasih bliznjih. Ne, ne treba gledati tudji greh. To sprecava osudjivanje, visoko misljenje o svojim postupcima, gordost i pored toga bolje cuva od pada. I drugo, treba odbacivati sve ono sto nam neprijatelji ubacuju, i teziti da na to ne obracamo paznju. To je jos teze, ali samo ispunjavanje svega toga nas udaljava u pustinju, kao mesto gde nema nicega sto privlaci nas pogled, niti vidljive sablazni za ljudska cula. Sem misli. Ih, njih treba obuzdavati kao razigrane i razuzdane konje.
Avaj, oce i sam znas da sada nema Five, nema Sinaja iz vremena Lestvicnika, nema ni Nitrije. U Nitriji je po razlicitim procenama bilo i do 300 hiljada podviznika.
Nema ni pustinje kao mesta posebne osame, i molitvenog sjedinjenja sa Bogom. I zato pustinju mozes pronaci samo u dusi, i to sako ukoliko se uklonis od svetskih sablazni, od svetske rasejanosti koja ti privlaci paznju za tudji greh. Jer kada covek obraca paznju na tudji greh, on onda na ovaj ili onaj nacin, ponavlja taj greh, iako samo u mislima, ali ga ponavlja. I tako se neki greh koji je neko pocinio ponovo radja mozda cak u obliku jos vece strasne razuzdanosti. “Ne sudite, da vam ne bude sudjeno”, - to ne treba shvatati samo kao ogranicenje u pogledu zlih reci. Uzvisenost Jevandjeljskih reci nestaje negde na Nebesima kao nesto nedostupno i nepotpuno razumljivo za ljudski razum koji je isprljan grehom. Poziv da se odbija gledanje tudjih grehova je i ocinski savet da se ne ide stopama onoga koji je sagresio.
Osudjujuci tudji pad, mi i sami padamo, jer se nasladjujemo grehom naseg poznanika, zamisljajuci ga u svojim mislima. U tome je i snaga demonske kinematografije. Na osnovu cega se ocenjuje velicina reziserskog talanta tog adskog poroda - na osnovu proizvedenih utisaka na one koje zele da oskverne gestovima lica: primoravaju ih da se smeju ili da placu - dobro. Ako pocnu da ridaju ili da se grohotom smeju - jos bolje. A to nije nista drugo nego nacin da se gledalac primami u drugi zivot gde na prvom mestu caruje greh!
Evo ti i pustinja. Sto godina provedi u pesku, a pustinju mozda ni ne nadjes. I u prestonici je "ako hoces" mozes traziti, iako je takav put trnovitiji. Poziv na bezanje u pustinju radi spasenja u poslednja vremena tako treba i shvatiti ne cak kao bekstvo vec kao udaljavanje od svega toga sto nam kao sablazan predlaze svet, pa samim tim i pre svega, od razotkrivanja svemogucih tudjih grehova.
Ja oce Aleksandre svesno ne upotrebljavam rec poznanje. Ne! Da bi se neko zarazio od prehalde nije obavezno da pije caj is iste case iz koje pije i bolesnik - nekad je dovoljno da sa njim porazgovara na dovoljno bliskom rastojanju. Tako je i sa grehom - covek moze a da ne ucestvuje u orgijama onih koji grese, ali samo slusanje o grehovnim padovima, o detaljima u cinjenju greha, vec coveka vodi necasnim putem. I cak i ako nema zelju da taj greh ponovi, samo to razmisljanje o grehu ce oskverniti i razdeliti ljudsku dusu. Seti se samo pramajke koju je zmija upravo recju navela na greh.
A u poslednja vremena vec nece biti vremena za ispravljanje. Tad je: da - da, ne - ne! Avaj, to nije kao pre hiljadu godina, kada je bilo moguce gresiti pola zivota, a drugu polovinu provesti u pokajanju. Zato ce se u poslednja vremena, gde to samo bude moguce, voditi razgovor o tudjim gresima, nasladjivajuci se detaljima grehovnog pada.
Uostalom, ne vec ni grehovnog pada, jer se to nece smatrati padom vec jednim od oblika projave slobode. Neko ce braniti blud, neko sodomiju, prozdrljivost, a neko ce sve to ruziti i vidljivo razoblicavati. Ali sustina nije u tome, cilj celog tog adskog teatra je da primora ljude da raspravljaju o grehu, i to o njegovim najnizim formama - to je vazno za one koji sablaznjuju. Oni ce teziti da provedu ljude kroz prljavstinu, i gnusobu greha, pa cak i tudjeg. To vec i danas postoji, ali ce kasnije biti izrazenije. A imajuci u kuci ta dva sablaznitelja - radio i televizor prosto neces moci da se sakrijes od predlaganih duhovnih necistota.
Tako je nasa pramajka Eva u pocetku prosto razmatrala zabranu da jede plodove i sablaznila se: vidom. Zatim je pocela da trazi opravdanje za ostvarivanje greha i ovako je rasudjivala: "Daj, probacu plodove: zmija kaze da ce biti samo bolje!" Adam se uvidevsi da je zena ziva, takodje sablaznio i nije se pokorio Bozijoj volji. Svi znamo sta se posle toga desilo, ali se i mi u svojim postupcima malo po cemu razlikujemo od praroditelja. Evo kako covek razmislja: "Svi kazu da je to dobro, a meni jos nisu poznati takvi postupci. Treba da probam ili da posmatram druge!" I ako ukljuci televizor tamo mu se rukom daje kako da pocini greh.
Treba se obratiti Jevandjelju i njegovom istinskom tumacu, prenosiocu jevandjeljskog duha u svet - Svetoj Pravoslavnoj Crkvi. Pravoslavlje je - idealno, jer je to Istina, to je znanje, koje je Bog dao ljudima o Sebi. Pravoslavlje na sebi ne moze nositi mladeze mnogobostva, niti ljudskih mudrovanja, jer to vec ne bi bilo Pravoslavlje, vec protivljenje njemu - protestantstvo. Ljudi koji sebe nazivaju pravoslavnima mogu da imaju i imaju mnogo mladeza mnogobostva, koji su prenoseni od dalekih predaka. Ali upravo ti ljudi predstavljaju svu crkvenu punocu, i zato neprijatelj i tezi da u njihovim dusama usadi sto je moguce veci broj grehovnih mrlja, kako bi oklevetao svetost Pravoslavlja, Bogovidjenja, Bogopoznanja. Cilj je da se javnim prikazivanjem grehova pravoslavnih ljudi sablazne maloverni i prosto ljudi koji ne stoje u istini.
Samo pustinja. Samo ona moze da postane pouzdano utociste za ljudsku dusu u poslednjim vremenima. Evo oce ti si pricao o bezdomnima u svojoj parohiji. A oni su vodili pravoslavni nacin zivota - ispovedali su se, pricescivali se - evo ti spasenje u najstrasnijim vremenima! Da li je moguce preziveti? - moguce je. Cak ni ne shvatajuci to, ljudi su odbacili dobra ove demonske "civilizacije" (vec ne volim ni tu rec). Za njih nema sumnje izrazene u "zasto", oni prihvataju sve onako kako jeste: kisa - je kisa, a ne lose vreme. Mraz - znaci mraz: obuci se toplije i ne huli na Boga nezadovoljstvom zbog poslanog mraza. Zbog toga ih i Otac nas Nebeski hrani i odeva, zagreva i mazi - zbog njihove prostote, neposrednosti.
Mi neprekidno smisljamo gomilu pitanja, na koje ili uopste nema odgovora, ili odgovor na njih za nas nije koristan, nije spasonosan. Um ne treba da odvlaci, niti da smeta sjedinjenju duse sa Bogom, nista ne treba da nas izvuce iz pustinje.
Nisam ti slucajno rekao - izvuce. Odvuci je - jedno, a izvuci - nesto sasvim drugo. Odvuci je moguce od nekog pa cak i korisnog dela, ali od necega sto se privremeno radi, recimo od molitve. "Ja evo vidim po tvojim brojanicama, samo nemoj da se uvredis, dragi oce Aleksandre, da te cesto domacinski poslovi ili nesto drugo odvlaci od molitve, a?"
Ja cak nisam poceo ni da uporedjujem svoje brojanice i brojanice oca Antonija. Njegove su bukvalno kostane od neprekidnog okretanja i molitve, a moje su skoro nove, ne tako davno kupljene u Trojici. Imao sam domace, takoreci svakodnevne, ali kada bih negde odlazio uvek sam se trudio da uzmem nove.
Starac je shvatio te argumente kojima sam se ja rukovodio, uzimajuci u ruku nesvakodnevne brojanice.
"Znas li da u prvom ratu frontalni oficiri pa cak i oni iz porodica sa visokim pozicijama nisu voleli da posilni posebno glancaju cizme, kako bi se one razlikovale od pozadinskih kicoski. Ali cak i ociscene frontovske nisu menjali za druge, na kojima nije bilo toliko materijala, maziva od stremena, i uopste svega toga sto bi izdvajalo istinskog vojnika od prerusenog.
Brojanice nisu - cizme, i podviznik ne treba njima da se gordi - ni novim, ni iskrzanim. Ali poslednje su one koje su pune molitve, one obavezuju i pozivaju na molitvu. To je neki mostic izmedju obicnog uznosenja molitve, od koga je moguce biti odvucen, do neprekidnog molitvenog stanja i neprekidnog razgovora sa Bogom. Ali tu vec govorimo o izvlacenju - to je vec dejstvo suprotno samoj osnovi zivota. Iz stanja molitvenosti je nemoguce nekoga odvuci, moguce je samo "izvuci", izvuci iz zivota, i smestiti u smrt".
"Oce Antonije, ali ako govorimo o izvlacenju iz zivota ka smrti zasto ce to kako ste vi govorili biti i bukvalno izvlacenje to jest izvlacenje iz zemaljskog zivota u stvari unistenjem tog zemaljskog zivota", - upitao sam.
"A ti se vrati na pocetak, ne idi s kraja. Sta je Gospod rekao Adamu kao odgovor na potpuno protivljenje ustanovljenom poretku:
“Zemlja da je prokleta s tebe; s mukom ces se od nje hraniti do svojega vijeka. Trnje i korov ce ti radjati...” (Post. 3, 17:18). Zemlja se kaznjava za greh zajedno sa Adamom, s tim, ko je ucinio greh - lisava se neke prvobitne blagodati obilne plodnosti.
Na prvi pogled to izgleda kao javna nepravda. Ali pogledaj oce sa druge strane. Dobar car upravlja drzavom i njegova drzava je uspesna, blagoslovena. Dolazi necastan covek i sav narod strada. Covek je kruna cele tvorevine. Od njegove pohote se radja greh, a greh radja smrt. I ta smrt ne ulazi samo u sve ljude, vec i u sav zivot. U svima je greh i njegova saputnica -smrt. Pri cemu, primeti nesto, da Apostoli ne govore o tome kao o necem proteklom, ne! Pravedni Jakov nam je to rekao ne ostavljajuci mesta za sumnju: "Ucinjeni greh radja smrt" (Jak.1, 15). Ne -rodio, vec - radja! Apostol Pavle, veliki prosvetitelj mnogobozaca, govori malo na drugi nacin: "Plata za greh je smrt...". Ali pogledaj - smisao je isti. Dalje Apostol nastavlja: "A dar Boziji je - zivot vecni u Hristu Isusu, Gospodu nasem". (Rim.6, 23). Ali taj dar - zivot, cini se kao da nama nije potreban.
Vec je i zmija bila prokleta samo za jedan greh, lisivsi se dara da rodi samo zivot. Gospod je posle pada praroditelja naziva prahom, zemljom, koja je bila prekrasna posle stvaranja, i za koju je i sam Tvorac rekao: "I sve bese dobro".
Gresi stanovnika dva grada su bili uzrok da se zemlja po kojoj su hodali pretvori u mrtvo more, mrtvo! Basen u kome nema zivota! Bilo je samo greha, sto je dovelo do apsolutne smrti. Neki nasi "poklonici" u Izrael (oni uvek putuju u Izrael, a ne na Svetu Zemlju, i zato jevreji organizuju te ture sa velikim zadovoljstvom) svim blagoslovom smatraju kupanje u Mrtvom moru i lecenje blatom. Leciti posledice sopstvenih grehova - bolesti, grehom starozavetnih necasnih ljudi, koji se pretvorio u blato i mrtvu vodu!
A ti mili covece mislis da danas ima manje greha?! Da deset puta vise nego ranije, a sto puta vise te djavolstine. Upravo djavolstine, jer prema recima Apostola "ko cini greh taj je od djavola". A to znaci da je na zemlji i vise smrti. I ja bih rekao - vise smrti i to nepopravljive. Smrti bezizlazne, jer nema vremena za ciscenje dusa koje su dospele u ad. Zato ce se i sa zemljom desavati pojave nepopravljivih tragedija.
Sav zivot poslednjih vremena je jedna neprestana nevolja i bol. I ovde nije toliko vazno ko je kriv za ovo ili ono. Sam grehovni zivot je vec katastrofa. Sto je "civilizovanije" mesto stanovanja ljudi, tim ce vise tamo biti uzasa od tehnickih i prirodnih apokalipticnih katastrofa. Video sam savremeni Sodom - Njujork u plamenu, adska pec, razvaline i nebrojene zrtve. Ali da li su to zrtve?! Zrtva je uvek cista, a ovde su pogibije one oskvernjene porocima, one koje nisu sacuvale svoje cistote, odbacile Istinu i survale se u bezdan ljudskih, smatraj, demonskih mudrovanja. Njegove prve zrtve ce i biti oni, koji pokusavaju da izgrade novu Vavilonsku kulu, drzave koja cveta ali bez Boga, van Njegovog zakona. Oni ce biti zrtve svojih vladara. Oni ce u svojstvu jedne od stepenica ka svetskom poretku vlasti prineti na Vaalov oltar zivote svojih sunarodnika. Te vlasti, koje cine ljudi koji ispovedaju judaizam koji se pretvorio u satanizam, ce u ocekivanju laznog mesije - antihrista, ici na sve kako bi izazvali ratove i tragedije svetskih razmera.
Ali to nije kraj plamena i rusenja, vec samo pocetak. Jer je prvobitni plamen i rusenje vavilonskih kula eksplozijom u novo vreme - delo ljudskih ruku, iako po Bozijem dopustenju. To zlo delo, kao posebno tezak greh, ce izazvati i prirodne katastrofe. Eksplozija u moru ce stvoriti veliki talas koji ce "progutati" novozavetni Sodom. Gomora ce vec uskoro biti podvrgnuta rusenjima od strasnih morskih bura, od voda".
"Cekajte oce Antonije vi govorite o pogibiji od voda, a sta je sa Bozijim obecanjem da nece biti novog potopa?! - prekinuo sam starca.
"A zasto mislis potop? - zacudio se starac, - duso moja, zar starozavetni gresnici nisu imali mogucnost da se spasu? Imali su! Cak je Noj predlagao graditeljima kovcega da umesto plate podju sa njim radi spasenja. Oni nisu hteli, odbili su. Ali sada potop nije ono najbitnije. Sta vuce ljude u adsko iscadije - savremene gradove? Neumerenost. A pored neumerenosti jos i to na sta je upozoravao i Spasitelj i Apostoli - strast rasejanosti. Zar sam ista rekao o mogucem potopu? Nece biti opste poplave. Recicu i vise od toga da voda nije ono najvaznije. A glavno je to da ce greh unistiti zemlju i sve njene stihije ce ljudima dati da osete uzas zbog odbacivanja Bozijeg blagoslova.Ali rasejanost, oprosti, i nije ono najvaznije. U sadasnjem svetu sve je usmereno protiv Spasiteljevog upozorenja: “Strazite!”Mi ne slusamo ni reci Svetog Pisma, ni Svetootacke savete. Znas oce, ljudi mi donose mnogo, mnogo knjiga savremenih bogoslova, pre svega autora, koji pisu na pravoslavne teme. Zamolim svoju duhovnu decu da procitaju ovu ili onu, a u njima nema spasenja!”
“Oce Antonije?!” - uzviknuo sam zacudjen i ne uzdrzavsi se.
“Ne, oce, ne! To je dragi moj ono sto se na univerzitetima nazivalo kritikom. Sta sve samo ne kritikuju - i protestantizam, i okultizam, i samanizam, i sta jos sve neprihvatljivo. Neko nesto istupanjem dokazuje, nesto propoveda, ubedjuje, ali koliko je to povezano sa spasenjem?! Nije uopste povezano i daleko je od njega. Toliko daleko, da je tesko i shvatiti. A tesko je shvatiti zato sto danas svi ljudi na ovaj ili onaj nacin zive u savremenom svetu sa njegovim djavolskim zakonima. Tacnije, po tim zakonima.
Zakon Boziji i zakon ljudski.
Ispricacu ti jedan slucaj ciji sam bio svedok. U logoru je gubio zivot jedan svestenik, sasvim se pretvorivsi u “senku”. On je bio tako visok, neskladan, stidljiv, slabog zdravlja. Jeromonah je brzo dosao do tog stanja kada mu je postalo tesko i da se krece. A normu mu nisu smanjivali, vec su se bas nasuprot trudili da nesrecnika prekomerno opterete. Posto se niko nije zauzimao za njega, nije dobijao lakse poslove, niti su nevoljnika vodili u manju vojnu bolnicu. Sve su objasnjavali teskocama izgradnje socijalizma, industralizacije, kolektivizacije... A pored toga, i neophodnoscu slugama kulta da iskupe svoju krivicu pred proletarijatom.
Kriminlaci su nam podstaknuti od logorske uprave u pocetku takodje strasno dosadjivali, posebno oduzimanjem i tako i tako oskudne hrane. Uostalom, to je bilo tesko i nazvati hranom. Ali otac je prezivljavao - cinilo se nasuprot svim prirodnim zakonima! Iako je on na neki nacin i ziveo po prirodnim zakonima, ali samo ne u okviru zakona zemaljskog postojanja smrti. On je s punom verom primao savete staraca koji su se tamo nalazili, pa je cak i blagosiljao prestupnike, koji su nam otimali hranu, i na osnovu nje sticali ugled! Skoro svima u logoru je bilo poznato, da je bolje pojesti suvarak iz ruku mladog “popa” s blagoslovom, nego ukradenu hranu ili onu koja je “zaradjena” na kartama od strane nekog zatvorenika.
Zatim se desilo sledece. Otac koji je jedva uspeo da dodje do drvnog pogona je postao svedok najvecih muka jednog kriminalca zbog zaplitanja creva. On se siroma' opametio, i da li je nekome oteo, ili ukrao hranu, ali je za logorasa bilo prosto nezamislivo da pojede toliku kolicinu hrane. Njegova stradanja su bila uzasna, i nesrecnik je molio strazu da ga streljaju i prekinu mucenje.
Kriminalci su prisli kod oca i poceli da ga mole za pomoc. Otac je uzeo sneg u ruku, blagoslovio ga, kratko se pomolio, i dao ga bolesniku. Jedan od njih je to shvatio kao podsmevanje, ali su nagovori ostalih kriminalaca koji su stajali pored imali svog uticaja. Kriminalac koji je umirao je otvorio usta i progutao komad blagoslovenog snega. I, o cuda! Bukvalno kroz nekoliko minuta prestupniku je postalo lakse, a kroz pola sata je vec stajao na nogama.
Ja vec necu pricati o tome da nas kriminalci posle toga nisu dirali, vec su se cak ponekad i starali o nama. Ali stvar nije u tome. Covek je ziveo po Bozijim zakonima, koji su naravno iznad zakona ovoga sveta”.
“Oce Antonije, - prekinuo sam starca, - ja sam vec cuo tu pricu, i rekli su mi da ste to bili vi!”
“A zar je to vazno?! Ljudi ionako svasta pricaju i uvek ima neko ko ih slusa. Poenta nije u tome ko je to bio, vazno je nesto drugo - onaj covek koji zivi po Bozijem zakonu uvek pobedjuje i demonske podvale, i ljudska mudrovanja. Evo pogledaj, danas svako ko se seti trazi krivce za neuspehe u svom zivotu: kod magova, gatara. Oni su - “uzrok svih nevolja”, oni su - “izvor svih ljudskih problema”. Pisu se i knjige na tu temu, i predavanja se odrzavaju ... Pri cemu na stranicama tih knjiga, i u recima tih predavanja (meni su kasete nekako u pameti) caruju dve krajnosti - prva je sledeca: magova, kao ljudi koji opste sa duhovima zlobe nema i ne moze biti; a druga je: vera u postojanje magova i njihovu svemoc. Ali cak i Apostolska pravila govore o njihovom postojanju: gatara, magova, ljudi koji “teraju” oblake i predvidjaju strasne kazne za takva necasna dela. A ti otvori Dela, pa ces videti koliko su u njima opisane borbe Apostola sa slugama duhova zlobe i pobede nad njima?! A Zitija Svetih?! Ali pitanje je u necem drugom - zar je postojanje mnogobozackih necasnih dela smetalo ustanovljenju Crkve? Ne. I stepen revnosti za ispunjavanje Spasiteljevih zapovesti je uticao na zivot svake Hristove pristalice, a ne toboze neko “bajanje”.
Ne, oce, u ovom slucaju koji sam ti ispricao nije vazno ko je pobedio, nego - kako. A pobeda je moguca samo ispunjavanjem Bozijeg zakona, zakona ljubavi, uz potpuno odbacivanje zakona palog covecanstva, i zakona smrti. Jedan Sveti iz davnina je pricao kako je primio Krstenje posle toga kada su njih vojnike-regrute u stranom gradu nahranili Hriscani, ne pitajuci ih koje su veroispovesti.
Telo i dusa se postom i molitvom pripremaju za ispunjavanje zakona, - i ko ce se onda sporiti sa Spasiteljem?! Slava Bogu pa jos nije otvoreno doslo do toga - to ce poceti kasnije. Post i molitva su najbolji prijatelji na putu spasenja, jer post umiruje raspaljivanje tela, njegovu zedj za neumerenoscu i pohotom, a molitva umiruje rasejanost i sjedinjuje sa Bogom. Sve sto je van toga su - stepenice na lestvici za ad. Uostalom, lestvice ni nema - postoji samo strasan pad u paklene muke.
Starac, pod cijim sam duhovnim rukovodstvom bio skoro deset godina, se nije umarao ponavljajuci reci jednog svetog podviznika: “Bolje je delo bez reci, nego reci bez dela”. Secas li se reci psalma: “A bezbozniku rece Bog: zasto kazujes uredbe Moje i nosis zavjet Moj u ustima svojima? A sam mrzis na nauku, i rijeci Moje bacas za ledja” (Ps.49, 16-18). Ako je suditi po recima, nase vreme je - vreme samih pravednika. Ko ce zavrsivsi cak neku “entu” duhovnu skolu pricati to sto bi ga razoblicilo kao gresnika? Mirjani vec diskutuju sa duhovnistvom, nizuci svetootacke reci kao veverica pecurke na granu.
A katastrofe se nastavljaju, i to ne samo nastavljaju, vec se njihov broj povecava ogromnom brzinom. Pa gde su onda pravednici?! Zar mi ne ispovedamo nepromenljivost Boga i verujemo Svetom Pismu, u kojem je opisano kako je Gospod pomilovao gradove i narode radi izabranih Svojih. Znaci nema onih, radi kojih bi Bozijom voljom trebalo da se zaustavi unistenje, koje je nastalo radi greha djavolskih slugu. Svi se bore sa cime zele, samo ne sa svojim grehom i ne sa svojim strastima.
Koliko je bilo Apostola - sto, dvesta, pa neka ih je bilo i trista. Saka onih koji su ispovedali veru i verom Gospoda Isusa Hrista. A obratili su u veru ceo svet. Razmisli oce, kako su djavolski zrecevi imali ogromno iskustvo opstenja sa necistom silom, i “cuda” su cinili, kojima su ljudi verovali. Pricali su o proslosti i proricali buducnost. A protiv svi tih necastivih je istupila sacica malopismenih uglavnom “galilejaca”. Ali je istupila sa takvom verom kojom se i gore - pomeraju! Hristos Vaskrse! To su oni pronosili ljudima, ali su i sami pre svega ziveli u saglasnosti sa tom Istinom. “Vera bez dela je mrtva”.
Pogledaj, Sarovski cudotvorac, kao da se smeje nad svetskom neumerenoscu i delima je razoblicava - svet tezi da hranom napuni stomak, a on je jeo travu.
U svetu se srecom smatra mogucnost da se ne radi - a on se trudi u znoju lica svog, a plodove svoga rada daruje bliznjima. Svet se bavi sticanjem materijalnog, nadajuci se toboze svom vecnom boravku na zemlji, a on u svoju keliju unosi kovceg! Hiljade i hiljade naucnika ce uskoro mudrovati o tome kako da se bez Boga stvori hleb. A on svima nama pokazuje neizmernu glupost takve vavilonske misli - molite se, i sve cete imati, sacuvavsi vernost, cistotu!”
Meni je bilo strasno. Starac je tako govorio kao da je pred ocima video i proslost i buducnost. To je bio kao neki prozor u ljudsku dusu i u sve ono adom stvoreno radi njenog pogubljenja. Bilo je prosto nemoguce diskutovati o bilo cemu - svaki prigovor bi imao svoj odgovor u Jevandjelju i kod Svetih Otaca. Porazavalo je i jos nesto - sve sto je govorio otac Antonije nije bilo sakriveno negde u bogoslovskim dubinama. Ne, sve je to bilo na povrsini, - svi citati koje je navodio su citani-iscitavani, ali avaj - neshvaceni! Tacnije, njihovo tumacenje je bilo korisceno u korist svojih slabosti, kako se ne bi iskazale strasti. I u tome je i bio sav uzas - znao sam, verovao sam, ali nisam ispunjavao. I kakva je to onda vera, kad i zli duhovi veruju i drhte, a sta je s nama?!
Pijenje caja.
Mejdutim, u tom trenutku je u sobu usla zena i napomenula ocu Antoniju da je vreme da se pije caj, a meni je predlozila da mu se pridruzim. Starac je to blagoslovio, i uskoro je unesen veliki starinski ruski samovar. Svi domaci su se okupili oko samovara. Bila je to neusiljena pauza, zene su se vrtele pored stola. Kada je sve bilo pripremljeno, otac Antonije je stajavsi pored kreveta, procitao molitvu i blagoslovio. On je vec pio caj u krevetu, u polulezecem polozaju.
Pre caja su mu doneli malu casu nekakvog caja od trave. On je shvativsi moj pomalo zacudjen pogled, rekao: “Travka oce, to je zivot, to je to sto je Gospod dao coveku za zdravlje, za ukrepljenje nasih slabosti. Nema telesne bolesti, koju ne bi iscelilo bilje. A evo caj je -sporan. U mnogim manastirima je strogim ustavima zabranjivano da se on pije, tim pre sa -secerom!”.
Sam otac Antonije je na tacni imao malo secera u kockama.
“Ja sam u logorima zaista zavoleo da pijem caj, - nastavljao je starac. Ne, ne sam caj, - kako sam tamo mogao da ga imam! Na praznike su nam davali nesto slicno caju, kriminalaca nije bilo pred kraj, i castili su nas. Ali dusa se nije za to otimala, vec za pijenje caja, kao u nasem roditeljskom domu, kada se oko samovara okupljao sav dom - i domacini, i mala Hristova braca, i kada je tekao miran razgovor od koga se stvarala milina u dusi, i sve bolje razumevanje stvari”.
Posle pijenja caja je bilo citanje Jevandjelja, Stradanja Gospodnjih. Mlad covek je stojeci citao, starac se molio, i iz njegovih usta bi se samo ponekad otele reci: “Kako je On stradao!”
Otac Antonije se uvek krstio kada se spominjalo Ime Gospodnje ili kada ga je on pominjao, pridizuci se na krevetu. Kada se govorilo o Gospodnjim Stradanjima, on se krstio tri puta tiho sapucuci ili Isusovu molitvu, ili dodajuci: “Kako je On stradao!” Kao po pravilu iz njegovih ociju su tada tekle suze.
Posle citanja se opet vodio miran razgovor. Ja sam se bojao da ce otac Antonije zbog starosti izgubiti nit pripovedanja, ali je on nastavljao kao da ga i nije odvlacio razgovor o necemu drugom.
“Tako vidis duso moja sve se sada nalazi u ostrim kandzama rasejanosti. Castan zivot u velikom gradu pocinje samo s mrakom, pri kojem se i malo iskusenje pretvara u strast. Kakvo: “Bdite!” Naprotiv, ceo zivot je “okulturen” adom i usmeren na to da se priguse cak i oni slabi glasovi savesti, glasovi jos ne konacno pogubljenih dusa. I sta nosi ta “kultura”? Ideje “moralne slobode” cija su sustina - kultovi Vaala i Astarte, kultovi pijanstva, razvrata, prozdrljivosti ili kultovi ljudskog tela... Niko ne moze da predlozi nista novo - bira se - ili mnogobozacka rasejanost i neumerenost, ili Bozansko strazenje i obazrivost pri upotrebi”.
Zivot zasnovan na potrebi.
“Secam se tih godina potpunog iskorenjivanja religije za vreme Hruscova, kada su nas okupljali na “ispiranje mozgova” u okviru rejonskog komiteta. Sastav “zvanica” je bio dobar pokazatelj - duhovnistvo, i to uglavnom seosko. Verovatno su oni, po misljenju organozatora, imali najvecu potrebu za odgovarajucim prosvecivanjem.
Bilo je takodje regionalnih predavaca ateizma, i naravno partijaca iz raznih organizacija. Predavac sa veoma ozbiljnim zvanjima iz religije, iz Moskve, je citao predavanje na sveobuhvatnu temu. Ne secam se naziva, ali je sustina sledeca: sva upozorenja popova na opasnost duhovnog pada omladine su glupost, to je samo nacin da se prevare narodne mase i iskoriste u svoje sopstvene interese. Ali cak nije bila toliko porazavajuca tema tog predavanja koliko su cudili dokazi koje je navodio strastveni govornik. Oni su se svodili na citate iz pismenih izvora drevnih civilizacija - i vavilonskih, i egipatskih i sl. Originalnost citiranih dokaza nije izazvala nikakve sumnje, kao ni autorov polozaj i osobine materijala, ni pozivanje na ozbiljne istrazivace starine... Sustina svega recenog se svodila na jedno - svi drevni autori su se zalili na razvratnost omladine. A zakljucak moskovskog gosta je bio neocekivan - ako su se uvek svi zalili na razvratnost karaktera, a mi ljudi zivimo znaci da su i moralni zakoni izmisljotina. Uvek je bilo losega, ali ono ne moze da nadvlada zivot.
Ja gresni sam trebalo da sedim i da se molim, ali nisam izdrzao i podigao sam ruku da postavim pitanje. Rekao sam: “Posto se vec govori o umrlim narodima, posle njih nije ostala ni zemlja, samo jedna pustinja! Eto vam rezultata raspada”. U tom trenutku se nesto pokrenulo! Vec nisam bio srecan sto sam to rekao i jedva da me nisu izveli”.
Otac Antonije se osmehnuo, pogruzivsi se u stara secanja. A ja sam posmatrao blago lice tog stogodisnjeg starca i nisam mogao da ga zamislim na zasedanju partijaca, rejonaca itd. kao i to da je napravio skandal na predavanju tako “visokog” nivoa. Covek, koji nije upoznat sa uslovima postojanja Crkve i duhovnistva u tom periodu, ne moze da sebi predstavi svu hraborst bivseg logorasa, koji se usudio na takvu repliku! Jer je to bilo vreme totalnog pristanka na “lojalnost” vlastima, propovedi su se unapred davale svestenicima u pismenom obliku i kontrolisane su od stane opunomocenih lica. A eto oca!
“A ti oce se ne cudi, - nastavio je starac, shvativsi moju misao, - trebalo je cutati. Tada je vec nastao pokret pokornosti vlastima u svemu - i u duhovnom i u svetskom. Spasiteljeve Reci: “Cesaru cesarevo, a Bogu Bozije” su potpuno izvrtane, i pretvorene u “Sve cesaru”.
Trebalo je podrzati verne i dati im oslonac. Neka se ucvrsti jedan, dva - ali pravoslavna, koja ne klonu duhom, to je sreca, i to je mogucnost da se izvede na put spasenja neko od mirjana”. Otac Antonije je zacutao. Ja sam slusao njegovo cutanje. Zeleo sam da slusam i da cujem starceve reci, da shvatim njegove misli i to onako kako je on to shvatao. Naravno ta zelja nije bila ispunjiva, ali cak svestan toga nije nestajalo zelje za napajanjem plodovima njegovih duhovnih trudova”.
Kada je on cutao, ja sam imao osecaj slican osecaju coveka koga muci zedj, a koji sedi pored izvora ciste vode i nema mogucnost da zadovolji svoju zedj. I dan danas ne mogu da se oslobodim od grize savesti: mogao sam da ga upitam, da saznam vise ali to nisam uradio. Coveku je verovatno svojstven taj osecaj prividne vecnosti, nepromenljivosti. Ostavljajuci “za kasnije” delo spasenja, mi ostavljamo “za sutra” i mogucnost opstenja sa ljudima ne razmisljajuci o prolaznosti zemaljskog postojanja. I tada, nalazeci se pored starca, nije mi dolazila na um cak ni mogucnost gubitka tog izvora zive vode. Tako je verovatno mislio i Adam u raju. Gubitak se moze osetiti tek posle svrsenog cina. Koje dete moze da shvati gubitak roditelja?! To je nemoguce, to je van ljudskih sila. Zalostan sam i ne mogu da iskazem tugu - tugu zbog nase nezeljenosti da prihvatimo Bozansko, koje nadmasuje ljudski razum.