|
SAVREMENI SVETOGORSKI LIKOVI STARAC
JOAKIM IZ SVETE ANE Između
neba i zemlje postoji jedan predeo koji se evo već hiljadu i tri stotine leta razlikuje od svakog drugo zemaljskog
prostora. Njegovo zemljište natopljeno duhom njegovim, ima u sebi nešto
osobito, a njegov život se izmiče iz opštih istorijskih okvira.
Nastanjuju ga ljudi koji se ne zadovoljiše ničim od onoga što bi im
svet mogao pružiti . Ti ljudi, gonjeni silnom mesafizičkom žeđu,
stadoše tragati za nečim što je iza materija i iznad čula, za nečim
čega na zemlji nije i nema. Oni dakle, pribegoše tamo gde se svrašava
zemlja, a počinje nebo: na Atos. I gle, tamo, pomoću teškog i
istrajnog podviga, nađoše što su tražili...» Tako
počinje svoj predgovor grčki arhimandrig Heruvim, koji je napisao životopis
starca Joakima Gore
navedene reči o «zemlji izmedju neba i zemlje», koja je Sveta Gora, i
o tome kako u njoj hristočežnjive duše nalaze što su i tražile, -
smisao i ostvarenje svoga života, - doslovice us našele svoji izraz i
odraz u životu oca Joakima. U
Kalamati , skromnoj grčkoj kasabi na jugu Peleponeza. Nazvanog od negdašnjih
južnoslovenskih osvajača njihovih «Morejskom zemljom» , rodio se
l895. u čestitoj i pobožnoj porodici Jovan Nikolaidis. U svojm zavičaju
je odrastao, završivši tu osnovnu školu i gimanaziju. Vaspitavan u
bogopoštovanju, od najnežnije
mladosti već tih, povučen, odan molitvi i razmišljanju, još većma i
zauvek se zagledao u svetozarni Lik Gospoda Hrista, a srce
mu je planulo neugasivom ljubavlju k Bogu, kada se nekako u vreme
svoga gimanazijskoga školovanja, upoznao i duhovno srodio s isposnikom
Ilijom iz svoga kraja, čovekom prostim i neukim ali obdarenim silnom
verom i plamenim propovedništvom pokajnika. Taj skromni i nepoznati
podvižnik iz naroda, Ilija, ostaće zauvek duhovni vođ i
primer za ugled Jovanu Nikolaidisu,
tada maladiću probudjene duše, a potonjem znamenitom duhovniku. Po
svršenoj gimnaziji, Jovan odlazi u Ameriku na dalje školovanje. I tamo
se ističe svojim spsosbnostima, a još više svojom duhovnom snagom –
njegova vera, naime ostala je u bogatoj, a nepravoslavnoj Americi, čista
i netaknuta kao da nikada nije otišao iz svoga pravoslavnoga,
parijarhalnoga zavičaja na jugu Balkana. Zato je i postao jedan od
glavnih aradnika grčkog episkopa u Americi, Pantelejmona, tadašnjeg
egzarha Jerusalimske patrijaršije u Novom svetu. Jednoga
dana vladika Pantelejmon će zapitati svog darovitog mladog saradnika: -
Čedo moje, već
opdavno htedoh da te upitam kakve su ti namere za budućnost. Da ostane
doveka činovnik pri episkopiji i crkveni propovednik u civilu, čini mi
se da to nije tvoje prizivanje i tvoj dar. Ne čini
li se i tebi da te Gospod zove i prizivlje na još uzvišeniji
posao u Vinogradu Njegovu, na potpuno predavanje sebe Njemu i Crkvi
Njegovoj, na službu u svešteničkom činu? Vladiku
je zadivio skromni, smerni i duhovni odgovor Jovanov: -
Ja lično mnogo bih bio
rad tome, sveti vladiko. No moj duhovnik me je naučio da je grešno želiti
sveštenički čin za svakoga ko oseća svoju nemoć i nedostojnost, a
ja je itekako osećam i znam. Jedino ako bi me Bog pozvao izričito, i
protiv moje volje, tada bih se,. Sa strahom i trepetom u duši pred veličinom
zadatka, pokorio glasu Božijem. Čuvši
ovaj odgovor, izrečen bez oklevanja, a tako duboko proniknuti Predanjem
Crkvei duhom Svetih Otaca kao da ga je sročio glavom sveti Jovan
Zlatoust, pisac knjige »O sveštenstvu» kojom brani svoje neprimanje
svešteničkog čina, vladika ustade
uzbudjen i kaza Jovanu. -
Čuj , čedo moje, evo
preko mene Gospod te zove da mu se posvetiš i da Mu služiš kao sveštenik
Njegov. Sada
beše red na Jovana da se zbuni. Nije šala: kad njegov episkop, koji
je, kao i svaki pravoslavni episkop na svetu, živa ikona živoga
Gospoda Hrista, traži od njega da kroči nba stazu sveštenosluženja u
Domu Božijem, to znači da možda zaista i Sam Hristos, episkop duša
naših i naš Večni Prvosveštenik, to isto želi i ište od njega. No
nadvlada svest o sopstvenoj nedostojnosti i ništavnosti za poziv nad
pozivima, sveštenstvo, te Jovan odvrati da će naići drugi put da o
tome porazgovaraju. U međuvremenu će, reče, dobro promisliti. No
prolažahu dani, proticahu nedelje, promicahu meseci, a Jovana nema, pa
nema – kao da je zaboravio urečeni susret i razgovor, a usto prilikom
službenih dodira s episkom Pantelejmonom nije pominjao ništa. Nije
ipak posredi bila ni zaboravnost ni nehaj. Jovan je vršio za celo to
vreme duhovnu smotru svoje duše, razmišljao i odmeravao razloge za i
protiv, stavljajući na tas «za» zov
Nebeskog Arhijereja kroz usta zemaljskog arhijereja, a na tas «protiv»
svoje uverenje o vlastitoj nedostojnosti. A koliko god je premišljao,
još kudikamo više se molio i od svakoga s kim se u to vreme susretao
tražio da se moli za nju
da ga Sam Gospod Hristos prosvetli i umudri šta mu valja činiti. Vladika
ne hte već više čekati, nego ponovo pozva mladića k sebi i upita što
toliko kasni s odgovorom. Jovan odgovori, ovoga puta odlučno bez oklevanja. -
Samo ukoliko ste
sigurni da me preko vas priziva Duh Sveti, prihvatiću, a inače sam ne
smem da se odlučim. Jer, sveštenoslužitelj treba da je bogozvan ili
narodozvan, a nikada samozvan. -
Dobro, dobro, - na to će
vladika zadovoljno. – Kroz tri dana te monašim, a u prvu nedelju
rukopoložim za djakona. Tako
i bi. Od Jovana posta otac Joakim. Kako njegova priprema za rukoopoloženje
bejaše primer za ugled svima, tako i sada, primivši dar nebeskog
zvanja, on utrostruči svoju revnost za dom Božiji i za
neporočnu veru pravoslavnu. I stoga ga Bog postavi «na svećnjak»
da svojim primerom i svojim anđeoskim životom u vrtlogu Amerike, toga
savremenog Vavilona, svetli i zrači svima, i pravoslavnima i
inoslavnima, i vernima i nevernima. Da
sapomenemo samo jedan primer iz misionarske delatnosti oca Joakima.
Prolazi od jedanput ulicom, običnom amaričkom ulicom, a prolaznici
zastaju i okreću se – motre lik i fizionomiju njima novu i nepoznatu,
motre lice produhovljeno molitvom i postom koje plamti unutrašnjim žarom
duše toga čoveka, odevana u mantiju, odeću neviđenu na ulici u
Americi. Neki, pod utisokm te pojave iz nekoga drugog sveta, zapodevaju
s njime razgovor. Pljuđti bujica pitanja, a iz usta oca Joakima
teče živa i čista voda propovedi – o Bogu, o Istini, o
Pravoslavnoj crkvi kao jedinoj riznici Istine i Života u kojoj je moguće
upoznati i doživeti Boga... Krug slušalaca se proširuje. I
automobilisti zastaju i sluđaju kao omajđijani. Poizdalje počinju pištati
sirene automobila koji ne mogu da prođu. Ali gomila ljudi na ulici se
ne razmiče. Za kratko vreme saobraćaj je već zakrčen. Prilaze
policajci i učtivo se obraćaju govorniku moleći ga da prekine i produži
na drugome mestu. Ali mnoštvo protestujue i hoće da čuje do kraja.
Toga dana otac Joakim se veoma dockan vratio u svoj jerusalimski
metoh. Hotimice
smo se malo više zadržali na ovome poglavlju života oca Joakima jer
je poruka koju nam ono pruža danas još aktuelnija nego u vreme
Joakimova bavljenja u Novom svetu. Danas, naime, i u Zapadnoj Evropi i u
Americi postoji relativno veliko pravoslavno «rasejanje»- dijaspora
– nastalo od iseljenika i izbeglica iz svih zemalja pravoslavnog
Istoka. Prisustvo Pravoslavne crkve oseća se mnogo jače nego nekada.
Zapadni svet sve više se upoznaje sa svetim Pravoslavljem
iz prve ruke, a ne kao nekada kroz prizmu tendencioznih i duhovno
plitkih knjiga o Pravoslavlju, poteklih iz pera jezuitsko-unijatskih
bilo protestantskih «stručnjaka za grčko.islamsku crkvu». Zapaže
se, međutim, iznenađujuća činjenica
da gotovo svi neofiti prelaznici u Pravoslavlje iz zapadnih
veroispovesti, prelaze u razne ruske jurisdikcije, osobito u Rusku
zagraničnu crkvu, dok grčka, srpska i druge crkvene grupacije beleže
male ili i nikakve misionarske uspehe. Otkuda to?
Rusi i na Zapaduostaju uglavnom duhovno neokrnjeni, i čuvaju sva
predanjska blaga i vrednosti, i neguju duhovni život, žuvajući se
sablazni da «modernizuju» bilo šta u Pravoslavlju, a ponajmanje
bogosluženje i osveštani poredak stvari u crkvi, radi, tobože, štolakšeg
pridobijanja i što veće pristupačnosti za inoslavne. Prilagođavati
život Pravoslavne Crkve mesnim prilikama i uslovima i dozvoljeno je i
neophodno je, no nikad na uštrb punoće života i istine u Crkvi. To
je pouka i poruka oca Joakima, kao i današnjih revnitelja i širitelja
vere pravoslavne po celom svetu, a nju, verujemo, ne treba da znaju i
primenjuju samo svi naši sveštenici koji se nađoše u «dijaspori»
po Zapadu, radi duhovnog očuvanja rasejane pastve i radi svedočenja
vere pred svetom, no i svi naši verni koji se poslednjih godina nađoše
na radu po stgranim zemljama, a time i u dodiru s nepravoslavnima. -
No vratima se životopisu oca Joakima. On je i dalje neumorno radio i
podvizivao se, no njegovo telo nije moglo da izdrži ukorak s duhom. I
inače nežnoga zdravlja, stao je sve ozbiljnije poboljevati. U
medjuvremenu promenila se i crkvena situacija- umesto Jerusalimske
patrijaršije, brigu o Grcima u Americi preuzela je Carigradska patrijaršija.
Po savetu lekara radi promene klime, a po blagoslovu vladike
Pantelejmona radi promene duhovne klime, vratio se u Grčku. Po kratkom
boravku u atini odlazi na «Akropolj monaštva» - Svetu Goru Atonsku. NA
SVETOJ GORI Tako
se u životu njegovu otvara nova stranica novih podviga vere i ljubavi.
Novi podvizi su doista novi u odnosu na njegov prethodni rad u Americi.
Posle delatnosti u svetu dolazi na red viši stupan duhovnoga života:
bezmetežno molitvene tihovanje – «bezmolvije», «isihija» - u
Gradini Bogomajke. Za svoje obitalište odabrao je o. Joakim, zajedno sa
svoja dva učenika koji pođoše s njim iz Amerike, najjužniji i
najsuroviji deoi Atonskog poluostrva, na kojem žive, pojedinačno ili u
malim zajednicama, najstroži pustinjaci svetogorski. Nastanio se u
skitu Kapsokalivija, znamenitoj duhovnoj košnici iz koje se izrojiše
čitavi rojevi pravednih ljudi, a koja iznedri iz sebe i Crkvom
proslavljene svete podvižnike: prepodobne Maksima Kapsokalivita /»Palikolibu»),
Nila Mirotočivoga, Nifonda i Akakija. Za duhovnika svoga i svoje male
družine odabrao je oca Grigorija, isihasta, opitna monaha i znalca
duhovnog puta, čoveka stroga života i čvrste volje, puna energije i
disciplinovanosti, čiji karakter je napominjao njegovu oficirsku prošlost
pre dolaska u Svetu Goru. Otac
Joakim se sučelio s mnogo većim mukama i nevoljama na ta u skitu, beše
i slabašna tela i nežna zdravlja, svrh toga još i priviknut na
tehnizirani i laki život na Zapadu. Ali se ne uplaši otac Joakim –
njega krepe povorke svetih i prepodobnih koje mu danonoćno lebde pred očima
duše, povorke onih što «idoše u kožusima i kozijim kožama, u
sirotinji i nevolji», onih što se «potucaše pustinjama i po gorama i
po pećinama i po rupama zemaljskim, no kojih «ne beše dostojan svet»
(sr. Jevr. 11,37-38). Uskoro
se celo malo bratstvo, zbog oskudice životnog prostora u keliji oca
Grigorija, preseljava u Skit Sv. Ane. Nastanjuju se u jednoj «kolibi»
na samom vrhu strmenitog skita. Stoga
je dakle svečano, pred ikonom sv. Ane , predao svoj skupoceni
arhimandritski krst, svoja crkvena i svetovna odlikovanja, svoju novu
odeću, i obukao grubu svetogorsku rasu. Za
temelj svoga duhovnog života postavio je poslušnost, bezuslovnu poslušnost
duhovniku i svoj braći. Usto se sveke večeri ispovedao pred duhovnim
ocmem: Često bi govorio:»Monah bez svakodnevnog ispovedanja pomisli neće
naučiti ratnu veštinu iti će izaći pobednikom u duhovnom vojevanju». Vremenom
je otac Joakim postao uzor poslušnosti.
Jedanput je oktobra 1939. godine cio dan brao masline sa braćom i .-
onako slab i bolešljiv – vrlo se umorio. No, uveče, umesto željenog
odmora, sve ih je čekao igumanov blagoslov da moraju ići na rad u
muljaonicu maslina jer je red sitao na njih i ne sme se propustiti. Teški
posao ima je da započne – i to beše po igumanovu blagoslovu . Upravo
otac Joakim, onako iscrpljen, imao je da se upregne u drveni jaram i
da okreće teški
kameni žrvanj koji gnječi masline dok ne dođe smena. I ode. Čuvši
reči starca Grigorija, neopozive reči staroga vojnika, bratija se samo
zagledaše u čudu, sumnjajući da otac Joakim ima snage i da dođe do
«eleotriviona» a kamoli da obrće teški kamen. Neki se ponudiše da
pođu zajedno s ocem Joakimom da ga zamene ako mu pozli ili ako ne
mogadne od premora. A na to će starac Grigorije na svoj vojnički način. -
«Šta ste se uzbunili?
Eda li ne treba da i naše doba dade kojega sveca? Ili možda
zaboravljate da poslušnost tvori čudese, da ona čini da prozbori i
mrtvi iz groba? Evo, kažem vam, videćete da će mu Bog za njegovu
poslušnost i samoodricanje dati takvu snagu da će se i sam začuditi. I
doista, kada je o. Heruvim, njegov potonji životopisac, došao da ga
zameni, našao ga gde radi punom parom. Na pitanje: -
Kako ide rabota, oče
Joakime? – odgovori – dobro: -
Po blagoslovu starčevu, nije
mi teško. Samo sam ljuto ožedneo. Drugom
prilikom beše došao svečera pred duhovnikovu ćeliju da bi
porazgovarao o nekom duhovnom pitanju. Dobio je odgovor iznutra da pričeka.
No duhovnik ne iziđe – biće da je bio zaboravio i smetnu s uma
prisustvo svog učenika ili ga je, može biti, hotimice ostavio napolju
da ga iskuša. U ponoć, kad je starac ustao za službu Božiju i
otvorio vrata, pred vratima je, oslonjen o zid, strpljivo stajao otac
Joakim i čekao. -
Šta ćeš ti sad ovde? -
Pa rekoste mi da čekam kad
sam vas tražio... Treći
put ga je starac slao da ide noću peške u Veliku Lavru, naoružan štapom,
torbom i fenjerom. Potom je poslao drugog sabrata za njim da ga vrati.
Takvih primera Joakimove poslušnosti beše prepun njegov život
u skitu Svete Ane. Pokazao se dostojnim naslednikom i sledbenikom
drugog jednog izdanka Skita sv. Ane iz minulih vremena – sv. Akakija,
«čeda poslušnosti», na kojega su se odnosile reči starca Grigorija
da poslušnost «čini da prozbore i mrtvi iz groba». Bejaše
o. Joakim i veliki molitvenik. Veran mnogovekovnom svetogorskom duhovnom
Predanju, neposredno i danonoćno, u hramu i van njega, pri radu i
odmoru, molio se molitvom Isusovom, u čijih se ciglih nekoliko reči
nalazi urizničena sva suština i vaskolika bogatstva
saborno-pravoslavnoga hrišćanstva: «Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji,
pomiluj me grešnoga»! Za o. Joakima ne beše milije i slađe reći od
preslatkog Imena Isusova,»jer nema drugoga imena pod nebom danoga
ljudima kojim bismo se mi mogli spasti» (Dela ap. 4,12). Isto tako, pri
pomenu Svete Trojice sav bi usplamteo duhom, a
kad bi na bogosluženju kaluđeri zapojali «trojičan» tropar,
smesta bi se postavljao u stav izuzetne
pažnje. Kao god molitvu Isusovu, tako je isto izlivao i sabirao svecelo
svoje biće u reči molitve: «Presveta Trojice, Bože naš, pomiluj i
spasi nas»! A ne bi bio pravi i dosledan Svetogorac da odmah iza Boga
nije postavljao ime i lik Presvete Bogorodice. «Umno delanje» uz ime
Gospoda Hrista i molitvene uzdahe ka živonačalnoj Trojici ostavljao je
samo - samo radi odmora, rekoste? – ne, nego radi čitanja akatista
Svetoj Djevi, večnoj igumaniji Svete Gore i svih monaha i monahinja.
Vazda željan podviga i molitvenog dvozbora sa Gospodom,
izdejstvovao je sebi blagoslov i dozvolu da noćiva u crkvi. Tako
je radio punu godinu dana – po svu noć se molio u crkvi, uspravan ili
metanišući, uz isprekidani maločasovni san u crkvenom stolu, u sedećem
stavu. Kad noge nisu više mogle da izdrže ukorak s neumornim njegovim
duhom, poslušao je da se vrati u svoju ćeliju na konačenje. Ali opet
nije naslonio svoje glave na jastuk i uzglavlje već na tvrdi kamen, a
za postelju je proglasio nekakvu životinjsku kožu, razastrtu po podu. Postio
je strogo po pravilima i većma od toga. Snagu i izdržljivost u podvigu
nije očekovao od jela i pića već od Hrane Većnog Života, od Tela i
Krvi Gospoda Hrista, kojom se vrlo često pričešćivao i on i sva braća
«kolibe», sledeći primer svojih duhovnih predaka-svetogorskih «Kolivara». Bio
je čovek od reda i poretka. Ne prezirući ni najmanju «jotu» ili «titulu»
u Zakonu Božijemu, trudio se da ispuni sve i da tako nauči ljude oko
sebe, shodno zapovesti Hristovoj (vidi Mat. 5, 18-l9). Svugde i u svemu
ispunjavao je i reči apostola Pavla: «A sve neka biva blagoobrazno i
uredno» (1 kor. 14.40). Kad je ugledao jedanput nož, upotrebljen,
prljav i nemarno ostavljen, odmah je pozvao brata iz kuhinje i strogim
tonom mu kazao :
- Ti li ostavi nož ovako? Smesta ga operi i obriši, reci: «Hvala
na usluzi»! i vrati ga tačno na njegovo mesto. Odlikovao
se i retkim gostoljubljem i uopšte čovekoljubljem . No u pitanjima
vere i savesti bio je nepopustljiv i «tvrd orah». Steg Pravoslavlja držao
je uvek visoko uzdignut. Nezazorno i neumorno, propovedao je i
ispovedao-čuj. Novi Izrailju!- da je pravoslavna saborna vera i crkva
jedina istinita i savršeno istinita, potpuna i spasonosna. Stoga je
odbacivao sve planove i nacrte «crkvenih reformi», priznavajući
zakonitom i
blagoslovenom jednu jedinu «crkvenu reformu» reformu nas
pravoslavnih hrišćana po slici i prilici svetog Pravoslavlja, a ne
reformu Crkve po slici i prilici grešnih ljudi i sveta; reformu starog
ogrehovljenog čoveka u novog, u Hrista obučenog , kroz svete Tajne i
svete vrline u Crkvi Božijoj, a ne srozavanje Crkve i vere na nivo
raznih promjenljivih ideologija, ustanova i pokreta. Na velikom ispitu
istorije, sve napravoslavne hrišćanske zajednice pale su na ovom
pitanju. Otac Joakim se i molio i borio da Crkva Pravoslavna ni danas ne
dodje ovim njihovim putem, jer je to put iz Svetoga Grada Jerusalima u
nesveti grad Samariju, tu »grdnu mješavinu», već da nastavi svoj
vekovni put, put istinskog spasavanja svega i čoveka Istinom, Putem i
Životom – Hristom nepatvorenim. Zbog svega toga je bio veliki «zilot»,
veliki revnitelj otačkih predanja i čistote vere, što je tako obično
u Svetogorca. S tugom je gledao prodor modernističkog duha i
posvetovnjačenja u crkvene, šta više i svešteničke redove. Oči bi
mu se ovlažile suzama kada bi smotrio kakvog «modernizovanog» sveštenika
bez mantije ili brade. U molitvama je jednom zaiskao, pre svog rukopoloženja
još, da dobije bradu obilnu, da bi bio «živi utuk» svim
malobradim i čak golobradim sveštenoslužiteljima-modernistima. To se
i zbilo, za divno čudo, tako da je pri kraju svoga života
imao bradu tačno do zemlje, što svedoči njegova fotografija iz
tih dana. Njegovu pravoslavnu savest i tanano saborno-crkveno osećanje
stvari pozledio je i dogadjaj jednostranog, nesabornog i vancrkvenim
razlozima prouzrokavnog odstranjivanja staroga kalendara za ljubav
novoga, grigorijanskoga, u nekojim pomesnim crkvama, poglavito grčkima.
No njegova revnost za Dom Božijim
buknula je osobito kad je doznao da tzv. «Slobodno zidarstvo»
(masonerija), ta «siva eminencija» u pozadini mnogih važnih svetskih
zbivanja novih vremena, inače čudnovat religiozno-filozofski sistem
uperen protiv hrišćanske vere i Crkve, pokušavao preko popustljivih
ili pak sablažnjenih ličnosti na odgovornim mestima crkvene uprave da
menja tokove i pravce crkvenih ustanova i crkvenog života, sa daljim
ciljem da jednoga dana iznutra zarobi svu «zvaničnu» Pravoslavnu
Crkvu. Usmeni i pismeni istupi oca Joakima protiv antihrišćanskoga
framasonstva i njegovi pozivi na pokajanje upućivani
glavešinama tamnoga pokreta izazvaše ove
potonje protiv njega, te bi izveden na sud u Solunu. Njegovi
plameni govori na suđenju, duboka vera, isposnički svetogorski lik, čista
revnost za crkvu bez primese
ikakve mržnje ili neprijateljstva bilo prema kome, izazvali su
divljenje svih prisutnih. Novine su nedeljama sa simpatijom izveštavale
o tom suđenju. No jevanđelsku pravdu njegovih reči privremeno je
pobedila nevidljiva moć i uticaj moćnika ovog sveta, te je bio osuđen
na progonstvo iz Svete Gore i proteran na ostvro Skopelos. U Svetu Goru
se vratio početkom drugoga svetskoga rata. 1950.
godine, posle teške bolesti, oprostivši
se sa svima, upokojio se mirno. Od tada njegovo namučeno telo počiva
čelo oltara crkve u Skitu sv. Ane, gde je toliko godina živeo
čistim i svetim životom, a hristočežnjiva duša se raduje u radosti
Gospodara svoga. «Oci Svetogorci sučeljavaju se sa smrću kako su se s
njome suočavali mučenici. Ona je za njih junački kraj bitke i početak
večnoga trijumfa. Podvižnici
Hristovi ne umiru. Tako ni
o. Joakim nije umro nego je prešao iz smrti u život. To beše
izvesnost za sve prisutne oce i braću. O. Joakim Nikolidis beše
stigao u one svetove za kojima je čeznuo, a ta čežnja je pretvorila
njegovo srce u raj. Neka su molitve njegove s nama»!
Ovom željom završava arhimandrit Heruvim svoj opis života i podviga
starca Joakima iz Svete Ane. Toj želji pridružuje se i potpisani
Episkop bački Irinej (Bulović)
|
i nekolicine drugih savremenih velikih svetogorskih
sposnika i duhovnika, a čijim podacima ćemo se i mi koristiti u
redovima koji slede, nadovezavši na njih i neka svoja zapažanja i
zaključke iz života savremenih nam velikana svete gore atonske. Uzgred
nam valja napomenuti da kako naši grčki izvori tako i mi ovde
opisujemo ukratko život i podvige samo već upokojenih Svetogoraca, i
to iz dva razloga: stoga