|
CUDA STARCA NIKOLAJA GURJANOVA Za kratko vreme posle starcevog upokojenja, 24. avgusta 2002. godine, desilo se vec nekoliko velikih cuda. Blagocastivi svestenik Jevgenije cesto je isao na ostrvo k starcu kao svome duhovniku. I u dusi mu je bilo vrlo tesko kada se razboleo i nije mogao da prisustvuje opelu i sahrani svoga milog bacuske. Ma koliko se upinjao i nadao da ce doci na ostrvo devetog dana posle starceve koncine, opet zbog slabosti nije bio u stanju da to ucini. Odsluzio je liturgiju u svojoj parohiji, pa zatim i parastos za oca Nikolaja. Umoran i slabasan, vratio se kuci. Seo je i osetio se nekako neobicno. Iznenada pored sebe ugleda oca Nikolaja. Nekoliko casaka mu je govorio neke dusekorisne stvari, a na kraju ga je zamolio da uzme hartiju i olovku i zapise tropar. Bio je to tropar samom pravednom ocu Nikolaju Pskovojezerskom - bacuska ga nije sam sastavio, nego ga je samo preneo sa neba. Slicne stvari su se dogadjale i sa drugim svecima posle njihovog prestavljenja; na primer, i tropar svetom Ignatiju Kavkaskom (Brjancanjinovu) doao je sa neba. A mesec dana posle smrti bacuska Nikolaj se javio ikonopiscu iz Petrograda i blagoslovio ga da naslika njegovu ikonu. Umetnik je, uz pomoc Bozju, vrlo brzo zavrsio ikonu, a zatim je ona postala svojina jedne duboko pobozne porodice koja oca Nikolaja neizmerno postuje. I gle, bas ta ikona pred kojom su novoprestavljenom Bozjem ugodniku uznosene tople molitve, pocela je da obilno toci miomirisno miro. Ali to jos nije sve. Istovremeno je u Podmoskovju, u stanu blagocastive sluskinje Bozje, pocelo mirotocenje i iz jedne fotografije oca Nikolaja! Fotografija se nalazi u kredencu, neposredno pod staklom, skupa sa mnogo drugih ikonica i slika. Kapi mira se u oba navedena slucaja vide veoma razgovetno. Na fotografiji miro istice iz desnog bacuskinog oka poput suze, a iz levog oka uporedo cure tri pruge mira.
Pogledaj moje smirenje
O nasem Starcu
Od prvog puta kada sam dosla kod Starca na ostrvo i
zatim jos u toku mnogih godina i susreta sa Starcem, mnogo toga mi nije bilo jasno sto je Starac rekao i kakav je duhovni smisao u njegovim recima.
Tako je cesto pocinjao da govori na estonskom jeziku, i vec mnogo kasnije je postalo jasno, da ja i drugi ljudi pored mene ne mozemo da shvatimo Starca. Iako je bilo i takvih trenutaka, kada je govorio na nemackom jeziku i kada mi je bilo jasno sta je govorio, a on je pitao ljude koji su stajali pored: «Shvatila si sta sam rekao?» Starac je cesto bio jurodiv i razoblicavao s ljubavlju. Lekari su mojoj majci On je odgovorio: «Neka se ne boji, - i dodao, - ona je jos mlada. Ima 35 godina, zar ne? «Ne, Starce, - odgovorio sam, - ima 73 godine». «Onda sam ja jos mladji – meni je svega 88 godina». I tek posle mnogo godina postao mi je jasan smisao reci da moja mama ima «35 godina». Ona je bila zaposlena, bez obzira na godine, i vise od svega na svetu se bojala da izgubi posao i tako prekine opstenje s ljudima. Ali po Starcevim molitvama sve ju je obislo, mamu su operisali i ostala je na poslu. A kroz godinu dve su joj ponovo predlozili operaciju, i opet je Starac rekao: «Neka ide, podmladice se. Neka se ne boji. Kako cete se samo svi radivati. Kako se ona zove?» - i pomolio se. Ali se mama nije slozila da joj rade drugu operaciju, rekavsi, da «ce sad sigurno ostati bez posla». I eto, mojoj mami ce uskoro ako Bog da biti 79 godina. Ona je pre skoro godinu dana napustila posao i zali sto se nije slozila da je tada operisu – sad joj jos uvek ta bolest dosadjuje. I bez obzira na to sto je moja majka putovala nekoliko puta da poseti Starca, i voli njegove stihove i cak zna nekoliko njih napamet, nije mogla duhovno da prihvati i shvati Starca. I kada sam ja pokazivala Starcu fotografiju na kojoj je bilo nekoliko ljudi, malim prstom je pokazao na mamu i rekao: «Koje je to dete?» - i tek tada je postalo jasno da majka ima deciji duhovni uzrast. + + + Nasa organizacija je saradjivala s Petrogradskim Savezom slikara i s nama je mnogo godina radio jedan isti slikar. On je doputovao u nas grad da bi branio svoje radove na slikarskom i naucnom savetu. Svi su se dobro slagali. Kada su se blize upoznali, pokazalo se da je covek veoma cestit, da voli istoriju Rusije, da je krsten i stalno nosi Krst. I jednom, kada sam ga upitala da li se sprema da putuje u inostranstvo, sto su vec uradili mnogi moji drugovi, on je rekao: «Domovina je kao majka, bez obzira kakva je – nema cak ni pomisli o tome». To je bilo jednom u teskim godinama na pocetku «perestrojke». Nisam rekao nista o njegovom odnosu prema bliznjima i roditeljima – iskrena briga i osecaj odgovornosti. Desio se jos jedan slucaj. Njegov drug je trebalo da ide u Jugoslaviju kod svojih roditelja,a u to vreme je tamo poceo rat. On je sve to prezivljavao i kada je saznao da njegov drug putuje bez Krsta, okacio mu je krstic na vrat i rekao: «Sad cu biti mnogo mirniji». Kada sam pocela da putujem na ostrvo Zalit, nekada je trebalo da putujem kroz Petrograd i mnogo sam pricala slikaru o Starcu. I on je jednom predlozio da bi bilo dovro kada bismo mi zajedno otisli tamo. I Gospod nam je to dozvolio. Krajem avgusta sam isla na sluzbeni put i povela sam i cerku sa sobom. Posla sam sa slikarom i njegovom zenom automobilom kod Starca. Kada smo prolazili kroz grad Pskov, slikareva zena je govorila: « Zasto ti zelis odmah ovde da boravis. Docicemo ponovo zajedno». Naravno, kao i prilikom svake posete Starcu, nije bilo bez iskusenja. Motor na nasem camcu je prestao da radi na sredini jezera i mene je uhvatio strah, i pocela sam zajedno sa slikarevom zenom da panicim (umesto da se molim), dok su moja cerka i slikar potpuno mirno cekali, da nas neko poveze, uzivajuci u prekrasnom mirnom suncanom vremenu. I evo nas sa Starcem. I ni sa cim se ne moze uporediti taj osecaj radosti i srece. Ja u euforiji od svega toga kazem: «Starce, oni su resili da se vencaju, kada da to urade?» Starac odgovara:»Pa neka se danas vencaju». Ja: «Kako Starce, kada danas?» Starac: «Neka se vencaju sutra», - i cak je rekao i ime svestenika. Starac je blagoslovio nas put nazad, i mi smo leteli kao na krilima. Na putu nazad smo cak uspeli da spomen-park posvecen Aleksandru Nevskom. U sumi smo nabrali pecurke i jagode i do veceri se vratili u Petrograd. Ja sam im tad poklonila svoj molitvenik, peskir za vencanje i na oprastanju pomenula da je Starac rekao da se sto pre vencaju. Oni su se slozili i rekli da ce se spremati za vencanje. U novemmbru sam se sa muzem i cerkom vracala od Starca kuci preko Petrograda. I ponovo sam ih podsetila da ne zaborave za Starcev Blagoslov. Bilo je to na aerodromu Pulkovo. Slikar je stajao zagrljen sa zenom – bili su srecni i govorili: «Nemojte da se sekirate, kada dodje prolece i bude bilo mnogo cveca vencacemo se». To je bio nas poslednji susret. A kroz nedelju dana su pozvali telefonom iz Petrograda i javili da je slikar umro – ujutru je ustao u vikendici, hteo da ide na posao i – srce mu je otkazalo. Umro je na rukama majke i zene. A Starac je to sve znao, pa je zato i blagoslovio da se «sto pre» vencaju. A da smo mi tada bili duhovno pazljivi, i da smo zapamtili svaku Starcevu rec i ispunjavali je, Gospod bi nas pomilovao. + + + Naredni put kad sam dosla kod Starca, on mi je u svojoj keliji pokazao svoj molitvenik i upitao:ž «Imas li ti molitvenik?» «Ne, - odgovaram, - imala sam isti, ali sam ga poklonila (bas takav molitvenik sam poklonila slikaru), samo naravno ne citam ga. A meni je tako bilo tesko zbog slikareve smrti, da sam cak sama sebe ukorevala, da mozda nije trebalo da pricam o Starcu, pa bi sve bilo drugacije. I Starac je odgovorio na moja razmisljanja: «Govori, govori ljudima kada te pitaju». + + + Cerka je zavrsila 9 razreda, ostalo je jos dve godine u skoli, i vec je trebalo razmisljati sta ce da upise, sta ce da studira. Sama devojcica jos nije pokazivala naklonost ni prema jednoj profesiji, ali je pretpostavljala da ce kao i njena mama upisati fakultet stranih jezika na univerzitetu i tako otici u «inostranstvo». A ja sam u to vreme mnogo slusala o Starcu i sve sam nameravala da podjem kod njega, ali kako se kaze, «gresi nisu dozvoljavali». I jednom se desilo da sam sluzbeno putovala za Petrograd, i svratila kod Starca. I izmedju ostalog pitala sam ga i sta moja cerka da upise. «Neka upise medicinski fakultet», - blagoslovio je Starac, sto je za mene bilo potpuno neocekivano. O kakvim sve varijantama nismo u porodici diskutovali, ali o medicinskom fakultetu nismo cak ni pomislili. Vracam se kuci sa takvom vescu, a cerka mi kaze:» Ja zelim sama da odem kod Starca i da ha pitam», - te sam tako sa njom u vreme zimskog raspusta putovala autobusom, a zatim smo pesice isli po jezeru. Tada kod Starca nije dolazilo mnogo ljudi i on je izlazio u susret ljudima tako srecan i rekao je mojoj cerki:»Upisi medicinu, bices lekar i lecices me». Za nas je to bilo skoro nemoguce. Mi smo znali kakva je tamo konkurencija i kako je tesko upisati taj fakultet. Dve godine su neprimetno prosle. Za to vreme ja sam s cerkom vise puta bila kod Starca i svaki put je on krepio nase duhovne snage i cerka se spremala za medicinu. Zazvonilo je poslednje zvono u skoli, i muz je meni i cerki kategoricno izjavio da su njemu predlozili protezu, da se formira novi fakultet, i da cerka prakticno bez ispita moze da se upise na univerzitet. U kuci je nastao rat. Tada je cerka rekla ocu:»Hajde da zajedno odemo do Starca i ti ces ga sam pitati», - i na moje cudjenje muz se slozio. Bilo je to krajem maja. Ja sam s nestrpljenjem cekala poziv iz Pskova. A tamo na jezeru je u to vreme jos bio led i nije se smelo ici po njemu. Ali sam ja znala upornost svoga muza i po svom neverju mislila da ce oni otici i udaviti se. I ceo dan sam plakala umesto da sam se molila za njih. Starac je znao sve, sve je video Duhom Svetim. Muz i cerka su srecno dosli do Pecere i vratili se tako srecni, da je pitanje medicinskog fakulteta cak za neko vreme bilo u sporednom planu. Maturski ispiti su sada iza nas i ponovo se pojavilo pitanje upisa na fakultet. Tad je muz vec sam rekao cerki: «Hajde da odemo do Starca i upitamo ga». Tako je Gospod preko cerke priveo njega Starcu, koji ga je «prihvatio» od prvog puta. I kako je covek koji neveruje, ne ide u Crkvu, a jos je partijski radnik rekao:» Ja ne verujem svestenicima, oni su svi svetski ljudi, ali ovaj Starac je – nesto posebno, njemu verujem». Dosao je dan prvog ispita na medicinskom fakultetu. A neprijatelj ne spava. I ujutru cerka izjavljuje: «JA ne mogu da idem na ispit, jer mi se staklo zabilo u petu». Uzasnuta, pozvala sam svoju verujucu prijateljicu, koja mi je rekla da odvezem cerku automobilom, da na kratko svratimo do nje, da ce ona dati Svetog ulja da se namaze peta gde je staklo. Tako smo i uradili. S nestrpljenjem smo cekali zavrsetak ispita. Cerka je bila radosna – srecno je strcala stepenicama. Vec nema ni pomena o staklu- nista je ne boli. Eto sta znaci ispuniti Starcev Blagoslov. I njen prvi kurs nam je pokazao, nama neverujucim roditeljima, da je Volja Bozija zaista da ona upise medicinski fakultet. Kada je ona donosila kuci kosti iz anatomije, delove lobanje i govorila:»Zar ne vidite kako su lepe?» Jos tokom nekoliko godina posle upisa fakulteta cerka je putovala kod Starca. Kada sam ja dolazila kod Starca i govorila da je tesko studirati medicinu, Starac je govorio: «Neka uci. Sve ce biti dobro samo neka uci. Recite jo da se Starac na Zaliti moli za nju». Iza nas su sad i sva desavanja vezana za ispite. U rukama joj je vec diploma o zavrsenom medicinskom fakultetu. Muz je veoma srecan sto porodica ima svog lekara. Samo Starca nema vise s nama. Kada je cerka otputovala na sahranu Stracu, kao lekar je govorila da svi potvrdjuju prinudnu smrt. I zelela je da sto pre ode sa sahrane – zelela je da bude pored Starca. I ona je govorila i svi su osecali da Starac nije umro. – On je ziv i tu je pored nas. R.B. Ljudmila + + + Veoma cesto, kada se kod Starca u dvoristu okupljalo mnogo ljudi, on se radovao njihovom dolasku i svima se obracao recima: «Kakva je sreca dragi moji sto ste sacuvali Istinitu Veru! I ako vam neko bude govorio nesto drugo, ne verujte. Ovde smo sad u gostima, a zatim cemo svi otici kuci. Ali samo dragi moji, gore ce nam biti dom, ako smo ovde bili u gostima i dobro radili». «Sada smo u gostima, a zatim svi idemo kuci. U gostima je dobro, ali je kuci jos bolje. Ali tamo, kuci zivot postoje dva pravca – tamo je vecna radost za pravednike i strasni, geenski oganj za gresnike. I to nisu nikakve izmisljotine, nego je to – Istina». «Ja samo hocu da Vam kazem, dragi moji, uzmite biljni i zivotinjski svet. Treba se sazaliti nad kokoskom, psom. Evo pogledajte sta ljudi rade (ide po stazici i naljutivsi se otkida granu). To je Bog stvorio, ukrasio, a a ti takvu lepotu unistavas! To je strasan greh! Pogledajte kako je Bog sve ustrojio! Ovo je groblje pod sumskim pokrovom, kako je dobro!» Ceo Starcev lik, svce njegove reci i dela su disali takvom ljubavlju prema Gospodu i prema svoj Njegovoj tvorevini, da su ljudi mislili: ako Starac ima toliku ljubav, koliku tek onda ima Gospod. Jednom je Starac isao s ljudima po uskoj stazi, okolo je bila trava, i on kaze: «Vidite nosim stap, zao mi je trave», - iako su ga noge veoma bolele. Drugi put, secajuci se logorskog zivota (s velikim drhtanjem), je govorio: «Desavalo se da radis, radis po zimi, a daju vam hleba (i pokazuje: deli jednim dlanom drugi na pola) za ceo dan. I sve znate zelim sa pticama da podelim. Hranim golubove od svoje seste godine. Majka mi je govorila da oni hvale Boga». Starac nikad nije dozvoljavao da se ubijaju domaci pauci, niti cak da se njihova mreza unisti. Ja sam od detinjstva uvek osecala neku strasnu odvratnost prema paucima, ali kad sam videla s kakvom se ljubavlju Starac odnosi prema njima, kako potanko zna njihove navike i zakone, shvatila sam da ih i ja sazaljevam. Svoje neobicne morske macke – Taljapku i Lipusku, Starac je pokazivao kao primer ljudima, govoreci da ga one slusaju, i da cak vole i nepoznate ljude, kako je i Starac cak voleo strane po duhu ljude i neprijatelje. Starac je sve voleo i zalio. Desavalo se da ide iz Crkve i sve okolo s ljubavlju blagosilja: ne samo ljude, vec i travu, i kuce. U susret mu ide prljav, pijani ribar i grli Starca. A Starac je ostavio stap i iskreno, snazno ga zagrlio. Starac je plakao i molio se za ceo svet, govoreci: «Treba zaliti nevernike i uvek se moliti da ih Gospod izbavi od te neprijateljske pomracenosti». Kao i svi veliki Svetitelji, i Starac je sve vreme mislio o cilju zemaljskog zivota – sjedinjenju sa Gospodom. Govorio je: «Covek je rodjen zbog toga da bi razgovarao sa Bogom». A kada je Starac izgovarao reci: «On je sluga Boziji, - podvlaceci rec «Boziji», njegovo lice je svetlelo takvom toplom radoscu! I svi su srcem osecali, da je to najveca pohvala za coveka – sluziti Bogu. O sujetnosti svega ostalog, cesto je citao stihove: «Sve ce nestati u tom svetu, kao trava i cvet u poljima, I siromasno obuceni, i car u porfiri, Pretvorice se u prah». «Oprostite mi, oprostite mi, rodbino i bliznji, Mene gresnog pomenite, Napustam vas zauvek». (ili cesto: «ne zauvek, jer cemo se videti») «Vreme leti, Godina za godinom, Nemoguce je bilo sta ubrzati, Malo je vremena, Koristi svaki trenutak za molitvu…» A ljudima koji nisu bili na putu spasenja je citao: «Dusa je moja tugom ubijena, Ja ne izvrsavam Tvoju Volju, I vrata ka spasenju su zatvorena, Zatvoren je put ka Caru». Starac je uvek ponavljao da je za duhovno spasenje neophodno nosenje Krsta: «Neprijatelj se boji Krsta, kao najstrasnijeg ognja. Eto zbog cega i ustaje protiv Krsta. Krst treba nositi». Kao i svi veliki podviznici i Starac je imao neprestanu Isusovu molitvu i savetovao je i drugima da je izgovaraju. Mnogi ljudi su ga pitali kako da savladjuju napade zlih duhova (uninije, hulne pomisli, blid itd.). Na to je Starac odgovarao: «Gospode Isuse Hriste, Sine Boziji, pomiluj me gresnog». I savetovao je da se ne obaziremo na neprijateljeve misli: «Zlom duhu je strasno sto se vi molite zato vas i smucuje». Poslusanje je vece od posta i molitve, i Starac ga je cesto proveravao. Ako ga izvrsis, Starac nazvavsi po imenu, kaze: «Ja vas odavno znam. Veoma se gnevio i razocaravao zbog neposlusanja, cak je i vracao ljude. Starac je ucio da je za spasenje neophodna duhovna paznja i trezvenost. Jednom nas je odveo na obalu pored Crkve. Vreme je bilo cudno, suncano, na jezeru je bila tisina, camci su plovili. Starac kaze: «Evo i brodic plovi, i galebovi lete. A sve znate s takvom mislju: pogubiti dusu – neku ribu uhvatiti». Tako je zaista i u duhovnom zivotu – u veoma smutnom vremenu, ne sme se zaboravljati, da neprijatelj zeli da pogubi dusu. Ali Starac je govorio da je ostrvo – pristaniste nad za sve, koji iskreno zele da se spasu; cesto je ponavljao: «Pogledajte: i tamo je – voda, i tamo – voda, i tamo takodje je – voda, a ovde je – kopno!» I uzivajuci u letnjem pejzazu, citao je deciju zagonetku: «Sunce pece, Reka tece, Dan je, Kada to je?» Odgovor je : na prolece to jest, ako covek dolazi kod Starca radi pokajanja i ociscenja duse, onda za njega nastupa prolece – vreme obnove. Starac je jos govorio o tome, da Gospod voli ljude, «koji vole pravdu i trud», i da je za spasenje neophodno mnogo se truditi, raditi na sebi, cesto napominjuci: «Radi rukama, Radi umom, Radi neumorno, Nocu i danju. Nemoj misliti, da ce talent- Tvoj trud propasti. Ne misli, da misli tvoje, Svet nece shvatiti.» Lenjive je ucio i razoblicavo svojim primerom. Jednom je Starac pokazao svoje stihove i note i setio se: «Ah kako sam ja radio! Kako sam ja samo radio!» Govorio je da su da posle hapšenja u logoru svi u pocetku zvali Kolja- mladjani. Starac je kao i mnogi drugi Starci, govorio i skorom ponavljanju gonjenja Pravoslavlja. Pritom, znajuci svaki korak coveka koji mu je prilazio, cesto je opominjao neobazrive. Jedno vreme sam na fakultetu jednoj grupi mnogo pricala o Bogu. Leti sam dosla na ostrvo, dolazim kod Starca, a on u rukama ima fotografiju (40 mucenika, monaha i svestenika, koje su boljsevici mucili na Smolenskom groblju), i govori: «Boljesevici su to i to su i ostali, potreban je oprez». Mnogo puta Starac je citao svoje stihove «Tridesetih godina XX veka»: «Tebi, o Mati Sveta, ja bedni rob grehova, s mukom i suzama, priticem pod Tvoj Pokrov. Gresan, mnogo sam tuzan,u stranoj zemlji sam, kao izgnani Adam,iz raja macem.Izgnali su me ljudi, iz Rusije, ostavio sam majku rodjenu, prijatelje i ocev dom. Poslat sam daleko,da tamo budem dugo, prognali su me, gde zelim moze biti. Sada nemam nista, u zatvoru, dosada, tuga, glad, ovako vise ne mogu. Resetka, zidovi debeli – sve dosadilo mi je,i hteo ne heto dan za danom cekam, ali docekati necu.Avaj, ponovo sam izgnan, u zemlji snega i leda, gde s narodom osudjenim, pokorni rob radi.Na Polu je put gvozdeni, spreman za izgradnju,da olaksa zivot krstenim, zemlju da obogati. Fizicki umorni, spavajuci malo zorom, zbog lose hrane, smrt nas brzo kosi.Molim te, Sveta Djevo,u nosenju Krsta, u Slavu Bozije Crkve, spasi, spasi me!» I podvlacio: «Ovo je moja autobiografija». Jednom sam ja isla kod njega s sluskinjom Bozijom N. Starac je procitao te stihove. Ona je upitala:»Sta Starce bili ste prognani na sever?» - Starac je odgovorio: «Pa ni ovde nije jug». Ta sluskinja je veoma zelela da ima duhovno rasudjivanje, i Starac joj je mnogo otkrivao. Jednom nam je pokazivao fotografiju na kojoj je on sa svestenicima i monahinjama u Pribaltiku. N. kaze: «Starce a Vi imate arhimandritski pojas!» - Starac nije poricao da je tajni monah. Drugi put je pricao o Svetom Serafimu Sarovskom koga je veoma voleo (i mnogima je blagoslovio da se bas njemu mole, govoreci da uvek sve ispunjava). O poslednjim vremenima, ljudima je odgovarao da se «treba spremati. Citati jutarnje i vecernje molitve i jos ponesto po snazi». Govorio je da «ce novca biti mnogo, novac cemo jesti. Da. Umrecemo, i neko ce morati da nas sahrani, - ali pritom je s velikim spokojem i pokornoscu Volji Bozijoj, - tako se treba moliti i Gospod ce pomilovati». Samo jednom je Starac, posto dugo nije odlazio kod ljudi, razgovarajuci s nekim u kuci, izasao s takvim bolom na licu, kakvim ga jos nikad nisam videla. Istina, njegovo lice je bilo slicno Licu Gospoda u vreme molitve u Getsimanskom vrtu.Bilo je vidno, da je veliki teret na Starcevoj dusi, i mozda cak i borba. Obicno je Starac kad je nekad bolestan ili umoran izlazio ljudima, i po molitvi Gospod mu da snage – on se odmah preobrazi, postane veseo i bodar, a tad vec nije mogao da sakrije svoje ogorcenje. Ali zatim prihvatajuci ljude, ponovo je postao onakav kao i obicno. Upitala sam jednu od kelejnica koja je bilo tamo, o cemu su razgovarali u kuci, zasto je Starac tako ubijen? Ona je ne zeleci da odgovori samo je rekla da se razgovaralo o njegovoj smrti. I jos jednom Starac, izlazeci pred ljude, nije mogao da zadrzi suze i cak izgovori tako strasne reci: «Dragi moji, kako ste srecni sto niste svestenici!» Ocito je njemu, kao i Svetom Serafimu Sarovskom bilo otkriveno kako ce Gospod strogo suditi svestenstvu poslednjih vremena za primer koji su davali ljudima. Nekada su se Starcu zalili kako je postalo tesko ziveti, kako ce uskoro, kazu, biti gladi. Starac je odgovarao:»Slava Bogu. Mozda jos samo malo i idemo Bogu. Ne veoma siti…» - Ljudima iz Pribaltika i drugih mesta, gde Ruse vredjaju, je govorio da to Gospod dozvoljava radi smirenja nase gordosti i blagoslovio je da se uci jezik naroda, u cijoj se sredini zivi. On sam je dugo ziveo u Pribaltiku i dobro je znao estonski i latiski. Jednom su Starcu pozeleli da zivi, kao i Teodosije Kavkaskom, 148 godina. Starac je saleci se jurodivo odgovorio: «Meni je 148 malo, ja bih voleo 150, cak cele dve godine vise». Drugi put je govorio: «Zelim da jos budem s vama, da bi vasa vera bila cista, prava i slavna. Zelim da zivim 140 godina, a zatim jos 40 – 180, da bi i deca i unuci vasi dolazili kod mene». Starac je, ne obaziruci se na veliku obrauovanost, uvek ucio jednostavnosti, ponavljajuci: «Gde je jednostavno, tamo je sto Angela, a gde je mudro, tamo nema ni jednog. Ne mudruj». I njegovo smirenje je bilo veoma neobicno. Jos 60-ih godina Starac je jednom nocu imao viziju: hor Angela je pevao nebesku Heruvimsku pesmu, i Starac je zapisao. Drugi put su njemu Angeli pevali «Arhangelski glas». I o tom velikom cudu Starac je pricao smireno i jednostavno:»Arhangelski glas – to je moja muzika. Mamice, mamice moja: «Sta ti je ne das mi da spavam!» - a ja cu: «Ali mama ako ja legnem i zaspim motiv ce propasti!» - i ujutru sam spavao, a ona kaze: «Kako je to dobro». Starac je govorio veoma jednostavno, kratko, na pitanja je odgovarao momentalno. Bilo je ocito da ne govori od sebe. Ali u tom prostom odgovoru je bila tolika dubina, da se o njemu moglo misliti godinama i cesto je u jednoj reci bio odgovor na nekoliko pitanja. Ali kada se govorilo o Samom Gospodu, njegov jezik je postajao neobicno prefinjen, uzvisen i blagodatan. «Gospod nas Isus Hristos se radi nas ovaplotio i iskupio nase grehe, - govorio je on jednom na oprastanju – i darovao nam veliku tajnu pokajanja, zbog cega ono okajano mozemo izgubiti i vise nikada ne naci». Starcevo savrsenstvo se cak pokazivalo i u dikciji – kada je govorio, culo se svako slovo. Starac je citao i neobicne propovedi – u toku 30 godina po jednoj istoj nevelikoj knjizici «Propovedi Svetog Jovana Zlatoustog». Ona je naravno podsecala na Svetog Jovana Zlatoustog, njegove propovedi se nikada nisu ponavljale i Starac je cak, cesto jurodstvujuci, naocare stavljao nogama. Propoved je govorila o necem vaznom za sve, ali u isto vreme i za svakog pojedinacno. Starac je kao prepodobni, imao pravo da govori kao od lica Gospodnjeg, i o Gospodu od svog lica. I cesto je na rastanku ljude podsecao na Gospodnja stradanja, kao na njegova: «Do vidjenja, ne zaboravite na moja stradanja. – Ili je govorio: «Da li me se secas?» - coveku koji je vremenom zaboravio Bozije zapovesti. Jednom je na rastanku Starac odjednom rekao: «Poklonicu vam svoju fotografiju». Iznosi cokoladu, na omotu je medved na cirkuskoj lopti. «Evo, to je moja fotografija», - kaze. Potom sam dugo mislila, sta je zajednicko cirkuskom medvedu i Starcu, i kroz mnogo godina sam se setila da Starac nije govorio samo o omotu. Kako ta cokoladica predstavlja sladost i prijatnost, tako kako je sladak Gospod i tako je Starac pun duhovne radosti i sladosti Isusa Sjadcajseg i deli je se ljudima. Tako sam i to o medvedu shvatila posle mnogo vremena. Drugi put me je zajendo s N. pozvao da dodjem u njegovu keliju. Doneli su mu da jede. On me je zamolio da naglas procitam Zitije Svete Efrosinije Polocke. Procitala sam deset stranica, gledam, Stqarac pazljivo slusa, a pred njim se supa hladi u tanjiru. Ja ga pitam: «Starce vi jedete». A on ce: «Jedem, jedem.» Tako nam je pokazao da pre svega misliti na duhovnu hranu. Ponekad se Starac strogo izrazavao o velikim gresima. Na moje pitanje: «Da li je moguce druziti se sa neverujucim ljudima?» - Starac je odgovorio: «Druziti se, druziti se i privoditi ih veri». – «Ali oni ne zele ni da slusaju». – «Kako ne zele da slusaju. A oni imaju roditelje? I roditelji su neverujuci? Ti im reci: «Ovde zivimo samo privremeno, a tamo cemo ziveti vecno-beskonacno. Pred Boga svi moramo doci, samo je pitanje s cim. A posle smrti ustace i nasa tela i sjedinice se sa dusom». – «Starce, oni kazu da je najvaznije verovati u dusi». – «Da, najvaznije je – da ne zaborave da idu u toalet» (za takve ljude). Onima koji puse i piju Starac je ovako govorio:»Cuo sam da je pusacima to potrebno, iz toaleta. Znate toalet? Zahvatiti malo, pomesati sa vodom i piti. Eto tima, koji puse i piju». I jos je govorio: «Pusenje skracuje zivot, a skracivanje zivota je – samoubistvo,a samoubice nece naslediti Carstvo Bozije». On je cak i onima koji nisu pili pretio, govoreci: «Ni kapi!» Starac je bio veliki cudotvorac, iako se on veoma prikrivao, nije moglo a da nas ne porazi kako se po njegovoj molitvi na cudesan nacin uredjivao ceo zivot u nasoj porodici: rad, ucenje, stan, licni odnosi. Moja najmladja sestra je na odeljenju za reanimaciju bez ikakve nade da ce ostati u zivotu. Zamolila sam Starca da se pomoli, a on je smireno rekao: «Moze, Bog ce sve urediti. Zapisi ml. Anu (u blokce, da bi se molio). Vrativsi se saznala sam jos istog dana da joj je odmah bilo bolje i da su je otpustili. Otac je zamolio Starca za posao i kroz nekoliko nedjelja je dobio takvu duznost, o kojoj je moglo samo da se masta. Bilo je i mnogo drugih cudesa. Sto se tice Starceve prozorljivosti – njemu su bile otkrivene cak i one najtananije ljudske misli, i on je video ko i kako dolazi kod njega. U to sam se uverila pri prvom samostalnom odlasku kod Starca (pre toga sam samo jednom bila s mamom kod Starca i on je mnogo vise razgovarao s njom). Pred odlazak mi je mama dala veliku glavicu kupusa i rekla:»Ponesi Starcu». Ja sam veoma roptala (pa moze da se kupi na pijaci u Pskovu, zasto da vucem tako tesko), ali je majka bila uporna. Morala sam da idem po Pskovu sa tim kupusom, a noge su mi bili do krvi oguljene od novih sandala. Zato kada sam dosla kod Starca i kada su posle razgovora s njim svi uteseni i zadovoljni poceli da mu nude dovezene proizvode, on nije nista uzimao, samo je gledajuci mene i moj kupus s veselim osmehom rekao: «Domaci kupus, uzecu ga!» Starac je imao mnogo tajnih podviga. Jednom mi je dozvolio da dodjem u njegovu daljnju sobicu – ne secxam se zasto – i odjednom sam videla da je sav njegov krevet prekriven misjim djubretom. Ja sam uzasnuta upitala: «Starce, pa oni vam ne daju da spavate, kako ih Vi trpite?». Starac je rekao:»Nista, oni meni pevaju uspavanku: Spavaj, Starce, spavaj». Trpeo je Starac kao i svi jurodivi, i hladnocu, cesto i mraz dugo razgovarajuci s ljudima, obukavsi samo kozuh, bez kape i rukavice. Jednom sam se pri uobicajenoj prelesti za nove u veri, rasplakala posle ispovesti kod Starca (tada nisam znala da je plakati na molitvi u prisustvu drugih ljudi – priznak gordosti).Kada su mi to rekli, ja sam se cak zbunila i posla kod Starca da to razjasnim. Dolazim do vrata, kucam, izlazi Starac, ali takav osecaj, da je on nije ovde, vec da sozercava nesto nevidljivo. Trezveno i smireno me pita: «Sta ti je dete?» «Starce, da li je istina da plakanje u Crkvi predstavlja prelest?» - «Prelest, prelest». Zatim kao da se okrenuo, nagnuo se prema meni i poverljivo upitao: «A vi placete?» - «Da». – «Znaci onda cemo zajedno plakati». Tada sam shvatila da je Starac sluzeci unutar sebe plakao za ceo svet, iako se spolja to nije moglo primetiti, samo mu je glas ponekad drhtao, posebno na reci: «Hriscanski kraj zivota neseg, bezbolan, nepostidan, miran i dobar odgovor na Strasnom Sudu Hristovom molim». Drugi put su ispred mene za ispovest stajala sva mlada coveka. Jedan od njih je u rukama imao dug spisak stvari koje je trebalo da ispovedi, a drugi je prosto stajao – pognuvsi glavu. Prvi se dugo ispovedao, a drugi je kleknuo, - i culo se kako je od sveg srca glasno molio: «Starce, sta da radim?» Zatim su svi posle kanona izasli sa Starcem na ulicu. Duvao je jak vetar s jezera, na krovu Crkve su delovi gvozdja lupali, samo sto ne otpadnu. Oltarnica majka Anastasija je zamolila za molitvu, da vetar ne odnese krov. A Starac ide i pita: «Gde je Evgenije? Gde je Evgenije? – Prilazi tome koji je napisao veliki spisak za ispovest. – Jesi li ti Evgenije?» - «Ne, Starce, ja sam Aleksandar» - «A gde je Evgenije?» - «Ja sam Starce», - odazvao se drugi. «Pomoli se da vetar ne odnese krov», - tako ga je Starac utesio i pokazao kako je Bogu prineseno iskreno pokajanje. Jednom sam bila na ostrvu nekoliko dana i nisam se uopste cesljala. Dosla sam kod Starca, a on me pita: «Gde je moj cesalj? Sad cu da potrazim ladicama. Cini mi se da se danas nisam cesljao». Nasao je i ocesljao se preda mnom. «Dodaj mi ogledalce». – Dala sam mu ogledalce. Starac se pogledao u njega i zadovoljno rekao: «Eto sad je dobro». Da bi se shvatio Starcev jezik, trebalo je svakoj reci dodati rec «duhovno». Na primer, Starac je svim ljudima blagoslovio da idu iz Moskve i SantPeterburga, govoreci: «Tamo je losa klima» (duhovno teza atmosfera). Starac je cak mogao da udari po raznim stvarima i sa razlicitim smislom. Jednom sam na putu ka ostrvu kupila Starcu nekoliko knjiga i dosavsi dala mu ih. Starcu se posebno svidela jedna knjiga, i on je sa umiljenjem procitao njen naslov: «O prolaznosti ovdasnjeg zivota, o smrti i vecnom zivotu». Jednom me je Starac jako udario po obrazu i rekao: «Vidis nisi upala». Ubrzo je Gospod dopustio veliko iskusenje, koje sam izdrzala zahvaljujuci Starcevim molitvama. Drugi put me je opet obuzelo neko uninije, lenjost, skucenost u mislima. Dosla sam kod Starca i nisam uspela ni da kazem:»Starce, oslabila sam duhovno», - dobila sam udarac u celo s recima:»Ne smes da slabis!» Sve neprijateljske misli su nestale kao rukom odnesene, i bila sam veoma srecna zbog te brizne ocinske strogosti. O pocetku drugog cecenskog rata saznali smo na ostrvu za nekoliko meseci. Jedan od ljudi koji su dosli na ostrvo nije se libio da prizna pred Starcem da je ubio coveka. Starac je nezno upitao: «To je naravno bilo slucajno?» - ali je on bez opravdanja ispovedao svoj greh:»Ne, Starce, namerno zbog zene. Starci u Peceri su mi rekli, da cenajesen biti rat i da ce me pozvati i tamo ubiti, i da cu time iskupiti svoj greh». Starac nije odricao da ce biti rat, i bilo je ocito da se unutar sebe pomolio i rekao:»Ne, nece te ubiti» - rekavsi mu nastavak. Jos jednom sam se uverila u Starcevu velicinu: ako su drugi Starci civeku otkrivali samo Volju Boziju o njemu, onda ju je on svojom molitvom menjao, a mozda cak uzimao taj greh na sebe. S.B. Elizaveta + + + Prvi put na Zaliti. Mamina bolest. Prvi put sam s muzem dosla kod Starca Nikolaja u leto 1995. godine, da uzmemo Blagoslov za vencanje. Moja majka je ostala u bolnici. Imala je trombozu – krv se zaustavljala. Celo telo joj je bilo u velikim modricama – krvni sudovi su pucali. Iz usta joj je isla krv. Lekari koji su je lecili su na nju stavili Krst, a neki su dosli na konsultaciju cak iz Moskve. Rodjaci i prijatelji su se pripremili da su joj dani odbrojani. Mozda je tako i bilo… Nikada necu zaboraviti kako sam ja gresna prvi put prisla ocu Nikolaju za Blagoslov. Pogledavsi u njega, bila sam porazena time da je njegovo lice sijalo, iznutra je svetlelo neunom svetloscu. Belom, beljom od snega. Zaboravila sam sve sta sam htela da kazem – zelela sam samo da stojim tako i posmatram tog nezemaljskog, divnog starca, osecajuci tisinu i radost koji su ispunjavali dusu. Kada sam dosla k sebi, zamolila sam oca Nikolaja da se pomoli za moju tesko bolesnu majku. On je obecao. A nas je blagoslovio da se vencamo, rekavsi: «Dobro je sto ste dosli». Vrativsi se kuci, s radoscu sam saznala o tome, da je od dana posete Starcu, mami bilo bolje…Uskoro je potpuno stajala na nogama. Lekari su mahali rukama govoreci da ne shvataju kako je majka ustala i da se desilo cudo. To i jeste bilo pravo cudo po molitvama naseg dragog Starca Nikolaja. + + + Deca Svaki put kad sam ocekivala dete, odlazila sam po Blagoslov kod Starca. Svi porodjaji su zbog mojih grehiva bili naporni i dugi. Ali se sve uvek srecno zavrsavalo zahvaljujuci Starcevim molitvama. On je govorio:»Sve ce biti dobro», - i drukcije nije moglo ni biti. + + + Starcev Blagoslov Jednom najesen sam ocu Nikolaja na Zalit povela svoju drugaricu, koja je bila tesko bolesna. Otisle smo zajedno, a ja sam bila u trecem mesecu trudnoce, ocekujuci trece dete. Dosli smo do jezera, ali nije bilo motornog camca. Na obali je stajala grupa poklonika. Svi su poceli da se mole, da bi im Gospod pomogao da dodju do ostrva. Jedan sluga Boziji, dobar covek, je hteo da nas poveze na dugom drvenom camcu s motorom. Camac je bio pun naroda. Moje mesto je bilo na kraju, pored bocne strane camca. Ali uz Boziju pomoc krenuli smo. Na sredini jezera je poceo da duva vetar, podigli su se talasi. Narod je poceo da priziva Svetog Nikolaja, koji pomaze na vodi, da ne dozvoli da potonemo i da zivi stignemo do Zalita. Talasi su vec bili toliko visoki, da me je svaki put naredni talas polivao po vratu. Voda je bila hladna (bila je jesen), a ja tada to cak nisam ni primecivala. Bilo je toplo i radosno, i izgledalo je da cu vrlo skoro ugledati Starca. Vec na obali sam pomislila da se ne prehladim. Nisam se bojala za sebe, vec za bebu, koju sam nosila – bilo mi je zao. Zato sam zamolila: «Oce Nikolaje, Starce, blagoslovite da se ne razbolim, jako sam promukla». Starac je odgovorio:»Neces se razboleti, sve ce biti u redu, samo otidji kod nekoga da se ugrejes». Kada su svi porazgovarali sa njim, sa pristanista su dotrcali ljudi vicuci:»Brzo!Brzo! Svi na camac, on odlazi uskoro, a posle vise necete imati cime da se prevezete!» - Narod se uputio ka obali i mene je moja drugarica povukla. «Ne!- kazem, - Starac je rekao, da «da ce sve biti dobro ako odem da se ogrejem. Hajde da nekoga zamolimo da nas primi, inace «dobro nece biti». Tako smo i uradile. Gospod nam je uredio povratak nazad dobro, srecno i bez sujete. Dovezli su nas na camcu, a zatim su nas drugi ljudi prevezli do Pskova automobilom, i nisu uzeli novac. Moja haljina i sva odeca se osusila na putu prema Moskvi, ali sam zahvaljujuci Starcevim molitvama ostala zdrava. + + + Ne pusi i ne pij Moj muz je bio strastven pusac jos od same mladosti. Kada je poverovao u Boga, krstio se, hteo je sve da odbaci ali se to nije desavalo. Pusio je cesto i veoma mnogo. Kada smo dosli na ostrvo ja sam porazgovaravsi malo sa Starcem otisla u stranu. Izdaleka sam posmatrala kako se moj suprug savetovao sa Starcem. A Starac ga je laskavo stipao za kraj nosa. Ja sam se cudila:»Zasto te je otac Nikolaj stipao za nos? – pitam ga, a on se ne seca. «Nije toga bilo – kaze. «A sta ti je Starac rekao na kraju?» - «Ne pusi i ne pij i sve ce biti dobro.» Na povratku, muz mi je saptao: «Slusaj, ja odavno vec nisam pusio, i vec sam i zaboravio na cigarete». Kroz neko vreme kaze:»Bojim se da se radujem, idem da proverim, probacu da pusim, da vidim da li to zelim?» Vraca se. «Kako je gadno, ne uzima mi se u usta», - bacivsi paklu s cigaretama. «Tebi je Starac sigurno skinuo s nosa tog zlog duha koji te je iskusavao da pusis», - pretpostavila sam. Jevandjeljska zapovest Dosla sam sa mamom na ostrvo, a muz je ostao kuci s decom. (Tada sam imala period, i nisam dozvoljavala da me muz dodirne, bila sam nezadovljna s njim). Idem prema Starcevoj kucici sva vazna, razumna. Razmisljam sta sve treba da ga pitam, da nesto ne zaboravim, - a sve je bilo nesto sujetno. Samo sto sam otvorila usta da postavim pitanje ocu Nikolaju, a on ce meni: «Jel' muza kinjite?» Bila me je sramota, cak sam se uplasila:»Kinjim Starce». – «A po Jevandjelju kako zena treba da se odnosi prema muzu?» - «Da ga voli i uvazava» - rekla sam. «Zena da se boji svoga muza!» - Da, Starac me je postideo, svu nadmenost je pobio. U centar. Kuca Ziveli smo na devetom spratu betonske zgrade – sestoro ljudi u dve sobe. Bilo je tesno. Veoma tesno. Otisli smo da pitamo oca Nikolaja da li mozemo da zamenimo stan za posebnu kucu? On je odgovorio: «Rano vam je jos, morate malo da se stesnite». – «A zatim hoce li nam Gospod dati kucu?» - «Dace i te kakvu!Ja cu vam doci u goste!» - odgovorio je Starac. Pre nekog vremena Gospod nam je dao kucu – veliku, dobru. «Jos kakvu!» - po recima Starca. Jednom, duboko u noc, zbog nasih grehova, desio se pozar. Izgorele su ulazne prostorije. Duvao je jak vetar, i vatra se prenosila velikom brzinom. Ugledavsi odblesak u dvoristu, u uzasu sam pocela da izbacujem sanjivu decu kroz prozor u vrtic pred kucom, bose na prvi sneg. Smatram da je bilo cudo kako su vatrogasci dosli kroz nekoliko minuta i gasili su pozar sve do ujutru. Kada smo se vratili, ugledali smo – da je u dvoristu izgorelo skoro sve, cak i ulazna vrata, na koja je muz uoci pozara prikucao pravoslavni Krst. Na tom mestu se vatra i zaustavila. Ceo stari deo kuce nije uospte goreo. Vatra je na cudan nacin zaobisla i gasnu kotlarnicu, od koje idu baterije za grejanje po svim prostorijama. A kontlarnica je bila moze se reci u centru pozara. Nisam sumnjala da je kuca ostala citava zahvaljujuci zastupnistvu Starca Nikolaja, jer je njegov Blagoslov ogradio kucu od vatre. + + + Odavno sam mastala da ima Starcevu fotografiju, i evo kako mi je jedan covek ne narocito blizak odjednom poklonio nekoliko velikih snimaka oca Nikolaja. Kada sam uzela u ruke fotografiju, od nje je poslo blagouhanje, koje je licilo na miris Svetog mira, a snimak kao da je bio ziv – Starac je kao sa prozora gledao odatle i osmehivao se. I odjednom sam jasno osetila da nas Starac zove sebi. Posli smo na put na cudan nacin – moja mama je odmah pozelela da ja s muzem i jednim nasim detetom odem na ostrvo. I otplatila sam put, iako smo tad bili bez novca. Posle smo shvatili da nas je Starac pozvao da se oprostimo, jer je to bilo nase poslednje putovanje do njega… Sad smo ostali bez naseg dragog zastupnika. Otisao je Gospodu. Draginas, voljeni Starac, molitvenik nas, mucenice Sveti, moli Boga za nas gresne! S.B. Ana + + + Vracajuci se od Starca kuci sa sinom (u septembru) dosli smo na zeleznicku stanicu u Moskvi, a karata nije bilo, samo SV. Otisli smo na drugu – ni tamo nije bilo. Seli smo u stranu i mislili kako da se vratimo. Kazem:»Pasa, hade da zamolimo Starca, da mu se pomolimo». Pomolili smo se i dolazimo do kase i pitamo da li ima karata. A kasir odgovara:»Ima cak i jedna za donji lezaj». + + + 1996. godine smo automobilom putovali na ostrvo kod Starca. Jos u putu smo osecali pomoc Svise. Tako na primer skrenemo s glavnog puta s ciljem da se odmorimo, kad na karti vidimo da nam taj put skracuje rastojanje za mnogo kilometara. Ali na povratku smo bili porazeni. Krenuli smo za Moskvu po Lenjngradskom putu (prvi put u gradu) i resili da dodjemo do kruznog puta, a njom do Rjazanskog puta pa da se snadjemo dalje. Vozimo se, ima puno automobila, ali nema kruznog puta. Na semaforu smo pitali, gde je kruzni put, i kazu nam da smo ga prosli. Vratili smo se- zbunili smo se i resili da idemo pravo gde izadjemo. Vozimo se i molimo se Starcu moleci za njegovu pomoc. Nista nismo komplikovali, vec smo sve pravo po sirokim i uskim ulicama izasli pravo na Rjazanski put. Celu Moskvu smo presli s jednog na drugi kraj i nijednom se nismo zbunili. + + + U februaru 1998. godine je umro moj deda u Sant-Peterburgu. Rekli su mi da su ga sahranili na starom groblju – Smolenskom. Zeleo sam da odem na njegov grob. Buduci na ostrvu, na Starcevoj sahrani, razdvojili smo se i meni su dali kartu preko Sant-Peterburga (nije bilo za Moskvu). Imao sam vremena do voza. Predlozeno je da odemo na grob Svete Ksenije, na Smolenskom groblju. S radoscu sam se slozio i molio se Starcu, da odem i na dedin grob. Na grobu sam otisao u ured, prva vrata posle hodnika, u kabinet, sede dvojica muskaraca za stolom, a jedan po strani na stolici. Pitam da li imaju knjige u koje zapisuju sahranjene, a oni kazu:»Nema», - a muskarac koji je sedeo sa strane, pita koga trazim. Rekao sam mu prezime, ime, godinu i mesec smrti. On mi daje sektor i objasnjava kako da prodjem.Eto kako sam zahvaljujuci Starcevim molitvama bio na dedinom grobu iako sam tamo bio prvi put. S.B. Aleksandar + + + Mnogo puta sam bio na tom ostrvu, ali odlazeci, zeleo sam da opet i opet budem tamo gde je Bozija ljubav i gde je Starac. Nezaboravni susreti, koji su promenili moj nepravilni nacin zivota i moje misljenje, susreti s Bozijom Ljubavlju, susreti sa Starcem (kako su oni dragi mom srcu), kako samo zahvalan Bogu, sto me je udostojio da dodjem kod Starca. Prvi put kada sam dosao kod Starca na ostrvo, prilazeci kuci, uvideli smo ga- on nas je cekao na kapiji svoje kuce. Tada jos nisam znao da Starac vidi svakog coveka svojim duhovnim ocima skroz, kao rengen, vidi svaku pomisao i nastrojenje duse, pa me je on odmah s ljubavlju razoblicio:»A zasto si ti dosao». Tada sam zaista dosao sami radi toga da provetrim svoj mozak od burnog svetskog zivota, da pomgnem drugu da nosi torbu, jer nije smeo da je nosi, na ciji predlog sam i posao na ostrvo. Odgovorio sam Starcu:»Da pomognem drugu». Starac se rastuzio sto moje nastrojenje nije bilo Bozije, vec plotsko, i zato je zeleo da se vratimo – mi smo poceli da nagovaramo Starca da nas blagoslovi da prenocimo i on je to i ucinio. Sledeceg dana Starac je izasao i ja sam mu prisao zamolivsi Blagoslov za put i da ne pusim. On se osmehnuo razoblicio me i rekao:»U pocetku ne pusi, ne pusi, a zatim zapali» - i jurodstvujuci, pokaze kako puse pusaci, ali me je blagoslovio i od tada ne pusim. Samo po njegovim molitvama jer pusaci znaju sta znaci ostaviti pusenje. To razoblicenje je bila istinito to jest 8 godina nisam pusio, a zatim sam ponovo poceo da pusim da mi cak dve paklice dnevno nije bilo dovoljno. Secam se jednog odlaska kod Starca, kada sam putujuci vozom napisao mnogo pitanja, na dva lista a nisam imao cime da ih spojim. I ceo put sam se brinuo sta ce biti ako Starceva kelejnica izgubi listove, a Starac onda ne moze da odgovori na moja vazna zivotna pitanja. (Tada Starca jos nisu pustali, a ako su i pustali, onda samo na kratko i zatim vodili nazad, bio sam svedok tome). Kada sam prilazio Starcevoj kapiji, spustio sam pogled i ugledao spajalicu, kojom sam spojio listove. Ko ju je tu staviuo? Pa naravno – Starac. Dobio sam odgovore na sva svoja pitanja ali na jedno sam morao licno da ga pitam za savet. Sedeli smo na klupi, pored kapije i cekali da Starac izadje, ali on nije izlazio. Izlazila je samo kelejnica, i grdila svim mogucim, a ja sam je uveravao da mi je Starac potreban. Kelejnica je ljutito vikala da on nece izaci i rekla mi da ne cekam, ali ja nisam odlazio. Odjednom izlazi Starac i mojoj radosti nije bilo kraja, da sam cak zaboravio sta sam hteo da pitam, posle pomazanja u keliji pitao sam sta sam hteo i kao na krilima napustio ostrvo. Moguce je do beskonacnosti opisivati sve susrete sa Starcem, ali zaustavljam se na pretposlednjem. Poslednji dan Starca Angela na toj zemlji, kada sam bio u njegovoj keliji i video ruzno ponasanje takozvane njegove kelejnice – Tatjane, koja nije dozvoljavala da se prozbori ni rec, kako meni tako i Starcu, prekidajuci me u svakoj reci i ne dozvoljavajuci da s njim razgovaram. Starac je rekao, prekidajuci Tatjanu:»On zeli da kaze», - tada ja nisam mogao da kazem sve sto sam mislio i za to krivim opet sebe. Hteo sam da pitam Starcako je ona – ta kelejnica, ko je postavio obezbedjenje i je li ona potrebna Starcu, zasto njega ne pustaju k ljudima i ljude ne pustaju k njemu, iako on samo samo to zeli. Poslednje vidjenje sa Starcem je bilo na dan njegovog sprovoda ka Gospodu. Kako nam je bilo tuzno saznanje da nas je Starac ostavio. Tuga je obuzela nas um. Sahrana je proticala veoma brzo. Narod je pristizao i pristizao. Mnogi su zeleli da isprate Starca poslednji put, ali su odluku donosili oni koji ga nisu voleli. Bilo je vedro, suncano vreme. Na groblje nisu pustali nikoga sem svestenika, i zato smo morali da prelazimo preko rampe, da bismo bili blize – na metar od Starca. Stojeci tamo i slusajuci zaupokojenu sluzbu, cujem glas:»Upokoj Gospode svestenomucenika Nikolaja», - glas koji nije bio ovozemaljski, glas koji je pronikao u moje srce i suze su kapljale iz ociju. Odmah posle nekog vremena sam shvatio sve sta se desilo na ostrvu, rastuzio se i krivio sebe, iako to nije moglo biti, kad bi svako od nas mislio o Starcevom podvigu, kad bi mislio o tome ko ga je okruzivao. – Zbog cega je postojalo obezbedjenje, zasto je njegova kelejnica izvrtala njegove reci, kada su se donosili odgovori vernicima? Zasto se pomazivanje vrsilo pored kapije, ne imajuci na to nikakva prava? Zasto su razdeljene ikone nepoznatog porekla? Zasto su Starca hranili tako brzo? Zasto njegov grob nije iskopan po pravoslavnoj tradiciji? Sve su to radili oni koji su ga znali, ali Bog ne dozvoljava vrsenje bezzakonja. Starac je ziv, i On cuje svakog ko mu se obraca s verom. S.B.Georgije Novine «Nova knjiga Rusije», br.5-7-2003
|
predlozili operaciju unutrasnje rane, i ona se veoma bojala. Uskoro sam dobio prekomandu u Moskvu i brzo otrcao do Starca sa tim pitanjem.