U istoriji Arhangelske Eparhije 1920. godina je bila tragicna. Upravo tada su zatvoreni gotovo svi manastiri koji su se nalazili na njenoj teritoriji. I uz ostale - cetiri od pet zenskih manastira koji su se nalazili na Arhangelskoj zemlji: Holmogorski Uspenja Bogorodice, Usceljski i Blagovestenjski. U taj tuzni spisak dospeo je i Surski Jovano-Bogoslovski manastir, koga je 1899. osnovao pravedni Jovan Kronstatski, koji je rodjen u selu Sure pored Pinege.

Protojerej Dimitrije Fedosihin, 1927. godine

Datum zatvaranja manastira je 8. decembar 1920. godine. Tog dana na sednici Surskog oblasnog komiteta Sovjeta, koji je, uzgred, odrzavan upravo u manastirskim konacima, doneta je odluka da se ukine Surska obitelj. Molba koju su monahinje podnele Arhangelskom Sovjetu narodne privrede bila je odbijena. Surski manastir je morao biti unisten upravo zato sto je bio manastir. To se jasno vidi iz odgovora koji su dobile monahinje (u vezi sa svojom molbom). Evo tog odgovora: "Sovjetskoj vlasti su potrebni radnici i trudbenici, sovjetska vlast nema nameru da dozvoli osnivanje isposnicke grupe ljudi koji sebe unistavaju". U to vreme dominacije ratobornog ateizma masovno zatvaranje manastira sprovodjeno je sirom Rusije. To se dobro vidi kroz stampu tog vremena. Najcesci razlog zatvaranja manastira bila je optuzba da su monasi "lezilebovici", tj. neradnici. Tako je u novinama "Izvestija Arhangelskog gubrevkoma i Arhgubkoma RKPB"1 za 1920. godinu objavljen tekst Dopisnika ROST-a2 o likvidaciji manastira u Stavropolju sa veoma karakteristicnim naslovom: "Dole neradnici". U tom tekstu se kaze da ce u zatvorenom manastiru biti otvorene jaslice i prihvatiliste za decu bez roditelja. Mora se priznati da takve zadruge i prihvatilista za nezbrinutu decu nisu bas dugo trajala. Tako, naprimer, jedna zena koja i danas zivi u Arhangelsku, Tatjana Afanasjevna Plaskina, u svojim secanjima kaze da su 1920. godine, kada je bio zatvoren Antonijevo-Sijski manastir Svete Trojice, na njegovoj teritoriji poceli da smestaju stanovnike okolnih sela. U bivsem manastiru su osnovali zadrugu. U toj zadruzi, 1924 godine, i rodila se Tatjana Afanasjevna. Prvobitno su zadrugari ziveli bezbedno i bezbrizno, hleba je bilo dovoljno, tako da su se deca, koja nisu znala pravu cenu hleba, gadjala komadicima hleba. Ali nije proslo nekoliko godina, a zadruga je bankrotirala. A jadnim seljacima, jadnim komunarima, bilo je zabranjeno da napustaju mesto boravka dok ne odrade sve one dugove koji su se nagomilali u poslovanju zadruge. Tako su bili kaznjeni ljudi koji su poverovali u lazne revolucionarne parole i obecanja "novoga sveta" u veoma neodredjenoj "svetloj buducnosti".

Sve to jasno ukazuje na to da zatvaranje manastira u stvari nije obavljano sa ciljem da se tu navodno smeste za drustvo mnogo korisnije ustanove sovjetske vlasti. Jednostavno se trazio bilo koji razlog da se po svaku cenu ukine jedna ili druga obitelj. A sta ce biti posle izvesnog vremena sa zadrugom ili sa sirotistem, to vise nikoga nije zanimalo.

Ipak mnogo cesci i strasniji razlog za zatvaranje manastira je bila optuzba protiv monaha da se bave "kontrarevolucionarnom aktivnoscu". O tome izrazito svedoce iste novine "Izvestija Arhangelskog gubrevkoma i Arhgubkoma RKPB" 1920. godine. Naprimer, u jednom od brojeva za avgust u rubrici "Po selima i zaseocima" navodi se sledeca zabeleska reportera ROST-a: "Prelistavajuci izvestaje u novinama o 'tihom i mirnom zitiju' nehotice dolazis do zakljucka: gde vidis religioznu opstinu, tamo ces obavezno naci kontrarevoluciju ili gadnu spekulaciju". Optuzba za kontrarevoluciju dovodila je do veoma ozbiljnih posledica. Strasna je poznata po zlu formulacija tih godina: "Ako se neprijatelj ne predaje treba ga unistiti". I unistavali su bez milosti. O tome jasno svedoci veliki broj imena u spisku novomucenika i ispovednika iz Rusije koji su stradali od ruku bezboznika. Ova prica je upravo o takvim ljudima. Oni su stradali jer su hteli da spasu podvorje Surskog manastira od zatvaranja. To podvorje se nalazilo u gradu Arhangelsku. Zgrada, dvospratnica od crvene pecene cigle, sacuvana je i danas. Nalazi se u centru Arhangelska na Trgu sindikata. Ukratko bih podsetila na neke datume i dogadjaje vezane za istorijat tog podvorja.

Gradjenje Surskog podvorja bilo je dozvoljeno Ukazom Arhangelske duhovne uprave od sedmog septembra 1903. godine. Prvobitno, Sursko podvorje bilo je drveno i nije imalo sopstveni hram. Svecano osvestenje nove zgrade Surskog podvorja (od opeke) bilo je 19. oktobra 1907. godine, a izvrsio ga je, prema blagoslovu episkopa Arhangelskog i Holmogorskog Joanikija, protojerej Arhangelske saborne crkve Mihajlo Sibircev. Godinu dana pre tog dogadjaja, u junu 1906. godine, kada je polagan kamen-temeljac za tu zgradu podvorja, svecanosti je prisustvovao i sveti pravedni Jovan Kronstadski. On nije mogao da stigne na osvestenje Surskog podvorja, jer je bio bolestan. Ali je "za svetinju hrama poslao kovcezic sa mostima dvadeset i devet svetaca i cesticom Krsta Gospodnjeg", kao blagoslov monahinjama i obitelji. Upravo na dan osvestenja nove zgrade Podvorja sve je to doneo u Arhangelsk rodjak oca Jovana, svestenik Jovan Ornatski. Nazalost, ta svetinja je izgubljena u prvim godinama posle revolucije. Arhangelsko-Sursko podvorje je 1913. godine posetila i prepodobna mucenica velika kneginja Jelisaveta Fjodorovna, koja je osnovala Marto-Marijinsku milosrdnu obitelj u Moskvi. Na taj nacin u istorijat Arhangelsko-Surskog podvorja je zauvek uslo i svetlo ime ove velike ruske podviznice. Sudbina Arhangelskog Surskog podvorja od prvih godina posle revolucije pa sve do nedavno bila je nedovoljno poznata. Ali ako se o datumu i okolnostima zatvaranja Surskog manastira moze podrobno saznati iz dokumenata koji se cuvaju u Arhangelskom oblasnom arhivu, to nije slucaj sa Surskim podvorjem. Mozemo samo da pretpostavljamo da je Sursko podvorje zatvoreno otprilike u isto vreme kada i manastir, oslanjajuci se na podatke da je na groblju pored Saborne crkve svetog Ilije sacuvano nekoliko grobova surskih monahinja. Najznacajniji je jedan od njih koji se nalazi desno od zvonare. Prema godinama kada su nastali grobovi do njega, moze se reci da je grob nastao krajem tridesetih ili pocetkom cetrdesetih godina. U istoj ogradi se nalaze tri groba. Tu su sahranjeni shimonahinja Ioana, monahinja Serafima (Antonova), kao i monahinja Rafaila (Celouhova). Matuska Rafaila je u Surskom manastiru bila blagajnica. To poslusanje u Surskom manastiru ona je obavljala za vreme dve igumanije: Porfirije (Grinjko) i Serafime (Jefimove). Kada je manastiru zapretilo zatvaranje i tamo bile formirane razlicite radionice gde su radile sestre, monahinja Rafaila je bila izabrana za predsednika manastirskog sovjeta. Takodje je radila i kao knjigovodja u Surskoj bolnici. Na molbi surskih monahinja upucene u Arhangelski gubernijski sovjet narodne privrede njen potpis stoji odmah ispod potpisa igumanije Serafime. Iako je ta monahinja, glavna pomocnica igumanije, umrla i sahranjena u Arhangelsku, to bi moglo da znaci da je Sursko podvorje u Arhangelsku nadzivelo Surski manastir godinu ili dve i postalo utociste za deo monahinja koje su prognane iz manastira.

Medjutim, mi sada posedujemo nove materijale koji mogu rasvetliti sudbinu Surskog podvorja u postrevolucione godine. Na osnovu tih dokumenata vreme zatvaranja znamo sa preciznoscu ne samo do godine ili dana, vec do sata, kada je to bilo obavljeno. I mozemo navesti prezimena onih koji su u tome ucestvovali. I da se setimo makar nekoliko imena ljudi koji su pokusavali da to sprece. Iako je Sursko podvorje bilo zatvoreno pre vise od osamdeset godina, ocevici tog tragicnog dogadjaja ipak su jos zivi.

Monahinje

fotografija: Jevgenija Krilova

Moram odmah da preciziram: ne radi se o zivim ljudima, vec o njihovim uspomenama, koje su sacuvane. Znamo za dve price o zatvaranju Surskog manastira. Treba naglasiti da su to price ljudi potpuno razlicitih uverenja, koja se ne mogu spojiti kao svetlost i tama. Na dan zatvaranja Surskog podvorja jedan od njih se nalazio na strani zastitnika podvorja. Drugi, pak, na strani progonitelja. Imao sam srecu da 1994. godine budem u gostima kod dve vec stare, duboko verujuce sestre V. K. i K. K. koje su zivele u Solombalu. Izmedju starinskih stvari sacuvanih u njihovoj kucici bila je i fotografija protojereja Dimitrija Fedosihina, koji je sluzio u Surskom podvorju. Na fotografiji je bila i posveta. Otac Dimitrije je poklonio ovu sliku majci T. tih sestara V. K. i K. K. koja u to vreme vise nije bila ziva. Ali majcine upecatljive price o zatvaranju Surskog podvorja kceri su dobro zapamtile i prepricale meni. Pojedina mesta cak od reci do reci. Prema zelji V. K.i K. K. ne navodim njihova puna imena, a takodje ni ime njihove majke. Mogu samo navesti da je njihova majka T. pripadala u nasem gradu poznatoj porodici veletrgovaca i brodovlasnika Makarovih. Ona je sahranjena na Solombalskom groblju pored crkve Svetitelja Martina Ispovednika u porti, gde su sahranjeni i ostali clanovi porodice Makarovih. Pocetkom 1920-ih godina majka T. je bila mlada devojka koja je tek zavrsila gimnaziju. Bila je duboko religiozna. Imala je sklonost ka monaskom zivotu. Kako je kasnije pricala kcerkama, htela je da se povuce u Sursko podvorje kao iskusenica. Majka T. je tamo odlazila svakodnevno. Da stigne na liturgiju, devojka je ustajala u sest ujutru i pesacila iz Solombale do Surskog podvorja. Treba reci da je taj put trajao vise od jednog sata. Ali zar je mogla takva sitnica da ometa devojku sa tako vatrenim srcem i plamenom verom? Nikako.

Svestenik Surskog podvorja, prota Dimitrije Fedosihin, bio je duhovnik majke T. Zato joj je i poklonio svoju fotografiju - "na molitveno secanje". Pred samo zatvaranje podvorja blagoslovio ju je da postane iskusenica. Ali, nije stigla to da ucini...

Monahinje Surskog podvorja su takodje poznavale i volele majku T. Posebnu ljubav prema njoj iskazivala je stara monahinja Savatija (u svetu Jevdokija Vasiljeva). Matuska Savatija je vodila poreklo iz seljacke porodice Novgorodske gubernije. U Surski je manastir dosla vec kao zena u godinama koja je izgubila supruga i voljenu kcerku. Dugi niz godina matuska Savatija je imala u surskom manastiru poslusanje da pece prosfore. Prema secanjima majke T. Savatija je bila "stroga starica, ali se prema meni odnosila s neznoscu. Verovatno sam je podsecala na kcerku koju je prerano izgubila. Cak me je i blagoslovila ikonom Cudo Arhistratiga Mihajla u Honima".

Druga prica o zatvaranju Surskog podvorja jeste prica nekog L. Jefremenka. To je u stvari veliki clanak koji je bio objavljivan u pet julskih brojeva "Izvestija Arhangelskog gubrevkoma" za 1920. godinu. Naslov clanka "Joanitke su isto sto i kontrarevolucija"3 govori sam za sebe. Autor je bio "borbeni ateista".4 Tacnije bi ga bilo nazvati "renegat Pravoslavlja". Jer, sudeci po tome koliko je on precizno citirao Sveto Pismo i koliko je dobro bio obavesten o zivotu pravednog Jovana Kronstadskog, taj L. Jefremenko je nekad u skoli izucavao veronauku. Znaci, do izvesnog vremena je verovao ili se pravio da veruje u Boga, dok nije shvatio da mu se vise isplati da izneveri Pravoslavlje.

Mozda je L. Jefremenko u prvim godinama posle revolucije boravio na brodu "Sveti Nikola" koji je pripadao Surskom manastiru. Zato on u svom clanku (ne navodeci ime broda) pominje da su na tom brodu radile monahinje. Dosta je dobro znao i istoriju Surskog podvorja, te navodi u svom clanku citav niz interesantnih cinjenica, na primer: da je na "projektu te zgrade, koji je arhitekta Jermolin predstavio 14. jula 1905. godine, Jovan Kronstadski svojerucno napisao: taj plan odgovara mojoj zelji. Kronstadtski protojerej Jovan Sergejev". Ili o tome da je plan kamene zgrade podvorja bio odobren od strane gubernatora Arhangelska Sosnorskog, koga su docnije boljsevici streljali. Mozda se Jefremenko i susretao sa surskim monahinjama. Zato se u clanku potpuno neocekivano pojavljuje njegovo secanje na to kako su "monahinje pruzale hodocasnicima brigu, dobrotu i milosrdje uz zaprepascujucu krotost i smirenje". Ali to su jedine dobre reci o njima u celom clanku. Sve ostalo je u tom clanku psovka, kleveta, ostra ironija, tako reci, na granici bogohulnosti. Kod pravoslavnih ljudi ovaj clanak ne moze da izazove nista drugo osim opravdanog negodovanja i gadjenja. To je ipak dokument od izuzetne istorijske vaznosti, jer je autor clanka bio medju onima koji su zatvarali Arhangelsko Sursko podvorje. I napisao je svoj clanak, sto se kaze, po svezim tragovima, sa detaljama, pominjajuci imena i prezimena ucesnika dogadjaja. Clanak je pun vrlo zanimljivih detalja, zahvaljajuci kojima dogadjaj postaje kao ziv i priblizava se nama. Ne samo to, on je u stvari, prema Bozjem promislu, nehotice, ispricao o hrabrosti ljudi koji su pokusavali da spasu Sursko podvorje od zatvaranja. Zato ce se nasa prica o zatvaranju Surskog podvorja vecim delom bazirati ipak na podacima iz njegovog clanka. Doduse, iz gore navedenih razloga, cinjenice koje navodi L. Jefremenko necemo da citiramo prema njegovom tekstu, nego cemo da prepricamo.

ONI KOJI SU USTALI PROTIV BEZBOZNISTVA

Oblaci iznad Surskog podvorja poceli su da se gomilaju ubrzo posle 21. februara 1920. godine, kada je Arhangelsk bio zauzet od strane Crvene armije, pa je umesto belogardejske vlade u gradu formirana sovjetska vlast. Uskoro su stanovnici Arhangelska osetili na sebi gvozdenu ruku nove vlasti. Naredbe o nacionalizaciji, municipalizaciji i konfiskaciji hotela, prihvatilista za sirote ljude, velikih radnih i stambenih zgrada su u tren pretvorile u sirotinju mnoge od nekada imucnih gradjana. Jasno je da je slicna sudbina cekala i Sursko podvorje. Prema recima Jefremenka, "zgrada Surskog podvorja bila je najbolja u celom Arhangelsku u arhitektonskom i umetnickom smislu, a takodje i po lokaciji, dimenzijama i vrednosti gradjevinskog materijala".

Zato su vlasti svaki cas slale komisije u podvorje, "da se pronadju mogucnosti oduzimanja stambenog prostora". Zatvaranje manastira i razmestanje na njihovoj teritoriji sve vise raznih ustanova sovjetske vlasti, koje su izbacivale manastirsku bratiju, nije bilo nista novo za Arhangelsku guberniju. Upravo tako je zatvoren zenski Sveto-Trojicki manastir u Senkursku. Od njega su 1919. godine oteli imanja. Zatim su 1920. godine zatrazili od monahinja da oslobode citav niz prostorija za zdravstvene i socijalne ustanove. Razume se, tu nije bio kraj zahtevima, pa se u prostorima Senkurskog manastira naslo sve vise i vise sovjetskih ustanova. Konacno su se leta 1923. godine u njegovim zidinama s punim stanarskim pravom razmestili svi organi lokalne vlasti (osim vojnog, privrednog i finansijskog odeljenja). A monahinje su zivele u zgradi Trojicke crkve, jedine manastirske crkve gde su se jos obavljala bogosluzenja. Konacno je, 17. juna 1923. godine, naredbom gubernijskog izvrsnog komiteta Senkurski manastir bio potpuno zatvoren.

Nema sumnje da je slicna sudbina pretila i Surskom podvorju. Ipak su sve komisije po pitanju "oduzimanja stambenog prostora" i ostali ljubitelji otimanja tudjeg imanja morali u toku nekoliko meseci da odlaze sa podvorja neobavljena posla. I to zahvaljujuci dvoje ljudi - starijoj sestri (glavnoj) podvorja, navedenoj inokinji Ljubavi (Kovirjulinoj); a jos vise protojereju Dimitriju Fedosihinu, duhovniku Surskog podvorja, koji je bio duhovni sin svetog pravednog Jovana Kronstadskog. Inokinja Ljubav je vodila poreklo iz sela Luhovic Zarajskog rejona Rjazanske gubernije. Kao devojka od sestnaest godina ona je 1899. stupila u Surski manastir, i to po blagoslovu pravednog Jovana Kronstadskog. Znaci da je poznavala bacusku Jovana i bila je njegova duhovna kci. Prema podacima njene liste napredovanja u poslu5, ona je pre dolaska u Suru zivela u Leusinskom manastiru. Tamo su se pod duhovnim rukovodstvom pravednog Jovana Kronstadskog i njegove podviznice igumanije Taisije (Solopove) pripremale monahinje za Surski manastir.

U Surskom manastiru inokinja Ljubav je imala poslusanje u radionici sveca i cuvala je riznicu. U njenoj listi napredovanja u poslu postoji takva karakteristika: "izuzetno dobra i sposobna". Inokinja Ljubav je 12. juna 1914. godine postala nadzornica Surskog podvorja. Njena duznost je bila da pomaze rukovodiocu podvorja, monahinji Serafimi (Jefimova). Tri godine kasnije, 1917, monahinja Serafima je postavljena za igumaniju Surskog manastira. A za upravnicu Surskog podvorja bila je odredjena inokinja Ljubav.

Protojerej Dimitrije Fedosihin dosao je na sever iz Tverske gubernije 1904. godine. Njegovu biografiju slabo poznajemo. Medju dokumentima iz istorije Surskog manastira koji se cuvaju u Arhangelskom oblasnom arhivu nema njegove liste napredovanja u poslu. Zato vecinu podataka o njemu znamo iz prica starih parohijana arhangelskih hramova V. F. Osipova, S. G. Anenkova, monahinje Elevterije (Nesterjeve). Prema njihovim pricama, otac Dimitrije je imao veliku porodicu, a svi clanovi te porodice sluzili su Bogu: neko kao svesteno lice, neko kao monah. Takodje je poznato da je on tajno primio monaski postrig. Taj postrig je otac Dimitrije primio po zavetu posto se iscelio od progresivnog gubitka vida, a prema blagoslovu pravednog Jovana Kronstadskog. Zajedno sa njim monahinja je postala i njegova zena matuska Varvara. Malo je ostalo starih stanovnika Arhangelska koji pamte bacusku Dimitrija, ali svi oni njega pominju sa velikim postovanjem. Neki kazu da je on posedovao dar vidovitosti. Clanica hora Arhangelskog hrama svih svetih Valentina Fjodorovna Osipova je pricala, pozivajuci se na reci iskusenice Ane Odincove: "Bacuska, otac Dimitrije, bio je vidovit. Desavalo se da on ide sa nekim i odjednom odgurne svog saputnika u stranu, znaci tog coveka ocekuje neko veliko iskusenje".

U grozna postrevoluciona vremena otac Dimitrije je bio medju onima koji se suprotstavljao talasu "ratobornog ateizma". Bez straha je govorio svojim parohijanima o velikoj potrebi da se bezboznicima treba suprotstavljati. Razume se da je mislio na duhovnu borbu, na ocuvanje vernosti Pravoslavlju, kao i na to da se moze opstati samo ako smo zajedno. Nije blagosiljao svoju duhovnu decu da javno nastupaju protiv sovjetske vlasti. Prema recima L. Efremenka, kada je deo parohijana Surskog podvorja doneo odluku da organizuje litiju protiv "ratobornog ateizma", otac Dimitrije ih je nagovorio da odustanu od tog opasnog koraka. Istovremeno se pobrinuo da se oko Surskog podvorja stvori velika i snazna opstina vernika, sto je pomoglo da se za izvesno vreme odlozi zatvaranje tog podvorja.

Crkvena opstina koju je on osnovao uz pomoc igumanije Ljubavi brojala je 4000 ljudi. Spisak ovih ljudi (s imenima i adresama) koji su smatrali crkvu Surskog manastira za svoju parohijsku crkvu bio je upucen organima vlasti. Na celu crkvene opstine je bio izvrsni komitet od 100 ljudi, koji su vodili prota Dimitrije i matuska Ljubav. U komitetu je takodje bilo dvadesetak sluzbenika razlicitih sovjetskih ustanova. O clanovima opstine Surskog podvorja se malo zna. Ali, prema secanjima majke T. i veoma tendencioznim podacima koje navodi L. Jefremenko, ipak mozemo da stvorimo odredjenu sliku o tome. U crkvenu opstinu su bili ukljuceni predstavnici intelegencije, radnici , sluzbenici., kao i devojke, poput majke T., sklone monaskom zivotu i oni koji su zivele skoro seljacki, "u gazdinskoj kuci", imajuci u gradu pored svojih drvenih kucica povrtnjak i zivinu u dvorisnoj supi. Bili su u opstini i oni stanovnici Arhangelska koji su bili proganjani, opljackani i ponizeni od strane nove vlasti. Medju njima su bili i rodjaci "streljanih, osudjenih, zatvorenih i pod istragom". Bili su tu i bivsi poslovni ljudi, kao i clanovi njihovih porodica. Naprimer, starac od 75 godina, nekadasnji vlasnik pet kuca, koji se pretvorio u sirotinju bez krova nad glavom. Poneki od parohijana Surskog podvorja tesko da su mogli tacno objasniti sta je ono za njih predstavljalo. "Sluzbe su tamo bile posebne. Kao da su zracile", secala se kasnije majka T. Zahvaljujuci velikoj i veoma slozenoj crkvenoj opstini, Sursko podvorje je u toku nekoliko meseci bilo relativno van opasnosti. Ali to nije moglo da potraje. Na vanrednoj sednici izvrsnog komiteta pocetkom juna 1920. godine bila je razmatrana molba clanova crkvene opstine Surskog podvorja od 3. juna 1920. koju su oni uputili u Odeljenje komunalne privrede Izvrsnog komiteta. Kao odgovor na molbu monahinja da ih ne izbacuju iz zgrade podvorja, Izvrsni komitet je odlucio: "Proletarijat koji je sada na vlasti ne moze dozvoliti da njegova ustanova, gubernijski sovjet sindikata, zauzima zgradu koja ne odgovara njihovim potrebama i visokom rangu". U vezi s tim je bilo odluceno: "Oduzeti zgradu Surskog podvorja kolektivu verujucih". Ustvari, da se zgrada otme.

BEZOCNO IZRUGIVANJE

U zgradu Surskog podvorja su 4. jula 1920. godine prispeli nezvani gosti. Na celu su se nalazili "predstavnik Komisije Kedrova, drug H. i predgubkomtrud5 Uspenski". Pratili su ih predstavnici radnicko-seljacke inspekcije, gubkomtruda i gubkomceka.6 Medju tim nezvanim gostima je bio i L. Jefremenko. O cilju dolaska komisije on govori otvoreno: "Sursko podvorje mora da bude zatvoreno". A izgovor za to je optuzba clanova te crkvene opstine od 4000 ljudi za "kontrarevolucionu delatnost". Na taj nacin je sudbina podvorja i njegove opstine bila unapred resena. Upavsi u zgradu podvorja, komisija je odmah pocela da se ponasa neprijateljski prema monahinjama. Bila je urucena naredba VCK7 za pretres i hapsenje "podozrivih lica". Na taj nacin monahinje su unapred bile zigosane kao kontrarevolucionarke. Komisija je zatrazila da se da na uvid cela dokumentacija podvorja i licna dokumenta onih koje tu borave. Monahinje i iskusenice su se skupile u velikoj sali na prvom spratu. Tu je bila ispitana matuska Ljubav, koja je bila upraviteljka podvorja. Naterali su je da saopsti koliko ljudi boravi u Surskom podvorju. Ispostavilo se da ih ima 47, ne racunajuci svestenika i djakona. Komisija je zatrazila na uvid nihova licna dokumenta.

Razume se da je pregled dokumenata vrsen sa posebnom revnoscu. Pregledavsi dokumenta, clanovi komisije su ustanovili da od 47 monahinja "samo dve su imale prijavu boravka u Surskom podvorju, licna dokumenta ostalih monahinja nemaju nikakve veze sa manastirom i overena su u carskoj policiji, pa nisu cak ni registrovana u miliciji".

Ustvari, nije to bilo nista neobicno. Jer "imati pravo na boravak" u Surskom manastiru mogle su monahinje ili iskusenice koje su dobile to pravo prema ukazu Duhovne uprave. U Surskom podvorju su u to vreme bile samo dve monahinje (pomenuta starica Savatija i mati Zosima, starica od 78 godina). Od sestara, sredjeni boravak u manastiru mogla je jos da ima glavna sestra, gore navedena matuska Ljubav. Ostale monahinje koje su dosle u manastir bez ukaza Duhovne uprave nisu morale da imaju prijavu boravka u manastiru. Ali, zar su mogli bogoborci da to uzmu u obzir? Naravno, ne. Ispitivanje matuske Ljubavi se nastavljalo. "Da li imate registraciju u odeljenju za rad, sto je predvidjeno zakonom o registraciji svih lica bez odredjene profesije?", pitao je Uspenski. Naravno, monahinje o takvoj registraciji nisu ni cule. Clanovi komisije su se ponasali poput vuka u basni: zeleo je po svaku cenu da pojede jagnje, pa ga je optuzio zato sto je ogladneo, veli: "Kriv si zato sto sam gladan". Sestrama je bilo receno: "Nepoznavanje zakona nije opravdanje. Vi snosite odgovornost, kao prvo, za odbijanje registracije i, kao drugo, za nepoznavanje naredbi sovjetske vlasti". L. Jefremenko je zabelezio da se matuska Ljubav prestravila kada je to cula. S razlogom! Jer, odjednom su potpuno nevini ljudi pretvoreni u krivce. Primetivsi kako se matuska Ljubav preplasila kada je cula neocekivanu optuzbu, clanovi komisije su poceli unakrsno da je ispituju.

- Od cega vi opstajete?

- Crkvena opstina postoji od rada sopstvenih ruku. Osim sto radimo za sovjetske ustanove, imamo i privatne poslove, nama placaju brasnom, solju, secerom i drugim namirnicama. Donose nam da sijemo cebad, da pravimo cipku, strikamo carape, pravimo tepihe, ko donosi, taj i plati.

- Koliko su donosili?

- Pa mi stalno gladujemo. Za sivenje i za rad u sirotistima jos uvek nismo placeni.

Na taj odgovor clanovi komisije su poceli da se izruguju monahinjama. Neko je cak pozeleo da bude duhovit: - A da vi nemate neke rezerve koje su ostale od vasih dobrotvora Engleza?

Naravno, radilo se o Englezima koji su bili ucesnici strane intervencije na strani belogardejaca. A optuzba za saradnju sa njima mogla je u to vreme kostati coveka ne samo zatvora, vec i glave. Mozemo se samo diviti hladnokrvnosti matuske Ljubavi. Savladavsi strah, ona je odgovorila:

- Ma kakve rezerve! Boze sacuvaj! Mi umiremo od gladi.

- A kakve imate veze sa "drustvom verujucih" koje vas okruzuje i stiti? - bilo je sledece pitanje.

- Vernici vole nasu crkvu, sakupljaju se u njoj i mole se - rekla je matuska Ljubav; isto su potvrdile i ostale sestre

- Recite, uzgred, a zasto vas izvrsni komitet ima 100 ljudi. Ni manje, ni vise? Zar toliko posla ima u vasem izvrsnom komitetu? Zar je potrebno 100 ljudi? Kada bi ih bilo svega pet ili deset, bilo bi ih lako uhapsiti. Ovo je citava ceta. Ne daj, Boze, ako je jos i naoruzana... - nastavljali su svoja izrugivanje clanovi komisije.

Saslusavanje je trajalo do dva sata popodne. Za to vreme vest o predstojecem likvidiranju Surskog podvorja se rasirila po gradu. Evo kako se toga seca majka T.: "Taj dan necu nikada zaboraviti. Baka i ja smo prale ves. Odjednom je kod nas upala komsinica:

- Brzo! Oduzimaju Sursko!

Potrcasmo tamo. Kad tamo, crkva puna naroda. Ne daju da se monahinje isteraju".

Kada su i drugi stanovnici Arhangelska culi da se oduzuma Sursko podvorje, oni su isto pohitali tamo. Do dva sata popodne podvorje je bilo prepuno ljudi. Prema podacima koje navodi L. Jefremenko (a u to da su oni tacne citaoci ce se uveriti sami kasnije), u Surskom podvorju se tada nalazilo oko tri hiljade ljudi. Najvise ljudi, uglavnom clanova opstine, bilo je u hramu podvorja na drugom spratu. Oni su uputili predstavnicima vlasti delegaciju koja je prenela molbu da dodju gore k njima.

Prema svedocenju L. Jefremenka, to sto su videli clanovi komisije u hramu prenerazilo ih je i preplasilo: "Culi su se jauci, glasovi, buka". Nekako se probivsi kroz gomilu, "drug H. popeo se na amvon". Uveren u svoju potpunu bezbednost, on se ponasao drsko i oholo. Zato je "u kratkom i zapovednickom govoru objasnio odluku vlasti o konfiskaciji zgrade Surskog podvorja, o prinudnom zaposljenju zena koje su tamo ziveli i o pretvaranju zgrade podvorja u Dvorac rada". Ali parohijani Surskog podvorja nisu bili spremni da ga daju na izrugivanje bezboznicima. Iz gomile se culo:

- Sta nameravate da ucinite sa Surskom crkvenom opstinom?

Odjednom je neko rekao: "Otac moli za rec".

I na amvon je izasao otac Dimitrije Fedosihin.

Kako je on slutio da su dani Surskog podvorja odbrojani, niko ne zna. Da li je on, kao prozorljiv, to predvideo ili ga je neko upozorio, ne znam. Ali L. Jefremenko saopstava veoma zanimljivu cinenicu: o vrlo skorom zatvaranju podvorja o. Dimitrije je znao i zato se danonocno nalazio u hramu. Svaki dan je vrsio bogosluzenje. Ni u pauzama nije napustao oltar. Mozda je pokusavao umoliti Boga da, ako je Njegova volja, casa ova mimoidje Sursko podvorje. I spremao se uz molitveni podvig za moguce buduce mucenistvo. I evo, dodje njegov cas. Gomila parohijana je u tisini cekala sta ce da im kaze njihov duhovni otac. Imao je sada da izabere: ko je on, "pastir ili najemnik". A otac Dimitrije je uvek bio i ostao pravi pastir, spreman da dusu svoju da "za ljude svoje".

Zadivljujuce je to da su sve reci o. Dimitrija koje je on izgovorio u taj strasni cas sacuvane u clanku "borbenog ateiste": "Pravoslavni hriscani, s vama sam ziveo, s vama cu i umreti". I ove reci su razgalile ljude. Culi su se povici: "Necemo izaci iz ove zgrade, postradacemo svi za nasu veru. Umrecemo, umrecemo, oce, svi cemo zajedno umreti ovde". I u opstem poviku tih ljudi spremnih da odu i u smrt, da odbrane Sursko podvorje, izgubile su se pretnje "druga H." Predstavnici vlasti su se ozbiljno uplasili i hitno pozvali u pomoc odred VOHR-a.8

Kada su naoruzani ljudi stigli u podvorje, nastala je prava bitka. Kako se seca majka T., "culi su se krici, plac, kao da se svet rusio. Ljude su iz hrama izvlacili za ruke i za noge. U nekoliko kamiona su natrpali uhapsene". Kroz pola sata posto su stigli 'vohrovci' (oko cetiri popodne), sve je bilo zavrseno. Nad uhapsenim zastitnicima Surskog podvorja (a medju njima su bile majka T. i njena baka) odmah je sprovedena istraga.

O tome kako je istraga obavljana detaljno saopstava L. Jefremenko. Istraga je pocela i zavrsena istog dana, 4. jula. Da bi se ubrzao rad istrazne komisije, svima uhapsenima je predlozeno da odgovore na sledeca pitanja: 1. vasa licna dokumenta; 2. gde radite? 3. odnos prema vojnoj obavezi; 4. zasto ste ovog dana i u ovo vreme izasli s posla? 5. zasto inace ne radite? 6. od kojih sredstava zivite? 7. zbog cega ste se okupili u Surskom podvorju? Na osnovu odgovora svi uhapseni su bili rasporedjeni prema sledecim unapred formulisanim kategorijama: a) ne poseduje dokumenta; b) lica bez odredjenog zaposlenja; v) radni dezerteri; g) vojni dezerteri; d) burzuji i spekulanti. Iz navedenog je jasno sa koliko je predubedjenja vodjena istraga: svi uhapseni su postali "kontrarevolucionari". Osim toga, na veliku radost istrazne komisije, medju uhapsenima su otkrili ljude koji su nedavno oslobodjeni iz zatvora, zene streljanih ili osudjenih belogardejaca, a takodje i lica koja su trazena "kao predstavnici krupne burzoazije". Zaboravivsi na sopstvenu bezbednost, oni su takodje dosli da odbrane Sursko podvorje od bezboznika. Na taj nacin su mogli crkvenu opstinu Surskog podvorja bez posebnih teskoca optuziti za "kontrarevolucionu aktivnost", uz sve posledice koje iz toga proisticu.

NEPRAVICNE SUDIJE

Otac Dimitrije Fedosihin kada je primio veliku shimu; njegova poslednja fotografija

L. Jefremenko je u svom clanku naveo neke detalje koje pokazuju kako je istraga vodjena i opisao neke od optuzenih. Evo, stolu za kojim sedi komisija prilazi, uplaseno se osvrcuci, smiren starcic u staromodnom dugackom kaputu. Nisko se klanja i predstavlja.

- Valjnev, na usluzi.

- Gde radite? Cime se bavite?

- Star sam ti ja, brajko, da negde radim. Odmaram se, Bogu se molim.

- Imate verovatno kucicu?

Starac tuzno uzdise: - Kucicu? Imao sam ih pet, pa su oduzete. Sve su oduzeli. Sada, eto, Gospod Bog hrani me gresnog za moje molitve. Evo, i danas sam dosao da se pomolim, ali su nas opkolili i ne pustaju kuci. Sve je to volja Bozja.

I ovog siromaha, skoro jedva zivog, starca od 75 godina, istrazna komisija proglasava za kontrarevolucionara i salje na prinudni rad.

Evo sluzbenice jedne od sovjetskih ustanova. Za razliku od starca Valjneva, ona se ponasa veoma hrabro:

- Ako zatvorite crkvu, citav pravoslavni narod ce ustati u zastitu ponizene vere. Treba da se bojite toga. Protu makar postedite - hrabro baca ona bezboznicima u lice ove reci.

Odgovaraju joj bezobraznom porugom i takodje salju u logor. Od uhapsenih zastitnika Surskog podvorja na prinudni rad je upuceno trista ljudi. Protu Dimitrija Fedosihina su prebacili u zatvor. Sudbina glavne sestre Surskog podvorja majke Ljubavi nije nam poznata. Verovatno je i ona bila upucena u logor na prinudni rad. Deo uhapsenih, cija se krivica komisiji ucinila manjom, proveo je nekoliko dana u zatvoru. Upravo tako se desilo i sa majkom T. i njenom bakom. U zatvoru su morale da peru ves za crvenoarmejce. Prvo su oslobodili staricu, a zatim su pustili i majku T.

Imovina Surskog podvorja je bila konfiskovana. Jefremenko navodi spisak oduzetog: masina za pravljenje carapa, masina za pranje vesa, sest sivacih masina. Namirnice: sanduk bombona, 2 puda i 5 funti9 caja, 40 pudova brasna, oko 50 pudova krompira, 4 puda soli, vrecu griza, 7 sanduka paradajza, dve vrece susene ribe, 2 bureta slanog bakalara, bure meda, kontejner ulja, i oko 20 litara crnog vina. Konfiskovali su i novac Podvorja - 65.105 rubalja. S obzirom da je 1920. godine Sursko podvorje ostalo bez ikakvih sredstava, ove zalihe nisu bile velike.

Crkveni predmeti i ikone su takodje konfiskovani, osim malog broja ikona i knjiga koje su parohijanke stigle unapred da sklone na bezbedno mesto. Izgleda da je na taj nacin dospela u grobljansku crkvu u Solombalu knjiga "Cin molebstvija". Na naslovnoj strani te knjige pise da ona pripada Surskom podvorju. Ostaje nejasno na koji nacin je spasena hramovna ikona Bozje Majke "Brzoposlusnica", u ciju cast je i bila osvecena crkva podvorja. Iz referata koji je arhangelski arhiepiskop Leontije podneo Moskovskoj patrijarsiji saznajemo da su na litiji organizovanoj u Arhangelsku 1946. godine, medju ostalim ikonama, nosili i tu ikonu (prema podacima D. Ivanova). Ali, dalja njena sudbina nije poznata.

U kelijama monahinja u podvorju izvrsen je pretres. Zatim su sa monahinjama i iskusenicama postupili kao sa robinjama. Prinudno su ih uputili "u biro za radnu snagu, podvrgli medicinskom pregledu i rasporedili po sovjetskim ustanovama". Neke od njih su uputili "kao tehnicku snagu" u sirotista i decje domove. One koje su umele da siju upucene su u fabriku odece, koje su slikale ikone prebacene su u radionice Uprave sovjetske narodne privrede. A one sestre koje zbog starosti ili bolesti nisu mogle da rade za sovjetsku vlast pustili su da idu na sve cetiri strane. Njihova dalja sudbina nije zanimala nikoga.

U zgradu Surskog podvorja koju su oteli od monahinja smestili su Dvorac rada. U razrusenoj crkvi su napravili salu za predavanja, u prvom redu ateisticka. Na krovu, umesto porusenih kupola sa krstovima, istakli su crvenu zastavu. Tako je bila izgubljena jos jedna svetinja arhangelske zemlje. Nasa prica o tuznoj sudbini arhangelskog Surskog podvorja je zavrsena. Ali, vredi reci jos o daljoj sudbini nekih ucesnika ovog tuznog dogadjaja. Zato cu ispricati ono malo sto je poznato o tome, koristeci secanja raznih lica.

OTAC DIMITRIJE

Na slici je inokinja Natalija (Ivanova); na poledjini je njenom rukom zapisano: "Ne trazi od ljudi saucesce, ljudi vole samo sebe. Tvoje nesrece su njima smesne, nece te nikad shvatiti"

Devojka T. udala se i prozivela dug zivot. Verovatno zbog neostvarenog sna da bude iskusenica, nazvala je dve svoje kceri imenima velikomucenica Varvare i Katarine. Ceo zivot je cuvala secanje na Sursko podvorje i taj strasni dan kada je ono na njene oci bilo unisteno. Dugi niz godina ona je cuvala nekoliko dragih i znacajnih svetinja i predmeta koji su joj ostali od Surskog podvorja. To su bile fotografije oca Dimitrija i ikona u obicnom drvenom ramu "Cudo arhistratiga Mihaila u Honima", blagoslov matuske Savatije. Pred tom ikonom ona se svakodnevno molila, takodje i za pokoj njene duse. Sacuvala je jos nekoliko analava koje su pripadale monahinjama Surskog podvorja. Nazalost, posle njene smrti kcerke su ove analave spalile, kao stare i nepotrebne.

Otac Dimitrije Fedosihin, koji je izdrzao svoj rok u logoru na prinudnom radu, vratio se u Arhangelsk. Ovde je on pokusavao da obnovi crkvenu opstinu Surskog podvorja. Sada vec ilegalno. Zato je 20. oktobra 1920. godine ponovo bio uhapsen, zajedno sa sestnaest ljudi - uglavnom su to bile domacice - "zbog sirenja religioznog sujeverja medju stanovnicima grada". Bio je takodje optuzen za "stvaranje ilegalnog zenskog manastira". Zato je bio osudjen na tri godine logora. Kada je bio oslobodjen, vratio se u Arhangelsk i nastavio da duhovno zbrinjava zensku monasku opstinu. Zna se da je krajem dvadesetih i pocetkom tridesetih godina o. Dimitrije Fedosihin ziveo u Arhangelsku. Tada je 8. juna 1927. godine potpisao svoju sliku koju je poklonio bivsoj iskusenici Surskog manastira Mariamni Kalimovoj. Sudeci prema toj posveti, on je tada sluzio u Vaskresenskoj crkvi, koja je docnije zatvorena i srusena. Prema podacima koje navodi pravnik T. Saburova, otac Dimitrije je 1940. ponovo bio uhapsen, zajedno sa jos trideset sest gradjana Arhangelska. Njih su proglasili za ucesnike "kontrarevolucione crkvene monarhisticke organizacije koja je stvarala tajne katakombne crkve i cinila ilegalno monasenje verujucih u tajno monastvo". Tu "organizaciju" su sacinjavali ljudi koji su posebno postovali secanje na pravednog Jovana Kronstadskog. Znaci, u to je vreme postojala tajna zenska monaska opstina u Arhangelsku. U to se vreme u istoj zatvorskoj celiji sa ocem Dimitrijem nasao bivsi iskusenik Soloveckog podvorja Sergej Gavrilovic. Prema njegovim recima, o. Dimitrije je u zatvoru drzao strogi post, tako da u toku cetrdeset dana nista nije jeo. Svoje zatvorsko sledovanje i ono sto su mu slali davao je ostalim zatvorenicima. O tome sam takodje cula od bivse clanice crkvenog hora V. F. Osipove.

O daljoj sudbini oca Dimitrija nista nije poznato. Prema recima V. i K., nije bio streljan, vec je prognan u Kustanaj, gde se zamonasio i primio veliku shimu. O tome ko i kada preneo T. (i nekim drugim njegovim duhovnim cedima) njegovu sliku u odeci shimonaha, nema vise ko da nam kaze. Kao i o tome ko je ta njemu odana duhovna kci koja je dobrovoljno otisla za njim u progonstvo. Sudbina te zene je tragicna. Na putu su je uhapsili. Kada je odlezala rok, ona se vratila u Arhangelsk, tamo je gladovala, stanovala po tudjim kutkovima, nemajuci krova nad glavom. Tek kada je ta beskucnica i skitnica preminula, ispostavilo se da je bila monahinja. Osim njenog monaskog imena Nina, o njoj vise nista ne znamo. Na sever se o. Dimitrije nikad vise nije vratio. Ali je secanje na njega u arhangelskom kraju zivo i danas. Mozda ce nekada medju imenima svetaca Arhangelske eparhije pojaviti i ime ispovednika o. Dimitrija Fedosihina.

O tome kakva je bila dalja sudbina "borbenog ateiste" L. Jefremenka, nista nije poznato. Uostalom, tesko da je on dobro svrsio, jer je kraj otstupnika od Pravoslavlja u sva vremena bio slican kraju prvog hristoprodavca Jude.

"DUSU TVOJU CE ANDJELI PONETI"

Prognane iz Surskog podvorja, monahinje su delimicno otputovale kojekuda, ostale su bile uhapsene i proterane. Neke su pak ostale u Arhangelsku zauvek. Kasnije, kada je bio zatvoren Surski manastir, nekoliko njegovih monahinja su takodje presle u nas grad. Prema pricama starih stanovnika grada, tu je zivelo oko trideset surskih monahinja i iskusenica. U pocetku one nisu imale krov nad glavom i strasno su gladovale. Onda je parohijanin Sveto-Ilijinskog hrama (koji je posle rusenja saborne crkve 1930. godine postao glavni hram grada Arhangelska), "starac Vasilije", primio nekoliko monahinja k sebi u kucu. Moramo reci da se pod imenom "starca Vasilija" krije blistava licnost kraja 19. veka, poznati arhangelski dobrocinitelj Vasilije Osipovic Rahov. Za svoj milosrdni postupak platio je glavom: na smrt su ga prebili kamenicama huligani-bezboznici. Njegov grob je sacuvan, cesto ga posecuju parohijani saborne crkve koji cuvaju secanje na tog coveka. Bivse surske monahinje ziveli su uglavnom na periferiji grada, u takozvanoj trecoj pilani. Neke od njih su radile u hramovima Arhangelska. Tako su sestre Ana i Evstolija Odincove, kao i inokinje Glafira i Agnija (njihova prezimena ne znamo) radile pri hramu Svih Svetih. U horu Sveto-Ilijinskog hrama je pevala inokinja Natalija (u svetu je bila Jevdokija Lavrentjevna Ivanova) koja je dosla u Surski manastir nedugo pre njegove likvidacije. Zbog glasa koji je neobican za zenu ona je dobila nadimak Natalija-bas. Poput pustinjaka iz starih vremena, monahinja Natalija je vodila zivot podviznice, pun odricanja. Sudeci po recima onih koji su poznavali matusku Nataliju, ona je imala dar predskazanja. Poznato mi je jedno predskazanje koje je ona ucinila pokojnoj monahinji Elevteriji (Neverova): "Niko te nece oplakati. Dusu pak tvoju ce andjeli poneti". Posto sam poznavala matusku Elevteriju u toku osam godina, mogu potvrditi da se prvi deo prorocanstva skoro do tacnosti ostvario. Posle smrti inokinje Elevterije, parohijanke saborne crkve su uzimale pesak sa njenog groba i, kako je govorila matuska Elevterija, "po veri njihovoj Gospod im je davao isceljenje".

Posto su bile lisene duhovne brige o. Dimitrija, sestre Surskog manastira su takodje pokusavale da sacuvaju monasku opstinu. Poznato je da su se povremeno okupljale, molile se zajedno i pevale duhovne pesme. Prenosile su svoje isposnicko iskustvo na one koji su hteli da ga prihvate. Upravo tada je njih upoznala mlada devojka Anastasija Aleksandrovna Neverova. Pre toga je bila iskusenica u drugoj tajnoj zenskoj monaskoj opstini. Na celu te opstine je bio prognanik jeromonah Ignatije, vise poznat u nasem gradu kao vidovit i jurodivi. Krajem cetrdesetih godina on je napustio Arhangelsk. Tada se Anastasija priblizila bivsim surskim sestrama. Zato nju mozemo smatrati nastavljacicom monaskih tradicija surskih monahinja. Kasnije, 1966. godine, posto je skoro cetrdeset godina provela kao iskusenica, Anastasija Neverova je postala monahinja Elevterija. Secanje na svoje duhovne rukovodioce ona je cuvala ceo zivot. Takodje i neke predmete i fotografije koje su njima pripadali. U svojem jedinom intervju, datom pola godine pre smrti 1977, dok se takoreci polako gasila, monahinja Elevterija je iznela ne mnogo, ali veoma dragocenih podataka o nekima od tih monahinja. Izmedju ostalog i o monahinji Nataliji, koju je posebno postovala. Vise puta smo culi od nje: "Uvek pominjem monahinju Nataljusku. I ti je pominji". Svoj spomenar, gde su bila imena surskih sestara koja je ona poznavala, mati Elevterija je ostavila jednom od svestenika saborne crkve da i posle njene smrti secanje na njih ne bi prestajalo. Poslednje od surskih sestara koje su zivele u Arhangelsku preminule su sedamdesetih godina u dubokoj starosti. Naprimer, iskusenica Ana Odincova dozivela je devedeset godina, a monahinja Savatija devedeset sest godina.

DA LI CE VASKRSNUTI PODVORJE?

Zgrada Surskog podvorja sacuvala se do nasih dana. Sada su tamo smestene razne vojne organizacije. Cak i obezlicena, bez kupola i krstova, ona cuva ostatke nekadasnje lepote i velicanstvenosti. Ali s godinama se sve vise i vise ruinira. Tu i tamo na krovu nice trava. Zbog vlage se ruse zidovi od opeke. Jos strasnije Sursko podvorje izgleda iznutra. Ne moze se bez dusevnog bola gledati u tavanice, koje su trule, prokisnjavaju i prete da se uruse. Posebno u onom delu zgrade gde su na mestu leve pevnice "borbeni ateisti" napravili klozet. Sta moze biti tuznije nego izgled hrama ili manastira koji je izvrgnut ruglu?

Ali dolaze u secanje reci Jevandjelja: "I svetlost u tami sveti, i tama ga nece obuzeti" (Jn. 1,5). Sada smo svedoci preporoda Pravoslavlja u nasoj zemlji. Mogucno je da ce po primeru mnogih renoviranih ruskih hramova i manastira zivot biti vracen i u Sursko podvorje. Na sednici rukovodstva vojnog tuzilastva Arhangelska i Arhangelske eparhije razmatrano je pitanje o postavljanju na zgradu Surskog podvorja kupola sa krstovima. Mozda ce to biti pocetak vracanja Surskog podvorja Pravoslavnoj crkvi i obnove monaskog zivota u njemu. Ali da bismo u potpunosti vratili ono sto smo izgubili, treba da saznamo i da shvatimo sta smo to izgubili. Treba se setiti onih ljudi koji su izabrali da istrpe bilo koje progone, ali nisu izdali Pravoslavlje, nisu dali svoje ikone bezboznicima na porugu. Prema recima Njegove Svetosti Patrijarha Aleksija II, sada je "glavna prepreka u gubitku spone izmedju sadasnje generacije hriscana sa generacijom novomucenika ciji je podvig svedocanstvo o Hristu i primer bitisanja u Duhu Svetom, koji mora postati osnov zivota nase Crkve u 21. veku". Da bi se ponovo stvorila ta veza, mi se sada i vracamo sudbinama ispovednika Pravoslavlja. Takvih ispovednika, kao sto je o. Dimitrije Fedosihin, inokinja Ljubav i oni neznani ljudi sto su nekada, daleke 1920. godine, hrabro ustali na zastitu svoje svetinje - Surskog podvorja. Zelimo da verujemo da cemo njihovim primerom, njihovim molitvenom zastitom, i mi umeti da dostojno prodjemo kroz sva iskusenja naseg ovozemaljskog zivota, da nepokolebljivo sacuvamo u srcima Pravoslavnu veru.

Mucenici Gospodnji, molite Boga nasega i izmolite nasim dusama mnogo milosti i ociscenje mnogih nasih sagresenja, molimo vas! (Oktoih, stihire na stihovnje u ponedeljak uvece, glas 8).

Monahinja Jefimija (Pascenko), Arhangelsk

prevod sa ruskog jezika: Andrej Tarasjev

objasnjenja u fusnotama i kompjuterska obrada teksta: Olga Kirilova

1 Gubrevkom je tipicna tadasnja skracenica koja oznacava Gubernijski revolucioni komitet; Arhgubkom je skracenica koja oznacava Arhangelski gubernijski komitet; Gubernija je administrativna teritorijalna jedinica u ondasnjoj Rusiji; RKPB - revoluciona komunisticka partija boljsevika.

2 ROSTA - Ruska telegrafska agencija

3 Joanitima su prezrivo nazivali sledbenike i postovaoce svetog pravednog protojereja Jovana Kronstadskog

4 "Borbeni bezboznici" - Savez borbenih bezboznika je masovna dobrovoljna organizacija radnika SSSR koja je postojala od 1925. do 1947. godine. SBB je kao zadatak postavio idejnu borbu s religijom u svim njenim manifestacijama, te formiranje kod radnika naucnog pogleda na svet. SBB je objedinjavao radnike, seljake, skolsku omladinu, intelektualce. Njegove osnovne organizacije su postojale u fabrikama, preduzecima, kolhozima i skolskim ustanovama. Pocetkom 1941. g. u redovima SBB nalazilo se vise od 3,5 miliona radnika 100 naroda i narodnosti. Broj osnovnih celija je dostigao 96 hiljada. Godine 1947. funkcije propagande naucno-ateistickih znanja bile su prenete na novoformirano Savezno drustvo "Znanje"

5 Dobila je radnu knjizicu

6 Predgubkomtrud - predsednik gubernijskog komiteta rada

7 Gubkomceka - gubernijski komitet vanredne komisije. Odsek po zlu poznate takozvane CK, bukvalni prevod "vanredna (rus. crezvicajnaja) komisija za borbu protiv kontrarevolucije i sabotaza", koja je vrlo cesto po kratkom postupku kaznjavala gradjane (izgovara se "ceka" po izgovoru odgovarajucih slova, otuda i imenica "cekista", kao u srpskom "udbas"). Kasnije se CK pretvorila u GPU, pa u NKVD (Narodni komitet unutrasnjih poslova), a zatim i u KGB (Komitet drzavne bezbednosti); nista manje od "cekiste" postala je deo svoga vremena imenica "kagebeznik" ili "gebeznik")

8 VCK - Opsteruska (rus. vserosijskaja) vanredna komisija

9 VOHR - naoruzano obezbedjenje (rus. vooruzonaja ohrana), odgovarajuca imenica je "vohravec" ili "vohra")

10 Mere za tezinu: pud = 16 kg; funt = 409 g