SVEDOCANSTVO 19

"Februar 1997. Brod lagano klizi vedrinom letnje noci u teritorijalnim vodama Brazila. Kroz okno brodske kabine jasno su se ocrtavale zvezde, ogledavajuci se u monotoniji tisine i plavetnila Atlanskog okeana.

Ja u tim trenucima nisam mogao uzivati u lepoti brazilske letnje noci, a mislio sam da nikada vise necu videti borove ni cuti cvrcke i sum Jadrana sto se razbija o hridi moga grada. Bio sam u takvom fizickom stanju da sam neprestano padao u komatozna stanja, u kojima je dolazilo do kocenja ekstremiteta, gubljenja svesti, znojenja samo polovine glave i slicno.

Imam 24 godine i na brodu sam bio u svojstvu oficira trgovacke mornarice. Znao sam da cu putovati u podrucja u kojima postoje brojne tropske bolesti, te sam se protiv njih i vakcinisao, no ocigledno je da sam imao bolest koja nije ukljucena u kombinaciju vakcine koja se prima kod putovanja u te delove sveta. Ni nakon konsultovanja lekara nije se moglo zakljuciti o kakvom je obolenju rec, te je odluceno da se moram iskrcati zbog rizika da u takvom stanju nastavim putovanje. Sve terapije vrlo jakim medikamentima nisu davale gotovo nikakve rezultate.

U medjuvremenu sam putem satelita kontaktirao sa roditeljima. U kakvom sam stanju bio recito govori cinjenica da sam im kazao kako sumnjam da cemo se vise videti. Jasno je da su oni nakon toga ucinili sve da ne dodje do najgoreg. Izmedju ostaloga, jedna je majcina prijateljica dosla do o. Gavrila, kojem je opisala moje stanje. On je procitao molitvu pred cudotvornom ikonom.

Ja sam se za to vreme iskrcao i nakon prvih pregleda uspio vratiti u Hrvatsku na daljnji oporavak. Zdravstveno stanje mi je bilo bolje, no cinjenica da sam smrsavio 15 kilograma u desetak dana, koliko je trajala kulminacija bolesti, dovoljno govori sama za sebe.

Uistinu, da nije bilo molitve o. Gavrila sumnjam da bih danas bio u stanju pisati ove retke. U junu mesecu ove godine sam prvi put posetio manastir Lepavinu i susreo se s o. Gavrilom. Slika koju sam zamisljao o tom coveku potpuno je odudarala od osobe koju sam sreo u Lepavini. »injenica da mi je on pomogao svojom molitvom ispred cudotvorne ikone Majke Bozje Lepavinske te da je rec o monahu koji zivi u manastiru stvorila je u meni sliku da se radi o ozbiljnoj, gotovo misticnoj osobi, koja se vec svojom fizickom pojavom razlikuje od nas obicnih ljudi. Medjutim, po dolasku u manastir iznenadila me je pojava o. Gavrila, koja je u jednom trenutku razbila sve moje predstave o nedodirljivosti i misticnosti. Taj covek uistinu zraci, ali to sto pleni je pre svega cistota lepote i jednostavnosti njegovog vedrog duha; on je u svakom trenutku spreman i na salu i na ozbiljan razgovor o problemima koji nas tiste. Upravo fascinira strpljenje i paznja s kojom o. Gavrilo slusa svakoga od nas u toj oazi mira i tisine, tako blizu a tako daleko od onoga sto mi nazivamo svakodnevnim zivotom.

Nakon toga, dosao je susret s cudotvornom ikonom: to je uistinu nezaboravan dozivljaj o kome se jednostavno ne moze puno govoriti. To se treba doziveti. Treba doziveti suton i poslednje zrake sunca dok polagano izlazite iz doline u kojoj je smesten manastir. Treba doziveti smirenje u dusi i telu koje nas obuzima dok smo pod okriljem manastira, ikone, o. Gavrila i cuda zvanog zivot, koji nam se tako nesebicno daje".

Zeljko