SVEDOCANSTVO 20

"Osamdesetih godina, kada sam poceo napredovati na radnom mestu, sa jedne strane mi je bilo lakse. Ali, sa druge strane nastaju problemi. Svaki dan svadje u kuci, nezadovoljstvo svih ukucana. Imao sam u dvoristu par kokosi, komsija me tri puta tuzio sudu, verovatno bi i dalje da ga sudija nije pozvao i opomenuo. Posle toga nije vise bilo tuzbi. Medjutim, nastaju nove nevolje - kokoske su pocele crkavati. Mislio sam da je neka bolest. Odnesem jednu crknutu kokos na Veterinarski fakultet da vidim o kakvoj se bolesti radi. Veterinar je preda mnom secirao i rekao mi: "Nije uginula od bolesti. Ako jos koja ugine, donesite da vidimo". Isto sam uradio i drugi put, veterinar je pregledao i ponovio isto. Nedugo posle toga razboleo se petao: stajao je na jednoj nozi po celi dan okrenut na jednu stranu, nista nije jeo ni pio. Tako se muceci oko dvadesetak dana, na kraju je uginuo.

Zena i ja smo od 1964. godine radili u preduzecu i gradili kucu, koja jos uvek nije gotova. Bilo je perioda kada za godinu dana nismo mogli kupiti vrecu cementa. Zaradimo novac, ali pre negoli ga dobijemo pronadje se nepredvidjeni put za njega. Tako muceci se na kraju smo saznali da nam to zbog ljubomore radi komsija s kojim sam vodio sud zbog kokosi. Suli smo svojim usima kad je razgovarao sa zenom i kroz smeh joj rekao: "Sta kazes? Umro od srca? Napravi posao pa se smej". Jednom je moja zena po danu lezala na kaucu u sobi i pocela vikati iz sveg glasa: "Prevrnu se kuca". Ja brzo dodjem, a ona sva uplasena kroz plac govori: "Legla sam malo da se odmorim, kad odjednom osetim da se kuca prevrce, i to me uplasilo".

Godinama ziveci u nekom strahu, svadji, nemastini, trazio sam pomoc od mnogih ljudi, ali nije bilo koristi. Obratio sam se svesteniku o. Jovanu Nikolicu u Pravoslavnoj crkvi u Zagrebu i sve mu ispricao. Saslusavsi me, on me uputio kod o. Gavrila u manastir Lepavinu.

Dogovorio sam se sa zenom da cemo sutra ici u manastir; kad je svanulo, zena vise nije htela ni da cuje za odlazak. Da zlo bude jos gore, govorila mi je: "Ako ti odes sam u manastir, mene vise neces naci kod kuce". Uprkos tome, otisao sam i nasao o. Gavrila. Poceo sam mu govoriti svoje muke, a on mi uz osmeh i kroz salu govori: "Samo ti sve ispricaj, nemoj nista izostaviti". Tako je i bilo; pricao sam sve pojedinosti i osecao kako mi biva lakse. To je bilo 12. aprila 1994. godine. Otisli smo u crkvu, gde je o. Gavrilo procitao molitvu za mene i moju porodicu i dao mi osvecenu vodu.

Dosavsi kuci, odmah sam primetio da su svi veseliji i da se nesto promenilo na bolje. Od tada dolazim u manastir kad god mogu, istina ne cesto, ali sam ipak poceo da zivim po savetima o. Gavrila, moleci se Bogu na svakom koraku. Posecujem crkvu kad je god moguce. Osecam velike promene na bolje, mir u kuci, cerka mi se zaposlila, sa manje novcanih sredstava vise se u kuci privredjuje. Hvala Bogu!

Neka Bog pozivi o. Gavrila mnogo, mnogo godina".

u Zagrebu, 11. aprila 1997.

Petar Dimitrijevic