SVEDOCANSTVO 21

"Moja mama Ljubica Prodanov rodjena je u Blatu na ostrvu Korculi 1925. godine i krstena iste godine u rimokatolickoj crkvi u rodnom mestu, a udala se u Beceju (Vojvodina) za moga oca Branka, pravoslavne veroispovesti. Pre otprilike desetak godina pocela je da oseca psihicke tegobe. Smetnje su u pocetku bile slabijeg intenziteta, da bi s vremenom postajale sve jace. Posebno su postale jake i vidljive posle oceve smrti, decembra 1989. godine. Od tada se kod nje javlja neki veliki nemir. Te psihicke smetnje su se ispoljavale na sledeci nacin: u sebi je nosila unutarnji strah, osecala je iza sebe prisustvo "neke sile" u vidu osobe koja joj nesto govori. Kada bi se okrenula, nikoga nije videla iza sebe, pa bi se jos vise uplasila. Taj "neko" je stalno bio iz nje i proganjao je. Pod uticajem, odnosno dejstvom "toga", ona je vidjala "to" po sobi i svuda gde bi se u tom trenutku zatekla. Tada bi obicno gubila kontakt sa okolinom, tj. sa svim ovozemaljskim, i za nju je postojao samo taj unutrasnji svet. Padala bi u neki trans, branila se od toga, ali bezuspesno. Vristala bi, pocela se kociti, padati u nesvest... Sa njome se tada nije mogao uspostaviti nikakav kontakt.

Ovakvi najdramaticniji napadi su se desavali otprilike jednom godisnje ili redje, a u to vreme joj je zivot visio o koncu. Nikakve injekcije ili lekovi nisu pomagali u tim trenucima. Samo bi vikala: "Vidi ga!" i pokazivala negde gde nije bilo nikoga. Napadi su se retko desavali, ali je stalno, i kada je bila "zdrava", u njoj bio prisutan strah, a onaj "neko" joj je stajao iza ledja i nesto joj govorio. Ako taj "neko" i nije govorio, ona je osecala njegovo prisustvo. Bez "toga iza ledja" nije bila ni trenutka.

Zeleci majci sve najbolje, nas tri brata, njezini sinovi, i tri snahe zajednicki smo pokusavali sve da joj pomognemo. Od pojave tih smetnji mi smo je vodili kod najboljih lekara u Beceju, Novom Sadu, Beogradu, Zagrebu, Splitu. Doktori su je lecili svim najnovijim i najpoznatijim metodama i lekovima. Dva puta je lezala u bolnici po cetrdeset dana, no sve je bilo bezuspesno, bez nekog vidljivog rezultata. Lekove za smirenje je redovno pila, svaki dan, a rezultati su bili skoro nikakvi. Doze lekova su postajale sve vece, ali su se smetnje pojacavale. Postala je ovisnik o lekovima, a rezultati su ipak bili zanemarivi. Prisutnost "onoga iza nje" je bila sve ociglednija i intenzivnija. Stanje je svakim danom postajalo sve gore. Moram napomenuti da je mama vernik. Ide u crkvu i svakodnevno se moli Bogu. Redovno ide u pravoslavnu crkvu, dok u katolicku ide na Bozic, Uskrs, Veliku Gospu, te za svetu Vicencu i svetoga Antu. Nas je odgojila u duhu ljubavi prema Bogu, porodici i svim dobrim ljudima.

U drugom mesecu 1996. godine ona je dosla kod nas u Zagreb. Psihicke tegobe su postale intenzivne i stalne. Stalno se zalila na prisutnost "onoga iza ledja". Apaurine nije prestajala da pije. Vodili smo je u nekoliko zagrebackih bolnica, no uzalud. I mene je pocela da hvata panika, jer sam joj zeleo pomoci, a nisam znao kako. Ali, Bog mi je pomogao. Jednom sam joj ispricao da u manastiru Lepavini postoji cudotvorna ikona Presvete Bogorodice koja leci ljude od mnogih bolesti, pomaze vernima i usrecuje ih. Ispricao sam joj da sam cuo kako su mnogi ljudi izleceni, da je Presveta Bogorodica mnogima pomogla. Potrebno je samo da ode tamo i da joj o. Gavrilo izmoli molitvu pred cudotvornom ikonom. Kao vernik, mama je odmah prihvatila moj predlog. Nazvao sam o. Gavrila i objasnio mu situaciju sa mamom, a on je rekao da je odmah sutra dovedem da bi se pomolio za njeno ozdravljenje pred cudotvornom ikonom Majke Bozje.

Mami sam objasnio da sutra idemo u manastir Lepavinu i ona se odmah slozila sa time. No, tada se u njoj javio "onaj iza ledja", govoreci joj nesto nerazumljivo i pojacavajuci joj strah. Te noci ona nije oka sklopila . Kako se priblizavao cas polaska, bila je sve uplasenija. Jednog trenutka se pokolebala da li da krenemo u manastir ili ne. Ipak, u njoj je pobedila vera i mi smo krenuli.

Celim putem je bila prestrasena. utala je, samo bi povremeno prosaptala: "Sine, mene je strah". U manastir smo dosli pred samu noc. Primili su nas najljubaznije sto se moze. Mama je sa mnogo muke, uz moju pomoc, objasnila sta joj se dogadja zadnjih desetak godina. Pogled joj je bio zamucen, reci nepovezane, ruke su joj drhtale, lomila je prste. Otac Gavrilo je samo rekao: "Idemo pred cudotvornu ikonu!", i uz osmeh dodao: "Ne mozemo da je pomladimo, ali ce duhovne smetnje nestati". Usli smo u crkvu i o. Gavrilo je poceo da cita molitvu. Mama je stajala ispred ikone sa spustenom glavom. Ja sam bio tri metra iza nje, gledajuci u nju i u cudotvornu ikonu. Jednog trenutka, negde polovinom molitve, iz mamine glave (tj. kose) pocela je da izlazi neka maglica u obliku dima, svetle boje, i da se dize. Posle kraceg vremena to se ponovilo. Pred kraj molitve to se i treci put dogodilo, ali je sada ta izmaglica koja je izlazila iz glave bila jedva primetna. Mama je tada podigla glavu i pocela da gleda oko sebe, kao da se probudila iz nekog sna. Molitva je zavrsena. Mamin pogled je bistar, ruke su joj smirene. Jednog casa je samo upitala: "Gde je ikona svetoga ­ordja da mu se pomolim?" (Sveti ­ordje je nasa krsna slava).

Izasli smo iz crkve i posli na izvor da se umijemo i napijemo vode. Hvatam mamu ispod ruke da joj pomognem, a ona me zacudjeno pogleda i kaze: "Sine, mogu ja i sama". Ulazimo u trpezariju, gde su bili svi ostali, ali za razliku od pre pola sata, kada sam izasao sa uplasenom staricom, sada sam sa starijom zenom bistrog pogleda i veselog raspolozenja. Svi su primetili veliku promenu kod nje. Mama se raspricala kao da u manastir dolazi godinama ili kao da je medju najboljim prijateljima. I put do kuce je prosao u slicnom raspolozenju. Ujutro se mama probudila u ranu zoru. Napila se svete vodice i njome prekrstila stan. Popodne smo izisli u setnju i kad sam je pitao kako je, ona je odgovorila: "Sine, odlicno sam. Juce me je bilo jako strah, no "onoga iza ledja" vise nema". Tada sam joj kazao: "Mama, nije tebe bilo strah, nego "toga iza ledja", jer je znao kuda idemo i sta ce mu se tamo desiti". Mama se nasmijala od srca i rekla: "Hvala Bogu dragom i Presvetej Bogorodici, koji su me izlecili od onog velikog zla".

Od tada je proslo godinu dana. Mama se vratila normalnom zivotu. Godine cine svoje, 72 su joj. Teret starosti je prisutan, ali psihickih, odnosno duhovnih problema vise nema. Od nase posete manastiru Lepavini ona nije popila nijedan lek za zivce, bez kojih se do tada nije mogao zamisliti nijedan dan. Sada ona u Beceju, gde zivi, svima prica o svom cudesnom izlecenju. Ja to isto pricam u Zagrebu, a osnovni motiv i argument su mi u tome sto sam se na vlastite oci uverio u izlecenje tokom citanja molitve pred cudotvornom ikonom. Svima govorim o tome. Vecina ljudi mi veruje. Tako je nasim stopama po pomoc u manastir poslo desetak ljudi, i svi se su se uverili u to, ali neka oni sami pisu o svojim iskustvima. Meni ostaje samo da se celi zivot zahvaljujem svemogucem Bogu i Presvetoj Bogorodici, koji su mi izlecili mamu.

Ovde ne mogu zaboraviti ni sve one divne i skromne ljude iz manastira koji su nas primili kao svoje, a i dalje se odnose prema nama kao prema najboljim prijateljima. Oni su takodje deo te velike pomoci. Sam Bog ih je poslao u manastir. Zato i njima jedno veliko hvala, u moje ime i u ime moje mame".

Zoran Prodanov

U Zagrebu, 17. aprila 1997.