SVEDOCANSTVO 22

"Majka sam troje dece, ime mi je Marina Cunj, po zanimanju sam diplomirani veterinar i zivim u Posavskim Bregima kod Ivanic Grada. Moje trece dete Mirna, koja je rodjena 9. decembra 1992. godine, bila je posve zdrava i napredna beba. Medjutim, 10. januara 1994., dakle netom nakon navrsene godine dana, tacno u pola noci probudila se s temperaturom i sva u znoju, pri tome placuci. Nista neobicno za to doba godine, zbog ucestalih viroza. Odmah ujutro, a bio je cetvrtak, otisli smo u nas Dom zdravlja, k nasoj pedijatrici, u koju imam bezgranicno poverenje. Buduci da je ona vrlo iskusna, posumnjala je na najgore i nalozila hitne pretrage. U medjuvremenu se moja devojcica pocela nekontrolisano trzati (kao da je drma struja), a temperatura je bila tek 38,5 Celzijevih stepeni, sto za bebe i nije previsoko da bi rezultovalo konvulzijama. Zabrinuta doktorica nas je upozorila da sumnja na meningokoknu infekciju, sto doslovno znaci gnojnu upalu mozga. Poslala nas je u Zaraznu bolnicu u Zagreb na bris grla (nalaz se mora cekati tri dana) i upozorila da, ako se pojavi osip u visini ramena, dodjemo po uputnicu i dete hitno odvezemo u Zaraznu bolnicu.

Za manastir Lepavinu sam znala od pre dve godine, kada sam tamo odvezla svoju kumu, koja nije mogla da zatrudni. Tada sam prvi put susrela o. Gavrila. Moram reci da sam dotad vrlo cesto, radeci kao terenski veterinar, po selima slusala od svojih stranaka price o urocima i slicnim neverovatnim stvarima, sto sam pripisivala praznoverju. Medjutim, dosavsi u manastir prvi put sam sa nekim ucenim i vrlo susretljivim pricala o tome, i moram priznati da sam se zamislila nad tom temom. O. Gavrilo je pred ikonom Majke Bozje Lepavinske molio za moju kumu i ona je za nepunih sest meseci ostala trudna, rodivsi zdravog decacica. No, kakvi mi ljudi obicno jesmo, i ja sam mislila da bi se to ionako desilo. No, nasavsi se pritesnjena strahom za svoje dete i uzasnuta lekarskom dijagnozom, setila sam se tog odlaska u manastir. Napominjem da sam htela prvo otici na molitvu, a onda doktorici i, po potrebi, u bolnicu. Celu noc od cetvrtka na petak dete se trzalo i gorelo u temperaturi. Ujutro sam je sa strahom skidala, bojeci se da cu naci osip, sto bi znacilo odlazak u bolnicu. Medjutim, ujutro u 8 sati nije imala osip te sam se ponadala da mozda ipak nije ono najgore. U medicinskoj enciklopediji pise da su simptomi za meningokoknu infekciju nervne smetnje u obliku trzaja i osip u ravnini ramena.

U 11 sati smo trebali biti kod doktorice. Suprugu sam rekla da dete zelim najpre odvesti na molitvu, pa onda doktorici, ali se on tome usprotivio. Ali, kad sam kcerkicu oko 10 sati i 30 minuta skinula da bih je presvukla za pregled kod doktorice, imala je osip upravo u visini ramena, kako pise u enciklopediji. To je znacilo odlazak u bolnicu. Videvsi je tako bespomocnu, svu u trzajima i temperaturi, sam je suprug predlozio da ipak najpre odemo do manastira, jer jos uvek mozemo do 14 sati stici do doktorice, pa u bolnicu. Po onoj izreci da "nijedno zlo ne ide samo", auto nam je bio u kvaru, pa smo morali moliti g-dju Mariju J. i njenu necakinju da nas odvezu u manastir.

Dete se celim putem trzalo, plakalo i gorelo od vrucice. Dosavsi u manastir, onako izvan sebe obratila sam se o. Gavrilu za pomoc. Uvek ljubazan i spreman da pomogne, cuvsi pod kakvom je teskom dijagnozom dete, pozvao nas je odmah u crkvu pred ikonu i zapoceo molitvu. Po veroispovesti sam rimokatolkinja i do tada nisam krstila nijedno dete, ne zbog nekog posebnog uverenja, nego naprosto o tome nisam razmisljala. Da stvar bude zalosnija, u Posavskim Bregima stanujem preko puta crkve, koju sam do tada posecivala iz obicaja na Bozic ili vece praznike.

Reci molitve o. Gavrila se i danas secam i necu ih nikad zaboraviti. I zaista nemam reci da se dostojno zahvalim za ono sto se nakon toga desilo. Naime, o. Gavrilo nas je posle molitve pozvao na kafu i smireno rekao da pogledamo osip (o osipu mu nisam nista pricala, a dete je bilo zakopcano do grla s obzirom da je bilo hladno). Raskopcala sam dete i sa velikim cudjenjem i olaksanjem videla (bilo nas je cetvero) da je osip iscezao. Suprug, malo sumnjicav, opipao je dete i zabrinuto rekao da je jos pod temperaturom. O. Gavrilo je rekao da ce sve biti u redu dok dodjemo kuci i stavimo dete da spava. Nismo presli ni pet kilometara od manastira, a nasa devojcica se pocela veselo igrati u autu, kao da nista nije bilo. Nismo ni isli doktorici, a ja sam joj naknadno ispricala celi dogadjaj. Ona se izjasnjava kao ateist, ali ja u to ne vjerujem jer je ona vrlo dobar lekar.

Sledece jutro sam otisla do svestenika, mog suseda, i sve mu ispricala. Do tada sam ga par puta molila da krstimo devojcicu, ali on je uvek imao neka vazna posla. Sada je, bez pogovora, pristao da to ucinimo odmah. Kada je strah minuo i kada sam se uverila da je detetu dobro, sve skupa sam shvatila kao opomenu meni, da pocnem razmisljati o veri i da promenim svoj duhovni zivot, koji do tada, iskreno govoreci, nije ni postojao; sve se svodilo na puku znatizelju i filosofiranje. Sada redovno idem na nedeljne mise, ispovedam se i postim. Krstila sam sve troje dece i trudim se svim srcem da budem istinska hriscanka. Trudim se da prihvatim sva iskusenja i tegobe u zivotu sa radoscu, jer zaista iskreno, iz dubine duse, vjerujem u Isusa i Njegovu Majku Mariju. Duboko vjerujem da sam kroz tu nevolju dobila osobni poziv da se promenim, da postanem bolji covek i vernik".

M. Cunj

28. aprila 1997.