SVEDOCANSTVO 23

"Ovim napisom u vasem listu zelim upotpuniti svedocanstva koja objavljujete, uz zahvalnost o. Gavrilu, koji je glavni svedok ovih zbivanja. Zahvalnost smo duzni prvenstveno dati Bogorodici Lepavinskoj, uz ciju pomoc su ozdravile mnoge osobe koje su zatrazile pomoc u manastiru. Moja ispovest je samo jedna od mnogih koje o. Gavrilo i o. Vasilije svakodnevno slusaju od ljudi koji dolaze da potraze pomoc nakon uzaludnih lutanja kod nadrilekara i vracara (koji su ih samo novcano iskoristili, ne ucinivsi nista za ozdravljenje bolesnih osoba). Dogadjaji koje vam zelim opisati pomalo granice s fantastikom i u njih tesko moze poverovati covek koji ih sam nije doziveo. Zato donosenje zakljucaka prepustam svakom citaocu posebno.

Moja kcerka je sada odrasla osoba; zavrsila je skolovanje, zaposlila se, udala i bas nedavno dobila bebu... za sto imamo zahvaliti dragome Bogu, jer nakon svih uzasa koje smo zajedno prozivele nismo ocekivele da cemo jos biti na zivotu. O tome nerado pricamo, jer je bolje da to sto pre zaboravimo, ali molbu o. Gavrila da o tome progovorimo nismo mogle odbiti.

Problemi moje devojcice zapoceli su kada je navrsila godinu dana starosti. »im bi zaslo sunce dobivala bi svrabez po citavom telu. Narocito je bila zahvacena glava, po kojoj je od ogrebotina imala rane. Da bih joj olaksala muke nocima sam sedela pored njezinog kreveta drzeci je za ruke, dok od umora ne bih zaspala pred jutro. Cak sam joj na ruke stavljala rukavice kako se ne bi povredila. U nekoliko navrata je boravila u bolnicama na ispitivanju, ali osim dijagnoze "neurodermatitis" izlecenja nije bilo. Injekcije koje smo nabavili u inozemstvu samo su joj olaksavale spavanje, jer su u sebi sadrzavale sredstvo za umirenje.

Kad je devojcica usla u pubertet, stanje se u nekoliko navrata pogorsalo. U ocaju, potrazili smo pomoc od "hodze" i nekoliko vracara. Toliko smo se finansijski iscrpeli da smo ziveli na rubu bede, a poboljsanja nije bilo. Uza sve te probleme, devojcica je uz moju pomoc uspela zavrsiti osmi razred i upisati se u Zagrebu u srednju skolu. Smestili smo je u ucenicki dom, koji je bio blizu skole, kako bismo joj olaksali uslove.

Prva godina u Zagrebu bila je za nju cisto mucenje. Kada bi dolazila kuci, preko vikenda, bila je posve izmorena i iznemogla. Nisam ni slutila kakvih sve problema ima. U razgovoru s njom saznala sam da uopste ne moze spavati. Cim bi legla u krevet, nesto bi joj selo na grudi i pritisnulo ruke, tako da se nije mogla ni pomaknuti, a iz grla joj nije izlazio glas od silnoga straha. Najpre nisam mogla poverovati u to, ali posto je svakim danom bila sve slabija, pocela sam sumnjati da tu ipak nesto nije u redu. Nekako sam u to vreme primetila da su joj dojke sve u ranama, a bradavice krvave. Nije mi mogla objasniti od cega je to tako. Hitno sam je ispisala iz doma kako bi kod kuce bila pod mojom kontrolom. U skolu je svakodnevno putovala vozom, sto je za njeno stanje bilo izuzetno naporno, ali drugog izbora nije bilo. Nocne more i isti problemi nastavljali su se i kod kuce u njezinoj sobi, pa sam je premestila u moju, i bdela pored nje citave noci.

Nisam ni slutila da cu, zajedno sa njom, proziveti nekoliko meseci pakla, koje ne bih zelela ni najvecem neprijatelju. To sto se tada dogadjalo covek ne bi ni u snu mogao pomisliti.

Svake noci, cim bismo legle u krevet, cule smo da se otvaraju ulazna vrata dvorista i kucnog ulaza, iako nikog nismo videle. Zatim bi se culi koraci po stepenicama na sprat, po hodniku, i dozivanje imena moje kcerke. U nekoliko navrata ona je videla zensku osobu u dugoj crnoj haljini kako joj se smeje. Zatim, osetile bismo prisustvo nekih negativnih sila u sobi pored kreveta, a javljale su se hodanjem, pucketanjem i lupanjem po namestaju. Odjednom, moja djevojcica bi razrogacila oci, a srce bi joj ludacki lupalo, dok su joj vratne zile htele iskociti. Vikala je da ce eksplodirati i molila je pomoc od mene. Tada bi progovorila nekim muskim, dubokim glasom, i smejala mi se. Kad sam joj na grudi stavila veliki krst i molila se glasno za nju, vikala mi je: "Makni taj kostur od mene, smrdi mi, bojim te se, ti si sotona" Kada bih dozvala supruga, koji nije poverovao nasoj prici, sve bi nestalo njegovim ulaskom u sobu, a nastavljalo se njegovim odlaskom. Rekao nam je da obe moramo psihijatru jer nismo normalne, i jos mnogo stosta sto nije pristojno napisati.

Uza sve ovo sto sam opisala, devojcica je u casu napada necistih sila na balkonu cula razgovor mnogo njih, koji su takodje hteli uci da je muce, ali im je to bilo zabranjeno. Kao da je s njima uspostavila kontakt. Ujutro, kada bi ustala, osecala se silno izmorena, sa krvavim dojkama, ugrizima po telu i ranama od ogrebotina. Danju, kada bi ucila, osetila bi prisustvo nepoznate sile pokraj sebe koja ju je sprecavala da se koncentrise na ucenje. U nekoliko navrata je u sobi iz tepiha pored nje izlazio gusti crni dim, a pucketanje se culo po svim prostorijama u kuci. Stanje je i dalje bilo nesnosno, i jednoga dana devojcica se potpuno razbolela. Vise nije mogla da ustane iz kreveta, toliko je bila oslabila da ni kasiku nije mogla drzati u rukama. Po telu je imala neke opekotine, tako da joj se oljustila sva koza po telu, a zglobovi na rukama i nogama bili su joj ljubicasto-crveni. Stalno je vikala da joj je vruce, a kad bismo joj izmerili temperaturu nije bila povisena. Lekar je rekao da su nalazi u redu i da je posve zdrava, osim sto je u mokraci pronadjeno prisustvo otrovnih tvari. Pregledi kod specijalista u Zagrebu takodje nisu potvrdili znakove neke bolesti, a njeno se stanje svakim danom sve vise pogorsavalo.

Bili smo ocajni i svaka pomoc bi nam dobro dosla. Raspitujuci se kod ljudi, saznali smo za manastir Lepavinu i o. Gavrila, te se uputili kod njega. Njegova molitva, vera u Boga, redovno drzanje posta i cudesna sveta lepavinska voda pomogli su mojoj kcerki da ozdravi. No, to ne znaci da je sve zavrseno i da se i dalje ne trebamo moliti Bogu i dolaziti u to svetiste. Naprotiv, vec sedam godina mi smo cesti i dragi gosti o. Gavrilu, za koga molimo svako vece kako bi i dalje vrsio tu svetu duznost i pomagao bolesnima".

Z. B.