SVEDOCANSTVO 29

"Pre tri i po godine na jednoj promociji gospodja Marina C. mi je pricala da postoji magija i da bi njeno dete, da nije bilo o. Gavrila, bilo mrtvo. Ja nisam u to verovala, u sebi sam se smejala, nisam verovala u cuda.

Nakon pola godine, obe moje kcerke su poginule u saobracajnoj nesreci. Starija, Sladjana, poginula je odmah, a mladja, Sanela, zivela je jos cetiri dana. U svojoj boli ja sam se setila gospodje Marine i onog sto mi je pricala, i samo sam razmisljala kako da je sto pre pronadjem da bi me odvela o. Gavrilu, da spasi moju Sanelu. Pronasla sam je i sa njom otisla kod o. Gavrila. On je saslusao moju tuznu pricu i procitao molitvu ispred cudotvorne ikone Majke Bozje Lepavinske. Sa dobivenom osvecenom vodicom otisla sam u bolnicu i njome masirala ruke svoje tesko povredjene kcerke. Pomagala mi je i jedna medicinska sestra. U jednom momentu su instrumenti na koje mi je kcerka bila prikopcana poceli pokazivati da se nesto dogadja. Tada sam u ocima svoje kcerke videla suze, a u sebi osetila nadu u njeno ozdravljenje. Lekari su me odvojili od nje i ja sam morala otici iz bolnice. Medjutim, mojoj kcerki se nije vise moglo pomoci, povrede koje je zadobila u saobracajnoj nesreci bile su velike i ona je cetvrtog dana izdahnula.

Njenom smrcu je i za mene zivot prestao. Ni sa kim nisam kontaktirala, u meni je nesto govorilo: "Ti moras umreti". Lekari su mi i ujutro i navece davali injekcije da me uspavaju, ali one nisu delovale duze od pet minuta. Cim bih ostala sama, ustala bih i po cesti trazila svoju decu. Lekari su hteli da me ostave u bolnici, krvni pritisak mi je pao na 30/40.

Moj suprug nije dao da odem u bolnicu, nego me je odvezao u manastir Lepavinu, kod o. Gavrila i o. Vasilija, s kojima sam vodila jedan predivan razgovor. Ti dragi ljudi su mi rekli da su kod Boga svi zivi, da su i moje kcerke takodje kod Boga zive; rekli su mi da citam Bibliju i da se molim Bogu za duse svoje dece. Takodje su mi rekli da nikada necu imati mogucnost da se sretnem sa svojom decom ako se ubijem, jer da oni koji dizu ruku na same sebe za Boga ne zive i zato nemaju nikakve zajednice sa onima koji prebivaju sa Bogom po milosti Njegovoj. Njihove reci i molitve dale su mi snage da ostanem normalna.

Kratko vreme posle sahrane mojih kceri, o. Gavrilo je dosao u nasu kuci i osvetio je. Moj suprug i ja smo postali redovni posetioci manastira, u kojem smo uvek nalazili olaksanje od naseg bola. Postali smo vernici, poceli da zivimo po uputstvima o. Gavrila, usmeravajuci tako svoj zivot od tame ka svetlosti, od bola ka utesi.

Uverila sam se da u svetu osim dobra postoji i zlo, da postoji magija, da postoje zli dusi koji nagovaraju ljude na zle radnje. Da postoje ljudi koji prizivaju te zle duhove i preko njih nanose muke i probleme onima koji im ne sluze i ne zele sluziti. Godinu dana nakon sto je o. Gavrilo osvetio moju kucu, ja sam oko nje pocela da nalazim neke cudne predmete. U samoj kuci sam nalazila krv po podu, stvari od mojih pokojnih kceri (nausnice sa kojima su sahranjene i sl.). Sat bi stao tacno u ono vreme kad su nam deca poginula, na spomeniku sam nasla vlasi od kose moje kcerke. Od svega toga, ja sam nakon dve godine dobila teski slom zivaca. Moji prijatelji i moj suprug su mi kasnije rekli da sam bila luda. Suprug je odmah zvao o. Gavrila i rekao mu da mi nije dobro, i da ne zelim ici u manastir. O. Gavrilo je savetovao da me nekako uvere i dovezu. Suprug je uspeo da me nagovori; dovezli su me u manastir svu u znoju, bez snage da se pokrenem. Moj tupi pogled svedocio je o mom jadnom stanju. Docekao nas je brat Dalibor i odmah otisao po o. Gavrila, koji me je odmah uz pomoc moga supruga odveo u crkvu, pred cudotvornu ikonu Presvete Bogorodice. Pred njom mi je odmah bilo lakse. Posle molitve o. Gavrila sam potpuno dosla k sebi.

Uverena sam da mi prisustvo na nedeljnim i praznicnim bogosluzenjima pomaze da se odrzim pri zdravoj pameti, da mi molitva, post, ispovest i pricesce daju neizmernu snagu da prevladam svoju bol, da blagodatna sila cudotvorne ikone Presvete Bogorodice Lepavinske okriljuje moj zivot u svim segmentima, rukovodi njime i vodi me ka tihom pristanistu, gde caruje Trojedini Bog i gde pravednici blazenstvuju".

Marija i Jovo Rastovic

27. jula 1997. godine