SVEDOCANSTVO 30

"Moja ispovest je samo jedna od mnogih koje o. Gavrilo i o. Vasilije slusaju svakodnevno od ljudi koji su zatrazili pomoc u manastiru Lepavini. Dogadjaj koji vam zelim opisati mnogi ce protumaciti na svoj nacin, ali on je istinit i, hvala Bogu i Presvetoj Bogorodici, pomalo izbrisan iz naseg pamcenja. Na molbu o. Gavrila i radi koristi drugih, pokusacemo da se prisetimo tih nemilih i, daj Boze, neponovljivih dogadjaja.

U braku sam sa muzem 30 godina. Muz je po zanimanju elektricar, a dok je bio mladji bavio se muzikom, pa ga cesto nije bilo kod kuce. Ja sam brinula o nasoj deci (kceri i sinu) prvih deset godina, a zatim, zbog nedostatka sredstava, posla sam da i sama radim u fabrici. Brigu o deci prenela sam na moju majku, a dosta vremena su se deca brinula sama o sebi. Muz je prestao da se bavi muzikom te je poceo raditi svoj zanat u preduzecu, a posle radnog vremena bi svoj posao obavljao i po okolnim selima. Imao je svakakvih musterija, pa i onih koji mu za njegov posao nisu placali novcem, nego - casicom pica.

Na jednom takvom poslu, "vredne domacice" su mu - umesto plate - u pice stavile neke svoje cari i od tada je u nasoj kuci postao pakao. Na putu kuci, negde oko 22 casa, prolazio je kroz jedno raskrsce. Tu su ga "vredne domacice" sacekale i potpuno skinule, svega ga namazale blatom i mucile ga na razne nacine. Muz kaze da se svega seca, sve ih je prepoznao, ali si nista nije mogao pomoci. Kad su ga dobro izmucile i ostavile na miru, on je ustao i dosao kuci, gol i bos, oko jednog casa po ponoci. Nije bio pijan, a izgledao je sav preplasen i izmucen. Rano izjutra, jos pre svitanja, isli smo da potrazimo odecu i alat. Nasli smo samo cipele bacene u jedan vrt i dva srafcigera. Taj dogadjaj nismo nikome pricali, nastojali smo da ga predamo zaboravu. Ali, jedno dve sedmice posle toga na ulazu u dvoriste nasli smo neki zamotuljak. Nismo ga dirali, vec na istom mestu zapalili. Takvi zamotuljci po nasem dvoristu su bili sve cesci, a i u kuci su netrpeljivost i svadje bile sve cesce. To je remetilo mir u nasoj porodici i unosilo strah i napetost. Takvo stanje je svakog meseca trajalo oko tri-cetiri dana, a sto je vreme odmicalo, ta razdoblja su se povecavala i bivalo je sve gore i gore. Odlucili smo da potrazimo pomoc, ali nismo znali gde.

Na poslu sam cula razgovor zena koje su pricale o slicnim stvarima, pa su spomenule manastir Lepavinu i cudotvornu ikonu Presvete Bogorodice Lepavinske, koja svojom blagodacu pomaze ljudima. Kad sam dosla kuci s posla, rekla sam muzu za manastir i ikonu i odlucili smo da odemo. Muz je posudio automobil i krenuli smo u manastir sredinom novembra 1995. godine. Sneg je lagano padao. Kada smo dosli do Krizevaca i priblizili se Lepavini, pocela je prava snezna mecava.

Dosli smo u manastir promrzli od puta i u strahu zbog povratka kuci po takvom vremenu. Tu nas je ljubazno docekao o. Vasilije, jer o. Gavrilo je bio na jednoj sahrani. Dok smo ga cekali, uz toplu kafu smo razgovarali sa o. Vasilijem, izmedju ostalog i o nasem problemu. Posto o. Gavrila nije dugo bilo, a sneg je sve jace padao, odlucili smo se na povratak kuci. O. Vasilije nam je dao osvecenu vodu i objasnio nam kako da je upotrebljavamo, obecavsi nam da ce o. Gavrilo, kad se vrati sa sahrane, procitati molitvu za nas pred cudotvornom ikonom Majke Bozje Lepavinske. Krenuli smo prema automobilu, koji smo ostavili povise manastira, i tada sreli o. Gavrila. Ukratko mu ispricavsi o nasim problemima, i od njega smo dobili potvrdu da ce se moliti za nas. Rekao nam je: "Vi sada idite polako kuci, a ja cu se moliti Presvetoj Bogorodici za vas i za vas srecan povratak".

Kuci smo stigli kasno navecer polako i bez problema. Nase stanje u porodici se od tada znatno popravilo. Manastir Lepavinu nastojimo da posetimo barem jedanput mesecno, a ponekad prisustvujemo i Svetoj Liturgiji. Zao nam je sto nismo u stanju da budemo cesci posetioci, ali zbog prevoza i dalekog puta, a i materijalnih sredstava, ne mozemo ispuniti tu nasu zelju. Nedeljom i praznicima posecujemo svetista koja su nam u blizini i tamo zadovoljavamo svoje duhovne potrebe. Postimo petkom i molimo se Presvetoj Bogorodici kad god stignemo. Verujemo u moc i dobrotu Presvete Bogorodice Lepavinske i njena cuda koja cini vernicima i svima ljudima koji traze njenu pomoc.

Veliko hvala i sve najbolje o. Gavrilu i o. Vasiliju, kao i ostalim clanovima bratstva manastira Lepavine, na njihovoj dobroti i strpljenju koje iskazuju ljudima koji tamo dolaze".  

D. S. i V. S.

15. septembra 1997. godine