SVEDOCANSTVO 36

"Ispricacu vam dogadjaj koji pomalo nastojim da zaboravim. Bilo je to pre osam godina (vec cetiri godine dolazim u manastir Lepavinu), kada sam na jednoj njivi iskopavala krompir sa mojim suprugom i sogoricom, a bila je tu i jedna nepozvana zena, nasa suseda. Dan je bio topao i suncan, pa sam radila u kratkim pantalonama i majici. Radeci, iskopala sam jedno jaje. Pokazala sam ga muzu, sogorici i susedi, a oni su poceli da izvode sale. Kad sam stigla kuci, osetila sam kako me po rukama i nogama, po glavi, odnosno po citavom telu nesto bode i pece, kao da me neko bode iglama. Naravno, pomislila sam da je to od neke trave na krompiristu. Medjutim, za nekoliko dana videla sam da su mi ruke i noge pune smedjih plikova (mladeza), koji su se brzo sirili i pretvarali u gnojne pristice. Uplasila sam se i uputila lekaru - dermatologu u zagrebackoj bolnici Rebro. Pocela su sva moguca ispitivanja: testiranje koze, diopsija koze, primena raznoraznih krema, masti i jos mnogo toga. Ali, rezultata nije bilo, odnosno svi su nalazi bili pozitivni. A gnojni pristevi su postajali otvorene rane.

Tako je to islo iz godine u godinu; lekari nisu nista pronalazili, a ja sam bila u bolnim ranama, visokoj temperaturi i jakim glavoboljama. Razocarana lekarima na "Rebru", jer mi nisu nista pomogli ni pronasli, odlucila sam da potrazim drugog lekara i bolnicu. Sa istim simptomima dosla sam u Vojnu bolnicu u Dubravi. Tamo sam se lecila na isti nacin kao na "Rebru", ali opet bez rezultata. Nakon dugog lecenja, lekar mi je rekao: "Gospodjo, potrazite spas izvan bolnice". Za sve vreme lecenja imala sam mnogo cudnih znakova: nemirno spavanje, suskanje pod jastukom, kvrckanje u satu i televizoru, a jedan od najstrasnijih bio je graktanje ptica (vrabaca) koji su pred kucom na cempresu svako jutro, podne i predvece - a bilo ih je na stotine - graktali tako da su me naprosto izludjivali. Razljutila sam se i odsekla cempres, no oni su se preselili na vocku. Tokom lecenja razgovarala sam s mnogo ljudi o raznim bolestima, pa tako i o mojoj. Jedna zena me je uputila na jednu baku u Ivanicu, i da ce mi ona reci kamo da odem. Setila sam se lecnikovih reci i otisla do nje, a ona me dovela u manastir Lepavinu. Svoju povest bolesti ispricala sam o. Gavrilu i pokazala mu bolne rane koje su prekrile moje telo. Od tog momenta shvatila sam da mi jedino Bozja snaga odozgo moze pomoci. Osetila sam promenu u sebi. Kroz mene je prostrujala velika nada, u srcu mi se rodila vera u ozdravljenje. Posli smo u manastirsku crkvu pred cudotvornu ikonu Majke Bozje Lepavinske, pred kojom su, kaze o. Gavrilo, moleci molitvu mnogi ozdravili.

O. Gavrilo se molio pred ikonom za moje ozdravljenje, a za to vreme sam obecala Bogu da cu vrsiti Njegove zapovesti. Tada mi je postalo jasno da me Presveta Bogorodica pozvala k Sebi preko moje bolesti, da mi Ona ukazuje put kojim treba da idem ka Bogu. Dosavsi kuci, oprala sam rane u osvecenoj vodi i legla da spavam. Ujutro sam se iznenadila kako sam mirno spavala. Potrazila sam svoje rane, ali pronasla sam jedino sitne oziljke. Nisam mogla doci sebi od radosti. Probudila sam supruga i pokazala mu cudo koje mi se desilo. On se takodje obradovao mom isceljenju i mi od tada redovno jednom mesecno pohodimo manastir Lepavinu. Nakon svake molitve izmoljene pred ikonom osecam Bozju pomoc. Shvatila sam da je ruka Gospodnja bila nada mnom, i da Bog pohodi sve one koji mu se vrate sa krivog puta.

Moje rane potpuno su zacelile zahvaljujuci Bogu, Kojem sam otvorila svoje srce, a On me uslisio. Zahvalna sam Presvetoj Bogorodici za svu ljubav; molim krunicu svaki dan jer me ona vodi punini zivota i poklanja mi unutrasnji mir i zadovoljstvo. Krunica je moj dnevni put k Tebi, Gospode.

Veliku zahvalnost dajem o. Gavrilu, koji ima dobro srce puno ljubavi i razumevanja za svakog coveka koji dodje u tu dolinu mira ispunjenu srecom i utehom".

M. B.

13. decembra 1997. godine