SVEDOCANSTVO 43

"Ponovo Vam se javljam pismom, da bih Vam opisala moj san o Presvetoj Bogorodici Lepavinskoj. To je treci put kako sam je sanjala.

Zovem se Snjezana Stanjevic i radim u ciriskoj bolnici, u maloj kafeteriji. Dnevno kroz tu kafeteriju prodje od 120 do 150 ljudi, sto personala, sto gostiju i pacijenata. Medju njima sam dva ili tri puta videla coveka u crnini koji je dolazio na rucak. Koleginice su mi rekle da je on Jugosloven i da mu je zena u bolnici, ali niko nije znao sta se njoj dogodilo; samo je bilo ocigledno da je covek veoma zabrinut i da je non-stop, skoro celi dan, u bolnici.

U ponedeljak, 31. januara 2000., radila sam u popodnevnoj smeni, ali sam osetila da imam temperaturu. Taj covek je ponovo dosao oko pola sedam da nesto pojede. Kafeterija je bila gotovo prazna, on je bio cetvrti gost. Pogledala sam ga dok je sedeo i jeo. Bio je toliko izmucen i zalostan, bledog i tuznog lica. Po njemu se videlo da ima velikih problema. Tog coveka ja uopste nisam poznavala, ali mi ga je svejedno bilo veoma zao. Kuci sam dosla uvece oko pola deset i izmerila temperaturu. Bila je dosta visoka, 39,5 stepeni. Popila sam lekove i legla da spavam...

Usnula sam isti taj prizor: kako on sedi, jede sendvic i pije kafu, tuznog lica, zamisljen, zabrinut i usamljen. Stojim za bifeom i posmatram ga. Gledam njegove muke, a ne znam sta mu je i zbog cega pati. Odjednom, u mojim se rukama pojavi casopis "Put, Istina i Zivot" sa ikonom Presvete Bogorodice Lepavinske na naslovnoj strani. Taj broj je izasao 1997. godine. Gledam sva u cudu i ne mogu da verujem, otkud mi taj casopis sa likom Presvete Bogorodice u rukama! Ali, tada sam u snu kao cula glas, ne znam ni sama kako i od koga, da moram da pridjem tom coveku i da mu predam to sto imam u rukama. Moram da mu dam taj casopis sa ikonom Presvete Bogorodice. I onda se jos okrece list na unutrasnju stranu korica, gde je zapisan broj telefona manastira Lepavine. Jasno mi je sta to znaci: on mora da nazove oca Gavrila da bi se njegovoj zeni citala molitva.

Probudila sam se ujutro oko pet casova, zacudjena snom. Jos pod temperaturom, razmisljala sam sta je to bilo i sta ja treba da uradim. Popila sam tabletu i opet legla. Posle podne sam otisla kod koleginice i ispricala joj sta sam sanjala. Ona me je posavetovala da uradim sve kako mi se u snu javilo. Ali ja to ne mogu ni da zamislim. Neprijatno mi je, jer tog coveka uopste ne poznajem. Kako da mu pridjem, sta da mu kazem? Nikako mi to nije dalo mira.

U sredu sam preko telefona razgovarala sa mamom, koja mi daje isti savet kao i koleginica. Kazem joj: "Mama, ja se toliko plasim, ne znam kako moze da reaguje taj covek". Mama mi je odgovorila: "Snjezo, nece da te pojede ako mu pridjes. Neka bude sta bude!"

Kad sam se u cetvrtak probudila, osecala sam veliki bol u grudima. Bila sam uznemirena, nisam znala sta da radim. Popila sam osvecenu vodu iz manastira Lepavine, uzela ikonicu Presvete Bogorodice Lepavinske i jos dva casopisa i posla u bolnicu. Stigla sam oko 11 sati, kafeterija je bila prazna. Upitala sam koleginicu da li je dolazio onaj covek u crnini. Rekla je da nije, ali da ce sigurno doci. I zaista, dosao je oko 12 sati. Ja sam bila uznemirena, pa sam oko 11:30 otisla da se prosetam. Kad sam ponovo usla u kafeteriju, ugledala sam ga kako sedi za onim istim stolom za kojim sam ga sanjala. Prisla sam mu, pozdravila ga i upitala da li mogu da sednem za njegov stol. Odgovorio je: "Sedi, Snjezo". Iznenadila sam se otkud zna moje ime, ali sam se odmah setila da ga je procitao na kartici koju moram da nosim na mantilu. Najpre sam ga pitala kako se zove. "Nenad", rekao je. "Nenade, odakle si?". "Sa Kosova", odgovorio je. Moje poslednje pitanje bilo je: "Da li si pravoslavne vere?" Obradovala sam se kad sam cula da jeste i rekla: "Dobro, sad mogu sa tobom da porazgovaram o necemu. Cula sam od mojih koleginica da ti je zena u bolnici. Imam nesto za tebe sto moram da ti dam". Iz tasne sam izvadila casopis i pocela da mu pricam o mome snu: kako sam ga sanjala i kako mi je u snu javljeno da on mora da nazove manastir Lepavinu, da bi otac Gavrilo citao molitvu za njegovu zenu. Kad je to cuo, on se u cudu prekrstio i rekao: "Pa tebe kao da je sam Gospod poslao!".

U tom razgovoru sam saznala da se i njegova zena zove Snezana, da je trebala biti operisana, ali da je pri dobijanju narkoze dozivela jaku reakciju; srce, pluca, sve vitalne funkcije su joj otkazale, a lekari su je povratili elektro-sokovima. Spasena je, ali su zbog gubitka kiseonika ostale teske posledice. Bila sam potresena i shvatila sam moj san. Ona je u Bozjim rukama.

Nenad mi je obecao da ce nazvati oca Gavrila i da ce mu kazati kako ga je preporucila Snjezana. Rekla sam: "Ne, kazi onako kako je stvarno bilo. Kazi da sam ja to sanjala". Dala sam mu i ikonicu Presvete Bogorodice Lepavinske, rekla mu da je urami i stavi pokraj svoje zene. Razisli smo se u dogovoru da se cujemo telefonom i da on upita oca Gavrila mogu li da mu dam osvecenu vodu iz manastira Lepavine.

U petak me je Nenad nazvao, preneo mi pozdrave oca Gavrila i rekao da mu uz njegov blagoslov mogu doneti osvecenu vodu. Sat vremena kasnije nazvao je i otac Gavrilo. Veoma sam se obradovala kad sam cula njegov glas. Pitao me je kako se sve to ustvari dogodilo i da li sam ja tog coveka poznavala. Sve sam mu ispricala kako je bilo. Otac Gavrilo je rekao da sam ponovo dozivela cudo Presvete Bogorodice.

Eto, od tada su pocele molitve oca Gavrila u manastiru Lepavini za bolesnu Snezanu, cije se veoma tesko stanje ipak polako poboljsava.

Zivim u nadi i veri u Boga, verujem u pomoc Presvete Bogorodice i snagu molitava o. Gavrila pred cudotvornom ikonom jer sam se i ja pre dve godine izlecila u manastiru Lepavini.

Vas, oce Gavrilo, i bratiju lepo pozdravljam, do sledeceg susreta u manastiru uz pomoc Bozju i Presvete Bogorodice Lepavinske, koju u srcu nosim".

u Cirihu, 16. februara 2000