SVEDOCANSTVO 44

"Pomaze Bog, oce Gavrilo!

Hvala Gospodu Bogu i Presvetoj Bogorodici sto su se smilovali na moje dete, posredstvom Vase molitve, oce Gavrilo. Hvala Bogu sto postojite i sto Vas je nama poslao da posredujete izmedju Gospoda i nas gresnika.

Ja sam majka troje dece. Stariji sin ima 21 godinu, cerka 17, a mladjem sinu Milosu je osam meseci. On je rodjen 17. novembra 1999. i, hvala Bogu, sve je bilo kako treba do njegovog sestog meseca. Pocele su prve temperature i pocetak problema. Tad sam mislila da su u pitanju zubici. Posle dva dana sam ga odnela kod lekara jer mu nisam mogla pomoci. Doktor mu je pregledao grlo, usi i slusalicama osluskivao disanje. Sve je bilo zdravo. Dao mi je neke cepice protiv temperature jer je i on mislio da mu zubici to uzrokuju. Rekao je da dodjemo sutra u 9 casova.

Dete je nocu lose spavalo. Zaspao je u jutarnjim satima, pa mi je bilo zao da ga budim pre devet. Nisam ga odvela na ponovni pregled. Taj dan je bio petak, pa sam se pribojavala sta cu ako se temperatura ponovi za vikend, kad doktor ne radi. Moj muz je rekao: "Vodicemo ga u decju bolnicu ako bude potrebno". Petak i subota su protekli u cestim promenama temperature. U nedelju je Milos bio malo mirniji i ja sam mislila da je sve proslo. Zaspao je popodne i ja sam odahnula, ali za kratko. Milos je poceo da place, vristao je da sam ja bila zbunjena. Nije mi prvo dete, ali nisam znala sta cu. Jako je plakao iako sam ga nosila. Glavu je zabacivao unazad i okretao levo-desno. Nisam mogla da ga smirim. Ovo je bio alarm. Nije bilo cekanja sutrasnjeg dana, odneli smo ga odmah u bolnicu.

Dugo smo cekali na lekarku jer je bila negde na odelenju. Milos nije prestajao da place. Lekarka ga je pregledala i, kao i onaj lekar pre tri dana, nije videla nista sto bi joj ukazalo na razlog tog placa. Jos jednom je uzela slusalice, ovaj put je slusala rad creva i tu joj se cinilo nesto sumnjivo. U peleni je videla stolicu koja je bila vrlo tamna. Poslala je uzorak na analizu. Doktorka je htela jos da ga pregleda ultrazvukom. Gledala je unutrasnje organe (bubrege, jetru i zuc) i rekla da je sve normalno, ali njegov plac govori da nesto ipak nije u redu. Milos mora ostati u bolnici na ispitivanju i posmatranju. Smestili su nas u jednu sobu u kojoj je i za mene bio pomocni krevet, na koji sam imala pravo jer je on mali i jos sisa.

Milosu su prikljucili infuziju. Plakao je i dalje, ali ne tako jako kao pre jer je vec izgubio snagu. Iscrpila ga je temperatura, a vrlo je malo jeo. Posle sat vremena smo ga opet odneli na ultrazvuk. Ovoga puta je lekarka pronasla kamen u zuci. To je bilo iznenadjenje i za nju i za nas. Gledala je ponovo kao da ne veruje svojim ocima. Kamen se pomerao i to je izazivalo bolove, posebno kad se nalazio u donjem delu zucne kesice, koja je bila dosta uvecana. Milos je za tu noc dobio injekciju za umirenje bolova. Uzeli su mu urin na analizu i cesto merili temperaturu. Muz mi je otisao kuci oko 23 casova. Milos je malo zaspao, a sestre su ga stalno obilazile i gledale kako tece infuzija. Ja sam dremala na stolici pokraj njegovog krevetica.

Ujutro, 22. maja (ponedeljak),

ponovo su ga pregledali ultrazvukom. Osim one lekarke bio je tu i doktor specijalista, koji je gledao tog malog i neobicnog pacijenta. Videli su kamen u zuci, velicine 0,75 cm. Morali su mu vaditi i krv za analizu. Uzeli su dve epruvete i to je bilo sve za taj dan. Uvece je ponovo dobio injekciju protiv bolova.

Na tom decjem odelenju su bila dva lekara, koji su ga obilazili kao i sestre. Temperatura je promenljiva, ali visoka. Milos je vrlo lose izgledao i cesto plakao. Nosali smo ga, a kad bi zaspao muz i ja bismo sedeli pokraj njegovog krevetica. utali smo i bili zaokupljeni istim mislima.

Muz je od kuce doneo "Pravoslavlje" i casopis manastira Lepavine "Put, Istina i Zivot", pa smo citali dok je Milos spavao. Molili smo se tu pored bolesnickog krevetica naseg deteta. Muz je odlazio uvece kasno iz bolnice, a rano bi dolazio. Noc je protekla u cestom budjenju i povremenom plakanju. Imao je temperaturu.

Utorak, 23. maja.

Danas su rekli da Milos mora na veliko vadjenje krvi. Bilo mi tesko jer sam znala sta ga ceka. Ali, bilo je i gore nego sto sam ocekivala. Izvadili su mu osam-devet epruveta krvi. Boli su mu nekoliko puta venu u rukici i na kraju iz dve vene na glavi. On je jadan plakao i plakao, ali mu je skoro ponestalo snage. Mazila sam ga i plakala zajedno sa njim, ali mu muke nisam mogla ublaziti. Nisam od tuge mogla da ga gledam u oke jer mi se cinilo da i one traze moju pomoc. Kao da su mu oci govorile: "Mama, ne daj me". Molila sam se Majci Bozjoj da nam pomogne i da mu ublazi bol. Bilo mi je jos teze sto se to dogadja u tudjoj zemlji, cak mi se cinilo da hoce da mu uzmu sto vise krvi. Muke su trajale oko 20 minuta. Moj Milos mi je u narucju prestao plakati. Najradije bih pobegla kuci sa njim. Odnela sam ga u sobu onako bledog i izmucenog.

Dosla je vizita. Glavni doktor je pitao svoje kolege zasto dete tako lose izgleda. Dok su oni mislili sta ce reci, muz je odgovorio umesto njih: "Zato sto su mu izvadili mnogo krvi". Oni smatraju da je tako potrebno jer se ispitivanja vrse u vise pravaca. Pojacali su mu dozu infuzije sa 15 na 30 ml/sat jer slabo jede. Dobija antibiotike na osam sati i to je sva terapija.

Sve ovo vreme mislim da smo u Bozjim rukama, kao sto i jesmo. Mislim da nam mogu pomoci samo Bog i Majka Bozja, i molim im se kako znam i umem. U to vreme su mi u bolnici dosla sva moja nedela i dela u glavu. »esto sam plakala, ali od toga nema pomoci. Mislila sam: "O, Boze, molim Te, smiluj se i oprosti mi, molim Te da se ne muci ovo malo i nejako detence. O, Boze, sad znam da sam ja svemu tome kriva, oprosti mi, molim Te". Setila sam se Lepavine i o. Gavrila. »itala sam kako su njegove molitve primljene, Gospod Bog i Presveta Bogorodica su mnoge izlecili i spasili. Mislila sam kad bi se o. Gavrilo pomolio pred ikonom Presvete Bogorodice Lepavinske da bi moj Milos ozdravio.

Tog dana sam oko 16 sati otisla kuci da se malo osvezim. Muz je ostao sa detetom u bolnici. Ja sam celim putem razmisljala da li da nazovem o. Gavrila ili ne. Bilo me je sramota da ga uznemiravam, ja nedostojna. I ko sam ja pa da ga zovem? Majka sam, zvala bih za svoje dete. Smenjivale su mi se misli i pitanja u glavi. Cas se optuzujem, cas opravdavam, ali ipak me je sramota i necu da zovem. Kakva sam ja to majka?

U medjuvremenu sam stigla kuci i u zurbi smetnula s uma manastir. Imam mnogo posla, a malo vremena. Sama sebe pozurujem. Trebala sam da se javim jednoj prijateljici u Stutgart. Sve sam po kuci prevrnula trazeci telefonski imenik. Broja ne mogu da se setim, ali kad Bog nesto hoce to tako mora i da bude. Pronasla sam jedan casopis "Put, Istina i Zivot" i sinulo mi je u glavu: "To je Bozja volja, tu je broj telefona koji ja trebam da nazovem. Tu je pomoc i spasenje". Vise nije bilo mesta dvoumljenju. To je doslo kao naredjenje odozgo!

Sa strahom sam okretala brojeve manastira. Obuzelo me je neko drhtanje. Dobila sam vezu, javio mi se blag i umirujuci glas. Nisam pitala sa kim razgovaram jer sam mislila: "Vazno je da se neko javio, sigurno ce preneti moju molbu o. Gavrilu". Kada sam se predstavila i rekla zasto zovem, glas sa druge strane mi je rekao da medicina napreduje i da to moze biti reseno malom hirurskom intervencijom. Ja sam prosto zavapila: "Ali dete ima samo sest meseci". Nisam mogla ni zelela da zamislim da ga operisu tako malog. Glas sa druge strane me je upitao za ime deteta i razgovor je bio zavrsen. Mislila sam: "Boze, sta li ce biti dalje? Pa, nisam ja ni zasluzila Bozju milost". Ali, ipak se nadam.

Vratila sam se u bolnicu. Muzu nisam nista govorila o telefonskom razgovoru. Tih dana smo malo razgovarali. Milos je spavao, jos uvek je imao temperaturu. Oko 21 sat muz i ja smo stajali i posmatrali ga kako u kreveticu lezi i muci se sa svim tim iglama, a mi mu bas nista ne mozemo pomoci. Milos je tada progledao. Oci su mu bile bistre i vesele. Takvog ga nismo odavno videli. Pruzao je rukice i igrao se prsticima. Muz i ja smo se pogledali bez reci. Prekrstili smo se od iznenadjenja. Pipnula sam mu celo, nije bio vruc. Pomislila sam na manastir. Pitala sam se da li da kazem muzu da sam zvala. Pa zasto ne, neka i on zna odakle je dosla pomoc nasem detetu.

Molili smo se i zahvaljivali Presvetoj Bogorodici i Gospodu Isusu Hristu svako na svoj nacin. Klecala sam pokraj krevetica i plakala. Cinilo mi se da mi suze ispiraju dusu. Muz je bio s druge strane i osenjivao je krsnim znakom Milosa. Nisam ga gledala u lice, a nisam obracala ni paznju na bolnicko osoblje. Vazno je da je Milosu bolje. Muz je u kasne sate otisao kuci. Milos je dobro prospavao noc, a i ja sam se posle duze vremena odmorila. To vece je prvi put normalno sisao (110 g). Morala sam ga meriti pre i posle podoja da bih znala koliko jede.

Uvek sam zahvalna Bogu i Majci Bozjoj na milosti, ali ovo sad mi je bilo posebno. Ja ne znam dovoljno dobro da se zahvalim na pomoci i spasenju Gospodu i Presvetoj Bogorodici, kao i o. Gavrilu, ali eto, cinim to kako umem, a moje suze su mi pomagale. Da pisem jos sto puta cinilo bi mi se da nisam dovoljno dobro opisala ono sto sam osecala u to vreme.

Sreda, 24. maja.

Doktor iz vizite je zadovoljan kako moje detence danas izgleda. Rekli su da jos ocekuju nalaze od krvi, a ovi dosad nisu pokazali kako je nastao kamen u zuci. Zadovoljni sto vise nema temperature. Radili su mu alergo-test na znoj i sve je dobro, nema alergiju. Veseo je i igra se. Poceo je normalno da sisa, izgleda sasvim zdravo. Infuziju su mu reducirali sa 30 na 15 ml/sat.

Cetvrtak, 25. maja.

Danas moraju da naprave EKG snimak. Sutra moraju ponovo da mu uzmu vecu kolicinu krvi. Panika me vec hvata. Napravili su i danas pregled ultrazvukom. Bila sam skoro sigurna da kamen vise ne postoji, ali sam sebi govorila: "I ako ga jos ima to me nece razocarati, jer Bog zna vreme i nacin, kad i kako ce ga nestati". Na ekranu se video kamen. Mislila sam: "Neka ga, samo da Milosa nista ne boli". Ovaj put je kamen mirovao. Milos je dobio antibiotik koji tece zajedno sa infuzijom i to je bila terapija za taj dan.

Dugo u noc sam se molila Bogu da sutrasnje vadjenje krvi da dobre rezultate, da brzo protekne i da se dete dugo ne muci, da Bog da spretnosti i znanja doktoru.

Petak, 26. maja.

Milos je, hvala Bogu, lepo spavao. Nosimo ga na vadjenje krvi. O, kako zelim da ovo bude poslednji put! Krv mu je ovom prilikom vadio jedan mladi doktor. Bio je spretniji nego onaj prethodni. Uzeli su istu kolicinu krvi, ali je bilo brze gotovo. Boli su ga samo tri puta, i to u vene na glavi. Milos je bio sav krvav i uplakan. Hvala Bogu, i to je proslo.

Nadala sam se dobrim rezultatima. Doktori su zadovoljni kako se Milos oporavlja. Moramo jos ostati u bolnici, boje se nekih komplikacija pa je bolje da smo im pred ocima. Zao mi je sto ne idemo kuci, ali sam srecna sto je Milosu sada dobro. Doktori su takodje zadovoljni, verovatno misle da su bili uspesni. Ne znaju otkud uspeh dolazi. Smeskam se u sebi i mislim: "Radite vi analize, ali ja znam pravi razlog njegovog vidnog oporavka".

Javila sam u manastir da je Milosu bolje i da cu nazvati kad izadjemo iz bolnice.

Subota, 27. maja.

Jutros su Milosu iskljucili infuziju. Temperatura je normalna. Isli smo u setnju po bolnickom parku muz i ja sa detetom. Radujemo se zajedno. Moramo jos da ostanemo u bolnici jer se ne zna od cega je nastao kamen i kako ce biti bez infuzije. Da li ce sve biti dobro? Hvala Bogu, bice. Milos izgleda zdravo.

Nedelja, 28. maja.

Kod nas je danas proslava crkvene slave sv. irila i Metodija. Nadala sam se da cemo Milos i ja biti danas u crkvi, ali nazalost nismo. Nije ni muz otisao jer je vizita bila vrlo kasno.

Hvala Bogu, detetu je sve bolje i bolje, igra se, jede i spava kao i ranije. Zahvaljujem se Gospodu Bogu i Spasu nasem Isusu Hristu, Majci Bozjoj, danasnjoj sv. Nedelji, nasoj krsnoj slavi sv. Nikoli, sv. Savi, sv. Iliji, sv. Petki i svim ostalim svecima, kao i nasim molitvenicima, o. Gavrilu i bratstvu manastira Lepavine te svom parohijskom svesteniku, koji nas stalno poucava da se istraje i ne odustaje od molitve.

Ponedeljak, 29. maja.

Jutros smo saznali da Milosu jos jednom moraju vaditi krv. Sokirana sam. Muz negoduje, cak je bio drzak i pitao doktore: "Kako to da dosad niste dobili rezultate? Da li vi to pravite neke probe zbog vaseg izucavanja?" Odgovorili su da je neophodna jos jedna kontrola, za Milosevu sigurnost. Nije lepo, ali mislim da lazu jer takav slucaj jos nisu imali u bolnici. Morali smo, ipak, da pristanemo. Vise nisam mogla da gledam kako mu vade krv. Cekala sam ispred vrata i molila se Bogu da sto pre bude gotovo. Muz je izneo dete, bilo je po glavi zamazano od krvi, lice opet mokro od suza. Pitala sam se: "Pa hoce li mu ostaviti koju kap krvi?"

Danas je slabo jeo. Ici cemo kuci u sredu ili cetvrtak, ako Bog da da bude dobro.

Utorak, 30. maja.

Isli smo da jos jednom pogledaju na ultrazvuk kako izgleda kamen. Jos je tu, ali ovaj put izgleda manji. Doktor smatra da je kamen u drugacijem polozaju i da nije manji nego sto je bio. Bilo kako bilo, Bozjom voljom je dosao, a tako ce i nestati.

Sreda, 31. maja.

Otpusteni smo kuci sa vec poznatom dijagnozom. Kamen u zuci je bio kad smo dosli i sad ga nosimo natrag. Prvi dan kod kuce je brzo prosao.

Cetvrtak, 1. juna.

Milos je dobro, ponasa se kao i dok nije bio bolestan. Ja obavljam svoje kucne poslove i razmisljam kada i kako cu nazvati manastir. Osecam neku tremu i strah. Znam da sam gresna i nedostojna, a sada jos i nezahvalna. Smogla sam hrabrosti i okrenula broj telefona, a Boga molim da mi se niko ne javi. Tako je i bilo. Mislila sam, napisacu pismo i obavesticu o. Gavrila kako je sve proteklo. Radeci po kuci sama sam sebe grdila i ukoravala: "Vidi kakva sam, kad mi je dete ozdravilo, ja nezahvalna Boga molim da mi se niko ne javi na telefon". Pokusala sam ponovo, ali se opet niko nije javio. Imala sam strah, kako cu ja razgovarati sa o. Gavrilom?! Nisam znala da sam sa njim vec razgovarala kad sam zvala po pomoc. Vodila sam neku unutrasnju borbu: da li da nazovem jos jednom? Nisam dala da me strah pobedi i smeje mi se u lice. Smogla sam snage i pozelela da se neko javi. To se i dogodilo. Ispricala sam ponesto od ovog sto je ovde napisano, zeleci da sto pre zavrsim razgovor jer me je strah jos drzao, a ni svom sagovorniku nisam htela da oduzimam vreme. Pitala sam sa kim sam razgovarala. "Pa ja sam o. Gavrilo, stalno sa mnom razgovarate". Na trenutak sam ostala bez reci, ali sam se sabrala i zahvalila za molitve koje je uputio Presvetoj Bogorodici i Njenom Sinu za zdravlje moga sina. Obecala sam da cu napisati jedno pismo o svemu, jer sam vodila dnevnik u bolnici.

Na Ivanjdan smo isli u bolnicu na kontrolu. Na iznenadjenje svih nas, kamen se razlomio u tri dela. Kad nam je doktorka to saopstila, ja sam pokazala muzu tri prsta desne ruke. Hvala Bogu sto je sa nama i uz nase dete. Doktori na decjem odeljenju su zadovoljni i iznenadjeni. Nije im jasno kako je doslo do sitnjenja kamena kad Milos ne uzima nikakve lekove. Imamo novi termin za cetiri nedelje.

U sredu, 7. juna,

ponovo smo bili na kontroli. Sada su cetiri kamencica, onaj najveci se prelomio na dva dela. Hvala Bogu, rezultati su sve bolji. Dace Bog sledeci put jos bolje, verujem. Moram da priznam da sam ocekivala da ce kamen mnogo brze nestati. Iako se to nije tako desilo, nisam razocarana jer znam da Bog cini onako kako je najbolje, a ne kako mi neznalice zelimo.

Sve je Bozji promisao, pa tako i ova opomena meni preko mog malog Milosa. Dok sam bila sa njim u bolnici procitala sam mnoge tekstove iz "Pravoslavlja" i lepavinskog casopisa. Da nije tako bilo, ne bih shvatila svoje grehe i dalje bih se u njih utapala. Jedan tekst o postu i ispovesti mi je pomogao da ispovedim i svoj najveci greh.

Nisam duze vreme postila, prosao je Bozicni, pa onda i Vaskrsni post, a ja se nisam pricestila. Mislila sam, dojim dete pa ne mogu zbog mleka da postim. Nisam razmisljala da je sve od Boga, pa i to mleko kojim dojim dete. Kad je dosao Petrovski post, odlucila sam da postim pa kako Bog da. Dao mi je dobro, bolje nego sto sam zasluzila i ocekivala. Imala sam mleka i previse. Ispovedila sam se i, zajedno sa Milosem, pricestila.

Kupila sam ikonu Presvete Bogorodice Lepavinske. Imam dosta ikona Majke Bozje, pa sam mislila da mi nije potrebna jos jedna. Sad se molim pred tom ikonom, koja stoji u mojoj spavacoj sobi. Kad se molim, naslonim glavu na nju, pa mi se cini kao da me miluje i uzima moj teret. Tako mi je mnogo lakse.

Oce Gavrilo, pricala sam - a i dalje pricam - poznanicima o cudima koja se desavaju posredstvom Vase molitve pred ikonom Majke Bozje u manastiru Lepavini. Neki od njih su Vam se obracali. Ja Vam se izvinjavam sto sam doprinela tome da Vas uznemiravaju. Hvala dragom Bogu sto mi je omogucio da budete gost u mojoj kuci. Negde sam procitala da gde dodje casopis "Put, Istina i Zivot" da ste i Vi tu.

Hvala Presvetoj Majci Bozjoj sto me miluje pogledom sa ikone. Mislim da me preko Nje, ili kroz Nju, miluje ruka moje majke koja mi nedostaje, a vrlo je daleko od mene.

Hvala Gospodu Bogu sto Vas je nama dao, oce Gavrilo, za utehu i pomoc. Ja zelim i molicu se da Vam Gospod podari dobro zdravlje, dug zivot i uspeh u Vasem radu.

Hvala Presvetoj Bogorodici i Gospodu nasem Isusu Hristu za sve".

S. V.