SVEDOCANSTVO 3

"Kada sam otkrila da imam tumor na trbuhu, lekari su mi rekli da moram ici na operaciju. Odlazila sam na kontrole u obliznji grad, onda i u Zagreb, u Petrovu bolnicu, a operacija je trebala biti u aprilu, 1987. godine. Ali, ja sam se bojala, nisam htela na operacioni stol. I tumor je poceo da se razgranava. Vec mi je to doslo i u grudi, i svuda su po meni iskakale kvrge: pod kolenom, svuda... cula sam za Dragu Plecka iz Samobora i otisla kod njega. Nisam bila na njegovim tretmanima bioenergijom, nego mi je dao citostatik, prirodni lek sa medom i sa imelom. Kad sam te tri flasice potrosila, tumor se malo povukao. Ali, za sest meseci se tako velikom brzinom opet vratio da je to bila prava nesreca. Vise nisam mogla izdrzati koliko me je pocelo boleti. Onda sam doznala za doktora Gaveza u Mariboru. On je radio privatno, imao je ordinaciju u svome stanu. Otisla sam k njemu, i kad me je pregledao rekao je: "Sedamdeset posto je sve obuhvaceno rakom. Nemojte na hemoterapiju, niti uzimajte nesto drugo. Morate ici na gladovanje". Ono sto mi je on davao morala sam primati zmureci. Ne znam sta je to bilo; jednom kad sam pogledala kazao mi je: "Nemojte gledati, necu vas leciti". Dobro, zmuricu, nije mi teko zmuriti...

Presla sam prvu terapiju. Pet nedelja sam uzimala samo sok od cikle i lekove koji su bili u cajevima. Bilo je sedam vrsta cajeva, protiv svih vrsta raka. Jer, taj je doktor rekao: "Rak je opasna bolest, on se seli. Eto, da su vas otvorili, ako se radi o zlocudnom mozda biste poziveli jos sest meseci i - gotovo! Ovako, sa svih strana cemo ga suzbiti, negde ga moramo uhvatiti". Nije mu znao tacno mesto. I tako, ja sam te cajeve pila; posle prve terapije gladovanja bolest se malo povukla, ne puno. Tada je on rekao: "Sad se oporavite, pa cemo ispocetka". Tri puta sam isla na gladovanje.

Za vreme treceg gladovanja stvarno to nisam vise mogla trpeti, dosla sam na manastirski izvor po vodu. Bilo je to drugi dan po Velikoj Gospojini. Doktor je vec skoro digao ruke od mene; mom sinu, koji je isao sa mnom kod njega, otvoreno je rekao: "Ne znam da li cu je moci spasiti". Preporucio je da pijem izvorsku vodu. Najpre sam upotrebljavala vodu sa izvora koji se nalazi odmah do mog sela, ali mi je ona smrdila. Bila sam gladna, slaba, iscrpljena, i skoro sam povracala tu vodu. Ali, kad sam u takvom stanju u kakvom sam bila pocela da pijem vodu sa manastirskog izvora, meni je kao neka snaga pocela da se vraca. Popijem je i onda mi tri dana nista vise ne treba. Ni lekova, ni cajeva, nista mi ne treba. I te iste 1991. godine, na Mitrovo, dosla sam u manastir. Nasla sam zakljucana vrata od crkve, liturgija je bila odsluzena. O. Gavrilo je odveo ovce na pasu, a o. Vasilije, tada jos iskusenik Vojislav, bio je gore u stali. Sisao je i otkljucao mi vrata, i kad sam se umila na izvoru i natocila vodu, usla sam u crkvu da dam prilog i da se pomolim. Udjem, kupim svecu i zapalim je, pa stanem pred Presvetu Bogorodicu. I tada poce ikona da mi svetluca u oci. Tog dana je bilo tmurno, oblacno, maglovito vreme, a to je svetlucalo jako, slicno odblesku od sunca kada se prema njemu uperi ogledalo. Svetluca ikona! Ja sam stala u cudu da gledam sta se dogadja. I jos se malo priblizim ikoni i bolje se zagledam u Presvetu Bogorodicu: sa ikone su me gledale zive ljudske oci! Ja sam se tog trenutka uplasila. Sada znam da nisam trebala, ali onda... nisam znala sta cu! Nikog nema, sama sam u crkvi; sin je odneo kanistere sa vodom i cekao me gore kod lipe, o. Vasilije je isto izasao. Nikog nema... Ja se prekrstim, izadjem van iz crkve i odem gore do sina. Cutim, nista mu ne govorim.

Kad sam dosla kuci, to poslepodne, osecala sam se kao nikad u zivotu, kao da sam na nekom drugom svetu. Taj osecaj ne moze da se opise... I od tog dana meni je naglo postajalo sve bolje i bolje. Na kraju sam ozdravila, resila se teske bolesti. Cetiri duge godine, od 1987. do 1991., vodila sam borbu sa rakom. Nije bilo lako... Bolest je ulazila u zavrsnu fazu, 70 posto obolelog organa je bilo zahvaceno rakom. O svemu tome postoje lekarski nalazi: kolika je bila velicina tumora, kakvo je bilo stanje... Pise u njima i to da pacijent odbija operaciju. Taj doktor, u to vreme poznat kao najbolji u gradu, bio je ljut zbog moje odluke, rekao mi je: "Nema ti spasa!" Ni mnogi drugi nisu tada verovali da cu preziveti. Nije ni cudno, izgledala sam lose, sama kost i koza.

Nikome nisam pricala o onome sto sam na Mitrovdan dozivela u crkvi, tek sam se o. Gavrilu poverila na dan Svetog Save. Kasnije sam i ostalima govorila o tome, komsijama, poznanicima, ali mi je malo ko verovao. Smejali su mi se iza ledja, govorili da sam postala luda, cak i da sam ozdravila nekom vesticjom magijom... Ja znam da tu nema govora ni o kakvoj magiji. Samo verujem u Boga, i u milost Presvete Bogorodice, i u moc Bozju. I odnekud osecam pomoc neku... Njegovu... Jesam tada iz nevolje isla i kod vracara, ali mi nigde nista nije pomoglo, samo to u manastiru.

I lepo mi je kad postim, lepo mi je kad u crkvu dodjem. U manastir sam cesto dolazila, jos od detinjstva. Tada me je baka dovodila, a i mene je nesto vuklo njemu. I sada dodjem kad god mogu, umijem se na izvoru, napijem se vode i uvek je osvecenu nosim kuci. Ima nesto u njoj sto mi pomaze. A Gospodu i Presvetoj Majci Njegovoj sam zahvalna sto sam miloscu njihovom ozdravila. Za vreme mojih patnji nisam ni znala sta se to sa mnom desava; tek sam posle, kad mi je vec postalo bolje, shvatila da je to bila volja Bozja i da mi je Presveta Bogorodica stvarno pomogla da ozdravim".