Novi svestenomucenik – milesevski iguman 

OTAC NESTOR TRKULJA  

Pise: arimandrit Nektarije Jankovic

Izmedju dva svetska rata, zapadni deo Raske oblasti bio je veoma zapostavljen od Kraljevine Jugoslavije. Put od Prijepolja do manastira Mileseve bio je u veoma losem stanju. Prilikom jedne posete blazenopocivseg Patrijarha Varnave do manastira nije se moglo doci automobilom, pa je do Mileseve Patrijarh sa pratiocem dosao na konjima. Manastir sa ekonomijom bio je u zalosnom stanju, konaci oronuli, u crkvi i na freskama pojavila se vlaga, vocnjaci zapusteni i propali, livade u korovu, stocni fond osiromasen, suma neplanski secena, a duhovno-kulturnog zivota skoro da i nije bilo.

Duhovni pecat oca Nestora

Blizila se 1935. godina i datum obelezavanja 700 godina od upokojenja Svetog Save. Mileseva je vapila za uzornim monahom – igumanom, koji bi ne stedeci sebe ulozio svu svoju snagu i sposobnosz u obnovu svete carske Lavre. Nije bilo lako pronaci tako svestranu licnost. Nas poznati sociolog, narodni tribun, poslanik i ministar Sreten Vukosavljevic, licno je molio Vladiku rasko-prizrenskog i pisao Svetom arhijerejskom sinodu da posalju i postave igumana manastiru Milesevi, koji bi predstavljao Srpsku crkvu i monastvo.

Po Bozjem promislu, otac Nestor Trkulja dolazi za igumana manastira. Otac Nestor je rodjen 1890. godine u selu Marinkovci kod Bosanskog Grahova u uglednoj porodici Trkulja. Monasku skolu zavrsio je 1925. godine u Rakovici. Njegov daljni predak – Isaija Trkulja, bio je iguman manastira Krupe u dalmaciji, a njegov blizi rodjak (mozda i brat), bio je vojvoda Kosta Trkulja.

Posto je bio veoma obrazovan, blage naravi, krotak i smeran u srcu, a povrh svega i dobar ekonom, ubrzo uspeva da oko sebe okupi bratstvo i saradnike, te pocinje sa obnovom monaskog zivota. Njegova uloga u obnovi manastira bila je osmisljavajuca. Svemu je dao svoj pecat, jer je bio i veoma uticajan. Za kratko vreme stekao je ugled, kako kod Srba tako i kod muslimana. Svakodnevno je zaposljavao tridesetak radnika kako bi unapredio manastirsku ekonomiju. I danas, mnogi stariji zitelji milesevskog kraja imaju zivo secanje na taj period.

Zahvaljujuci ocu Nestoru, manastir Mileseva je o svojoj sedamstogodisnjici dostojno reprezentovao sebe svetu i svim poklonicima koji su ga pohodili. Otac Nestor se pokazao kao pravi pastir i duhovni vodja svoga naroda. Njegov rad se ogledao i na nacionalnom i na kulturno-prosvetnom polju. Kao cuvar groba Svetog Save prosvecivao je omladinu i djake kroz casove veronauke, a uz sve svoje obaveze bio je organizator i clan Sokolskog drustva i drugih srpskih nacionalnih i kulturnih klubova. Kao sto je voleo svoj narod, postovao je i druge narode i svoje komsije muslimane. Njegovim zalaganjem, osnovana je djacka trpeza za siromasne djake, a ljudima je pomagao i moralno i materijalno. Otac Nestor Trkulja ostao je u secanju svojih savremnika kao veliki humanista i covekoljubac, kao covek koji je bio apolitican. On je, pre svega, bio covek Crkve i svoga naroda i sto je i prirodno njegovom zvanju – ogorceni protivnik obezbozenog komunizma.

Mucenicko stradanje

Njegov veoma plodan rad na njivi Gospodnjoj, zaustavio je nesrecni gradjanski rat 1941-1945 godine. Okolnosti pod kojima je otac Nestor izgubio zivot, po svemu sudeci, nece nikada do kraja biti rasvetljene. Iguman milesevski, otac Nestor Trkulja, bio je nevina zrtva srpsko-srpskog ideoloskog rata.

Mucenicko stradanje oca Nestora pocelo je prvih dana gradjanskog rata. Zbog jakih italijanskih snaga koje su zaposele milesevski kraj, pocetkom septembra 1941. godine, formirana je Zlatarska partizanska ceta. Tih dana, borci iz Milesevskog sreza su izdvojeni i pod rukovodstvom Velibora Ljujica upuceni da formiraju Milesevsku cetu. Jedna grupa boraca Zlatarskog odreda upucena je u manastir Milesevu da od njegovog staresine oca Nestora Trkulje zatrazi, bolje reci oduzme pisacu masinu, uz obecanje „da ce mu biti kasnije vracena“.

Kada je ova grupa, predvodjena Veliborom Ljujicem i Ljubisom Miodragovicem dosla blizu manastira, neocekivano je naisla italijanska vojska, koja se uputila u selo Kosaticu radi nabavke sena. Partizani su se povukli na Titerovac i izvrsili prepad na Italijane, posle cega su se povukli na Zlatar – bez pisace masine. Koji dan kasnije, ka manastiru Milesevi upucena je jaca formacija na celu sa Ljubisom Miodragovicem, koja je oduzela pisacu masinu i radio, a staresini – ocu Nestoru, zapreceno je da ce biti streljan ukoliko bude govorio „neistinu“ da je manastir oskrnavljen, oduzeta pisaca masina i druge dragocenosti, a posebno ako bude saradjivao sa okupatorom.

Posle ove akcije milesevskih partizana, neko je obavestio italijansku komandu u Prijepolju da je vodja ove grupe – Ljubisa Miodragovic, zanocio u Sedobru, u kuci Boja Bojovica. U ranu zoru 27. septembra, Italijani su opkolili kucu, ubili Ljubisu Miodragovica i dva brata Bojovica, a potom i zapalili tri kuce Bojovica.

Verujuci da je Ljubisu i drugove Italijanima prokazao otac Naestor Trkulja, partizani su ga ubrzo streljali na jednom skrovitom mestu na Velikoj Ravni u blizini manastira. Milesevska partizanska ceta ucinila je, po mnogima – nepromisljen cin, za koji se brzo proculo po celom srezu.

Cinjenice

Presuditelji i izvrsioci presude, javno su se oglasili, valjda da se podice, ali ne i da se postide ovog bezumnog cina.

O tom dogadjaju, jedan od rukovodilaca pokreta, kasnije clan CK KPJ pise: „Na sudjenju igumanu ucestvovala je cela ceta. Kada je doneta presuda o smrtnoj kazni streljanjem, on tada obecava da ce raditi za partizane i nudi zlatan casovnik...“

Kada je iguman streljan, pored njegovog svestenog tela ostala je presuda napisana na jednom polutabaku.

Presuda glasi: „Iguman Nestor Trkulja osudjen je na smrt zbog sledeceg:

•  zato sto je dok su bili Nemci i ustase bio veliki njihov saradnik, agitator i sluga;

•  sto je tu svoju izdajnicku rabotu nastavio sa Talijanima, pa je bio jos i spijun;

•  sto je doveo okupatora na mesto gde je zanocio sekretar PK KPJ Ljubisa Miodragovic, te je kriv za njegovu smrt i smrt jos dvojice drugova.“ (Milutin Divac – Osnovi istorije narodnooslobodilacke borbe Sreza milesevskog, rukopis str. 32 i 33).

Iz teksta presude vidi se da se radi o veoma dobro smisljenom i montiranom „sudskom“ procesu. Najbolji poznavaoci licnosti oca Nestora, duboko su uvereni da on nikada nije bio saradnik Nemaca i Italijana, a pogotovo ne ustasa, koji su dolaskom u Prijepolje i okolinu otpoceli teror nad Srbima. Ustase su presretale ljude, skidale im sajkace cepajuci ih bajonetima, a zanatlijama su naredjivali da sa svojih radnji poskidaju nazive ispisane cirilicom i na njihovo mesto postave nove napisane latinicom.

Pravi svedoci...

Drug Milutin Divac, pod znacima navoda pise „njegovog svestenog tela“! Kojeg li cinizma, bogohulstva i patoloske mrznje prema Srpskoj crkvi i svestenicima.

Autor knjige „Milesevsko burno doba“ – Petko M. Radakovic, komentarise ubistvo igumana Nestora: “Osveta je, svakako, bila ishitrena, jer nije bilo opipljivih dokaza da je iguman bio zaista spijun okupatora“. Posle sloma komunistickog rezima, mnogi borci, pripadnici Milesevske partizanske cete, svedocili su o nevinoj pogibiji oca Nestora.

Ratko Pusica, Bosko Pusica, njegova sestra jegda i Radomir Pusica, svi iz Donje Kosatice, na dan ubistva oca Nestora, cuvali su stoku i culi u neposrednoj blizini tri ili cetiri pucnja. Drugi dan, naisli su na bezivotno telo ubijenog svestenika, u kome su prepoznali igumana Milesevskog. Lezao je na ledjima, licem okrenutim ka nebu. Jednu ruku drzao je u dzepu kaputa, a drugu stegnutu u pesnicu. Sesir je bio cetrdesetak metara od tela. Deca su obavestila starije...

Vest o mucenickoj smrti oca Nestora Trkulje brzo je odjeknula milesevskim krajem. Obavestivsi vrhovnu komandu italijanske vojske u Prijepolju, bratstvo manastira na celu sa ocem Aleksejem, prenelo je telo Svetog igumana, sahranivsi ga sa juzne strane crkve gde i danas u miru pociva.

Samo jedan je sudija

Novi svestenomucenik Nestor Milesevski, svojom nevinom zrtvom, postao je ravnodostojan Svetom muceniku Nestoru cije ime je i nosio. U svome manastiru Milesevi, mnoge muke je podneo od laznih hriscana i bratoubica. Uzevsi na rame krst mucenistva, postrada, kao nekada iguman Pajsije Beogradski.

Svojom krvlju, obojio je svoju monasku rasu i svestenicku odezdu, prinoseci sebe na zrtvu, drzeci se istinite vere pravoslavne i cuvajuci grob Svetog Save. Krv njegovu prolivenu primi Bog, kao zrtvu miomirnu. Oni koji su ga ubili mislili su da su time zavrsili sve, ne videci da njegova slava tek pocinje. Danas je otac Nestor prisutniji od svih koji su ga ubili. Ima ga u milesevskoj porti, ima ga na spomeniku podignutom njemu i njegovim sastradalnicima, ima ga pred Hristom Gospodom, pred kojim predstoji zauvek, kao pobornik i posrednik za sve koji se mole.

Na ovogodisnjem redovnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora, otac Nestor Trkulja svrstan je i pribrojan Svetim svestenomucenicima. Ideoloski oroz, povucen u besmislenom obracunu sa neistomiscljenicima, nije okrznuo njegovo duhovno delo, kojim se napajaju mnogi poklonici milesevske svetinje.

Sveti svestenomucenice Nestore, moli Boga za nas!

Izvor: „Milesevac“, list milesevske eparhije, br. 8 od 28.juna 2004, str. 52-53