SVETINJA BRAKA

SVETINJA BRAKA

Brak je zajednica života muža i žene. Zajednica u kojoj se ogleda da je Bog stvorivši čoveka, stvorio ga kao čoveka i ženu, stvorio ga po obličju svojem (Post. 2. 27), da bi čovek, kao muž i žena, imao u sebi sabornost ljubavi. Zbog toga će «Čovek ostaviti oca svoga i mater svoju i prilijepiće se ženi svojoj i biće dvoje jedno tjelo» (Post. 2. 24.). Bračna zajednica života je samo ona koja je Bogom blagoslovena! Stoga ćemo, za potrebe ovog rada brak definisati kao jednu, svetu i sabornu zajednicu života muža i žene, koju može samo smrt rastaviti (i ono što se smrti upodobljava). Ovako posmatran, brak se može uporediti sa Crkvom (Efes. 5. 32). Kada se pojavio Gospod Isus Hristos, On je blagoslovio brak, te je time i taj vid čovekova života priveo sebi u telu svome, u Crkvi.

Brak ima dva aspekta. Jedan je vidivi i sastoji se u stvarnomn, životu muža i žene u zajednici. Ovaj aspekt ima svoje moralne, materijalne, pravne vidove. Stoga pored Crkve brak potpada i pod jurisdikciju države. Drugi aspekt se sastoji u nevidivom, u blagoslovu Božijem. Nije svaka zajednica života muža i žene, makar bila priznata i od države, bračna zajednica. Jer, Bog, Rečju Svojom, stvorivši čoveka., Rečju kroz blagoslov im zapovedi: «Rađajte se, množite se i napunite zemlju» (Post. 1. 28.), Rečju ih pomiri sa sobom u Crkvi, Telu Reči. Tek dar blagoslova Reči Božije čini da «vidivo prirodno» postane istinski prirodno, tj. oblagodaćeno i čisto u Crkvi. Državni brak, kada je bez blagoslova, nije blagosloven, nije svet, i zasnovan je na telesnoj želji, ljudskim učenjima i moralu. Sveta tajana braka uznosi vezu muža i žene iznad telesnog, iznad bluda, koji je učenjem svetih Otaca osuđen kao proti-prirodan čin (v. 1. kanona Atan. Vel. i 4. kanon Grig. Nisk.).

U ovom radu mi se nećemo zadražavati na uslovima i smetnjama crkevenome braku. Mi ćemo razulučiti neke pojave današnjega života u Crkvi, a koje se tiču braka. Pri tome ćemo poći od onoga što je pretežnije, a to je nevidivi aspekt, onaj koji uzvodi Bogu.

MEŠOVITI BRAK

Mešoviti brak je svaki onaj brak koji sačinjavaju muž i žena koji nemaju zajedničku veru u Boga. Pri tom je moguće napraviti razliku između braka u kome je jedna strana jeretik, od onoga u kome je jedna strana nezanabožac (druge, nehrišćanske vere ili ateista).

a) Mešoviti brak sa jeretikom*

Jeretikom treba smatrati kako jeretike u užem smislu, tako i raskolnike:

«Jereticima mi smatramo koliko one, koji su odavna iz Crkve isključeni bili, toliko i one, koji su bili poslije od nas anatemizirani; osim tih i one, koji se pričinjavaju da pravu vjeru ispovijedaju, a međutim u raskol prijeđoše i zavjere sklapaju protiv naših kanonički postavljenih episkopa ... (6. kanon II Vas. Sab.)

Sve, koji su ovde nabrojani sjedinjuje otcepljenje od crkvenog jedinstva. Istina, neki drugi kanoni (npr. 1 kanon Vasilija Velikog) prave razaliku između jeresi i raskola, ali samo kada je u pitanju snishođenje Crkve u pogledu obraćanja. Crkvi pripadnika tih zajednica. Da bi se svršila sveta tajna braka, svi učesnici moraju biti punopravni članovi Crkve. Jer: «s jereticima i raskolnicima ne treba se zajedno moliti» (33. kanon Laod. Sab.) i «koji se zajedno sa odlučnim, ma bilo i u kući bude molio, neka se odluči» (10. kanon Ap.). Ukoliko je ovako sa «običnom» molitvom kako je tek sa priopštavanjem, tj. opštenjem sa jeretikom ili odlučenim u svetoj tajni braka?

«Isto se tako ustanovljuje, da djeca klirika nemaju stupati u brak sa neznabožcima, ili jereticima.» (2l. Kanon Kart. Sab.)

Da li se ovo odnosi samo na decu klikira, ili na ostalu decu, pa i na odrasle ljude?

«Ni s kakvim jeretikom ne treba brak sklapati, ili za takove davati sinovi ili kćeri, nego naprotiv treba njih uzimati, ako obećaju da će Hristjani postati.» (3l. kanon Laod. Sab.)

Dakle, niko ne sme da stiupi u brak s jeretikom.Razlikovanju jeretika od raskolnika ovde nema mesta. Ovde se snishođenje ogleda u dopuštanju braka sa jeretikom, ako obeća da će se obratiti Crkvi. Ovo obećanje je suštinski povezano sa stepenom oglašenih, tj. onaj koji da obećanje pred episkopom nije više stran Crkvi, i može, da uživa zajednicu molitava kao i i oglašeni. Ukoliko bi jeretik prezreo svoje obećanje, i stupivši u brak sa pravovernom osobom, docnije izbegavao da se obrati crkvenom jedinstvu, tada bi brak bio poništen, jer je

razlika u veri bračna smetnja, otklonjena radi obećanja, i kada se ovo obećanje pokaže lažnim, smetnja ostaje na snazi. Odredbe 2l. kanona Kart. Sab. i 3l. Kanona Laod. Sab. dalje razrađuje l4. kanon IV vas. Sab. Ali ništa bitno novo ne donosi.

Interesantene su odredbe 72. kanona Trul. Sab.

«Neka ne bude dopušteno čovjeku pravoslavnome da se sjedini sa ženom jeretičkom, niti ženi pravoslvanoj da se vjenča sa čovjekom jeretikom; a ako se otkrije da je ko tako što učinio brak neka se smatgra nevaljanim, i nezakonita sveza neka se razvrgne; jer ne treba da se miješa ono, što se ne može miješati, niti sastavljati sa ovcom vuka, ni sa Hristovim djelom našljedstvo grješnika; ako i prestupi ovo, što smo mi ustanovli, neka se odluči. Ali, ako su se neki, dok su još u nevjerstvu bili i dok još nijesu bili priborjani stadu pravoslavnih, sastavili bili zakonitim brakom, pak zatijem jedan, izabravši dobro, obrati se k svjetlosti istine, a drugi, ostane prikovan zabludi, nehotići upraviti oči svoje na božanstvene zrake, (ako nevjernoj ženi bude ugodno živjeti sa mužem vjernim, ili obratno, nevjernome mužu sa vjernom ženom) neka se mežu sobom ne dijle, po božanstvenome Apostolu: jer se posveti muž nevjerni ženom vjernom i prosveti se žena nevjerna mužem vjernim».

Kanon u celini i razmatra faktičku sjedinjenost pravoslavne i nepravoslavne (crkvene i vancrkvene) osobe, koja spolja gledano i izgleda kao brak i može biti da ta zajednica života uživa i zaštitu države. Ali, ta faktička zajednica nije crkveni brak. Kanon od toga polazi imajući pred sobom učenje izraženo u ranije pomenutim kanonima. Kanon u svom prvom delu naređuje da se takva veza bez prethodnog snishođenja obećanju obraćanja, kao nezakonita ima razvrgnuti. Otsustvo snishođenja jeste dokaz da nije u pitanju crkveni brak. Snishodi se pri nameri da se sklopi brak. Ali ako je veza «bračna» zasnovana, ona je (u slučaju mešovitosti) nezakonita, ukoliko nije zatraženo i dobijeno snishođenje. Ako je isto dobijeno pre zasnivanja veza je zakonita. Dalje, kanon određuje pravoslavnoj osobi odlučenje zbog sjedinjavanja sa nepravoslavnom. Zašto? Ne može se sjedinjavati ono što je nesjedinivo. Brak je jedna, sveta i saborna zajednica života, i ne može se sabirati, zajedničariti, ili osvećivati sa onom osobom koja je izvan Jedne, Svete i Saborne crkve. Ko to ipak pokuša, makar i na ovom telesnom nivou, time pokazuje da mu je telesno uživanje, telesno zajedničarenje, preče od zajedničarenja u Telu i Krvi, u Crkvi, u blagodati. I još, ako ko bez snishođenja Crkve telesno zajedničari sa necrkvenom osobom, po tom jedinstvu i sam postaje necrkven., Toga je odlučenje samo posledica.

Kanon takvoj, mešovitoj, faktičkoj zajednici, nastaloj bez crkvenog snishođenja, ne dozvoljava konvalidaciju. Ona se mora razvrgnuti.

Ukoliko nastane faktička zajednica života pravoslavne žene i čoveka, kanoni (26. kanon Vas. Vel. npr.) dopuštaju mogućnost konvalidacije te zajednice, iako je i ona nezakonita . (Konkubinat).

b) Mešoviti brak sa neznabožcem

Isti, 72. kanon Trul. Sab. Dopušta samo jednu mogućnost, u svom drugom delu, da faktička zajednica života pravoslavne i nepravoslavne osobe nastavi da postoji. Pri tome je važno uočiti terminološku razliku. Kada zabranjuje i postajanje dotične zajednice kanon kao vanpravoslavnu osobu označava-jeretika. Kad dopušta mogućnost da ta zajednica opstane, kanon vanpravoslavnu osobu označava kao – one u nevjerstvu, one nepribrojane stadu pravoslavnih. U suštini jeretici i jesu u nevjerstvu, ali je taj pojam kod Otaca označavao one, koji su još u neznabožačkim «verama» .Kanon dopušta mogućnost da se faktička «bračna» veza održi, iako je mešoviti čak i sa neznabošcem (ili jeretikom) ako je: a)zakonita, b) nastala u vreme dok su obe osobe bile izvan crkvene zajednice, i c) ako je to po volji vancrkvenoj osobi.

Kanon spominje «Zakoniti brak». Ali to nije crkveni brak, jer je nastao u doba obostranog neverstva, pa nije mogao biti crkven. Radi se o građanskom braku, faktičkoj zajednici, u kojoj ne postoji neka smetnja, (srodstvo npr.) koja bi vezu činila nečistom i to smetnja po učenju crkve.

Faktička zajednica života pravoslavne i nepravoslavne osobe treba da je nastala u vreme obostranog nepripadanja Crkvi. Nakon obraćanja bilo čoveka bilo žene pravoslavlju, njihova veza može opstati, iako je mešovita. Razlog ovoj snishodljivosti kanon nalazi u rečima apostola Pavla iz prve poslanice Korićanima glava 7 stih l4. Smisao shishođenja jeste u tome da osoba koja je pavoslavna produžavajući život sa onom koja je još u neverju, možda utiče na ovu da bi se i ona obratila k pravoslavlju i na taj način posvetila. Dakle razlog je u spasilačkoj misiji, i duhu Crkve .

U skladu s tim kanon izričito zahteva da u dotičnoj vezi nevernoj osobi bude ugodno živjeti sa vjernom. Ova «ugodnost» označava raspoloženje duha nevjerne osobe, raspoloženjke pri kome ne postoji omraza na Crkvu. Nepostojanje ove omraze je ono što daje nadu da će ta osoba da se obrati, i drugo, da neće vremenom odvući pravoslavnu osobu u nevjerje.

Iz svega izloeženog se da zaključiti da kanonon pri razmatranju faktičke zajednice života pravoslavne i nepravoslavne osobe ne pravi razliku između jeretika, raskolnika, ili neznabožca. Za sve njih za Oce je važno da ne pripadaju crkvenom jedinstvu, a to je ono što njihovu vezu čini mešovitom. Ukoliko je veza nastala u vreme obostranog neverja postoji mogućnost da ista nakon obraćanja jedne osobe opstane. Pritom vidimo sličnost u duhu između snishođenja koje Crkva daje pre nastanka braka, a zbog obećanja necrkvene osobe da će stupiti u Crkvu naknadno i snishođenje koje Crkva daje vezi nastaloj u vreme obrostranog neverja, a zbog nade da će se vancrkvena osoba obratiti Crkvi.

Kanon 14. IV Vas. Sab,. Spominje mogućnost da se pravoslavna i nepravoslavna osoba sjedine crkvenim brakom sa «jeretičkom, ili judejskom ili jelinskom osobom»...ako ... obeća da će se obratiti u pravoslvnu vjeru». Vidimo da obećanje obraćanja ima snagu da otkloni smetnju necrkvenosti, bez obzira kojoj katergoriji necrkvenosti ista osoba pripada. Ali isto tko vidimo da je crkveni brak apsolutno nemoguć, u ma kakvoj varijanti, ukoliko Crkva ne snishodi obećanju, ili se to od nje ni ne traži. Obećanje obraćanja je jedini i univerzalni razlog postojanja mešovitog braka. Pri tom taj brak samo neko vreme, a ne stalno može biti mešovit, a naime samo do ispunjenja obećanja. Tada i muž i žena postaju pravoslavni i nema mešovitosti.

Faktička zajednica života nastala u vreme obostranog neverja, obraćanjem jedne osobe pravoslavlju, i ako produži postojanje, po snishođenju Crkve, ne postaje tim i crkveni brak! Ona ostaje što je i bila, samo Crkva ne odlučuje pravoslvanu osobu, sve u iščekivanju da se i druga osoba obrati pravoslavlju, i kada se to i desi, tada se priopštava sveta tajana braka dotičnima. Ako bi njihova veza bila bračna u crkvenom, svetotajinskom smislu, u trenu obraćanja samo jedne osobe, onda se ne bi vršilo crkveno venčanje nakon obraćanja i druge osobe.

Ovo je učenje svetih Otaca!

DANAŠNJA PRAKSA

Bračni život u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi regulisan je Bračnim Pravilima (u daljem tekstu – BP).

Necrkvenost jedne osobe kao lična smetnja sklapanju braka može biti neotkolnjiva ili otkolnjiva. Neotklonjiva je u slučaju razlike vere (Čl. 12. t.9. BP), a otklonjiva je u slučaju razlike veroispovesti (Čl. 13. t.8. BP). Iz ovoga proizilazi da ukoliko postoji razlika vere između čoveka i žene, crkveni brak nije moguće sklopiti. Međutim, u odredbi 14. kanona IV Vas. Sab. izričito stoji:

..... isto tako ni sjediniti brakom sa jeretičkom, ili juedjskom, ili jelinskom osobom, osim ako osoba, koja želi da se brakom sjedini sa pravoslavnom, obeća, da će se obratiti u pravoslavnu vjeru...»

Kanon spominje sve moguće (za ono vreme) razlike u veri između crkvene i vancrkvene osobe. I za sve razlike postavlja jedan način otklanjanja smetnje – obećanje necrkvene osobe da će primiti pravoslavnu veru, što ne znači tek neko uverenje, no samo potpuno pripadanje Crkvi. Ovo jednako tretiranje razlika vere upravo i jeste ona čvrsta granica Crkve od sveta. Jedini prelaz, ali za sve kategorije, jeste obećanje necrkvene osobe da će postati Hrišćanin (3l. kanon Laod. Sab.), što ne znači Hrišćanin u današnjem smislu kao neko ko veruje u Hrista pa kako bilo, jer isti kanon (3l.) kaže: «Ni s kakvim jeretikom ne treba brak sklapati». Bilo bi smešno da se jeretik obavezuje da postane bilo kakav Hrišćanin, dakle da ostane i dalje jeretik, i da mu to bude uslov da sklopi brak sa pravoslvanom osobom. Biti Hrišćanin znači imati zajednicu s Gospodom Isusom Hrisotom, zajednicu svedočenja njegovih svetih tajni. A to je moguće samo u njegovoj Crkvi, njegovom svesvedočanstvu.

Dakle dopušteno je kanonima necrkvenoj osobi (bilo kojoj) da uz obećanje sklopi brak ca crkvenom osobom.

Uspostavljanje neotklonjive smetnje braku za pojedine kategorije necrkvenih osoba je narušavanje snishodljivosti Crkve, ali i granice Crkve od sveta, Hrišćanina od nehrišćanina!

Kakva je suština razlikovanja razlike vere od razlike veroispovsti kao smetnji sklapanju braka, vidi se iz odredbi Čl. 23. i 25. BP – po kojima razlika vere postoji ako necrkvena osoba pripada verskoj zajednici koja «nema tajne krštenja ili čije se krštenje ne priznaje za punovožno» (23.). dok razlika veroispovesti postoji ako necrkvena osoba piprada zajednici «čije je krštenje priznato kao punovažno u pravoslavnoj Crkvi, ali ta zajednica nije u sastavu pravoslavne Crkve» (25.). Suština toga razlikovanja je u prizavanju tajne krštenja verske zajednice od strane Crkve. Međutim, priznavanje tajne krštenja od strane Crkve nikako ne

Znači da u toj verskoj zajednici postoji istinska tajana krštenja nezavisno od Crkve, i ne znači da se to priznanje može protezati na sve situacije, osim onh predviđenih kanonima (7. kanon II Vas., Sab. ili 95. kanon Trul. Sab. npr.), po principu sličnosti.

«Zapovjedajmo da se svrgne episkop, ili prezviter, koji prizna krštenje ili žrtvu jeretika. Jer: kako se slaže Hristos s velijarom...» (46. kanon Ap.)

Tu je granica Crkve. Izvan nje nema, niti može biti krštenja, pa ni priznavanja krštenja. Ovo je opšte pravilo, koje se saglasno učenju Kiprijana Kartaginskog i drugih velikih Otaca može sažeti u iskaz: - Jeretičko krštenje nije drugo do umivanje, ali umivanje koje čoveka «skvrni» (47. kanon Ap.) i «zloslovi» (32. kanon Laod. Sab.). Takvo je svako krštenje obavljeno izvan Crkve, ali uzeto samo po sebi. Tek dodirom jeretika sa Crkvom može zavisno od vrste jeresi da Crkva «prizna» to krštenje. Ali i tad to nije priznavanje da je ono što je skvrno sada sveto, niti je to «priznavanje» u svakom dodiru jeretika sa Crkvom. Radi se isključivo o pitanju načina prijema jeretičkih osoba u Crkvu.

«koji se iz jeresi obraćaju u pravoslavlje i k broju onih, koji se iz jeretika spasavaju, primamo po slijedećem obredu i običaju...» (7. kanon II Vas. Sab.)

Dakle radi se o određivanju obreda, kojim se primaju u Crkvu jeretici izašli iz okova zablude. Dodir jeretika i Crkve u kome se «priznanje» jeretičkog krštenja može dati jeste isključivo -. obraćanje spasenju. A samo «priznavanje» je zapravo obred, kojim se neko jeretičko lice prima u Crkvu. Tada se na ono umivanje, spoljašnji čin jeretičkih «sveštenika», dodaje balgodat Svetoga Duha, koja pere svu nečist pa i skvrnu koju jeretičko krštenje nosi po sebi. Zapravo, ne prizanaje se krštenje jeretika, već samo umivanje, koje Crkva ispunjava Božanskim darom.

Iz ovoga se vidi da je nemoguće priznavanje krštenja jeretika u bilo kom drugom dodiru jeretika sa Crkvom, osim pri obraćanju, tj. pri stupanju u Crkvu. Stoga i kanoni kad određuju uslov za sklapanje mešovitog braka, zahtevaju samo jedno, da necrkvena osoba da istinito obećanje da će stupiti u Crkvu. Ovo obećanje Crkva, snishodeći, upodobljuje samom obraćanju, i ono mora prethoditi stupanju u zajednicu života, inače se (v. 72. kanon Trul. Sab.) ta veza mora razvrgnuti. Obećanje se upodobljuje, ali se ispunjenje obećanja zahteva. Upodobljavanje nije isto što i «priznanje» krštenja, inače se ispunjavanje ne bi tražilo, jer bi samim obećanjem lice postalo pravoslavno. Upodobljavanje obećanja stupanju u Crkvu, jeste otvaranje vrata jeretiku ili neznabožcu da stupi u dodir sa Crkvom – da sklopi brak sa crkvenom osobom.

Upodobljavanje obećanja obraćanja nije isto što i priznavanje krštenja. Međutim, u odredbama 23. i 25. člana BP mi vidimo upravo ne samo izjednačavanje, no i zamenu.

Danas mešoviti brak moguće sklopiti samo ako necrkveno lice «pripada verskoj zajednici čije je krštenje priznato kao punovažno u pravoslavnoj Crkvi, ali ta zajednica nije u sastavu pravoslavne Crkve» (Čl. 25. BP). Ovu, nedoslednu formulaciju (kako zajednica može imati «punovažno krštenje» a biti izvan Crkve) treba, kao što i praksa pokazuje, tumačiti u napred navedenom smislu.

Pripadnost nekoj verskoj zajednici, koja ove uslove ispunjava jeste objektivna činjenica. Takvo lice po članu 1l5. BP pre sklapanja braka pred dva svedoka i sveštenikom u pismenoj formi obećava da neće ometati ili uticati na crkveno lice u smislu napuštanja Crkve (t. 1), i da će decu «iz tog braka krštavati i vaspitavati u pravoslavnoj veri» (t.2.) Sveštenik neće sklopiti mešoviti brak uprkos datom obećanju, ukoliko se ne uveri, tj. ne stekne ubeđenje da će necrkvena osoba izvršiti obećanje (Čl. 117. BP). Sveštenik je dužan da i po sklapanju barka vodi brigu o ispunjavanju obećanja (Čl. 118. BP). Dakle ne postoji uslov da to lice pređe u pravoslavlje što je primarni i jedini uslov po kaonima. Zapažamo da je lični odnos necrkvenog lica prema Crkvi izvan istraživanja sveštenika. Za mešoviti brak je po BP potrebno pripadanje nekoj verskoj zajednici po članu 25. BP i isinito obećanje da će se uzdržavati od preobraćanja crkvenog lica, i da će se deca uvesti u okrilje -Crkve. Ono o čemu sveštenik mora da vodi brigu jeste u suštini opstanak u Crkvi crkvenog lica i dece.Uvođenje necrkvenog lica u Crkvu nije primarno. Istina, u t.3. člana 115. BP postoji odredba da crkveno lice obeća da će nastojati da svog budućeg bračnog druga privoli pravoslavnoj veri. Ovo obećanje se daje umsmeno, i ne proverava se da li se sprovodi i da li se necrkveni bračni drug obratio, što kao da se ni ne očekuje sudeći po odredbama člana 118 BP. Po svemu sudeći ovo obećanje je deklarativno i ne obavezuje. Sve to uakazuje na defanzivni stav Crkve u pogledu mešovitog braka. Nasuprot tome, kanoni kroz obećanje obraćanja, i insistiranju na ispunjenu istoga, apsorbuju sve obaveze koje preuzima necrkveno lice, i još traži i njegovo obraćenje. Moramo istaći da kanoni imaju aktivan stav prema svetu, potpuno u skladu sa svojom misojom. Tako otkrivamo smisao kanoničnog mešovitog braka.

Crkva ne želi da uništi ljubav izmedju crkvene i necrkvene osobe. Ona tu ljubav poštuje , ali ne može da joj povlađuje kao samo telesnoj. Crkva želi da održi tu ljubav na slavu Boga, tj. da i necrkvenu osobu putem te ljubavi privede sebi. U tome vidimo duhovnu sličnost izmedju smisla kanoničkog mešovitog braka, i reči apostola Pavla: .... jer se posveti muž nevjerni ženom vjernom» (I Kor. 7.14.)!

Ništa od ovoga nema u mešovitom braku, koji se sklapa po odredbama BP.

Veliki je krug lica, koja su tim odredbama isključena iz mogućnosti da sklope brak sa crkvenom osobom, što je direktno suprotno 14. kanonu IV Vas. Sab. koji predviđa mešoviti brak sa jerticima. Judejcima i Jelinima. Danas, Jevrjima, ateistima i prapadnicima drugih vera, nije moguće da sklope brak sa crkvenim licem pre nego što krštenje i sami ne postanu crkveni. Događa se da lice ateistično, ali sklono ili naklonjeno Crkvi ne može sklopiti brak sa crkvenim licem, a da to može učiniti lice pripadnik bogomorske jeresi, nenaklonjeno Crkvi.

Takodje, veliki problem predstavlja u mešovitom braku po odredbama BP to što u njemu jeretik ostaje jeretik, i po praksi taj brak najčešće ostaje do kraja mešovit, i što je suprotno odredbi 31. kanona Laod. Sab., i što dovodi do mnogih zabuna.

Brak je zajednica života muža i žene, zajednica sabornog jedinstva u Svetome duhu. Kako se mužu (ili ženi) pravoslavnome može sabrati u jedinstvu blagodati Svetoga Duha žena (ili muž) jeretički, kad ona nema u sebi liturgijsku (crkvenu) sabornost? Ne može se ulaziti u Carstvo Nebesko delimično, niti se može Crkvi prilaziti kroz brak, a ostajati izvan njene vere i liturgijske zajednice, i to tako da traje neograničeno. Stoga, 31. kanon Laod. Sab. i kaže: «Ni s kakvim jeretikom ne treba brak sklapati». Ovde se misli na bezrazložit, neograničen, mešovit brak, onaj u kome jeretik ostaje jeretik. Ali, kada isti kanon dopušta brak ukoliko jeretik obeća da će postati Hrišćanin, on koristi izraz – «nego naprotiv treba njih uzimati», čime se podvlači da nije u pitanju tek neko neobavezno nastojanje da se jeretik u toku braka privoli pravoslavlju, nego je po sredi insistiranje na tome da jeretik ispuni obećanje, jer mu je i dopušteno sklopiti brak kroz obećanje, a zbog uzimanja jeretika k sebi. Privremenost mešovitog braka je odgovor na odredbu - ni s kakvim jeretikom ne treba brak sklapati. Privremenošću, mešoviti brak u izvesnom smislu jeste način uzimanja jeretika u punu crkvenu zajednicu, i to je odgovor na pitanje kako se muž pravoslavni može sabrati ženi jeretičkoj u blagodati Svetoga Duha. No, ako je mešoviti brak stalan, tj. ako u njemu jeretik ostaje stalno jeretik, tada se gube granice Crkve. Moguće je tada biti istovremeno i u njoj i izvan nje. Da li Crkva može snishoditi do te mere, bez ikakvog pouzdanja da je to na spasenje jeretika?

Pogledajmo 10. kanon Laod. Sab.: «koji Crkvi pripadaju, ne moraju ravnodušno svoju djecu ženiti sa jereticima». Zabranjuje kanon roditeljima da svoju decu nad kojom imaju vlast venčavaju sa jereticima – ravnodušno. Šta znači odredba – ravnodušno? Ta odredba stoji u vezi sa vlašću, koju crkveni roditelj ima prema svojoj deci. Ona pokazuje nužnu brigu roditeja prema braku dece. Biti ravnodušan prema braku svog deteta ispoljava se, izmedju ostalog, u tome – određuju Oci Laod. Sab. – da se daje dozvola deci da stupaju u brak sa jereticima, i to (v. 3l. Kanon Laod. Sab.) ne sa bilo kakvim jereticima, nego sa onim okorelim, onim koji neće da se obrate Crkvi. Ravnodušno – znači još i – ravnudušno gledati na zajednicu jeretika sa pravoslavnim, zajednicu, koja se ne preobražava u pravoslavno saborno jedinstvo.

Danas se shodno BP dozvoljeno da deca Crkve sklapaju brak sa jereticima – ravnodušno. Nije to što Crkva prizanje umivanje nekim jeretičkim zajednicama pri primanju obraćenika u crkveno jedinstvo, nikakva briga u pogledu braka dece Crkve i dece jeresi. Nije to što neko pripada nekoj jeresi garancija da isti nije okoreli jeretik. Jer, Crkva ne priznaje umivanje jeretičkih zajednica u zavisnosti od lične okorelosti pripadnika tih zajednica, nego od stepena povređivanja crkvenih dogmata, i od načina samog umivanja. Tako, kad god se sklopi brak po odredbama BP između lica pravoslavnog i rimokatoličkog npr. Da li postupamo ravnodušno? Očigledno, da!

KONKUBINAT

Šta znači konkubinat?

Konkubinat je zajednica života dva pravoslavna lica (čoveka i žene), koja uživa državnu zaštitu, ali koja je bez obavljenog crkvenog venčanja.

Danas postoji ne mali broj ljudi, koji su u Crkvi, koji imaju potpunu liturgijsku zajednicu, ali koji žive u konkubinatu. Oni i to sada izbegavaju da svoju zajednicu života ocrkvene svetom tajnom braka. Na taj način se stvorilo čudno stanje da ovi ljudi uživaju potpunu crkvenu zajednicu, a da pritom ne predaju Crkvi svoje bračno življenje. Kao da bračno življenje stoji izvan Crkve. A ono naprotiv, trba da je u suštini crkveno.

.... O kakvom upotrebaljavanju govoriš? Da li o zakonitome, koje je Bog dopustio, govoreći: - Rađajte se, i množite se, i napunite zemlju? I koje je apostol odobrio govoreći: - Ženidbu da drže svi u časti, i postelja ženidbena da bude čista? Ili pak ono koje biva prostim načinom, i potajno i preljubno?» (1. kanon Atan. Vel.)

Sveti Atanasije Veliki ovdje razlikuje dva načina združivanja čoveka i žene. Prvi način je zakonit, drugi je prosti, tj. telesni, i potajani (od Crkve, od njenog blagoslova). Kada pominje zakonitost prvog načina, svetitelj misli ne na zakon državni, već na zakon Božiji, Crkveni. Jer, pominje zapovest Boga, a ptom i apostola Pavla. Govorimo – zakonit. No, nije u pitanju izvršavanje zaposvesti radi iskazikvanja lojalnosti Bogu, ili Crkvi. Radi se upravo o učestvovanju u blagodati, blagoslovu Božijem, koji se nalazi u zakonu. Vršeći zakon čovek uzima učešće u zajednici blagoslova sa Zakonodavcem, i svima koji vrše zakon, celom Crkvom.

«I blagoslovi ih, i reče im Bog: Rađajte se, i množite se...» (Post. 1.28).

Vidimo da blagoslov braka ide sa rečima zakona. Reč, koja dade zakon, dade i blagoslov., i Ona stvori čoveka kao muža i ženu. Stoga se ne smatra prirodnim samo ono što biva po osobenosti stvorenog, nego je prirodno ono što još uz to uživa i blagoslov Reči (tj. Crkve) ispunjavajući zakon. Stoga nije svako sjedinjenje čoveka i žene prirodno, već ono da bi bilo prirodno mora biti blagosloveno, zakonito... Protivzakonito združenje čoveka i žene, jeste i protivprirodno – a zakonito združenje čoveka i žene jeste jedino ono nastalo kroz crkveni brak.

Bog, Sveta Trojica, jeste Bog zajednice. On hoće da prisustvuje blagoslovom u svakom odnosu, svakoj zajednici čoveka, a i u braku. Time je brak deo Crkve, ona je riznica blagoslova Božijeg. Ko se združuje bračno, a izbegava blagoslov Crkve, taj drži svoj «brak» u tajnosti, taj živi nesaborno. Stoga i rekosmo da je čudno da ti ljudi uživaju potpunu crkvenu (sabornu) zajednicu, a sami su u svom domu necrkveni.

Premda razumemo ljude, koji iz bojazni od terora bezbožnog režima nisu sklopili crkveni brak, a sad može biti da smatraju (naravno pogršno) da su, budući odmaklih godina, zakasnili za to, stanje, tim pre što se neki od onih koji poznaju srž vere zalažu za to da takvo stanje može da ostane, i da se smatra crkvenim,. Građanski (državni) brak pravoslavnih lica (muža i žene) nije crkveni brak. Da bismo ovo pokazali razmotrićemo sveštene kanone.

Čovek žena, prema osobini svoje tvarnosti, mogu stupiti u trojak odnos. U zajednicu uživanja, zajednicu života, i jednu, svetu i sabornu zajednicu života (crkveni brak).

Zajednica uživanja čoveka i žene jeste njihov odnos, koji nema osobinu združivanja života čoveka iu žene, već je to odnos samo nekih segmenata života, a koji odnos postoji najviše radi ugađanja stranoj želji. Primer zajednice uživanja jesu današnja tzv. Zabavljanja mladih. Suština, i motiv ovih azajednica jeste – blud.

«Bludnik, za sedam godina neka bude bez pričešća...» (59. kanon Vas. Vel.)

Zajednice uživanja lako je razlikovati od zajednica života čoveka i žene (građanski brak). I u društvu zajednice uživanja se moralno osuđuje, ali zajednice života uživaju poštovanje. Ono što ove dve vrste zajednica odvaja jeste vidivo razlikovanje odnosa u koje stupaju čovek i žena.

No, postoji i ono nevidivo, koje je zajedničko za ove dve vrste zajednica. To je upravo bezzakonost – bezblagodatnost ovih veza. Nije prosto upotrebljavanje po osobini stvorenoga ispunjavanje zakona u celini, jer tome upotrebljavanju prethodi Božiji blagoslov (b. Post. 1. 28). Upravo traženje tog blagoslova jeste ono što čini kroz svetu tajnu braka zakonitom – blagodatno i sabornom i svetom, zajednicu života čoveka i žene. Zato Sveti Oci i nazivaju čak i zajednice život (građanski brak) bludom. I uopšte, svaki odnos čoveka i žene radi zadovoljenja telesne želje jeste blud ili preljuba, pa makar to bilo i u crkvenom braku.*

Izuzetak čini samo faktička zajednica život (v. 72. kanon Trul. Sab.,) muža i žene nastala u doba njihovog obostranog neverja, a po obraćenju jednog od njih. Ova zajednica nije nezakonita, jer je Crkva ne osuđuje, nego dopušta. Ali ona sve dok kao takva traje, nije ni blagoslovena u smislu svete tajne braka . Buduči neosuđenja, ona ipak uživa izvesni blagoslov snishodeće Crkve, ali to nije blagoslov svete tajne braka. Njenu suštinu bismo najbolje izrazili rečima da je ona tek priprema za brak. Naravno, kada se i drugo lice obrati Crkvi. Stoga i deca iz ove veze nisu nečista, tj. nisu plod same telesne želje, nego i snishođenja Crkve.

Ipak, ako Sveti Oci i nazivaju zajednicu života čoveka i žene (građanski brak) bludom, oni prave zaliku između tog bluda i bluda zajednice uživanja. To, valja istaći da ta razlika nije razlika suštine, inače bi se drugi naziv dao. Ne, blud je blud, Sveti Oci samo manje kažnjavaju blud u okviru zajednice života (građanski brak) verovatno snishodeći činjenici da su u toj vezi odnosi čoveka i žene dublji i čvršći. Stoga se i ne insistira do kraja na razvrgnuću te zajednice, kao što se to insistira u slučaju zajednice telesnog uživanja.

Kanoni razlikuju i prelaznu zajednicu čoveka i žene. To su zajednice nastale u želji za sklapanjem braka, ali je način toga nezakonit. Tako, 22. kanon Vas. Vel. Daje odredbe u vezi otmice devojke. Kanon naređuje da se ta veza mora prekinuti i devojka veratiti vereniku ili roditeljima ili drugima, koji imaju vlast nad njom. Pa, ukoliko ovi daju svoje odobrenje i devojka pristane, brak otmičara i devojke može se sklopiti. Dakle, kao i kod zajednice uživanja, i ovde se insistira na prekidu veze, ali u pogledu kazne stvari stoje drugačije:

....... ali koji ima ženu, koju je prije ili tajno, ili silom oskvrnio, taj mora izdržati kaznu za blud. A kazna za bludnike ustanovljena je na četiri godine ...»

Bez obzira na to što se otmica završila brakom, blud, koji je iz nje proistekao (bila otmica stvarna ili glumljenja) kažnjava se ne po odredbi 59. kanona Vas. Vel. Koja važi za proste zajednice telesnog uživanja, nego sa četiri godine odlučenja. Kanon ne razmatra da li je otimica bila stvarna, protiv volje devojke. Važno je da je posle svega opštom saglasnošću sklopljen brka. Ako brak ne bi bio sklopljen, tada bi po 27. kanonu IV Vas. Sab. otimač, ili njegov pomoćnik, bio svrgnut ili anatemisan, u zavisnosti od toga da li je u pitanju klirik ili svetovnjak.

Slično otmici sveti Vasilije Veliki odredjuje i za «devojke, koji idu za čovjeka protivu volje oca» (38. kanon Vas. Vel.), kao i za one «koje se protivu volje gospodareve» (40. kanon Vas. Vel.) predaju čoveku. Sve one čine blud. Ali se za blud, u slučaju braka kao završetka, ne kažnjavaju kao da su bile u bludu zajednice uživanja.

Dakle, da bi ove prelazne veze uživale takav svoj tretman, kanoni traže da se okončaju brakom.

Zajednica života čoveka i žene (građanski brak) po spoljašnosti izgleda kao i crkveni brak. To je izazvalo Oce da ponekad u kanonima nazovu brakom i ono što u suštini nije zakonit. Bogom blagosloveni brak, i venčanjem ono što nije venčanje u smislu traženja istog blagoslova, nije crkveno venčanje. Ovo je stvorilo nedoumice u pogledu pojedinih odnosa, da li su oni brak, ili blud. Najveće nedoumice izazvale su upravo zajednice života čoveka i žene (građanski brak). Da bi razrešio ovo pitanje sveti Vasilije Veliki svoji 26. kanonom imenuje pravim imenima (crkveni) brak, i blud (građanski brak), ne obraćajući pažnju na ono što prikazuje spolja, nego sudeći upravo po duhovnoj suštini.

«Blud nije brak, pa ni početak braka; zato, ako je moguće, neka se razluče oni, koji su se kroz blud sastavili, i to bi bilo najbolje. Ali ako oni na svaki način hoće da zajedno žive, neka se podvrgnu kazni za blud, a neka se već ne dijele, da se što gorega ne dogodi.» (26. kanon Vas. Vel.)

«Blud nije brak»., Građanski brak nije crkveni brak, zato mu je duhovna suština da je on blud, tj. bezakonita - bezblagodatna zajednica života čoveka i žene. To što građanski brak spolja izgleda kao crkveni, po opasci u 30. kanonu ne sme da omete naše staranje za istinom . Građanski brak, budući bludom, ne samo da nije brak, nego nije ni početak braka, i treba takvu vezu razlučiti. Ali ne po svaku cenu. Upornost čoveka i žene da žive zajedno može dovesti do toga da Crkva u strahu od gorega odobri i blagoslovi svetom tajnom braka tu zajednicu.

Reči: «Neka se podvrgnu kazni za blud, a neka se već ne dijele», označavaju dopuštenje braka. Dotični moraju stupiti u brak. Videli smo u pitanju prelaznih zajednica da je uslov i njihovog opstanka, po privremenom prekidu, sklapanje braka. I taj isti uslov postoji u pogledu blažeg kažnjavanja bluda. Kazna za blud iz 26. kanona je u stvari ona ista četvorogodišnja iz 22. kanona.

Pogrešno je tumačiti da reči: «Neka se već ne dijele»* znači ostavljati ih da žive i dalje u bludu, tj. bez crkvenog braka, u bludu, a da opet uživaju punu liturgijsku zajednicu (odnosno Sv. Pričešće). Za one koji žive u bludu u prelaznoj zajednici 22. kanon kaže:.... ne treba ih dotle primati, dok se iste ne dignu od njih...»! Crkva ne prima u liturgijsku zajednicu nikoga, dok je u bludnom življenju, osuđenjom Crkvom.

.... Pak ako se neki teško odbijaju od svojih običaja i radiji su da služe tjelesnim nasladama nego Gospodu, i neće da uprave svoj život po Evangeliju s takovima mi nikakvog općega posla nemamo...» (8. kanon Vas. Vel.)

Uslov da bi građanski brak, kao zajednica života, opstao, uz upornost čoveka i žene jeste crkveno venčanje, tj. priopštenje svete tajne braka. Bez crkvenog braka, građanski brak kao relna, tj. vidiva zajednica života ne može opstati. Odnosno može, ali se dotični par neće primiti u liturgijsku zajednicu. Sama mogućnost opstanka njihove u suštini bludne veze, preobražajem u zakoniti brak je najviše što Crkva može da im da. Vezu nastalu među crkvenim i necrkvenim licem, ako je i građanski brak sklopljen, ali ne i mešoviti crkveni (v. Prvu odredbu 72. kanona Trul. Sab.), ništa ne može spasiti.

Kanon (26. Vas. Vel.) pretpostavlja razvrgnuće zajednice života čoveka i žene (građanskog braka) njenom opstanku kroz priopštvanje svete tajne braka.

Zašto?

Odgovor se možda nalazi u rečima «Blud nije brak, pak ni početak braka». Reč: - Početak, u nekim prevodima se prvodi kao: - Osnova. Blud (građanski brak) nije početak, ili osnova braka. Zašto? Po učenju svetog Vasilija Velikog: «Čega je početak nevaljao, i sve ostalo mora se odvrgnuti» - dakle, blud kao skvrna, kao narušavanje prirodnog poretka stvari (prvo Božiji blagoslov, a potom upotreba stvorenoga) nije osnova svetinji braka, i mora se prekinuti.

Danas, kada ljudi žive po četrdesset gopdina u bludnom građanskom braku, i kada iz njega imaju decu, pa i unuke, a u tome «braku» su iz neznanja, ne izgleda nam mudro težiti ispunjavanju sve strogoće kanona, i težiti ka razvrgavanju građanskog braka. Uostalom, i u vreme svetog Vasilija Velikog konkubinat je mogao postojati samo među mladim osobama, i to opet kratko vreme, i bio je svakako ne po neznanju, već po nekom nerazumljivom protivljenju Crkvi ili ustaljenim društvenim odnosima. Razlog svemu oveme leži u intenzivnom i sveobuhvatnom crkvenom životu onoga vremena.

U prilici smo da jedino konstatujemo da kanoni nastoje (insisitiraju) da sve bezakonite zajednice čoveka i žene faktički razvrgnu uz odnosnu epitimiju dotičnim licima. Ovo treba da posluži kao opomena da se pazi na to kakvim načinom živimo i u onom segmentu života za koji danas nepravilno kažemo da je naša privatna stvar. Takođe možemo da primetimo da je l26. član BP potpuno ispravna sa kanoničnog gledišta. Crkvene vlasti moraju blagim načinom poučavati narod, i poukama ga privoleti da se odnosi shodno odredbama kanona i pomenutog člana BP.

Ako Crkva pokazuje, kao što je dužna da pokaže, obazrivost prema narodu i vemenu sadašnjem, ona nije dužna, niti sme da zatvara oči pred bludom kao takvim i da onima, koji su bezrazložno u konkubinatu, daje sveto pričešće.

«Duhovnik koji prima ispovjed, mora zabraniti pričešće onima, koji ispovijedaju tajne grijehe, ali neka im ne zabrani dolaziti u crkvu ...» (28. pravilo Nikifora Ispovednika).

«Staraj se, svešteniče, da budeš besprekorni djelatelj, i koji pravo vrši riječ istine ... Ne zaboravi Gospodnje i svetih apostola zapovjedi, koja kaže; ne dajte svetinje psima, niti mećite biser pred svinje (Mat. 7,6). Pazite na pse i na ostalo. Gledaj da ne padneš, bojeći se čovjeka niti davaj sina božijega u ruke nedostojnim. U času onome ne prezaj od zemaljskih velikaša, pa ni od onoga, koji nosi dijademe. Koji su dostojni božanstvenog Pričešća, pričesti ih zabadava, kao što si to i sam primio; a one, kojima božanstvena paravila zabranjuju, ne pričešćuj, jer su oni kao neznabožci, iako se ne obrate teko i njima i onima koji ih pričešćuje...» (Uputstvo Vasilija Velikog svešteniku kad ima da služi svetu liturgiju.)

Sveštenik je dužan da pazi na dostojnost onoga ko se pričešćuje. I ne sme da pričešćuje onoga koji toga nije zaslužan., veće po svom životu zaslužan odlučenja. Revnost u ovome je pohvalna, ali mora biti praćena revnošću u poučavanju.

Uprkos svemu što smo naveli iz kanona i učenja Svetih otaca postoje neki koji se uzdaju u svoje učenje i tvrde da dugotrajno življenje u konkubinatu, pri čemu nije bilo odlučenja, te su se lica (čovek i žena) redovno i po svom nahođenju pričešćivala, po samoj sveosveštavajućoj osobini liturgije, liturgija ispunjava konkubinat onom blagodaću Božijom koja bi se redovno pripopštavala čovjeku i ženi putem Svete tajne braka. U ovom učenju nalazimo prvo pojam dugotrajnosti konkubinata koji nije određen, niti je jasno zbog čega je dugotrajnost važna ukoliko se insistira na liturgiji osveštavajući i onda kada se daje onima koji je nisu dostojni? I drugo ukoliko lica koja žive u konkubinatu požele da se crkveno venčaju, da li će im to biti zabranjeno budući da blagodat Svete tajne braka imaju po tumačenju nekih od ranije kroz dugotrajno pričešćivanje?

Učenje istih potiče iz pogrešnog tumačenja istorije Crkve. Istina je da ona u vreme apostola i neposredno posle njih nije imala oformljenu Svetu tajnu braka, u smislu radnji, obreda. Ona je preuzimala formu građanskog braka, i ukoliko je brak ispunjavao sve uslove koje je Crkva tražila svojim učenjem, tada bi Crkva građansku formu braka (obred) ispuanjavla svojim blagoslovom, blagodašu. Ovo stanje je trajalo kratko vreme. Crkva je oformila Svetu tajnu braka, i izdvojila je iz forme građanskog venčanja. Otada se blagoslov Božiji na mladence priopštava putem Svete tajne braka, a ne putem građanjskog venčavanja koje Crkva naknadno ispunjava. Jer za tako nešto nema nikakvog razloga. Crkveno venčanje se po pravilu vrši u toku liturgije. I nesumnjivo je da sila Svete tajne braka ima korena u liturgiji, ali liturgija bez molitava i radnji koje sačinjavaju obred svete tajne braka, ne zamenjuje samu Svetu tajnu braka.

VREME ZA VENČANJE

Venčanje možemo odrediti kao traženje i dobijanje Božijeg blagoslova kroz Svetu tajnu braka, čime počinje zakonito sjedinjavanje muža i žene već prema osobini stvorenoga. Ali kako čovek živi u periodima vremena (godišnjim, mesečnim, sedmičnim, dnevnim), koji se smenjuju, a neke periode Crkva je označila kao vremena posta, ili kao vremena praznovanja, to nije svjedno da li se venčanje ima obaviti u samo određene dane, ili i u druge.

«Sve svoje vreme ima, svaka stvar pod nebom ima svoje vreme ... Vreme kad se grli i vreme kad se ostavlja grljenje...» (Prom. 3. 1. 5)

«Žena nije gospodar od svojiga tijela, nego muž, tako i muž nije gospodar od svojega tijela, nego žena. Ne zabranjujte se jedno drugome, sem po dogovoru, privremeno da bi se predali postu i molitvi, pa opet da se sastanete ...» (1 Kor. 7. 4. 5)

Vidimo da sve ima svoje vreme, već prema značaju same stvari, ali samog vremena. Tako i venčanje, da bi brak bio častan, mora biti u vremena kada bračno življenje Crkva smatra časnim. To stoga što je venčanje otpočinjanje bračnoig života. Iz reči apostola Pavla, mi vidimo da, iako je brak ustanova sveta, bračno sastavljanje muža i žene u dane posta i molitve Crkva ne smatra časnim. Zašto?

Post, premda se spolja iskazuje kao neupotrebaljavanje nekih jela, u suštini je priprema za onaj dan, onaj događaj u životu Crkve, koji svojim duhovnim značajem prevazilazi naše svakidašnje stanje duha. Kao takav, post ima duhovni smisao, duhovni karakter.... Mi sa kajemo svaki dan, ali o postu posebno. Mi se trudimo da živimo svetim vrlinama, ali o postu posebno ... Ovo – posebno – se očituje u što potpunijoj okrenutosti, kroz napor, duše i tela, ka duhovnom. Post je «vreme kad se ostavlja grljenje Ne zato što je grljenje u braku greh, nego zato što od bračnoga grljenja postoji svetiji put , put uzdržanosti. I tim poutem Crkva ide o postu, jer je on vreme posebnog napora ka duhovnom, ka svetom. Grljenje ne biva bez udovoljavanja telesnoj želji, a post je baš okrenut od telesnih, ka duhovnim željama. Sad, u svetlu rečenog, vidimo da post i početak bračnog života (venčanje) ne idu zajedno. « Uz Četrdesetnicu ne smiju se držati svadbe...» (52. kanopn Lao. Sab.)

Slično je i sa danima najvećih Crkvenih praznika. Postom se pripremamo za praznik. Oštrimo čula duše da vidimo praznik u duhovnoj lepoti. Pa zar baš tad, kad smo sve podneli, da napuštamo duhovno, i okrećemo se telesnom? Stoga je Crkva i dane najvećeg praznika – Vaskrsa - odredila kao dane koji nisu pogodni za venčanje. Vaskrs je pobeda nad smrću, ali i više od toga. Vaskrs je ulazak sa Hristom u Carstvo Božije, u ono stanje koje je čoveku bilo naznačeno još pre stvaranja. To stanje nije bračno, već je slično stanju anđela Božijih (Matej 22.30). Pošto je takva sila vaskršnjeg praznika, takvo mora biti i praznovanje Vaskrsa:

«Od svetoga dana Vaskrsenja, Hrista Boga našega pa do nove nedelje, uza svu sedmicu moraju vjerni da u svetim crkvmana neprestano provode u psalmima i pojanju... radujući se Hristu i svetkujući, i da slušaju Božanstvena pisma i da se naslađuju Svetim tajnama. Jer ćemo tim načinom zajedno sa Hristom vaskrsnuti i uznijeti se ...» (66. kanon Trul. Sab.)

Da kanon nije tek savet, svdoči reč «moraju». Verni moraju slediti kanon, i to je vrhunac duhovnog. «Jer ćemo tim načinom zajedno sa Hristom vaskrsnuti». Tu ne može biti mesta za bračno grljenje, ili venčanje, kroz celu Vaskršnju sedmicu. Postupanje po odredbi (66.) kanona, okupljanje u crkvama, pevanje himni, slušanje Svetog pisma, pričešćivanje, i dr.

sl. jeste u radosti srca vrhunac duhovnog saučestvovanja u Hristovom vaskrsenju. Na kraju krajeva, svaki verni je u crkvi i pozvan upravo na to. Stoga i imeprativni karakter kanona.

Obzirom na do sada izneto. Crkva je odredila u koje dane se venčanje ne obavlja».

1) od l5. novembra do 24. decembra – božićni post, 2) mesopusna i siropusna nedelja, 3) Veliki post, 4) Vaskršnja sedmica, 5) od Svih svetih do 29. juna – Petro – Pavlovski post, 6) od 1. do 15. avgusta – Gospojinski post, 7) 29. avgust – Usjekovanje glave svetog Jovana Krstitelja, 8) 14. septembar Vozdviženje časnog Krsta, i 9) svaka sreda i petak bez obzira da li je izuzeta od posta.

Ove godine kao dane kad se vrši venčanje strogo drži sva Crkva. Pojedine autokefalne Crkve, samo za svoju oblast, propisale su i druge neke dane kada se na obavlja venačanje. Tako npr. Ruska Crkva zabranjuje vnačavanje utorkom i četvrtkom. Ovo stoga što ti dani prethode sredi i petku. Sreda i petak jesu dani tuge, jer su to dani kada je prodan (sreda) i razapet (petak) Gospod Isus Hristos. U te dane nemože se održavati svadba koja bez veselja ne ide. Ali, kako sreda počinje u utorak po večernojoj službi, to bi ako bi brak bio sklopljen u utorak pre podne, bračno grljenje otpočelo u utorak naveče, što je već sreda, kada se sa grljenjem prestaje usled značaja srede. Zabrana venčavanja u utorak samo je zaštita čistoće srede. Isto tako je i sa četvrtkom i petkom.

Čini nam se pažnje vredno pitanje da li je opravdano venčanvati se u subotu. Subota (osim jedne jedine) nije vezana za post. Čak je posvećena praznovanju (v. 66. kanon Ap). Ali ona prethodi nedelji. Nedelja je sedmični Vaskrs i za nju važi u principu odredba 66. kanona Trul. Sab. pa se grljenje koje u braku biva nedeljom ostavlja. Kako nedelja počinjeu subotu po večernjoj službi, to bi onda brak sklopljen u subotu pre podne, svojim bračnim grljenjem, koje bi bilo u subotu naveče, a zapravo već u nedjelju, skvrnio Svetu nedelju, koju 66. kanon Ap. Naziva Gospodnjim danom. Nije zakonm zabranjeno venčavanje u subotu, ali mislimo da vi verni na pouku svoga paroha trebalo da po svome blagoverju odlože venčanje za nedelju. Tada njihvo bračno grljenje će biti u punoj časti, jer će biti u nedelju naveče, tj. u ponedeljak!

Ovaj zakon o danima kad je venačanje zabranjeno ima vaseljenski značaj, i vrlo je strog. Nastao je razvijanjem 52. kanona Laod. Sab. i 66 kanona Trul. Sab. kroz vekovnu crkvenu praksu. Dakle, sveštenik, koji bi samovoljno sklopio brak u dane kad je to zabranjeno, bio bi svrgnut (Krmčija svetog Save, II 201)!

Episkop može da u zaista izuzetnim situacijama da dispenzaciju i odobri venčanje u dan kada je to zabranjeno (At. Sint. IV 569). Ovo se pravo oslanja na njegovoj zakonodavnoj vlalsti u svojoj episkopiji. No, kako on ublažava tim zakon šireg crkvenog značaja od njegovoe episkopije, to je u obavezi da o toj dispenziji izvesti svoj Sabor. Sveštenik može dati dispenzaciju samo uz blagoslov i upustvo svog episkopa, dakle, kao njegov egzarh. Samostalno ne sme da daje dispenzacije, osim u krajnjoj nuždi, kada do episkopa nije mogao doći, a razume se da će zatražiti naknadni blagoslov od svog episkopa. Propusti li ovo da učini biće svrgnut. Venačanje učinjeno u zabranjeni dan ne ruši zakonitost braka (odluka carigr. P. Manuila II Haritopula At., Sint. V 116).

Ne postoje odredbe koje bi episkopa obavezivale na davanje odnosno nedavanje dispenzacije u svakoj konkretnoj situaciji. Episkop postupa po svojoj savesti i odgovornosti za povreni mu narod.

Uz dispenzaciju od zabrane venčanja u određeni dan mladencima se nalaže tzv. bračna epitimija. Njenu vrstu određuje episkop, takođe samostalno, po svojoj uviđavnosti. Uobičajilo se da se bračna epitimija sastoji u materijalnom davanju i pomaganju manastira ili čega drugoga. Mislimo da najblagočastiviji episkopi moraju iskazati dobar osjećaj pri davanju dispenzacije i nalaganju epitimija. Jer u slučaju čestih dispenzacija (osobito ako je episkop preblag) i bračnih epitimija koje bi se sastojale u novčanom prilogu, mogle bi da dovedu na loš glas dotičnog episkopa, kao da trguje dispenzacijama, kao da je simonista.

Željko Kotoranin

Sveto Knez Lazar – Časopis za duhovni preporod

God. III Prizren l995. Broj 4 (l2) Str. 81-102