SVETLOST LJUDIMA...

TRIFONOV-PECENGSKI MANASTIR

Naredbom Svetog Sinoda 1886. godine obnovljen je zivot Trifonov-Pecengskog manastira, koga su jos 1589. godine porusili finsko-svedski najamnici. Dvadesetih godina proslog stoleca to je bio jak duhovni i privredni centar sa velikim obradivim povrsinama, sopstvenim ribolovom i proizvodnjom. Ali, 1920. godine zivot u njemu su prekinuli boljsevici. Kako danas zivi ta ruska pravoslavna obitelj na severu, posle ponovnog ozivljavanja 1997. godine? Ovo i druga pitanja doveli su me u Pecengu u obnovljeni manastir, koji je nekad bio bedem pravoslavne vere i drzavnosti na severnim granicama ruske drzave.

Istinu govoreci, zbog svega sto sam do tada procitao u knjigama, pretpostavljao sam da cu se susresti sa strogim igumanom koji je proveo vise desetina godina u skitu i pustinji.

- Ma koliko to bilo cudno, u monastvu sam tek odnedavno - dobrodusno se osmehnu otac Aristarh, rasprsivsi moje iluzije - tek sedam godina. Ali, u duhovnom zivotu, oko dvadeset.

- Kako je ovde, na severu, pocela Vasa sluzba?

- Marta 1999. godine episkop Murmanski i Moncegorski Simon pozvao me ovde da  pomognem pri obnavljanju manastira i ponovnom radjanju stare slave ove obitelji, za cim je moje srce zudelo vec odavno. Ocigledno je da svaki svestenik, primivsi novu parohiju, postize dobre plodove svoga rada na osnovu prethodnog rada onih ljudi koji su tu sluzili pre njega, - nastavlja otac Aristarh. - I ovde su prethodnici ostavili lepe uspomene. Naprimer, mati Varlaamija - velika radnica, pocela je ovde, u Pecenegu, 1995. godine. Mnogo, mnogo toga je uradila za manastir, pre svega na materijalnom planu. Niko to ne sme da porekne. Zatim, 1997. godine iguman Filip, veoma mnogo se potrudio oko uredjenja hrama: oltar je u besprekornom stanju, ikone prave, izabrane sa ukusom... Ali, sto se tice finansija - u kasi su bile svega 54 rublje! Ipak, znacajne promene u organizaciji zahtevala je bogosluzbena strana zivota. Zbog nekih unutrasnjih zbivanja, a protiv moje volje, prvih meseci je otisao izvestan broj jeromonaha koji su ovde sluzili, tako da je neko vreme bratstvo imalo tek nekoliko poslusnika i jednog monaha - mene. No, sluzbe su odrzavane svakog jutra i svake veceri. Medjutim, bilo je neophodno cesto juriti po raznim ustanovama i administracijama, kako bi se resavala kako misionarska, tako i obicna, drustvena pitanja. Naravno, posla je bilo napretek.

- Poznato je da se nalazite na celu vojnog odeljenja Murmanske i Moncegorske eparhije. Kako je moguce uskladiti rad na tom planu?

- Moram da kazem da sa armijskim i mornarickim jedinicama, posebno u Pecengskom rejonu, imamo izuzetno prijateljske odnose. Komandiri i sefovi vojnih kolektiva su veoma brzo osetili veliku pomoc i podrsku koju manastir moze da ukaze na polju duhovnog, moralnog i patriotskog vaspitavanja vojnika. Razgovori s mladim ljudima, pomoc pri resavanju vanstatutarnih odnosa, formiranje novog nacina zivota u vojnim kolektivima (nije tajna da mladi vojnici u manastiru potraze skroviste, tako da se mi tada dogovaramo sa komandnim kadrom kako da postupimo u tim situacijama), i sve je to u okvirima nase iskrene i dobre saradnje.

- Koliko je meni poznato, mnogi vojnici, po povratku iz Cecenije, dolaze u manastir da porazgovaraju sa Vama. Kao da polazu kurs "duhovne rehabilitacije"?

- Cini mi se da je covek koji se vratio iz rata potpuno nepoznata oblast za savremeno svestenstvo. Setite se, kod Aleksandra Trifonovica Tvardovskog se kaze: "Stvar je vrlo jednostavna - covek je dosao iz rata!" Medjutim, vratiti se iz rata - stvar je veoma, veoma slozena. Kada vidis tu mladost ratom oprljenu, shvatis da ti nisi obicno gradjansko lice, vec svestenik, koji je upravo njima pre odlaska na borbena dejstva dao blagoslov, primivsi na sebe duhovnu odgovornost za njihove sudbine; znaci, sada si obavezan da pomognes, da bi oni, jos uvek veoma mladi ljudi, prevazisli gnev, rastrojstvo. Kazem, jos uvek veoma mladi ljudi, ali oni su istovremeno i vojnici sa vec tako ranjenom dusom. To je i vazno i veoma slozeno pitanje. Kao neko ko vodi vojno odeljenje, mogu da kazem da je kod nas, kako u eparhiji, tako nazalost i u patrijarsiji, malo ljudi sposobnih da budu od velike koristi i da kvalitetno rade sa vojnicima koji su se vratili iz rata. Ali, to je donekle i shvatljivo, nama duze vreme nije ni bio dozvoljen pristup toj oblasti, a s druge strane, do sad se nije ratovalo.

- Cini se da je zivot bratstva blizak zivotu u vojsci, radi se u surovim uslovima. Primetio sam, kada je napolju minus 30 stepeni, u keliji je plus 8. U hramu je za vreme sluzbe hladno do te mere da je tesko koncentrisati se na molitvu, pa i vino za pricesce ponekad se zamrzne u casi. Medjutim, u manastiru su uglavnom mladi poslusnici. Da li takvi uslovi u njihovim podvizima mogu da ih slome, pa da ih dovedu do laznog poimanja da je cilj monaskog zivota upravo takva borba za opstojanje?

- Sada je vreme za formiranje obitelji. Ko prodje ta iskusenja, bice prekaljen za ceo zivot. Naravno, veliki je broj ljudi koji nam dolaze sa tajnom zeljom da ovde ostanu. Ali, uvidevsi nas nacin zivota, nasu svakodnevnicu, nase uslove, odlaze. Opasnost od nerealnog poimanja cilja duhovnog puta postoji u svim manastirima, cak i u mnogo razvijenijim. Od toga nikako ne mozes pobeci. Medjutim, ipak mogu da kazem da kod nas vladaju veoma dobri odnosi. Bratstvo svojom ljubavlju prekriva moje grehe i sagresenja, a ja se staram da prema njima budem milostiv. Pa, mi zivimo u tako ekstremnim uslovima da kad ne bismo stajali jedni uz druge, prosto ne bismo preziveli.

- U cemu je smisao monastva i kakva je njegova misija?

- Monasi su, rece svetitelj Teofan Zatvornik, zrtva Bogu od strane mirjana, jer mirjani, predajuci ih Bogu, oko sebe stvaraju bedem, zastitu. Moze se reci da je monastvo izgaranje srca, stremljenje ka asketizmu i samoogranicavanju, pre svega da bi se umirio spoljasnji covek i uvecao unutrasnji, a sve u cilju dobijanja moralne i duhovne snage.

Osnovno zanimanje monaha jeste molitveno bdenje - molitve kako opste, tako i kelijske - za ceo narod, za vojsku, za spasenje Rusije; ako se izvrsavaju, onda uzrastamo u duhovnosti i nasa dela ce biti blagoslovena od Gospoda. Ali, ako u sebi nemamo svetlosti, kako cemo svetlost preneti ljudima?

- Ljudima je jasno sta je to "podvig monastva", ali ni u savremenom drustvu zivot "nije sladak". Gde je, po Vama, veci podvig, medju mirjanima ili u manastiru?

- Prema Apostolu, potrebno je raditi ono sto ti je dato, cemu te priziva Gospod po Svome promislu, a u odnosu na suocavanje sa zivotnim okolnostima. I jedno je dobro, i drugo nije lose. Ipak, u celini, ako uzmemo poziciju Crkve, moze se reci da se medju mirjanima zivi slozenije, jer u tim uslovima verniku nije jednostavno da sacuva cistotu, svetost hriscanskog zivota po Bozjim zapovestima. Zato je jos u stara vremena u Rusiji postojao podvig jurodivosti radi Hrista. Takvih ljudi, koji su "ne od ovoga sveta-lagano;, uvek je bilo i bice. A sluziti Bogu moze se svuda, cuvajuci zakon Bozji u sebi, u srcu svome, bez licemernog izlivanja emocija...

- Od kojih sredstava danas zivi obitelj?

- Od priloga i cestitih poverilaca. Mi saradjujemo sa nekolicinom moskovskih izdavaca koji nam povremeno produze rok nasih otplata, sto nam omogucava da ostvarimo mnoge nase projekte. Cesto se misli da je manastir bure bez dna, odakle mozes da uzimas koliko hoces. Ustvari, mi zivimo na racun dobrote onih ljudi koji nas shvataju. Nesumnjivo veliku ulogu igra podrska glavnog arhijereja. Prvo: eparhija od nas ne uzima deo sredstava koje daju parohije, zatim, po blagoslovu vladike, u parohijama se sakupljaju prilozi za manastir, sto nam omogucava da u eparhiji besplatno uzimamo knjige, ikone i svece.

- Sa kakvim teskocama morate da se suocavate u sadasnje vreme?

- Nekih posebnih poteskoca za sada nema, slava Bogu, jer imamo veliko razumevanje od strane administracije, kako rejonske, tako, pre svega, i oblasne. Danas, kada je ocigledna velika uloga manastira u kulturnom i duhovnom zivotu naseg naroda, odnos prema nama je sasvim izmenjen.

- Koji su vasi sledeci planovi?

- U najskorije vreme cemo pokusati da ovde, pored puta, pokraj manastira - postavimo gostoprimnicu, gde cemo prolaznike besplatno posluzivati cajem i nuditi obicnu monasku hranu, za cije pripremanje cemo koristiti starinske recepte manastirske kuhinje. Nadamo se, takodje, da cemo ove godine organizovati Trifonovski sajam, na kome ce, po utvrdjenom pravilu Prepodobnog, cenu za robu odredjivati kupac, a prodavac davati robu bez cenkanja. Ocigledno je da ce glavni prodavac biti manastir. To je jedna od zanimljivih tradicija, koja je postojala ovde jos iz vremena arhimandrita Jonatana krajem 19. i pocetkom 20. veka. U celini, manastir namerava da i dalje mnogo radi u oblasti kulture i prosvecivanja, posto je to zavet prepodobnog Trifuna. Vekovna supstanca se, naravno, izmenila, ali je ostala predjasnja duznost obitelji - duhovna hrana i pomoc ljudima u siromastvu i rastrojstvu.

- Sta biste pozeleli ziteljima Kolskog kraja na pocetku novog milenijuma?

- Zelim da za svakog coveka ovaj datum bude po mogucnosti prelomni, kako bi svako, svodeci racune, uvideo sta mu nedostaje do savrsenstva (da bi rekao: - Oprosti, Gospode! Koliko li cu jos uciniti zla!) i da pokusa da se okrene na stranu dobra. Nije previse, zar ne!? Ali, ako to ucini, uveren sam, nas zivot ce biti sasvim drugaciji

Autobus me upravo vraca u gresni, ali meni tako blizak svet. Daleko iza mene, na strmoj obali reke Pecenge, ostao je Trifonov manastir, malo ostrvce Svete Zemlje, okruzen bucnim okeanom zivotnih bura. I zbog necega, nesvesno se pojavise reci letopisca: "Mnogi manastiri su sagradjeni bogatstvom knezeva i plemica, ali, ne mogu se uporediti sa onim manastirima koji su sazidani suzama i molitvom, postom i bdenijem...lagano;

 

prevod s ruskog: Tankosava Damjanovic