Starac Pantelejmon
3. januara (16. po starom kalendaru) u selu Kostici Sizranske oblasti, upokojio se u 74-oj godini osnivac Kosticevsko-Smolenskog zenskog manastira starac Petar Saveljic Prohorov, divni podviznik, koji se vise od cetrdeset godina podvizavao u samoci, postu i molitvi, a pri postrigu u shimu je dobio ime Pantelejmon.
Sin zemljoradnika Simbirske gubernije Sizranske oblasti sela Stari Kostici Savelija Antonova Prohorova – Petar, je rodjen 1811 godine. Decak je od najranijeg detinjstav pokazivao ljubav prema Bogu i izucavanju molitve; voleo je da slusa svestene knjige, a posebno zitija svetih podviznika, jer sam nije znao da cita.
Kada je decaku bilo samo sedamnaest i po godina njegov otac ga je ozenio ne trazeci njegovu saglasnost i protiv njegove zelje. Mladic se pokorno potcinio ocevoj volji i bio je dobar porodicni covek. Njegova kuca se smatrala jednom od napravednijih zemljoradnickih kuca do 1840 godine, to jest do pocetka njegovog podviznickog zivota.
Prohorov je voleo da ustaje na molitvu u ponoc. Njegova zena Ana mu se zbog toga podsmevala i on je prestao to da radi. Medjutim jednom u ponoc on je bio podignut s postelje nekom svevisnjom silom i bio bacen na pod, daleko od postelje. Posle toga je poceo da ima napade. Jednom je za vreme zetve u polju prelezao kao mrtav vise od sat vremena. Petar je molio zenu da mu dozvoli da ode u Kijev i da se pomoli svetim ugodnicima, ali se ona nije slagala pozivajuci se na deciju maloletnost i izostajanje sa radova. Napad se ponovio i to mnogo jaci nego prethodni: on je prelezao vise od dva sata ne odajuci nikakve znake zivota. Bolestan, prelezao je u krevetu oko dve nedelje. Posle Jeleosvecenja, ispovesti i Pricesca mu je postalo bolje. Neko od uticajnih rodjaka je ubedio njegovu zenu da bolesni Petar nije vise sposoban za rad i ona mu je dozvolila da ode u Kijev.
U Kijevo-Pecerskoj Lavri je kod njega sazrela ideja da se do kraja svog zivota podvizava na Svetoj Gori. Po povratku kuci, on je brzo zavrsio porodicne poslove, i poceo da se priprema za sledece putovanje. Seoski kovac mu je napravio nesto slicno verigama veoma grube izrade, i gvozdenu palicu. Ana se odlucno usprotivila njegovom odlasku: lupala je o pod, ocajnicki ridala i cupala svoju kosu. Petar Saveljic joj je dao gvozdenu palicu i rekao: “Pokusaj da je savijes. Ne mozes? Tako nemoj da se trudis ni mene da odvratis”.”A na kome ce ostati kuca?” – “O kuci nemoj da se brines; dobro ce biti ako uspes u njoj da doruckujes” (drugi dan posle njegovog odlaska u selu je izbio pozar i kuca je izgorela). “A sta ce biti sa decom?” – “Bog je milostiv, On ce svima naci mesto” (kroz nedelju dana dvoje dece je umrlo). I posto se oprostio sa rodjacima krenuo je na put.
U gradu Sizrani je prenocio kod Sopljakove, zamolivsi je za Smolensku ikonu Majke Bozije. Plemkinja Marija Troickaja je zapisala Starceve reci: “Ja joj kazem: “Daj mi ikonu da ponesem na put!” Ona me je povela u sobu za molitvu, i ja sam izabrao tu ikonu. A ona je rekla: “Ni za sta ti ne bih dala tu ikonu – ona je stara i cudotvorna” – “Ali druga mi ni ne treba!” I izasao sam iz sobe i zacuo lupnjavu. Okrenuo sam se i video da je ikona pala na pod. Tada sam oprastajuci se s njom, rekao: “Sutra dolazim, sam Gospod ce mi ukazati sta treba da radim”. U toku noci je ta ikona opet pala, a ujutru je pala i treci put. Zena je zaplakala i dala mi ikonu.
Kada je izgradjena Smolenska crkva, ta ikona se nalazila u njegovom ikonostasu (posle revolucije je nestala). Naslikana starinskim stilom, ona je bila bogato ukrasena perlama, biserima i trima dijamantskim zvezdama na celu i ramenima Presvete Bogorodice i smatrana je cudotvornom. Petar Saveljic ju je za vreme putovanja po svetim mestima cuvao u rancu na ledjima. Po dolasku na odredjeno mesto ili polasku na novi put, on ju je vadio iz ranca, stavljao ispred sebe i molitvom pred Smolenskom ikonom Majke Bozije uvek zapocinjao i zavrsavao svako delo. Zamolio je Sopljakovu da se pobrine o Ani u slucaju bolesti i uputio se na put. Glasonosa je stigao Prohorova i saopstio mu da su mu kuca i sva imovina izgoreli, da su deca spasena, a da je zena spasavajuci ih zadobila jake opekotine i da je na samrti prebacena u Sizransku bolnicu. Prohorov je samo rekao: “Neka u svemu bude Volja Tvoja Gospode”, - i uputio se dalje. Sopljakova je negovala bolesnicu i pruzila joj po ozdravljenju i novcanu pomoc. Petar Saveljic je oko tri godine proziveo u Odesi na Svetogorskom podvorju, skupljajuci priloge za manastir svetog Velikomucenika Pantelejmona. Posle trogodisnjeg iskusenickog staza, upravnik odeskog podvorja ga je postrigao u monasku rasu i dao mu ime Pahomije. Po dolasku na Svetu Goru rasoforni poslusnik Pahomije je poceo da vodi najstroziji monaski zivot u manastiru svetog Velikomucenika Pantelejmona. On je molio nastojatelja da mu blagoslovi otselnicke podvige, ali mu je tek posle osam godina boravka na Svetoj Gori dozvoljeno da se pridruzi otselnicima. Novi podviznik se radosno sa nekoliko presnih hlebova uputio u skit, gde je hrabro podnosio sva iskusenja u molitvi i radu. Svetogorski starci su ga postrigali u mantiju pod imenom Pantelejmon, rekavsi mu da njegovo mesto podviga treba da bude otadzbina: “Idi cedo Bozije u Rusiju i tamo obracaj raskolnike. Ovde takvih kao sto si ti ima mnogo, a tamo nema!”
Vrativsi se u otadzbinu, on je na ocevoj zemlji u blizini seoskog groblja sam napravio kelijicu koja je napola bila u zemlji, i u nju je smestio i jednu malu pec; nije morao ni da stavlja krevet jer i tako i tako nije mogao da legne celom duzinom tela. Po zidovima su bile supljine, koje je Prohorov napravio drvenim ekserima. Njegova zena je pocela da se pojavljuje kod zemunice, proturala je glavu kroz prozorce i naricala; stajala je tako i naricala i po nekoliko casova uzastopno. Prohorov ju je ubedjivao da trazi utehu u putovanjima po svetim mestima, i predlozio joj da je odvede u Kijev. Njima se pridruzila i svestenikova zena Evdokija Sokoljska sa cerkom, koja se secala: “Petar Saveljic je bio nas vodic, on je na sebi imao monasku odezdu i mi smo zahvaljujuci tome cesto nocevali po manastirima. Petar Saveljic je po dolasku na bilo koje mesto pre svega vadio iz ranca Smolensku ikonu Majke Bozije, pravio nekoliko velikih metanija i odlazio da moli za dozvolu za preconiste. Smestivsi nas, on je uzimao ikonu sa sobom i odlazio da noceva ispred crkvenih vrata, gde je opet stajao na molitvu. U Moskvi nas je vodio po svim manastirima i crkvama u kojima se nalaze svete mosti ili cudotvorne ikone, koje smo celivali ili smo slusali molebane. Moja saputnica Prohorova je pre toga cesto plakala i isla neobavezno. Pomolivsi se ispred mostiju svetitelja Moskve, mi smo dobili dusevni mir i ukrepljenje nasih slabih sila. U Kijevu nam je Petar Saveljic pokazao sve pustinje i svetinje, pozelevsi nam dusevnu korist i spasenje duse, a on se uputio u Jerusalim na Grob Gospodnji”.
Petar Saveljic je u Palestini obisao sva sveta mesta. U Jerusalimu je posto je saznao da moze celu noc da ostane u crkvi Vaskrsenja pored Groba Gospodnjeg, podviznik sa radoscu i dusevnim uzbudjenjem, stojeci bos na crkvenim plocicama proveo u molitvi 120 noci. Jednom na praznik Jerusalimski Patrijarh je odveo podviznika u oltar i naredio mu da postavi Smolensku ikonu Majke Bozije blizu gornjeg mesta, i kada se Litrugija zavrsila, rekao je ruskom monahu: “Ta ikona ce se proslaviti i zasijati u tvojoj otadzbini kao i tvoji trudovi prineseni pred Prestolom Gospodnjim”. A mitropolit Meletije mu je dao deo lanca, koji se nalazio oko Groba Gospodnjeg kao upozorenje za iskusenja u toku Strasne Sedmice, i naredio mu da ga nosi zajedno sa verigama.
Prohorov se iz Jerusalima uputio u Jerihon, a odatle na Jordan, gde je proziveo neko vreme u manastiru svetog Jovana Pretece. Prohorov je dovoljno dugo ziveo u manastiru Svetog Save, podvizavajuci se u molitvi i trudovima zajedno sa monasima. Odatle se uputio na Sinaj. Beduini su napali karavan i poceli da pljackaju. Petar Saveljic je izvadio ikonu iz ranca, otisao malo u stranu i poceo usrdno da se moli Majci Bozijoj. Bedunini ga nisu dirali, i sve stvari koje je vozio sa Istoka u otadzbinu su zastupnistvom Majke Bozije ostale netaknute. Medju njima je bio i deo Zivotvornog Krsta Gospodnjeg, mnogo cestica svetih mostiju uzetih iz manastira svetog Save i prepodobnog Georgija.
Prohorov je na Sinaju malo ziveo u manastirima, a vise je odlazio u planine, gde je posmatrao zivot otselnika. Nedugo je boravio u Egiptu, i vracajuci se za Rusiju prolazeci pored, ponovo boravio na Svetoj Gori Atonskoj, u Kijevu i Moskvi; podviznik je zeleo da vidi i Solovecka ostrva. Posto nije primetio kada je poslednji parobrod otisao prema uscu Dvine, on je ostao da prezimi na ostrvima. Monasi su sami radili u kovacnicama, brodogradilistima, dokovima, pleli kanape, pravili cigle; lovili ribu. Petar Saveljic je ucestvovao u svim tim poslovima, a kada je nastupila surova polarna zima nastanio se u Anzerskom skitu, gde mu se najvise od svega svidela duga sluzba i podviznicki monaski zivot, koji je licio na isti na Svetoj Gori.
Podviznik se tek posle tri godine ponovo vratio u otadzbinu i nastavio asketske podvige. Zena ga vise nije uznemiravala. U bezmolvnoj samoci daleko od sela, blizu groblja, on je u siromasnoj keliji vodio strog otselnicki zivot: stavljajuci teske verige, on se spremao na podvig slican stolpnickom: stajao bi na granitni kamen, davao zavet cutanja i zakljucavao se u zatvoru. Nikoga nije primao od Pokrova do Blagovesti, i izuzetak je bio samo njegov duhovnik, koji ga je na Bozic ispovedao i pricescivao Svetim Tajnama. Podviznik se skoro dvadeset godina bez izlaska podvizavao u siromasnoj keliji. Granitni kamen, na kome su molio svu noc i pravio zemne poklone, je od dugog stajanja i cestih kolenopreklonjenja postao crn i reklo bi se uglacan.
On nije imao postelju za vreme svojih divnih podviga od 1840-1880 godine. Telesne nemoci su ga samo u dubokoj starosti primorale da legne na krevet koji je bio napravljen od golih dasaka. Umesto jastuka, pod glavu je stavljao kamen prekriven koznim rancem, s kojim je isao po svetim mestima. Sredom i petkom nije nista jeo, a ostalim danima je jeo presan hleb i pio vodu iz bunara. Caj je smatrao nedozvoljenim luksuzom.
U prvo vreme zatvorenista se nocu oko kelije razlegao sum, grohot i pucnjevi. Jednom mu se ucinilo da je kelija zahvacena plamenom, a drugi put je vetar skinuo krov i unutar nje je potekla voda. Negde oko ponoci je zacuo lupnjavu na vratima i glas koji je podsecao na glas svestenika koji je naredjivao: “Otvaraj ili cu narediti vojnicima da provale i uniste tvoju kelijicu”. Starac je cutao. Tada se cula komanda i vojnicki koraci kao i zveckanje oruzja. Prednji deo kelije je razrusen, kao i plafon. Starac se onesvestio. Kada se probudio pozvao je Evdokiju Sokoljsku sa cerkom (15-ogodisnja Olga je bila njegov ctec). On je naredio Olgi da cita Akatist Majci Bozijoj i Svetitelju Mitrofanu i do jutra se molio sa suzama.
Starcu su sa svih strana poceli da dolaze ljudi, trazeci utehu u dusevnim nevoljama i isceljenje telesnih bolesti. Tada je podviznik, posle dvadesetogodisnjih podviga u samoci i sazrevsi u duhovnom zivotu, a pod uticajem Bozije blagodati, otvorio vrata svoje kelije. On je u narednih dvadeset godina sa decijom nezlobivoscu, jednostavnoscu i krotoscu primao sve. Bolesne je pomazivao uljem iz kandila ispred Smolenske ikone Majke Bozije ili im davao da piju svete vode, i oni su dobijali isceljenje. Posednutim, koji su ponekad bili na lancu ili vezani, starac je posle molebana Majci Bozijoj sa vodoosvecenjem davao da piju svetu vodu i po jednu kasiku ulja iz kandila i posednuti su se vracali kuci zdravi.
Gradjanin Mihail Efimov Markin iz grada Sengileja i njegova zena Akulina su bili bolesni: “Ja nisam mogao da podignem ruku, a zena je bila raslabljena, sva se osusila, i svega se bojala. Mnogo smo se lecili kod iskusnih i poznatih lekara i mnogo sredstava smo potrosili, ali se nimalo nismo iscelili. U Kosticevskom manastiru smo prisustvovali molebanu Bozijoj Majci sa vodoosvecenjem pred Smolenskom ikonom, i bili pokropljeni svetom vodom; posle toga mi je blagocestivi starac Petar pomazao bolesnu ruku uljem iz kandila ispred Smolenske ikone Majke Bozije i rekao da cemo ja i zena ozdraviti. Na povratku iz Smolenskog manastira kuci pesice, zena i ja smo bili potpuno iznureni i bez snage. Tada sam duboko uzdahnuo i usrdno se pomolio Majci Bozijoj, zaboravivsi da mi desna ruka uopste ne funkcionise, ja sam je kao zdravu podigao i osenio se krsnim znakom, i od tada je moja ruka potpuno zdrava. Bolest moje zene je prosla postepeno bez ikakvih medicinskih tretmana”.
U Samarskoj guberniji (Stavropoljskog regiona Novobujanske oblasti) u selu Nikolajevki devica Teodosija Lamina je oslepela i tri godina nije videla svetlost dana. Njena sestra ju je dovela slepu u Kostici kod straca, on je pomazao oci bolesnice uljem iz kandila ispred Smolenske ikone Majke Bozije i ona je odmah progledala i ozdravila.
Sizranski gradjanin Ermolaj Nikiforovic Zigarev se sistematski opijao: “Posle molebana sa vodoosvecenjem starac me je pozvao u keliju, sa saosecanjem me postavio na stolicu, posto su mi se i ruke i noge tresle te nisam mogao da stojim. Potom mi je dao da popijem casu svete vode. Dok sam pio, osecao sam kao da se unutar mene nesto otkida, zaostaje, i cim sam popio prvu casu svete vode, muka je prestala. Starac mi je naredio da pijem svetu vodu svakog jutra kao i kada mi je muka i to u toku sest nedelja, i ja sam sve ispunjavao kako mi je rekao. I od tada vec devet godina uopste vise ne pijem”.
Plemkinja Marija Teodorovna Troicka je zapisala: “Zena Simbirskog gradjanina Iljina je skrenula s pameti, i za vreme napada je tukla muza, decu i cak i svoju majku. Ni medicinska sredstva, ni gatari nisu nimalo pomogli. Ja sam dosla na ideju da ih posavetujem da odu do starca, o kome sam mnogo slusala od svoje tetke. Oni su se kroz tri dana vratili iz Kostica, i bolesnica je bila zdrava. Starac im je rekao da u toku cetrdeset dana zive sveto, mirno, da u kuci ne govore djavolske reci, i da se bolesnica ne kupa cetrdeset dana. Starac joj je dao tamjan, naredio da ga priveze na krst i da ga nikad ne skida. Iljininovi su sve to sveto ispostovali, i poslusali starceve savete i zena je potpuno ozdravila”.
Lice shimnika je sijalo starceskom lepotom. U njegovom dobrom i krotkom pogledu je sijala jednostavnost i nevinost decijeg uzrasta, i sve crte njegovog lica su disale iskrenom radoscu i ljubavlju; starceve bore su ulivale jos vece poverenje u njegovu opitnu mudrost, a srebrnaste sedine su kao venac ukrasavale njegovu casnu glavu.
Od 1861 godine zemljoradnici su dobili oslobodjenje od drevne zavisnosti, a gradski zitelji veca prava i privilegije. Kupci i malogradjani koji nisu bili obrazovani, su poceli da se podsmevaju vlasti, da hule na religiju. Zemljoradnici su otpali od pravoslavne crkve i bili u raskolu. Pravoslavne crkve su postale puste. U tuzno vreme kolebljivih umova pobornik pravoslavlja je blagocestivim zivotom i delima, i cudesnim isceljenjima obratio vise od dve hiljade raskolnika ka pravoslavnoj crkvi. On se uputio po treci put na Svetu Goru da zamoli za blagoslov za gradnju manastira u Kosticima. Starci su odobrili njegovu nameru i blagoslovili da se bavi izgradnjom manastira. Zapoceti gradnju manastira bez materijalnih sredstava s jedinom nadom na dobrovoljne priloge je bilo veoma opasno. On je ponovo poceo da moli za duhovno ukrepljenje u Jerusalimu.
“Devet meseci sam se molio pored Groba Gospodnjeg, - pricao je on, - i danju i nocu. Poslednju noc pred jutro sam nekako zadremao i video u snu kao da je Angel Gospodnji dosao do mene i dao mi grancicu vinove loze a na njoj tri grozda, krupna i izduzena. Ja sam jedan sam pojeo, a dva sam dao mitropolitu. Tog dana su me postrigali u shimu i dali mi ime Pantelejmon”. Ukrepljen blagodatnim snovidjenjem i postrizenjem u shimu, podviznik Pantelejmon je energicno poceo da se zalaze za izgradnju manastira. Mnogi su se cudili kako je nepismeni zemljoradnik bez ikakvih sredstava mogao da zamisli tako tesko delo i da ga zavrsi. Sedam puta je odlazio u Petrograd i bio kod Vladara-Cara. Na povratku iz Jerusalima je svratio u Sarovsku pustinju. On je i ranije posecivao manastire i keliju starca Serafima, od koga je preuzeo stajanje na kamenu i mnoge druge podvige. Sada je otisao sa ciljem da podrobno osmotri muski manastir i Divjejevski zenski manastir koji je osnovao podviznik Serafim, kako bi izabrao ustrojstvo svog buduceg manastira. Njegova zena i jedna od cerki su na kraju stupile u manastir koji je on izgradio.
Ali Prohorov nije imao pismena dokumenta za posedovanje zemlje, i nisu mu dozvolili da gradi Crkvu, a zemljoradnici su se uplasili zbog praznih glasina, da ce toboze zbog izgradnje manastira imati mnogo novih poreza, pa su odbili da mu daju saglasnost za posedovanje zemljista. Cela stvar je stala za nekoliko godina. Zemljoradnik Titov ga je ubedio da ponovo ide na hodocasce iako su mu svetogorski starci rekli da vise ne ide na hodocasca. On je zbog narusenja tog poslusanja oslepeo na putu u toku cetrdeset dana i bio prinudjen da se vrati.
1869 godine Prohorov je izgradio seosku crkvu na svom zemljistu, pored groblja. Pristizali su novi prilozi, crkva je ukrasena lepim ikonama, obogatila se riznicom i knjigama. Posle mnogo truda i materijalnih gubitaka njemu su dodelili mesto na kraju sela, blizu zeleznicke stanice. Kolika je bila njegova tuga, kada je saznao da je njegovo mesto jednog dana neko uspeo da ogradi, i da se tamo sprema da nesto gradi. Bio je to jedan bogati zemljoradnik, koji nikada nije ziveo u Kosticima, i koji je nameravao da tamo izgradi skladiste vina, nabavisvi dokaz da je to mesto toboze njegova svojina. Starac se sa suzama molio da mu ostave to mesto, ali je lukavi protivnik uvek uspevao da uredi sve u svoju korist.
Mnoge device i udovice, koje su zelele da stupe u zenski manastir su se naselile u izgradjenim crkvenim prostorijama. Iako manastir jos nije bio otvoren, ustav i poredak su bili zavedeni kako vec to sleduje za monaska lica. Medjutim do svetskih i duhovnih vlasti su dopirale glasine da Prohorov toboze organizuje neku sektu. Lokalna policija je iskreno govoreci uvek odgovarala da je “Prohorov – dobar covek, religiozan i da skuplja ljude koji zele da se mole Bogu”.
Oblasni upravnik je odlucio da rastera one koji su se okupili oko Prohorova. Dosao je u Kostici i zatekao starca u Crkvi na kolenopreklonoj molitvi na kamenu, kao i njegovu pastvu. Njegov gnev se trenutno stisao. Medjutim upravnik je strogo upitao: “Sta ti tu starce radis?” Starac je krotko pogledao i umesto odgovora rekao upravniku: “ A ti se prvo pomoli Bogorodici, da celivaj evo ovde. Ona, Carica-Nebeska je milostiva svima nama (pritom ga je doveo do ikone “Dostojno jest”). To je ikona sa svetim mostina sa Svete Gore”. Upravnik je celivao ikonu i rekao podvizniku: “Pa starce kako zivis tako zivi i nadalje”, - i tog casa otisao.
Tek posle petnaest godina od dana izgradnje crkve, i posle napora uticajnih lica, shimnik je uspeo da dobije dozvolu da izgradi manastir. Prvo obavestenje o tom stracu je procitano 15. decembra 1883 godine, nekoliko dana posle njegove smrti. Starac je uzviknuo: A sada, slava i hvala Gospodu, ja mogu da odem na miru u zatvornistvo i da se sasvim udaljim od vas”. On je osetio da mu se blizi kraj i na dve nedelje pre svoje smrti je poceo svima da govori: “Ja cu uskoro otici od vas”. Obisao je sve manastirske kelije, ucio monahe kako treba da vode monaski zivot i kako da iskorenjuju u sebi besmislene naklonosti, navike i strasti.
Ekaterina Georgijevska prica: “Starac je dugo razgovarao sa mnom. Dobro sam zapamtila sledece: “Ah, Katarina, Katarina! Kako dobro ime imas! Tvoj Angel je Sv. Velikomucenica Ekaterina koja ima presvetli venac (pritom je pokazivao na ikonu koja je kod mene stajala na kivotu); ti si previse lenja da se molis Bogu, a ti bi mogla da zadobijes takav venac. Predjasnji mucenici su stradali javno, a danasnji tajno, u dusevnim nevoljama, i takva ce im biti i plata”.
Udovica Ana Poljakova je nekoliko meseci pre starceve smrti bila u njegovoj keliji. On ju je molio da dodje sa cerkom jos jednom, “Jer u zimu, - govorio je on, - ja cu se upokojiti” – “A hoce li neko zavrsiti manastir?” On je odgovorio: “Carica Nebeska! Nasa Crkva ce biti velika, kamena”. Zatim mi je rekao da ce posle njegove smrti “pet godina biti metez u manastiru”.
Ekaterina Georgijevska je vise puta cula od starca da ce se posle njegove smrti svi razici iz manastira, a kada se manastir potpuno izgradi svi ce se opet skupiti. To predskazanje se potpuno obistinilo.
1. januara 1884 godine oko 11 casova starac je pozvonio zvoncetom i dezurna zena je dosla i nasla ga da lezi na podu. Sestre iz manastira su ga polozile na krevet. U 6 sati uvece mu je postalo bolje. Lezao je na postelji i poceo da se osenjuje krsnim znakom, i zamolio da posalju svestenike. Jedan svestenik ga je ispovedio i pricestio Svetim Tajnama, a zatim su dvojica njih zajedno odsluzili Svetu tajnu Jeleosvecenja.
Posle toga vise nije ustajao iz kreveta zbog bolesti. 2. januara su mu dosli njegovi postovaoci da zatraze blagoslov i poslednje pouke. On vise nije mogao da govori. Pozvavsi Georgijevsku, zenu koja je pravila prosfore, on joj je znacima naredio da svima koji su dosli podeli kao blagoslov male ikone ili krstice, koje je svojevremeno doneo iz Sergejevske pustinje. Postao je jos slabiji, jezik ga skoro vise uopste nije sluzio, samo su po nekim znacima nagadjali sta je zeleo da kaze. Uvece, nekoliko minuta pre smrti, on je zatvorio oci. Ali mu je duh bio bodar. Kroz pet minuta se probudio, otvorio oci i rekao jasno i glasno: “Ocistite sneg sa svetih vrata; novotuljci dolaze, i dovoze cetiri vagona sa psenicom, pa ih treba docekati”. To su bile njegove poslednje reci. Prisutni su mislili da je starac pred smrt govorio stvari van pameti, i samo su dve sestre iz manastira otisle da ociste sneg. Medjutim novotuljski (Samarska oblast) zemljoradnici su zaista dovezli cetiri vagona psenice, koji su poklonjeni manastiru. Oni ga vec nisu zatekli medju zivima.
Izgovorivsi poslednje reci, starac je poceo slabom rukom da stavlja na sebe krsni znak. Kada se poslednji put osenio krsnim znakom, ruka mu je bez snage pala na celo i on je mirno pocinuo (oko 11 sati 3. januara 1884 godine) snom pravednika. Njegovi postovaoci su na prvu vest o njegovoj smrti dolazili u manastir i jedni za drugima sluzili parastose. Mnogi su dolazili iz Sizrani, Kuznecka, Sengileja, Stavropolja (Samarskog), Samare da bi poslednji put videli i poklonili se bivsem zatvorniku i celivali njegovu desnicu.
Zemljoradnik Nikolajevske oblasti Samarske gubernije iz sela Vjazevog Gaja Kozma Prokofjev Kazakov je rekao da je na sahranu dosao cudesnim otkrovenjem i pozivom samog starca: “Dve noci uzastopno sam dvaput sanjao isti san u kome me jedna od sestara iz manastira i sam starac zovu da dodjem kod njih, i ja sam dobio papirnu kartu za put. Govorio sam starcu da sam nepismen i da ne znam sta je na njoj napisano, ali je on samo rekao: “Dodji, i tamo ces videti sta treba da se radi”. Ja sam toliko bio uzbudjen time sto se san dva puta ponovio, da sam se probudio u suzama, ubrzo se spremio i evo slava Bogu dosao na vreme”. Kozma Kazakov je covek koji je svojevremeno bio isceljen od strasti pijanstva jednom casom svete vode, a drugi put kada je pao sa dascanaog lezaja i polomio rebra, pomazao je bolni bok svetim uljem koje je starac doneo iz Jerusalima i tog casa ozdravio. I od tada je imao takvu ljubav prema podvizniku da nije sumnjao u vidjenje u snu, vec je istog trenutka u ponoc otputovao 120 vrsta u Kostici i ugledavsi straca kako lezi u grobu gorko zaplakao.
Jaki mrazevi i vetar koji je besneo u toku narednih 4-5 dana a zatim i praznik Bogojavljenja Gospodnjeg su odlozili sahranu za osam dana. Tek 7. januara su poceli sa pravljenjem groba, a 8. (21. po novom) starac je pogreben. Tog dana je u manastirskoj crkvi uz prisustvo mnogobrojnog naroda iz okolnih sela i gradova svecano odsluzena zaupokojena Liturgija. Za vreme opela mnogi su se molili, i ispunili Crkvu sa zapaljenim svecama u rukama, a pojanje hora manastirskih sestara je te minute ucinilo duboko dirljivim i umilnim. Bogomoljci su u dva sata izneli iz Crkve kovceg sa telom pokojnog zatvornika, i spustili ga u grob, koji se nalazio blizu oltara sa severne strane, i na njemu su postavili stari crni Krst sa skromnim natpisom: “Ovde je pogreben shimonah Pantelejmon koji se podvizavao od 1840 godine”.
14.05.2004