Tajne porodice Patrijarha Alekseja

- Na osnovu svoga polozaja Vi ste sve vreme u javnosti, ali I pored svega toga o Vasem zivotu i biografiji se ne zna mnogo. Po broju i poreklu, nepravilno zvuci za rusko uho familija Ridiger…

- Nikakvih tajni tu nema. Nasa familija je u Rusiji bila veoma dobro poznata. Istina u toj Rusiji - dosovjetskoj.   Generacija ruskih Ridigerovih potice iz ekaterinskih vremena.   Tada je kurlandski plemić Fridrih Vilhelm fon Ridiger presao u pravoslavlje i pod tim imenom Fjodor Ivanovic postao osnivac vec u Rusiji poznatog plemickog roda. Od njegovih predtsavnika je npr. Grof Fjodor Vasiljevic Ridiger, drzavnik, general, heroj Otadzbinskog rata 1812-e godine…

- A kako se na tom geneoloskom drvetu razvijala Vasa grana?

- Ja znam dobro svoje pretke. Iz braka Fjodora Ridigera I Dare Erzemske rodilo se sedmoro dece, a 1811-e godine I moj prapraded Georgij. Njegov drugi sin Aleksandar, rodjen 1842-e godine, je moj praded, a vec njegov drugi sin, takodje Aleksandar, je moj deda. On se rodio 1870-e, a umro u godini moga rodjenja - 1929-e. Aleksandar Aleksandrovic Ridiger je imao veliku porodicu. On je znao povesti porodicu iz Petrograda za Estoniju, kada su tamo izbili neredi, koji su se zavrsili drzavnim prevratom.

- Vas otac je u to vreme bio jos momce?

- Da, on se rodio 1902-e godine kao poslednje cetvrto dete u porodici. Ucio je u jednoj od najprivilegovanijih naucnih ustanova - Carskoj skoli prava.

Tamo su vaspitavana deca starinskih plemica. Ali je obrazovanje morao da zavrsi vec u estonskoj gimnaziji. Porodica je brzo emigrirala i prvobitno se naselila u Hapsalu, nevelikom gradicu na obali Baltickog mora, otprilike 100 km jugozapadno od Talina. Tu je poceo sasvim drugaciji zivot. Posle zavrsetka gimnazije otac je otisao na rad. U Hapsalu za Ruse nije bilo nikakvog posla sem najtezih i najprljavijih, moralo se zaradjivati kopanjem jaraka. Zatim je porodica presla u Talin, i vec tamo je otac poceo da radi u fabrici namestaja Ljutera, gde je u pocetku bio knjigovodja, a zatim glavni knjigovodja odeljka. U fabrici Ljutera je radio sve do primanja svestenickog cina 1940-e godine.

- Znaci upravo u Estoniji se se Vasi roditelji upoznali?

- Da tako je. Oni su istog godista. Ljudi jednog kruga, jedne vere. Moja mama, Elena Josifovna, devojacki Pisareva, je bila cerka pukovnika Bele armije. Njega su boljsevici proterali u Terioke, danasnji Zelenogorsk u Lenjingradskoj oblasti. Svadba mojih roditelja je bila 1926-e godine, pri cemu je mama vec u to vreme znala o zelji svoga izabranika da postane svestenik.

- I to je nije zbunilo?

- Mislim, naprotiv. Oboje su bili aktivni ucesnici pravoslavno crkvenog I drustveno-religioznog zivota Talina, ucestvovali su u Ruskom studentskom hriscanskom pokretu. Njime je rukovodio istaknuti propovednik protojerej Sergej cetverikov. Treba reci da je uloga Crkve u zivotu ruskog rasejanja bila tih godina veoma velika, da je cak nadmasivala dorevolucionarni nivo.

Posebna paznja se posvecivala omladini.   Sasvim tacno, secajuci se tog vremena i svog ucesca u RSHD, arhiepiskop Sanfranciskanski Jovan (Sahovski) nazvao je taj period religioznim prolecem ruske emigracije njenim najboljim odgovorom na sve to sto se desavalo s Crkvom u to vreme u Rusiji.   A mom se ocu posrecilo cak da bude delegat petog kongresa RSHD.   Na kraju, posle ustanovljenja sovjetske vlasti u Pribaltiku, mnogi od njegovih saradnika su bili proterani i poslani u logore.  

  JA SAM MOGAO DA POGINEM, DOK SE JOS NISAM NI RODIO

-         Represija Vase roditelje nije dotakla?

-         Bog je milovao.   Sve je u Njegovim rukama.   Nije stvar toliko u represijama, ili da kazem boravku coveka u zoni povecanog rizika.   Svaki mig moze biti tragican nezavisno od zelja ili nekih covekovih radnji.   Svako od nas, istina, moze u potvrdu toga dati mnogo iz sopstvenog zivota.

-         I Vi takodje?

-         Naravno.   U nasoj porodicnoj istoriji je bio slucaj, o kome smo malo kome pricali.   Pa ja sam mogao da poginem zajedno sa svojom mamom, dok se jos nisam rodio.   Nedugo do mog rodjenja mama je trebalo da putuje daleko autobusom.   Ali u poslednjem momentu zbog nestanka karata su joj otkazali ukrcavanje na autobus koji je odlazio.   Ona je mnogo molila, cak zahtevala, ali je sve bilo uzalud.   Morala je da odlozi put za dan, do sledeceg puta.   Kada je ponovo dosla na autobusku stanicu, saznala je da je prethodni autobus imao udes i da su svi putnici poginuli.  

Bio je i drugi slucaj, za vreme rata, kad su nasu kucu bombardovali, a mi smo pukpm slucajnoscu tu noc nocevali na drugom mestu.   Zena, koja je ostala u kuci, je poginula.

-         Cak neverujuci ljudi pridaju takvoj vrsti slucaja veliko znacenje.   Istina, oni to ne nazivaju Bozijom voljom, vec sudbinom, kobi, nalazeci u skoro svemu sto se desava neke predznake.   Kako se Vi prema tome odnosite?

-         Tu je veoma lako skliznuti u sujeverje.   Uopsteno, bez prave vere covek luta u zivotu kao po mraku i cesto sam sebi gradi masu laznih orijentira: razlicite znake, materijalisticke snove, gatanja, predsazanja...

-         Ali ipak i u Vasem zivotu, govore, je bilo predskazanje sudbine?

-         Govore.   Ja se sam tacno toga ne secam.   Moze biti, da kada sam bio decak, da su mi valamski starci nesto predskazali.   Neki iguman Hariton me je zamolio da mu pridrzim mitru.   Ja sam je uzeo u ruke, a on govori: «Porasces Aljesenka, sam ces takvu nositi».

Uopsteno odnos sa takvim stvarima mora biti veoma lican i obazriv.   Ako je Bogu ugodno da ti otkrije nesto, On ce tako napraviti da ti odmah razumes.   A kada sam covek izmislja masu nekih znakova i ninacemu zasnovanih pravila, zabrana, to su najcistije vode sujeverja, koje se cak desavaju i izmedju crkvenih zidova.   Sta sve ne izmisljaju! Kojom rukom svecu treba predavati!

Ili ne treba jednu svecu paliti o drugu, da se ne desi veca nevolja.   I jos mnogo u tom smislu.   Sve su to izmisljotine koje nemaju nikakve veze sa verom.

ZASTO MI MAMA DUGO NIJE POVERAVALA KRSTIC

- Jos govore, ako covek izgubi krstic, koji nosi na sebi – treba ocekivatu nevolje...

-         To je takodje sujeverje.   Ne smatram, da ako se nekom desilo da izgubi svoj krstic, onda ce se njemu nesto lose neminovno desiti.   Moze se nositi i drugi krstic.   Iako, razume se, zalosno je izgubiti svoj krstic sa krstenja: on ipak ima posebno znacenje.   Meni je, na primer, mama dopustila da neprekidno nosim taj krstic samo u 16-toj godini.   Desilo se to posle toga kao buduci stariji ipodjakon, ispunjavao veoma vazno i ne jednostavno poslusanje: pripremao sam za osvecenje i prvo Bogosluzenje Aleksandro – Nevsku Crkvu.   Tada je ona  skinula krstic sa kucne ikone Kazanjske Majke Bozije i stavila mi ga na vrat.   On je i sada na meni.

-         A zasto Vam dotad nisu dopustali da nosite taj krstic?

-         Mama se bojala da ga ne izgubim.   To se obicno desava decacicima, narocito nestasnim.  A ja sam u njenim ocima , istina, i nestasko i neko vreme nedovoljno odgovoean covek.

-         Tesko Vas je takvim zamisliti

-         Tesko je uopste zamisliti covekla mog uzrasta decacicem.   Ali i pored svega ja sam to bio.   I vecina stvari svojstvene obicnom momku bile su i meni.

-         Na primer?

-         Veoma sam se odusevljavao, da kazem motociklistickim trkama.   One su tada u Talinu bile veoma popularne.   Istina, nasa porodica nije imala sredstava za motocikl, zato ga ja nisam vozio, ali na poznatom talinskom putu sam «patio» IZ PETNIH zila.   Jos sam se bavio veslanjem, cak sam dobio omladinsku kategoriju u sportskom drustvu «Kalev».   I sah sam igrao.   Sve sam neko ogranicenje osecao: u detinjstvu sam cesto bolovao od angine, a ona je dovela do komplikacija na srcu, tako da sam prave sportske napore morao da izbegavam.

-        I tako – nista Vas sasvim nije izdvajalo od vrsnjaka?

-         Nije na meni da sudim.   Iako sam imao u detinjstvu posebno zanimanje, koje sam ja uostalom smatrao u potpunosti ozbiljnom stvari.   Bio sam zaposlen.   U majusnoj dozidanoj zgradi pored kuce ja sam uredjivao neku vrstu hrama.   Tamo je sve bilo kao pravo.   Ikona, svece, oltar...Sestricina Lena je veoma zelela da proviri u taj oltar.   Ja nisam mogao to da joj dozvolim – osobama zenskog pola je ulaz tu zabranjen.   Jedinstvena mogucnost je bila – organizovati cistacicu.   Sestricina se slozila sa svim, i ja sam trebalo da je dovedem na posao.   Mogao sam da radim danima.   Mama mi je pomogla da napravim specijalne odezde od svojih starih haljina.   A Liturgiju sam znao napamet sa svojih sedam godina.   Moje roditelje je to odusevljenje zbunjivalo, i savetovali su se po tom pitanju sa valamskim starcima, koji su rekli: ako sve radi ozbiljno – ne sprecavajte.

-         Prelaz od decije sluzbe ka pravoj, vidimo, bio je prirodan?

-         Da, i veoma zeljeni.   Naravno, tome je doprinela i porodicna nadgradnja.   Ja sam jedinac.   Nasu porodicu, koja je veoma slozna, je objedinjavao poseban duh pravoslavne crkovnosti.   U tom smislu, da kada je zivot neodvojiv od hrama Bozijeg i sama porodica, citirajuci reci Apostola Pavla, postaje domaca Crkva.   Otac je zavrsio bogoslovsko-pastorske kurseve, bio je rukopolozen za djakona.   Sluzio je u hramu svetog Nikolaja, gde je nastojnik bio svestenik Aleksandar Kiselov.   Tu sam i ja vec prisluzivao kao decak.   Zatim su oca rukopolozili za prezvitera, i od tad do svoje smrti 1962-e godine on je sluzio kao nastojnik talinske Crkve Rodjenja Presvete Bogorodice Kazanjske.

POSLEDNJI COVEK, KOJI MI JE GOVORIO «TI» JE UMRO TE GODINE

-        Spoemnuli ste svestenika Aleksandra Kiseleva.   To je najpoznatiji prezviter, koji se posle dugogodisnje emigracije vratio ne tako davno u Moskvu, a protekle godine umro.

-         Da, to je upravo on.   S ocem Aleksandrom se znam od mladih dana, dok sam mu jos kao decak pomagao na Bogosluzenjima.   Zatim njegova sudbina je bila veoma komplikovana.   Na kraju rata je otputovao iz Estonije.   Ni ja, ni moji roditelji nista nismo o njemu culi.   I onda odjednom, buduci vec arhijerej, ja sam bio na sluzbenom putu u Americi, kad me je u hotel nazvao otac Aleksandar telefonom, i pozvao u goste kod sebe u Crkvu.   Susret je bio veoma dirljiv.   Zagrlili smo se, izljubili...Neko vreme smo cutali.   A zatim se udubili u za obojicu bolne zajednicke uspomene: ja – o detinjstvu, on – o domovini.   Od tad razgovor nismo prekidali.   Otac Aleksandar je dugo vremena izdavao u Njujorku casopis «Preporod Rusije», mastao o preporodu Rusije, potpomagao ga, i silno zeleo povratak u domovinu.   Pre nekoliko godina to se i desilo.   On je produzio svoj pastirski dusebrizni rad u Donskom manastiru, a nedavno smo ga otpratili na poslednji put u ovozemaljskom zivotu.

-         A kako ste vi medjusobno – na «ti» ili na «vi»?

-         S ovem Aleksandrom sam bio na «ti».

-         Zacelo to je bio poslednji covek, koji je mogao sebi da dozvoli da Vam se tako obraca?

-         Zao mi je sto je tako.  

MI SMO RIZIKOVALI I SPASLI VASJU U KONCLOGORU

-         Prica se o jos jednom neobicnom dogadjaju, koji je vezan za Vase mlade godine – o decaku, koga ste s ocem spasli u konclogoru.

-         Vidite o cemu je rec.   Na samom pocetku Hitlerovske okupacije u Estoniji su se pojavili konclogori.   I moj otac je smatrao svojom hriscanskom duznoscu da ih posecuje, da duhovno hrabri zatvorenike, pomaze im, onoliko koliko je to bilo moguce i koliko su Nemci dozvoljavali.   U svojstvu Psalmopojca otac je vodio sa sobom buduceg mitropolita Taplinskog i cele Estonije Kornilija (Jakoba), a decaka – prisluzitelja – mene.   Putovala je s nama po logorima i mama, ali je njoj to bilo suvise tesko – posle vidjenog ona nekoliko dana nije mogla doci k sebi.

Da, i ja nikada u svom zivotu nisam video vise nesreca, stradanja i tragedija, skoncentrisanih na jednom pedlju zemlje.   Zatvorenike su drzali u necovecnim uslovima.   Pored toga, mi smo skupljali robu, odecu, lekove, za te zaboravljene, gladne ljude.   U baraci su nam pravili stan ili ogradjivali kutak.   U logoru Paldiski mi smo koristili napusteni hram.   Tamo smo namestali dovezen Presto i vrsili Bogosluzenje.   Mnoge smo krstili.   Upravo u tim logorima ja sam poceo da citam Sestopsalmije.

         Narocito nam je bilo zao dece.   Nekada su mestani uspevali da  nagovore komandanta i prihvate neko  od osudjene dece u svoju porodicu.   Na taj nacin i mi smo uspeli da spasemo 15- ogodisnjeg Vasju     Ermakova i njegovu sestricu, a takodje i porodice svestenika Vasilija Verevkina i Valerija Povedskog.  

         Rodom su svi oni bili iz Orlovske oblasti, 1943-e godine bili pod poterom i dospeli u konclogor Paldiski.   Moj otac se mnogo starao za oslobodjenje porodica pravoslavnih svestenika.   A da bi spasli i Vasju sa sestricom, falsifikovali smo dokumente, dopisivali Eramkove u porodicu Verevkinih.   Rizikovali, naravno.   Ali Gospod je pokazao Svoju zastitu, i 14-og oktobra, na Pokrov, ljudi o kojima smo se starali bili oslobodjeni.   Ja sam se s Vasjom zdruzio.   Zatim smo cak zajedno stupili u seminariju u Lenjingradu.  

-         I on je zajedno s Vama stupio?

-         Avaj, Vasju su primili, mene –ne.

PROTEKCIJA NIJE PO OCU

-         Kako se to moglo tako desiti?

-         Ispite smo obojica uspesno uradili.   Ali smo zatim saznali, da u seminariju primaju samo sa 18, a meni je bilo tek 17.   Nije moglo biti izuzetka.   Iako je prvi rektor obnove Duhovnih skola bio moj duhovni otac protojerej Jovan Bogojavljenskij.

-         I znaci on kao otac nije Vam mogao pomoci?

-         Upravo zbog toga i nije mogao.   Kakav primer bi mi dao moj duhovni otac za ceo zivot kasnije? Da i sta se desilo? Pa mnoge prevremene sklonosti se pokazu vazne samo u momentu njihovog prezivljavanja.   A ako se posmatra na zivot retrospektivno, ocevidnije su njihove zakonomernosti, jasniji Boziji Promisao.   I u mojoj prici o upisu u skolu uskoro se pokazalo, da se nikakav gubitak u vremenu nije desio.   Ja sam se vratio kuci i poceo zustro da se spremam da odmah krenem u drugi razred.   A kada sam dosao u Lenjingrad 1947-e godine, znao sam da dam ispite i iz prvog i iz drugog razreda, tako da sam odmah bio primljen u treci.   Bio sam najmladji medju skolskim drugovima.   Tada je nastupio najsrecniji period period u mom zivotu – ucenje u seminariji, a potom i u Duhovnoj akademiji.  

-        Najsrecniji – zato sto ste bili mladi?

-         I zato – naravno. Ali i zbog toga pre svega, sto je sam proces ucenja, opstenja sa znacajnim predavacima, donosio ogromno nasladjenje.

Kako sada vidim, na primer, profesora Aleksandra Ivanovica Sagardu.   On nam je citao Novi Zavet i bolno prezivljavao, kada neko nije mogao da odgovori.   A kada je pricao o mucenicima prvih vekova, tako se uzbudjivao, da je izlazio iz sale, da bi se smirio.   Ili drugi profesor – Sergej Aleksejevic Kupresov.   On ne samo da nam je prenosio znanje, vec i mnoge prave ljudske osobine.   Jedinac sin Kupresova je bio psihicki bolestan, i ja sam za ceo zivot zapamtio, kako je hrabro nosio Sergej Aleksejevic tu nevolju, kako se on usrdno molio pred ikonom Majke Bozije «Znamenje».   On je postao za nas primer molitvenog podviga.

SVET NIJE CRTEZ, VEC SLIKA SLIKARA

-         Zadovoljstvo ste dobijali od izucavanja bogoslovskih nauka?

-         Ne samo.   Uvek mi se svidjao sam proces saznavanja.   Uopsteno potcenjivanje svetskih nauka za svestenosluzitelje smatram nekorisnim.   Postoje u duhovnim skolskim ustanovama takvi ucenici, koji izjavljuju da je za njih glavno – «biti svetim», a ne postici znanje.   Ne treba jedno drugom suprotstavljati.

-         Ali u zivotu se cesto nauka suprotstavlja religiji.   Upravo zato, svakako, tako veliki odjek su izazvali u Moskvi nedavno odrzani kursevi povecanja kvalifikacija za pravoslavne jerarhe.   Oni su prosli u Ruskoj akademiji ...... pri predsedniku RF.   Citali su lekcije iz ekonomije, prava, finasija, kredita...Jedni smatraju, da je to pokusaj osavremenjenja Crkve, drugi – da Crkva na kraju predaje svoje pozicije pred naukom, priznaje njeno prvenstvo.   Kakvo je Vase gledisste?

-         Ti kursevi su dobar presedan.   Ali niceg principijelno novog tu nema.   I nikakvog odstupanja Crkve pred naukom tim pre.   Izmedju nauke i religije uopste nema protivurecnosti.   To su zamisljeni problemi.   Tvorac je usadio u coveka stremljenje ka samopoznanju i izucavanju okolnog sveta.   Koliko istaknutih naucnika su bili verujuci ljudi, koliko pravoslavnih Svetitelja su savrseno znali razlicite svetske nauke!   I dalje, izvor pravog naucnog stvaralastva je – u Bogu.   Pa misljenje zasnovano na elementarnoj logici, ne omogucava da se oseti realna kompleksnost sveta.   Engleski pisac Cesterton ostroumno je primetio, da nauka nije sposobna da shavti svet po motivu, da svet nije crtez, vec slika slikara.   Naravno, u svim vremenima se javlja spor o tome, da li je moguce misteriozni opit potkrepiti naucnim dokazima.   Ali to nije spor religije s naukom, vec pre s ideologijom nauke – pogleda na svet, saglasno kojem se nauka razmatra u svojstvu glavnog faktora progresa u istoriji i kao osnovno sredstvo resenja svih socijalnih problema.   Privrzenici naucnistva su navikli da govore o vaznosti nauke – sta tu da se radi? Uostalom, sam po sebi taj spor ne utice mnogo na religiozni izbor coveka.   Pa vera nice i ukrepljuje se ne zahvaljujuci racionalnim dokazima, vec zato sto nju coveku daruje Bog.   Moguce je poverovati, cak visestruko ubedivsi sebe u apsurdnost religije s tacke gledista razuma.   A moguce je dokazati sebi postojanje Boga, videti cudesa, ali verujucim covekom tako i ne postati.   U narodu govore o tome: pravoslavlje se ne dokazuje, vec pokazuje.

PATRIJARH SADA MOZE BITI SERGEJ

-         Sta je uticalo na Vas izbor monaskog puta?

-         To je bio veoma razuman izbor.   Ja sam dobro shvatao, na sta predodredjujem sebe.   Shavatao sam, da nikada necu imati ni porodicu, ni decu.   Ali razumevao sam, i radi cega se odricem te najvece zemaljske radosti.   Moguce je odreci se ljubavi ka jednom coveku i ka tima, koji dolaze na svet kao plod te ljubavi.   Ali je to moguce uraditi samo radi druge, jos vece ljubavi – ljubavi ka Bogu.   Radi priziva i mogucnosti da u potpunosti posvetis sebe sluzenju Gospodu i svim ljudima.

-         Primivsi monaski postrig, Vi niste dobili novo ime.   Zasto?

-         Desilo se to pre vise od 40 godina, ali pamcenje je tako upecatljivo, kao da je to bilo juce.   Monaski postrig sam primio, buduci protojerej, 3-eg marta 1961-e godine u Trojicnoj Sabornoj Crkvi Sveto-Trojicke Sergejeve Lavre.   U sanduk s mostima Prepodobnog Sergija Radonjeskog bile su polozene i dve kocke – s imenima – Svetitelja Alekseja, mitropolita Moskovskog, i Prepodobnog Sergija Radonjeskog.   Bio je izvucen zreb, sadrzavsi moje ime.   Tako da je postojala mogucnost da postanem Sergej.

-         Nikada Vam u zivotu nije dolazilo da zalite zbog izabranog puta?

-         Ne. Sluzenje Bogu je najveca sreca.   Tesko je naci dostojne reci, da bi se ispricalo o toj radosti i divoti, koja se otkriva coveku koji je stupio na put duhovnog zivota u Hristu.   Tako su zalosni ljudi, kojima ostaju nepoznata ta osecanja.   Koji zamenjuju trajnu nasladu surogatnom.   Kako zalosti srce, kada vidi masu mladih ljudi na neduhovnim zabavama.   Ne, ja niukom slucaju nikoga ne osudjujem.   Mladost ne zaobilazi stremljenje ka zabavama, takmicenjima i uopste najrazlicitijim projavama potrage Tvorca u sebi.   Jednako je vazno odvojiti vreme i za traganje istine, molitvenom ocekivanju pred Tvorcem.   Pa ako dusa nije u vezi sa Duhom Bozijim, ona propada, postaje nezasticena pred najezdom iskusenja, poroka.   Sveto Pismo tako nastavlja svoj racun po recima....: «Veseli se, mladicu, u mladosti tvojoj, i neka kusa srce tvoje radosti u dane mladosti tvoje, i ide putevima srca tvoga i po vidjenju ociju tvojih; samo znaj, da ce za sve to privesti Bog tebe na sud.   I udaljuj tugu  od srca tvoga, i uklanjaj zlo od tela tvoga...I seti se Sazdatelja tvoga, u dane mladosti tvoje.»  Eto sa tim bih zeleo i da zavrsim: sto ranije u mlado srce udje Duh Boziji, to ce blagodatnije tom coveku biti ubuduce!

Aleksej Mihajlovic Ridiger se rodio 23-eg februara 1929 godine u Talinu. 1947-e je stupio u Lenjngradsku duhovnu seminariju, a 1949-e u Duhovnu Akademiju.   1950-e postaje djakon, svestenik i nastojatelj Bogojavljenskog hrama u gradu Jihvi.   1957-e prebacen za nastojnika Uspenjske Crkve u Tartu. 1959 – protojerej, ...... Tartu-Viljandinskog okruga.   3. marta 1961 primio monaski postrig, a u avgustu te godine biva hrotonisan za episkopa Tahinskog i estonskog, 1964 – postaje arhiepiskop.   Od 22-og decembra 1964. postavljen za  upravitelja Moskovske Patrijarsije i stalnog clana Sinoda.   1968 – proizveden u cin  mitropolita a 1986 – preuzeo Lenjingradsku i Novgorodsku katedru. 1989 –narodni poslanik SSSR.   3. maja 1990 izabran za Patrijarha Moskovskog i sve Rusije.   Doktor crkvene istorije, doktor bogoslovlja niza zagranicnih naucnih ustanova, aktivan clan Akademije obrazovanja RF, pocetni profesor RAN, nosilac visih crkvenih nagrada, mnogih drzavnih nagrada Rusije i stranih drzava.

Prevod: Radmila Maksimovic