IZ KNJIGE "TAJNI HRISCANSKI TEKSTOVI"   "A Petar rece mu: ako se i svi sablazne o Tebe, ja se necu nikad sablazniti. Rece mu Isus: zaista ti kazem, nocas dok pijetao ne zapjeva, tri puta ces Me se odreci" (Mt. 26.,33-34)   Uvece, 29. maja 1453. godine, usred najmracnije velike katastrofe, kada je sunce zaslo iza razrusenih zidova Teodosija, - tama, koja je prekrila zemlju, oznacila je pocetak dugih i mucnih mracnih vekova, u kojima se duh nacije svim silama, u svirepom kostacu, borio sa smrcu. Svetlost pravde zasijala je posle pet vekova iskusenja helenske nacije - podvizima ispovednika i krvlju mucenika. Religioznu i jezicku situaciju u Konstantinopolju, na grckim teritorijama (Makedonija, Frakija, Epir, Krit), kao i u zemljama dijaspore (Pont), u Maloj Aziji i na Kipru, posle pada Konstantinopolja - moguce je predstaviti na petostepenoj lestvici. Na vrhu su ostali oni koji su sacuvali hriscansku veroispovest i grcki jezik. Nesto nize - hriscani koji govore turskim jezikom izgubivsi maternji. Dalje - tajni hriscani, spolja "Turci", hriscani po veri, koji pravoslavna bogosluzenja odrzavaju u katakombama. Zatim - Grci koji su izgubili veru, ali su sacuvali jezik; i, na kraju, pokrsteni otpadnici, koji su postali muslimani, odnosno Turci. Svako se opredelio po sopstvenom izboru. MAKEDONIJA Notija je mesto koje se nalazi na oko dvadeset sati puta od Florine, gde se trenutno nalazi crkvena katedra episkopije Monglenon. Zitelji ovog mesta, pet hiljada stanovnika, ispovedaju muslimansku veru. Istorija tog mesta u toku citavih pet vekova nasilne islamizacije hriscana od strane svemocnih osvajaca svedok je mnogih tragicnih dogadjaja. Nije bila retkost da rodjena braca ne poznaju jedan drugog. Decake su nasilno razdvajali, jedni su postajali muslimani, drugi su, po Bozjoj milosti, ostajali verni veri nasledjenoj od svojih oceva... Notija je ostala jedino ognjiste hriscanskog zivota koje je tinjalo usred ostalog stanovnistva, vec u potpunosti islamizovanog. Zbog toga su se cemerne strele ostrascenosti od strane osvajaca, kao i Grka-otpadnika, koji su postali svirepiji nego sami muslimani, obrusile na zitelje Notije. Mitropolit Monglenijski Jovan bio je svestan da ne postoji ni jedan jedini nacin za spas njegove pastve, osim dobrovoljnog prelaska u islam. Tu uzasnu misao mitropolit je dugo nosio u svojoj dusi i tek je na dan svete i velike Strasne nedelje otkrio tu tajnu svom bratu Dimitriju. Bio je Veliki cetvrtak, dan pomeni Raspeca Hristovog. Zitelji Notije su se sakupili u manastirskom hramu svete Paraskeve. Dva svestenosluzitelja, efimerios (parohijski svestenik) i pnevmatikos (duhovnik), citali su prvih pet Jevandjelja, od ukupno dvanaest... Odjednom se na Carskim vratima pojavi arhijerej. Crte njegovog mrsavog i bledog lica postadose jos izrazenije pri svetlucanju velikih sveca, zapaljenih na dva svecnjaka. Drhteci, on poce da cita sesto Jevandjelje koje opisuje smrtnu presudu Spasitelja i njeno izvrsenje: "Dnes visit na dreve, na vodah zemlju povesivij...", ovi stihovi izviru iz usta jereja koji izlazi iz severnih dveri Svetog Oltara, podizuci u vis krst, koji lici na krst na koji je prikovan Hristos. Svi se poklanjaju podignutom krstu. Svestenik kleknu na kolena i u sebi izgovori reci: "Poklanjamo se stradanju Tvojem, Hriste, pokazi nam i sveto Tvoje Vaskrsenje", zatim, "Pomeni Gospode, mene, raba Tvojega i svih raba Tvojih, jegda priidesi vo carstvii Tvojem."* Tacno u ponoc na Veliku subotu, crkveno zvono pozva vernike na praznik Hristovog Vaskrsenja. Taj praznik je bio i poslednji. U crkvenom dvoristu, u koje se jedva smesti hiljade ljudi, mitropolit poce da cita pashalno Jevandjelje, da bi mu nakon toga, svi ispunjeni radoscu Vaskrsenja, sa upaljenim svecama u rukama prilazili, kako bi kod Carskih dveri primili pricesce Precistih Tajni. Ljudi su ljubili jedni druge klicajuci "Hristos voskrese!", i vec se spremise da podju kucama, kada se mitropolit obrati svojim cedima i zaustavi ih. Jedini Dimitrije je znao tajnu - ostali nisu znali da posle prvog poljupca sledi drugi... cemer i suze. Drhteci od uzbudjenja, arhijerej pozva parohijane, primoravajuci ih da predju u muhamedansku veru. "Bog je veliki", dodao je na kraju, "i Jedinorodni Njegov Sin, cije Vaskrsenje danas slavimo. Samo On sve zna i nece nas, nedostojne, lisiti Svoje milosti." Crkva je zajecala neprebolnim bolom, ridajuci, vernici su ljubili jedni druge, i ne sanjajuci o iskusenjima koja ih cekaju. Cin otpadnistva opisan je jos u drevnom, neprocenjive vrednosti, Jevandjelju... Crkveni sasudi, ikone - sve bese unisteno, osim ikone svete Paraskeve, pokroviteljice Notije, koju zitelji duboko zazidase u crkvene zidove. I danas se u Notiji slavi dan secanja na svetu pokroviteljicu. A u vreme, kada se u dzamiji razleze glas imama koji cita Koran, zene u roditeljsku subotu pale svece na grobovima svojih predaka. Mitropolit Jovan se sada zvao Ali. Posle nekoliko godina bio je pozvan u Larisu na sluzbu. Jednom se Aliju, dok je sedeo u kafani, ucini da vidi svog brata. Nije se prevario. To je bio Dimitrije. Kako nije imao snage da se prilagodi novom zivotu, Dimitrije je otisao iz Notije. Njihov susret je bio potresan. "Ja sam spreman da svedocim svog Hrista", rece Ali bratu. Izasavsi iz kafane, podje u dzamiju Turhan pored Pinihijskog mosta, gde zatece vernike muslimane, koji su se tacno u podne klanjali Muhamedu. Pope se na amvon, prekrsti se i poce da cita odlomak iz Jevandjelja. "Jedan je istiniti Bog, Sin Njegov jedinorodni Hristos..." Ne stize da zavrsi ove reci, gomila muslimana zakla mulu-izdajnika u njegovoj dzamiji. A Dimitrije, koga spijuni prijavise vlastima, bese obesen. Dva tela bacise u kanal. Mnoge godine tu stoji kamen s natpisom: "Ni vas (hriscanin), ni nas (musliman)". KONSTANTINOPOLJ Godine 1890., mi Grci koji zivimo u Turskoj, pod "drzavnim okriljem milosrdnog i tihog vladike, olicenja Boga na zemlji Abdula Hamita Hana", ziveli smo tesko, da teze ne moze biti. Ipak, istinu govoreci, imali smo neku slobodu - mogli smo opstati socijalno i ekonomski ocuvavsi dobre skole, bogate hramove, napredna preduzeca. U mestu Panagoja Galata bio je parohijski svestenik, duhovnik hrama, starac otac Meletije. Ziveo je sa svojom porodicom u parohijskoj kuci pored hrama. Bio je veoma uvazen i postovan kod vernika zahvaljujuci podviznickom zivotu i nesebicnosti. Priblizavali su se radosni vaskrsnji dani. U Lazarevu subotu otac Meletije, iscrpljen od neprekidnog ispovedanja vernika, popi solju caja i pade na postelju. Posto pravednik tek na casak sklopi oci, starica-majka jos tumarase po kuci spremajuci decu za krevet. Ponoc je. Starac Meletije cvrsto spava. Odjednom, na vratima - zvono. Majka-popadija, naviknuta na posetioce u nevremeno doba, podje da otvori vrata, a otac Meletije probudivsi se, sede na krevet. Dva mladica dobro obucena, pristojna, udjose, pozdravise starca s postovanjem i rekose mu: "Oce, imamo bolesnika, on umire. Molimo te da ga pricestis". Nije bilo potrebno ponavljati dva puta. Cim otac Meletije cu za samrtnika, oseti nadolazak nove snage, ustade, obuce se, uze daronosnicu. Kod vrata je stajao fijaker. Sva trojica sedose i otisnuse se po neravnom kolovozu Galata, predjose most i izgubise se u uskim ulicicama Stambola. Presavsi ne bas mali put, zaustavise se kod ulaza u raskosnu vilu. Vrata se tiho otvorise i mladici pozvase starca u kucu. Pomogose mu da se popne uz mermerne stepenice, uvedose ga u raskosni salon, gde ga doceka mula, dostojan postovanja, belosnezne brade, u raskosnom turbanu i dugom kucnom mantilu. Mula ustade i aristokratskim pozdravom "buirum efendi" (izvolite, gospodine) pozdravi gosta pokazujuci na fotelju. Ne gubeci prisebnost u potpuno neobicnoj situaciji, otac Meletije sede. Mladici se udaljise, ostavivsi dvoje staraca. Turcin naredi da donesu kafu i tek tada rece ocu Meletiju: "Rahat al efendi" (ne brinite, gospodine). Prodje prilicno dosta vremena, otac Meletije popi svoju kafu i mirno ocekivase kako ce se zavrsiti ova neobicna situacija. Turcin se dize i pozva oca Meletija da podje za njim. Predjose duzi put, spustise se dugim stepenicama i, na kraju, udjose u podzemnu crkvu. Cudesno ukrasena, sva u sjaju, sa zlatnim svetiljkama, skupocenim lusterima, svecnjacima sa mnostvom upaljenih sveca, prekrasnim ikonama, divnim ikonostasom. Muskarci, zene, deca, ugledni, visoki drzavni sluzbenici (pase i begovi), ugledni starci u calmama. Zadivljen prizorom, otac Meletije podje u pravcu Carskih dveri. Tu se njegov vodic zaustavi i na najcistijem grckom jeziku rece: "Oce, tebe iznenadjuje ovo, sto sada ovde vidis. Nemoj da se cudis. Ti iz istorije znas da su kvartovi oko Svete Sofije bili naseljeni grckim porodicama, uglavnom aristokratskim i obrazovanim ljudima, koji su bili primorani da predju u islam. Ali, zasto o tome bilo sta pricati! Uzevsi muhamedansku veru, oni su jedino na taj nacin mogli da sacuvaju visoke drzavne funkcije u Osmanlijskoj imperiji, u vojsci, floti, u administrativnom sistemu. Ipak, nikada nisu zaboravili svoje slavno grcko poreklo i svetu i neporocnu veru svojih predaka. Mi tajno, onako kako mozemo, nastavljamo da sluzimo Isusu Hristu i tako otplacujemo nas religiozni dug. I isto, kao i Grci, tajno pomazemo Patrijarsiji u kriznim trenucima. Ali, malo ljudi zna za to. Ti znas da mi javno moramo da se prikazujemo da smo verni muslimani, da ne bismo davali povoda za sumnju. Ali, svake godine mi se ovde sastajemo da bismo se hriscanski ispovedali, pricestili i zajedno slavili Vaskrs. Ove godine Ti ces nam biti nas mnogopostovani svestenosluzitelj kako bismo mogli zajedno da docekamo Vaskrsenje Hristovo. O, kada bismo bili slobodni, i mogli zajedno sa nasom bracom da slavimo ove svete praznike!" Starac Meletije je stajao bez reci. Sa suzama u ocima blagoslovi ove hrabre svedoke svoje vere i, bez oklevanja, pristupi izvrsavanju svoje nacionalne i religiozne duznosti. Porodica oca Meletija se vec bila zabrinula zbog dugog odsustva - o cemu obavesti Patrijarsiju. Tu ih umirise i posavetovase da ne zovu policiju. U medjuvremenu, grcka stampa dobi tajne naloge da nista ne objavljuje o nestanku oca Meletija. U toku Strasne nedelje otac Meletije je ispovedao i pricescivao tajne hriscane u podzemnoj crkvici. Sluzio je svakoga dana u nedelji, a na sveto Vaskrsenje sluzio je u neopisivom duhovnom zaru. Cinilo mu se kao da je u snu dospeo na Bozanstveno tajno cinodejstvo, o cemu ranije nije mogao ni da sanja. Otac Meletije blagoslovi hrabre hriscane, ohrabri ih u njihovom podvigu i utvrdi u veri, koju su oni i u takvim opasnim vremenima, cvrsto cuvali. Bio je ponosan sto je Grk i sto ima toliki broj odvazne i mocne u veri sabrace. Nocu, posle Vaskrsa, prvog dana svetle nedelje, isti ti mladici dovedose oca Meletija kuci. Samo mali broj ljudi saznade za ovaj dogadjaj oca Meletija... Ali, svaki Grk mora u svom srcu da bude ponosan na te heroje, bracu, koja su svojim delima svedocili o veri i cuvali vecni plamen hriscanstva i patriotizma. * * * Jednom se dva druga ukrcase na putnicki brodic bosforskog brodarstva. Camac je bio pun, tako da su oni mogli da se smeste samo na palubi, jedan naspram drugog. Mladic sede izmedju dva imama. Jedan hodza je citao Kuran, i zamisljeno gledao cas u nebo, cas u more - cinilo se kao da je utonuo u sopstvene misli. Dva mladica Grka su razgovarali medju sobom, s vremena na vreme posmatrajuci hodze, i ironicno se osmehujuci. U jednom trenutku, mladic koji je sedeo izmedju hodza, rece sapatom: "Sedim izmedju dva razbojnika". Kada je camac pristao u jednom od mnogih pristanista Bosfora, saljivdzija, koji je ironicno govorio o dvojici razbojnika, uputi se ka brodskim stepenicama. Brzo izadje na obalu i tu, iza svojih ledja, ugleda zamisljenog hodzu. Kada se malo udaljise od pristanista, hodza se lagano dotace njegovog ramena. Uzdrhtavsi, mladic se okrenu i pogleda ga. Hodza se osmehnu i rece: "Podji sa mnom". Mladic sa strahom i zebnjom podje za njim. Odjednom se zaustavi, poce da se izvinjava i rece da toboze zbog nekog hitnog posla mora da ide. "Ne boj se", osmehujuci se odgovori mu hodza, "iako je tvoja greska velika i strasna, skupi hrabrosti, mi smo veoma bliski. Tebi se nista nece dogoditi." Uskoro dodjose do velike bogate vile. Prodjose kroz nekoliko prostorija, spustise se niz stepenice i tu, pod zemljom, nadjose se u maloj crkvici. Tek tada, nepromisljeni mladi Grk, strahovito uzbudjen, shvati da je hodza ustvari jerej - tajni hriscanin. Mladic se zaplaka, poljubi svesteniku ruku i pokaja se. Hodza-jerej ga blagoslovi i posavetova da nikad ne dozvoli da mu jezik bude brzi od pameti, kako bi izbegao velike neprijatnosti. "Sreca tvoja sto je tvoje reci cuo hriscanin, zbog koga si se samo malo namucio. A da te sreo neki drugi covek, koji razume grcki, mogao bi da se oprostis sa zivotom." * * * Tajni hriscanin Amil-beg prica: "Jednom sam posao u Svetu Sofiju. Kao svaki savesni Turcin, ja se umih, skidoh cizme i nazuh papuce koje su stajale pored vrata. Jedan hodza sa ogromnim turbanom na glavi dodje da mi pokaze znamenitosti Svete Sofije. Ja sam i ranije, u vise navrata tu dolazio i znao sam sve o znamenitostima, ali to nisam otkrio. Bas me zanimalo sta ce on reci. Hodza me primi, dovede do svetog oltara kako nas niko ne bi cuo ni video i osmehnu se: 'Ti me ne prepoznajes' - rece. Ja ga pogledah - to je Hatzi Hamazas, otac Abdul-bega, parohijski svestenik iz mesta Ak Dag. Haralampije je njegovo hriscansko ime. Verni hriscanin. "Danima ja tajno pojem u Svetoj Sofiji." E P I R Mula Mucis je bio tajni hriscanin. Posle Krimskog rata 1854. godine, mnoge tajnohriscanske porodice su krenule za ruskom vojskom bezeci u Rusiju. Mula Mucis nije mogao otvoreno da ispoveda hriscanstvo, on je bio mujezin u Carci-dzamiji. Njegov sin je sa svojom suprugom, sestrom, bracom i rodjacima, posle 1858. godine, zajedno sa drugim mestanima, otputovao u Rusiju, na Kavkaz. On ostade sam, prodade kucu Salampasu Panajotu, bratu mog dede, a sam se preseli u kucicu pored Carci-dzamije. U kucu mule Mucisa dospeo sam i ja. Meni se tada ucini da sam u ambaru video ikone i ostatke od izgorelih sveca... Tajni hriscani su sebe smatrali Turcima, i plasili su se da otvoreno drze ikone. Proslo je mnogo godina. Odjednom mula Mucis oseti blizinu smrti i tajno nocu posla po oca Damjana. Otac, videvsi krajnje tesko stanje, ispovedi ga i pricesti Precistim Tajnama. Mula tada skide mali krst od sedefa, dade ga ocu Damjanu i rece: "Uzmi ovaj krst i cuvaj ga kao uspomenu. Ja cu sutra umreti. Rano ujutru doci ce kod mene njuskala" - mislio je na Turke - "naci ce mi krstic i oskrnavice ga. Uzmi i ovih pet lira, za 40 liturgija, a ostatak podeli prosjacima za pokoj duse." Nije proslo ni deset minuta kako ovaj blagocestivi hriscanin predade svoju dusu Bogu otaca. Otac Damjan ustade, zatvori pokojniku oci, tri puta ga poljubi, procita kanon za ishod duse, malo zaplaka i ode tajno, kao sto je i dosao. Ujutru Turci nadjose pokojnika, dosetise se sta se dogodilo, ali ne htedose da se o tome cuje. Samo jedan rece: "Pa eto sta je, bio je nevernik." Mulu su sahranili po muslimanskom obicaju. Svi Grci su znali za njegov grob i s vremena na vreme su tajno dolazili i palili svece. PONT Husni iz Harova je bio tajni hriscanin, odnosno "dvoverac". Javno je bio - Turcin, tajno - hriscanin, i zvao se Georgije. Obicno je odlazio na skrovito mesto i tajno se molio. Palio je kandilo i zajedno sa svojom zenom Aisom - Hristina se zvala hriscanski - molio se Bogu: "Gospode Boze moj, spasi nas gresne." Isao je u manastir u Zand Air, ispovedao se, pricescivao... i, ponovo bio Turcin! Naravno, takav zivot mu nije bio lak. Zbog toga je zajedno sa zenom pobegao u Rusiju. U Jalti se Husni zaposli kao radnik i jedva su sastavljali kraj s krajem. Ali, zato su otvoreno ispovedali hriscanstvo, i svi su ga znali kao Georgija, a zenu kao Hristinu. Na vlast su dosli boljsevici. Hriscanima, koji su odlazili na sluzbu nisu davali posao - on i zena su bili ugrozeni, pretila im je smrt od gladi i bede. Shvatio je da drugacije nece preziveti - postao je komunista. A kod kuce je opet tajno, pred ikonama, palio kandilo. I molio se Bogu recima: "Boze moj, kakvo sam ja to zlo ucinio, kada sam dva puta u zivotu bio primoran na 'dvoverje'?" * * * Kisa je prestala da pada, a razjarene, mutne vode sve klokocu ka recici, nedaleko od velikog sela koje se prostrlo po blagodatnoj ravnici. Tursko selo, okupano obilnim potocima kisnice, obradova se blagoslovenom suncu. Ubrzo voda zasusi, usahnu, a selo utonu u srecno blazenstvo. Tu nisu svi Turci. U stara vremena, kada je sadasnji Erzerum bio Teodosijpolj, nekoliko kucica je bilo izgradjeno pored reke Akampsi na vrhu te zaravni - to su bile porodice vizantijskih vojnika - akrita*. Zatim, padom Vizantijske imperije, dosli su Turci, naselili su grcke zemlje, naterali zitelje da promene svoju veru i da prime islam. Od toga dana ucutalo se zvono male crkvice i, za nesto vise od cetiri i po veka, koji su prosli od tada, nije vise ostalo ni pomeni o hriscanskom poreklu prvih stanovnika. Tursko seoce se isusuje od obilne kise, a u kafanama mirno sede Turci prekrstivsi noge na mekim tepisima, sa uzivanjem uvlaceci nargile, pricajuci jedan drugom smesne price. Odjednom se iz pravca reke zacuse uzasni krici, koji razdiru dusu. Dva mala decaka Turcina igrali su se na obali i pali u reku - uhvatio ih je snazan vrtlog. Jedna zena, koja je videla sta se dogodilo, poce da vice i da doziva ljude u pomoc. Kafana opusti za tren oka. Gosti kafane pohitase ka reci, a zajedno sa njima staresina seoceta - tako oni zovu nacelnika opatine. Uzalud. Jednom od decaka, petogodisnjaku, vise nije bilo pomoci, a drugi, njegov vrsnjak, jos je disao, kada mu je ukazana pomoc. Sav je drhtao, ali je sa osmehom posmatrao okupljene ljude, kao da se nista nije dogodilo. Staresina ga uze u narucje i poce da ga mazi: "Kako si imao srece da se spasis, dete moje", stalno je ponavljao. "Junacina! Ti ces biti pravi muskarac. Sigurno si se strasno uplasio?" "Ne", mirno odgovori decak. "Ja se uopste nisam uplasio. Mene je za ruku drzala Majka Bozja i Ona me iznela na obalu." "Sta si rekao, Majka Bozja? A odakle je ti poznajes?" "Pa, naravno, ja Nju poznajem. Ona je kod nas u kuci - naslikana na dascici." Posle tih reci staresina je posumnjao: "Hajdemo da mi je ti pokazes, idemo." Za nekoliko minuta oni su bili kod kuce malog decaka. Docekale su ih baka i majka. Zene nisu ni slutile sta se dogodilo. U nedoumici, uznemireno su posmatrale vaznog gosta. Njihova nedoumica se pretvorila u uzas kada su videle da njihov decak posetiocu pokazuje mala vratasca u zidu, koja vode u unutrasnju sobicu i rece: "Ona je tamo, unutra, otvori vrata i videces je!" Baba i majka uzdrhtase i pokusase da mu pregrade put, ali je bilo kasno, staresina otvori vrata. Divan prizor se pojavi pred njegovim ocima: u majusnoj i sumracnoj sobici, bez ijednog prozora, gorela je sveca pred likom Majke Bozje. Umilni miris tamjana sirio se iz sakrivene sobice, i Turcin je sa odusevljenjem udisao njemu nepoznati miris. Zene, zanemele od straha, nisu mogle da izuste ni reci, samo su njihovi pogledi, ustremljeni na ikonu, toplo, bez reci, molili Majku Bozju da ih zastiti. Cutke i nepomicno stajao je pred ikonom i muhtar, fanaticni turski staresina, koji nije mogao ni da pretpostavi da ce nekad u svom selu doci do takvog otkrica. Divan izgled Bogorodice, bozanstveni Mladenac u rukama, na njega su ostavili naizrecive utiske. "Evo, ovo je Majka Bozja, Ona me drzala na rukama. Vidis li je?", rece decak radosnim glasom; rece, i nacini svoj prvi podvig - podvig ispovednistva. Zene padose pred noge muhtaru i zamolise ga: "Milostivi gospodine, nemoj nam nista lose uciniti, a mi cemo se moliti Bogorodici da sacuva tvoje zdravlje i srecu..." "Tako znaci, vi ste hriscani", rece on tiho. "Da... Mi nikome ne cinimo nista lose. Mi cuvamo veru nasih predaka onako kako su oni cuvali veru svojih oceva. Oprosti nam, gospodine." Muhtar jos nekoliko sekundi postaja cuteci, zatim tihim glasom, kao da htede nesto tajno da saopsti, rece: "Ne bojte se! Ali, nikome ne govorite da sam dolazio u vasu kucu i da sam video - sto sam video... Za nekoliko dana cu vam poslati ulja za kandilo", - i uputi se ka izlazu. sa grckog na ruski: Aleksandra Nikiforovna sa ruskog na srpski: Tankosava Damjanovic