Radmila Misev TRAGANJE ZA DUHOVNIM VIDOM   KO VERE IMA I GORE PREMESTA Rec sto ostane u secanju, pisana ili izrecena, kad tad, nadje svoje mesto u zivotu.Ovih dana mi se neprestano vrti po glavi recenica iz knjige Slobodana Markovica Ridji potomak: "...a bilo je to u dane kad su saveznici bombardovali gradove". Bila sam u osnovnoj skoli kad sam to procitala. Sadrzaja knjige se vise ne secam, ostala je samo ta recenica. Povremeno se javljajuci iz zaborava, podsecala me je da nikada nisam dobila pravi odgovor na pitanje: "Zasto su saveznici bombardovali gradove?" Raspitivala sam se kakvi su to saveznici koji su bombardovali nase gradove, ali su mi odgovarali da sam jos mala i da cu sve razumeti kad odrastem. Roditelji, stiteci decu od ruznih istina, dozvole da odrastu u neznanju i kad se kasnije suoce sa nekom mukom, ona je mnogo teza, za nju deca nisu pripremljena, jer su rasla sa drugacijim ubedjenjima. Ovih dana se javila stara recenica, sada ne kao secanje, vec surova stvarnost. Sada znam kakvi su to dani, i kakvi su oni za koje smo mislili da su nam saveznici. Uplasena i izgubljena scucureno sam drhturila u uglu podruma, pretvorenog u skloniste. Nikog nisam htela da vidim i cujem, ali jedan tihi glas, topao i smiren, pripovedao je o Krstu i Stradanju. Paznja je potiskivala strah. Iz dubine sklonista tekla je prica: "Vecno je pitanje zasto se dobru uvek suprotstavlja mrznja. Da li je ikada na zemlji bilo pravednijeg i bezgresnijeg od Hrista, i da li je iko kao On propovedao o miru i ljubavi? Ne samo recima, nego i delom. A ipak, ljudi su takvog ťoveka osudili i razapeli. Pilat je iz straha, uprkos svojoj savesti, doneo presudu, iako je rekao jasno i glasno da nikakvog zla nije ucinio. To po svim zakonima znaci da Hristos nije kriv. Vojnici su izvrsavali naredjenja pretpostavljenih, a ljudi, koji su samo pre par dana klicali: "Osana sinu Davidovu!" pozdravljajuci Hrista kad je ulazio u Jerusalim, ljudi koji su se osvedocili u cudo, kad je Hristos podigao Lazara iz mrtvih, gurali se da Ga dodirnu, mahali palmovim grancicama i slavili Mesiju, ti isti ljudi sada su raspameceno urlali: "Raspni ga! Raspni ga!" Svako od njih je imao opravdanje: i Pilat, i fariseji, i vojnici, i svetina koja urlice na trgu. Opravdanja su svi imali, ali, ima li u opravdanjima pravde? Eto, tu se krije smisao Krsta. Krst je sud nad laznom pravdom i nad laznim dobrom. Lazno dobro je ono u cije se ruho oblaci zlo, i pojavljuje medju ljudima. Tako zlo pobedjuje, i bice tako sve dok se ne setimo pravog Puta, Istine i Zivota. Pravi put nije tesko prepoznati. To je put Hristov, put pravde, istine i pobede. Bilo je stradanja i bice ih i ubuduce, ali isto tako bilo je, jeste i bice velike pobede i slave. Pripremimo se postom i molitvom za praznik. Okrenimo srce ka Hristu, Bogu nasemu. Pomolimo se svetiteljima i Presvetoj Majcici Bogorodici. Tesko nam je sada, ali ne zaboravite da je Hristos rekao da ko ima vere, i gore premesta. Zato zdruzimo srca u molitvi i Gospod ce biti s nama." Na radiju su pocele vesti, pa je tihi glas koji nas je sve okrepio, utesio i odagnao strah, zamro u opatoj tisini koja je nastupila. Glas je zamro, ali su reci nastavile da zive u meni, da svetle i greju prozeblo srce. Vise mi se ne javlja ona, davno, davno procitana recenica. Sada znam kako je to bilo, ali i kako jeste kada "saveznici" bombarduju gradove. Ime operacije "Milosrdni andjeo" je zaista prava slika zla obucenog u ruho satkano od dobrih reci. Preruseno zlo pokazalo je svoje nakazno lice, no, da nas prevari vise ne moze. NEDELJA SLAVE I STRADANJA Noci u sklonistu bi bile nepodnosljive da nisam stalno citala verske knjige. Zelela sam da razjasnim neke stvari koje je onaj topli tihi glas pricao, koje su mi bile bliske, ali ne i jasne. Tek kad sam naucila sta se to dogodilo u toku Strasne sedmice, utesne reci nepoznatog coveka su mi se razjasnile. Poslednja sedmica Hristovog zivota na zemlji zove se Strasna sedmica. To je nedelja najvece slave i najveceg stradanja Gospodnjeg. Sama rec strast znaci: muka. Njeno obelezavanje pocinje praznikom koji se zove Lazareva subota. U subotu je Hristos dosao u Vitaniju, gde je pre cetiri dana umro Lazar, brat Marte i Marije, koje su, kao i njihov brat, bile sledbenice Hristove i cvrsto verovale da je on Spasitelj, Sin Bozji, koji je dosao u svet. Sestre su tugovale i plakale za bratom. Kod njih je bilo mnogo ljudi koji su dosli da im izjave saucesce. Tada je dosao Hristos. Kad su ga videle, sestre su rekle da njihov brat ne bi umro da je Hristos bio tu. I Hristu je bilo zao Lazara, zaplakao se i trazio da ga odvedu do njegovog groba. Kada su stigli tamo, Isus je rekao da grob otvore. U to vreme su u Judeji pokojnici sahranjivani u kamenim pecinama. Marta je kazala da su prosla cetiri dana otkako je njen brat umro i da les vec zaudara. Hristos se na to nije obazirao, nego je trazio da otvore grob. Podigao je ruke k nebu i usrdno se pomolio Ocu, a onda je pozvao: "Lazare, Lazare, izadji napolje!" I gle, cudo se dogodilo. Lazar je ustao i obavijen pogrebnim platnom izasao na svetlo dana. Na to je Hristos pogledao u nebo i zahvalio se Ocu koji mu je uslisio molitvu. To je videlo mnogo ljudi, pa se vest o cudu Hristovom, koji je vaskrsao Lazara, prosirila na sve strane. Sutradan, u nedelju, Hristos je usao u Jerusalim jasuci na magarcu. Ceo grad je izasao da pozdravi Proroka koji je toliko cuda ucinio, bolesnih i nemocnih izlecio. Slavili su Ga i klicali: "Osana sinu Davidovu!", poznajuci i priznajuci da je On onaj ciji su dolazak prorokovan vekovima. Deca su mahala palmovim grancicama i bacala cvece na put kojim je prolazio. Kod nas nema palmovih grana, pa se beru mlade vrbove grancice, koje se posle vecernje sluzbe osvestavaju u crkvi i dele narodu, zato se Lazareva subota zove i Vrbica. Sutradan, u nedelju su Cveti. Kao spomen na dan kada su deca cistim srcem poznala Hrista i bacala cvece na put kojim je isao. Bez obzira koliko je cudo Hristos ucinio vaskrsavsi Lazara, to se nekima nije dopalo i oni su odmah otisli farisejima da im sve ispricaju. Ovo je fariseje zabrinulo, jer im je bilo jasno da ce sada svi poverovati u Mesiju. Prvosvestenik Kajafa je rekao da je bolje da jedan covek umre za narod, nego da sav narod propadne. Skovali su plan. Trazili su nekog ko ce izdati Hrista. I nasli su. To nije bio neko sa strane, vec jedan od apostola, Juda Iskariotski. Izdao je i prodao svog Boga i Ucitelja za trideset srebrnjaka. Zloba je zacarila u njegovom srcu, a kad ona obuzme srce, onda i najneviniji od svih koji su ikada hodili zemljom, Onaj koji nije imao ni jedan jedini greh, mora da strada. Kada je prvosvestenik Kajafa iz zlobe rekao da Hristos treba da umre za narod, nije ni slutio koliko su njegove reci istinite. Hristos je umro za narod, i to ne samo za njegov narod, vec za svu decu Bozju, koju je ujedinio ljubavlju. Ponedeljak i utorak Isus je proveo u gradu koji se zove Jefrem. Tamo je neumorno poucavao svoje ucenike, utvrdjivao u veri i pripremao za teske dane koji dolaze. Pred praznik Pashe, vratili su se u Jerusalim. Hristos je sakupio Svoje ucenike na veceru. Znao je da je doslo vreme stradanja, da se ispunio cas, kao i to ko ce ga izdati, jer Bogu nista nije nepoznato, ali On je prineo sebe na zrtvu iz ljubavi prema nama, radi iskupljenja nasih grehova. Za trpezom je zablagodario, blagoslovio i prelomio hleb, pa ga je podelio dvanaestorici apostola rekavsi da je to telo njegovo, a kad im je podelio vino, rekao je da je to krv njegova, krv Novog zaveta. I da i oni treba tako da cine ubuduce. Apostoli tada nisu razumeli mnoge Njegove pouke. Govorio im je: "Ako zrno psenicno ne padne na zemlju i ne umre, rod ne moze doneti." Savetovao ih je i ucio ljubavi jednih prema drugima, ali do Judinog srca, obuzetog zlobom, nisu dopirale bozanske reci. Posle su otisli na Maslinsku goru, gde se Hristos poslednji put molio Ocu. Isus je znao sta ce se dogoditi, ali je sve prihvatio. Kad se molio Ocu u Getsimanskom vrtu, molio je da ga mimoidje casa stradanja, ali je rekao i ovo: "Neka bude volja Tvoja, a ne moja." Potom je dosao Juda sa vojnicima, poljubio Hrista, a On ga je pitao: "Zar me poljupcem izdajes?" Juda nista nije odgovorio. Isusa su odveli pred prvosvestenike da mu sude. Te noci, ucenici su bili kao stado bez pastira, izgubljeni i ocajni. Cak je i Petar, koji je beskrajno voleo Hrista, te noci poklekao i ti puta Ga se odrekao. Kad su ga pitali da li je on bio sa Hristom i da li je on jedan od Njegovih ucenika, rekao je da nije i da Ga ne poznaje. Kad je treci put rekao da ne poznaje Isusa iz Nazareta, oglasio se petao. Tada se Petar setio Hristovih reci da ce ga se tri puta odreci pre nego sto petao zapeva. Petar je shvatio koliki je njegov pad, pokajao se iz dubine duse i plakao je gorkim cemernim suzama, moleci oprostaj. I Juda je uvideo sta je uradio. Dosao je u hram i bacio novac rekavsi da je izdao krv nevinu. Ali, njegovo okorelo srce nije bilo spremno na pokajanje, pa se u ocajanju obesio. Tako je svoj sili grehova koje je pocinio, pridodao i strasni greh samoubistva. Prvosvestenici su sakupili novac i kako je bio prljav, jer je za krv dobijen, nije mogao da ide u blagajnu hrama, pa su za tih trideset srebrnjaka kupili njivu da se na njoj sahranjuju stranci. I danas se to mesto zove Krvna njiva. Zora sledeceg dana nije nagovestavala nista dobro. Osvitao je dan Hristovih najvecih muka i konacnog stradanja, Veliki petak. VELIKI PETAK Zlim ljudima nista nije tako mrsko i odvratno kao dobar covek. A kada pred sobom imaju coveka bez ikakvog greha, onda postaju gori od zveri, jer zivotinja ubija i komada plen samo da utoli glad , a covek to radi iz najnizih pobuda, da bi uzivao u tudjim mukama. U noci izmedju Velikog cetvrtka i Velikog petka, Judeji su, iz grozne poruge, Hrista bicevali, tako da mu ni jedan deo koze nije ostao citav. Sutradan su Rimljani nastavili krvavi pir. NJihov kukavicluk je bio veci od obicnog ljudskog osecaja pravde i sudijskog postovanja zakona. Zeleci da Hrista potpuno ponize, vojnici su mu obukli skerletnu odoru, jer to je bila boja careva i niko drugi nije imao pravo da je nosi. Skakali su i igrali oko NJega, smejuci se Caru, a na glavu su mu stavili trnov venac kao krunu. Namera im je bila da Ga ponize, ali su u stvari oni ovim nehotice priznali i posvedocili istinu. Isus Hristos jeste Car nad carevima, jer njegovo carstvo nije od ovoga sveta. Surovu igru nastavili su Judeji, kad im je Irod predao Isusa, rekavsi da on nikakve krivice nije nasao, dakle, taj Covek je nevin. Surovi i opaki Irod, bludnik, rodoskvrnitelj i ubica sv. Jovana Pretece, mogao je sve da prihvati, ali ne i da pred njim stoji nevin covek. Onaj ko u sebi nema cistote, ne moze da prihvati da ona postoji kod drugih. Zeleci da se Najnevinijem naruga, Irod je naredio da mu obuku belu odoru, kao znak nevinosti. Tako su i Judeji priznali istinu, mada im je namera bila da pokazu poruganog, ismejanog i unizenog Coveka, kojeg je svetina jos juce slavila kao Proroka i Svetitelja. Tako su u oba slucaja, iako zbog lakrdije i bestijalnog izivljavanja, i Rimljani i Judeji priznali Isusa Hrista za ono sto je on i bio, Bezgresni Car. Tog strasnog dana Pilat i Irod su se izmirili (pre toga su bili u zavadi); izmirilo ih je zlo delo. Judeji su uvideli da mogu samo da muce Isusa, ali ne mogu da Ga osude. Rekli su Pilatu da se Isus u stvari buni protiv imperatora, jer sebe proglasava carem, a za takav greh Rimljani moraju da kazne pocinioca. Kako je to bilo vreme uoci Pashe, najveceg judejskog praznika, obicaj je nalagao da se jedan zatvorenik pusti na slobodu. Pilat je pitao narod koga hoce da im oslobodi, Isusa Hrista ili Varavu. Varava je bio razbojnik, koji je ubio nekoliko rimskih vojnika. Svetina, nahuskana od fariseja, trazila je Varavu. Tad je Pilat pitao sta da uradi s Isusom, a svetina je pocela da urla: "Raspni ga! Raspni ga!" Hristu su opet obukli njegovu odecu, koju mu je izatkala Majka NJegova, Presveta Bogorodica. U toj odeci je isao i propovedao, a za nju su vojnici kasnije bacali kocku, i time su se ispunile reci iz Pisma da ce se za haljine NJegove bacati kocka. Natovarili su mu teski krst na ledja i poveli putem koji i danas, dve hiljade godina kasnije, nosi ime Ulica bola (Via Dolore). Usput su ga pljuvali i dobacivali pogrdne reci. Nasao se tu i jedan dobar covek, Simon iz Kirineje, koji se sazalio i pomogao Gospodu da nosi Krst Stradanja. I jedna cestita zena, Veronika, istrcala je iz kuce i maramom obrisala krv, znoj i pljuvacku sa Hristovog lica. On nije mogao recima da joj se zahvali, ali je to ucinio na Svoj nacin. Na marami je ostala verna slika NJegovog lika. Kako onda, tako i danas. Ta marama postoji i na njoj je nerukotvoreni lik Hristov. Na stratistu, brdu Golgota, sto znaci lobanja, postavili su tri krsta. Hristov u sredini i dvojice razbojnika sa strane, i to je bio jedan od nacina da ga ponize. Ni tada, posle svih muka i ponizenja, Hristos nije kleo, nego je molio svog Oca nebeskog da oprosti ovim ljudima, jer ne znaju sta cine. Kad je, oko tri sata po podne (po nasem racunanju vremena) Svoj duh predao Ocu, sva priroda, Bozja tvorevina, pobunila se protiv nepravde i zlocina: pomracilo se sunce, otvarali su se grobovi, zatresla se zemlja. Zavesa u hramu se rascepila odozgo do dole. Kamenje se raspadalo u prah uz uzasan prasak. Tako su se obistinile Hristove reci da ce i kamenje progovoriti. I mrtvo kamenje svedocilo je Zivoga. Kapetan koji je strazario kod krsta rece da je ovaj Covek zaista bio pravednik, a okupljeni narod obuze neizrecivi uzas. Svi su plakali. Pored krsta stajala je i Bogorodica sa apostolom Jovanom. Nema i skamenjena od bola, gledala je bezivotno telo svoga Sina i Boga. Jedan dobar i posten covek, Josif iz Arimateje, nije odobravao postupak prvosvestenika. On je otisao Pilatu i izmolio da se sa krsta skine telo Hristovo i sahrani, zato sto je sutra bila subota, kada se nista ne radi, pa da telo ne stoji na krstu tri dana. Pilat je odobrio i skinuli su telo Hristovo. Zatim su ga obavili platnom i odneli u novu grobnicu, koji je Josif bio pripremio za sebe. Grob je bio uklesan u steni. Kad su u njega polozili Hristovo telo, zatvorili su ga ogromnom stenom, a Rimljani su postavili straze uokolo, plaseci se da hriscani ne uzmu telo. U vreme kada je Hristos predao duh Svoj Ocu, u svim pravoslavnim hramovima iznosi se Plastanica, platno na kojem je prikazano Hristovo polaganje u grob. Plastanica se postavlja ispred oltara, na posebno ukrasen odar, koji simvolicno predstavlja grob Hristov. Vernici u najvecem redu i sa dubokim postovanjem prilaze Plastanici i celivaju je. Na Veliki Petak se ne radi (i nista ne jede do veceri, kada se uzima hrana spremana na vodi), zato sto sve misli i molitve treba da budu upucene Gospodu i podsecanju da je On Sebe prineo na zrtvu, iz ljubavi prema svima nama. SILA BOGA NE MOLI Citam, ucim, saznajem, sedeci u memljivom podrumu, gde se decica grcevito privijaju uz majke, ocevi u nemoci krse ruke, a svi osecaju uzas od sile koja Boga ne moli, nego bombarduje, razara, unistava, ubija. Dusa se puni nemocnim besom i gnevom protiv oholih silnika. Onda se pitam, da li imam prava na gnev i koliko smo sami zasluzni za sve ovo sto nam se dogadja. I zemlja i duse otezase od greha bez pokajanja. Veliki Petak nije samo dan Hristovog stradanja. To je svaki dan u kojem se radjamo, a ne krstavamo, zenimo i udajemo, a ne vencavamo, odlazimo sa ovog sveta neispovedjeni, nepricesceni i bez opela. Ne zivimo mi, nego bitisemo. Odavno su prestale da nas bole Tvoje rane, Gospode. Udaljivsi se od Tebe i zaveta predaka, ostadosmo sami, na vetrometini. Crkvu, kucu Tvoju i nasu, davno smo napustili, pa vise nemamo gde glavu da sklonimo. Sami pod praznim nebom, meta smo i ali i vrani. "Drzite oci svoje samo tri dana povezane, i oseticete potom da ih vredja svetlost sunca. Prekinite svoju vezu s Bogom samo tri sata, i oseticete da vam je bolno ponovno gledanje u njegovu svetlost", govorio je sv. Vladika Nikolaj. Citam poluglasno i tiho, tihano, ko tuzbalica starice, tekla je moja ispovest, molitva, molba ili mozda sagledavanje sebe. Zar je ova nesreca morala da nam otvori oci? Sada je bol mnogo jak, predugo smo bili u mraku. "Bez nevolje nema bogomolje", kaze nas narod. Mnogi, koji nikada nisu isli u crkvu, sada odlaze. Divno je to osecanje u hramu. Mnogo dusa koje nije samo strah doveo ovde, vec nesto vise i lepse. U toku sluzbe se oglasavaju sirene. Niko se ne pomera sa mesta, samo se pojanje glasnije cuje i srca kucaju jace. Vrela je to molitva. Prava. Kad bi samo i kasnije umeli da se molimo sa takvim zarom. Zivot tece, dani prolaze izmedju sirena za uzbunu i predaha, koje iskusne domacice koriste da nas koje ne znamo nauce kako se farbaju jaja. To je jedini posao koji se radi na Veliki Petak. Tako sam ja ove godine prvi put u zivotu farbala vaskrsnja jaja. Najpre sam se prekrstila i pomolila Bogu. Onda sam u sud sa vodom za farbanje jaja dodala malo bogojavljenske vodice (moze i osvecena vodica). Boju sam napravila kuvajuci ljuske od crnog luka, a mogu i posebne boje da se koriste. Jaja se saraju onako kako ko zna i ume, ali bez zecica i slicnih kic-slicica. Na jajetu se obicno voskom (pre kuvanja) napise H V - V V (Hristos vaskrse -Vaistinu vaskrse). Obicaj farbanja jaja jedan je od najstarijih hriscanskih obicaja, a podsecanje je na dogadjaj koji se zbio malo posle Hristovog varkrsenja. Marija Magdalina je putovala u Rim da propoveda Jevandjelje. Tamo ju je primio car Tiberije. Marija Magdalina je nosila kotaricu jaja na poklon. Tiberije nije verovao u Hristovo vaskrsenje i rekao je da bi to bilo kao kad bi bela jaja u korpi promenila boju. Marija Magdalina je na to rekla: "Hristos voskrese" i sva jaja u korpi su postala crvena. Crvena boja je simvol nevino prolivene krvi na Golgoti, ali je i boja radosti i vaskrsenja. "Vaskrsenja ne biva bez smrti". Crvena boja je boja Hriscana i Crkve, a sva prisvajanja ove boje, kao ideoloskog obelezja, samo su pokusaj da se iz ljudskog pamcenja izbrise Vaskrsenje. VELIKA SUBOTA Na Veliku Subotu se u Jerusalimu, na grobu Hristovom moli jerusalimski patrijarh, sa pravoslavnim arhijerejima, njima se u molitvi pridruzuju i jermenski i koptski arhijereji. Crkva se rano ujutro temeljno pregleda, a onda zakljucava. U vecernjim satima dolazi patrijarh i arhijereji, praceni svestenstvom i nebrojenim vernicima, ispunjavajuci crkvu do poslednjeg mesta. U grobnicu ulazi patrijarh u laganoj odeci i moli se na grobu Hristovom. U ponoc se javlja nestvoreni oganj. To je plamen koji se javlja na Hristovom grobu samo na Veliku Subotu i to po nasem, starom kalendaru. On najpre zapali malenu guzvicu pamuka koja se nalazi na ploci groba, sa nje se pripaljuju svece. Kroz celu crkvu, koja je u potpunom mraku, prolaze svetlosni zraci, koji podsecaju na sevanje munja ili bliceva. Tada se sa svih strana zaori radostan usklik: "Hristos Voskrese!" Svi ljudi drze bukete sveca koje oganj pali. U prvim minutima taj oganj ne pece i nema svojstva vatre. LJudi ga provlace kroz kosu i bradu, tek kasnije, on pocinje da gori kao vatra. Ostalo je zabelezeno svedocenje da jednom nije bilo dozvoljeno pravoslavnom patrijarhu da udje u hram i izmoli oganj. Uzalud su se ostali molili, ognja nije bilo. Pravoslavni patrijarh je klecao ispred zatvorenih vrata hrama i molio se. Tada se sa neba spustio oganj, rascepio mermerni stub pred ulazom u hram i upalio vostanicu u patrijarhovoj ruci. I danas stoji taj mermerni stub, sa tragovima plamena, rascepljen kao sto grom rascepi stari hrast. Od tada se vise niko nije usudio da pravoslavnom patrijarhu zabrani ulazak u hram u noci izmedju Velike Subote i Vaskrsa. HRISTOS VOSKRESE!  - VAISTINU VOSKRESE! Kad je grobnica zatvorena, Bogorodica je otisla sa zenama da pripreme miro, kojim ce pomazati pokojnika, kao sto je bio obicaj. U subotu nisu mogle da pomazu telo, jer taj dan Judeji svetkuju, i zabranjeno je da se bilo sta radi. U nedelju, ranom zorom, dosle su do groba Hristovog zene koje su donele miro, posebno ulje za pomazivanje pokojnika, nasle su odvaljen kamen koji je zatvarao ulaz u grobnicu, a unutra nije bilo Hristovog tela. Zacudjene i uplakane, osvrtale su se ne znajuci sta da rade. Tada dva coveka, u nebesko-sjajnim odorama (to su bili andjeli), stadose pred njih i zapitase ih zasto traze Zivoga medju mrtvima. U grobnici je bilo samo platno kojim je Hristovo telo bilo obavijeno, i na njemu je poput negativa fotografije ostao oslikan Hristov lik. Andjeli ih podsetise na Hristove reci, kada je u Galileji govorio da Sin Covecji treba da bude predat u ruke ljudi gresnika, da bude osudjen i razapet i u treci dan da vaskrsne. Kad su ovo cule, mironosice su se setile tih Hristovih reci, pa su potrcale da blagu vest, najradosniju, o Hristovom vaskrsenju jave apostolima. U pocetku im nisu verovali. A kada se Hristos javio i apostolima, istina Vaskrsenja je svima postala jasna. Ta istina do danas, i dok je sveta i veka, obasjava bozanskom radoscu. Veliki Petak je strasan, jer je delo ljudsko, a Vaskrsenje je radost Bozje milosti, nade i spasenja. Ziv je Gospod, uverise se apostoli. Ziv je Gospod, uverio se i veruje sav svet. Ziv je Gospod, klicem i ja gresna i moji oko mene. Bez te vere i radosti vaskrsnje, svi smo zauvek izgubljeni i zarobljeni u tamu Velikog Petka, u smrt i stradanje. Na vaskrsnje jutro, u cetiri sata, kad se na istoku radjalo sunce, u litiji smo tri puta obilazili crkvu i stajali pred zatvorenim vratima. U muklom, mucnoj i gluvoj tisini prolazili su poslednji trenuci preispitivanja, strepnje, suzne i bolne nade, pre bljeska vaskrsnje radosti. Tada je hram zvonima progovorio. Otvorio svoja vrata. Bljesnula je svetlost. Umesto crnih odora, bele. Umesto groba, smrti i kraja, rodjenje, radost i pocetak. Zvona su progovorila i javila svetu jedinu i vecno novu istinu: "Ziv je Gospod!", dok smo mi smo ustreptalim srcima pevali vaskrsnji tropar: "Hristos voskrese iz mrtvih, smrcu smrt unisti i onima koji su u grobovima zivot darova!" Hristos Voskrese! - Vaistinu Voskrese! (odlomci iz rukopisa knjige "Traganje za duhovnim vidom")