|
Arhimandrit Rafail (Karelin) UBISTVO
NEZASTICENIH 1 Svuda cujemo rec “mir”, ali je to laz. To je gnusno licemerje. To je jedna
od zivotinjskih grimasa savremenog civilizovanog sveta. Oko nas se vodi rat, koji se ne prekida, u kome nema primirja ni zavrsetka, kao ni pobednika ni pobedjenih, vec
postoje samo krvnici i njihove zrtve. Taj rat je zahvatio ceo svet, ali narocito one zemlje koje se gorde svojom civilizovanoscu, kulturom i progresom. Taj rat je –
nehuman, metodski genocid, kome nema presedana ili poredjenja u ljudskoj istoriji. To je rat roditelja protiv svoje dece. To je rat u kome se liju potoci krvi, gde je
ubistvo povezano sa mucenjem. I taj rat, koji godisnje odnese destine milona zrtava se licemerno, onako kako prilici savremenom coveku, iz nekog razloga naziva pravim
nazivom – bojistem nevinih i nezasticenih, sadizmom, ozakonjenim pravom na ubistva i prestupe, prikriveno i maskirano nejasnim i bez ikakve savesti licemernim terminom
pobacaj to jest “izbacivanje napolje”, kao da se radi o nekoj nepotrebnoj starudiji, koja se baca u djubre, a ne o zivom bicu, o detetu. U bivsem Sovjetskom Savezu se
godisnje vrsilo po 7-8 miliona abortusa koji su registrovani u medicinskim ustanovama. U ovaj broj nije uracunat broj tajnih abortusa. Ogroman broj zrtava je odneo Drugi
Svetski rat, ali je broj dece koju su ubili roditelji mnogo veci nego broj vojnika ubijenih na frontu. Ta tamna strana zivota savremenog covecanstva jasno dokazuje da se
civilizacija pretvorila u eskalaciju surovosti. Cujemo pozive za mir, ali se oko nas ne samo ne smanjuje nego se i povecava krvavo bojiste, koje je po broju svojih zrtava
prevazislo najezdu Mongola, zlodela Tamerlana i Batija, nadmasujuci surovost Tirana i dzelata u konclogorima i mucilistima. Zrtava tih nevidljivih ratova je mnogo vise nego
zrtava svih ostalih ratova zajedno ili svih ubistava i kazni. Tim prestupom se krsi svako ljudsko, a ne samo Bozansko pravo. Vec od trenutka zaceca se obrazuje zivi
organizam koji u sebi nosi sav potencijal ljudske licnosti. Eksperimentalno su dokazane slozene i korisne reakcije ploda na okolinu. To je bice koje ima osecanje boli i
zelju za zivotom. Ozakonjenje abortusa krsi sve moralne i pravne kodekse, ciji je cilj
zastita ljudske licnosti. Nas prvi zakljucak je da plod kao ljudska licnost treba zastitu, i plod kao ljudska licnost ne podleze unistavanju. Principijelna granica izmedju
ubistva ploda i drugih oblika ubistava ne postoji. Pravo ili nekaznjivost abortusa dodeljuje roditeljima pravo koje ne pripada nijednom coveku a to je pravo tiranina, koji
po svojoj volji moze da ostavi u zivotu ili umrtvi svoj plod. Nekaznjavanje abortusa, odsustvo moralnih i pravnih zakona za
zastitu ploda i njegovog neotudjivog prava na zivot cine licemernim i besmislenim sve deklaracije za zastitu covekovog dostojanstva i slobode. Ubistvo nezasticenog – je najpodliji i najmrskiji vid ubistva, i
zato ljudi koji se odluce na ubistvo nezasticenog novorodjenceta, mogu u odredjenim okolnostima da ucine i neki drugi prestup. Aforizam drevnih sudija je glasio: “Bolje je opravdati 10 krivih,
negoli kazniti jednog nevinog”. A ovde se nevini kaznjava smrcu, i to sadisticki – ziv se razdeljuje na delove. Ranije se krvniku nije pruzala ruka, niti se sedalo s
njim za isti sto, a savremenim krvnicima – roditeljima, koji ubijaju decu, i lekarima, koji mozda nesvesno u tom slucaju postaju profesionalne ubice, javno mnjenje se
uospte ne protivi. Znaci celo drustvo ucestvuje u ubistvima. Duznost lekara je da ukaze pomoc cak i neprijatelju. Sada oni postaju slicni najamnom ubici. Ubistvo
novorodjenceta je prestup Bozanskog i ljudskog prava, prestup protiv same ideje porodice i supruznistva, protiv same ljudske pritode, protv svog naroda i celog covecanstva.
Ubistvo dece je – ugrusak egoizma, surovosti, kukavicluka i licemerja. Porodica je prema hriscanskom ucenju mala domaca crkva; abortusi je pretvaraju u razbojnicku
druzinu. Porodica je – uzajamna pomoc i zajednistvo prava u privremenom i vecnom zivotu, a ovde ljudi podsticu jedni druge na prestup koji vodi moralnoj pogibiji: umesto
prijateljstva i uzajamne pomoci jedni prema drugima postupaju gore od svih neprijatelja. Porodica je – uzajamna ljubav. Da li je moguce voleti ubicu svoga deteta, ukoliko
su oba supruznika kriva za to? Prestup i ljudska krv nikada ne sjedinjuju vec samo razjedinjuju, i zbog toga je broj abortusa i razvoda saglasan jedan drugom. Ubistvo
deteta profanise slozene supruznicke odnose, svodeci ih samo na razvrat, koji ne moze doneti ni srecu ni dusevnu toplinu, vec vodi kultu naslade u kojem ima neceg surovog i
bezobraznog. Dokazano je da deca nasledjuju ne samo fizicke vec i druge odredjene osobine svojih roditelja. Emotivni zivot roditelja se odrazava na potomstvu i prelazi u
vidu predispozicija na njihovu decu. Roditelji koji su odlucili da ubiju svoje dete, su vec uneli u svoj genetski kod predispoziciju za ubistvo, koje ce opteretiti psihu
buduce dece, a ponekad se dusevne osobine ne prenose direktno, vec kroz pokolenja. Zato roditelji, koji su se odlucili na ubistvo svog deteta cine prestup ne samo u odnosu
na njega vec i u odnosu na decu koju su ostavili u zivotu. Roditelji koji su svojoj deci preneli potencijal surovosti i podsvesne teznje za ubistvo, cesto sami postaju
zrtve surovosti svoje dece, i cude se odakle po njihovom misljenju ta nepravda? Za hriscanina ubistvo dece predstavlja ne samo moralni pad i degradaciju coveka, vec i
strasan duhovni bezdan. U Bibliji je receno: “Ne ubij”. Ta zapovest je nepromenjen uslov saveza coveka sa Bogom. Pri narusavanju zapovesti savez se raspada zahvaljujuci
coveku i on ostaje sam bez Boga… U Kartageni se nalazio idol po imenu Moloh. On je bio napravljen od
bakra i srebra. Unutar njega je paljena vatra, metal se topio, i tada su na pruzenim rukama idola klali decu, koju su roditelji dobrovoljno prinosili. Ubistvo deteta se
smatralo uzvisenijom zrtvom demonu. Da bi se zaglusili deciji vapaji i krici, zreci su svirali muzicke instrumente, pevali i plesali. Moloh se smatrao bozanstvom bogatstva.
I danas se tom demonu bogatstva (naslade) i hedonizma prinose deca na zrtvu. Neki se pravdaju i govore: “Mi smo se odlucili na abortus iz nuzde”. Ali je paradoksalno da
siromasni imaju mnogobrojnije porodice nego bogati. Istrebljenje hananskih plemena pslamopevac David objasnjava Bozijom kaznom za ljudska zrtvoprinosenja. U vracarskim i
magijskim ritualima srednjeg veka kulminaciona tacka je bila ubistvo deteta, pa zbog toga sa misticke tacke gledista abortusi se mogu smatrati kao nesvesno ljudsko
poklonjenje demonima, kao svetska grobnica (masovna ubistva) u cast boginje Gekate, boginje magije i smrti, koju slikaju obavijenu zmijama. To je nesvesno prizivanje demona
i on je neprekidno sa takvim ljudima.
Za vreme anglo-francuskog rata, nazvanim vekovnim, jedan od
istaknutih francuskih pukovnika je bio vojvoda de Re. Zivot tog coveka je licio na strasnu bajku, ali na nesrecu i sramotu covecanstva, to nije bajka vec kosmarna legenda,
zabelezena u protokolima i istorijskim hronikama. On je kao dete ostao bez oca, majka ga je ostavila dedi da se
brine o njemu, dobio je blistavo svetsko obrazovanje, ali bez ikakvih moralnih nacela. On je vec sa 25 godina postao marsal Francuske i briljirao je ne samo u vojnim
podvizima, vec i svojim prefinjenim vaspitanjem, privlacnim manirima, i poznavanjem umetnosti i filozofije. On je dobio u nasledstvo ogromno imanje, i njegov dvor se po
raskosi mogao porediti sa kraljevskim dvorom. Veliki broj gostiju sa svih krajeva Francuske je dolazio u njegov dvor. U njegovim zamkovima su utociste i pomoc nalazili
muzicari, pesnici, slikari i trubaduri. Ali takav zivot nije mogao dugo da traje. Kovcezi i riznice su poceli da se prazne. U to vreme se on upoznao sa magom-alhemicarem,
koji mu je obecao uciniti ga bogatijim nego sto je pre bio: otkrice mu tajnu pravljenja zlata od ljudske krvi. Alhemicar-okultista je pred de Rea postavio uslov – da
preda svoju dusu demonu, bez cega ne moze da racuna na uspeh. De Re je ispunio sve uslove alhemicara. Bio je otet desetogodisnji decak kome su najpre odsekli desnu ruku,
zatim iskopali oci, i iscupali iz grudi jos pulsirajuce srce. Krvlju tog srca de Re je napisao poruku da predaje dusu demonu. A zatim su mag i vojvoda otpevali svecanu
himnu satani. De Re je isterao zenu i cerku iz svog dvorca. Omrznuo ih je i oterao u udaljen zamak kao u deportaciju. Zatim je
zajedno sa magom pristupio magijskim eksperimentima. U okolnim selima su pocela da nestaju mala deca. Nestajala su bez traga, bespovratno. Nepogresiv majcinski instinkt je
ukazivao na vojvodin zamak, koji se uzvisavao u ravnici kao ogromna mracna grobnica. Vojvoda je sebe smatrao nekaznjivim, ako se ne uzme u obzir to da ga je s vremena na
vreme grizla savest. I tada je on hteo da od preostalog novca podigne Crkvu ili da se zamonasi, ili da ide po svetim mestima kao bedni stranac. Ali su ti porivi prolazili
nepovratno, i on se opet predavao ubistvima dece, koja je cinio sa necuvenom surovoscu i sadizmom. Naposletku su glasine dosle i do mesnog episkopa. On je pozvao
vojvodu na sud, ali se ovaj nije odazvao. Episkop se obratio za pomoc kralju i vojska je u naletu zaposela dvorac. U skrivenim sobama i podzemljima je pronadjeno mnostvo
skeleta i isecenih decijih tela, kao i sudovi napunjeni njihovom krvlju. Vojvoda je na sudu sve priznao da je zverski ubio 700-800 dece. Sud
ga je osudio na spaljivanje. Pred smrt je osudjenik sa suzama molio oprostaj od decijih roditelja i trazio pomilovanje od Boga. Zajedno s njim je bio spaljen i alhemicar,
koji se smejao vojvodinim suzama, kao nad slaboscu i umro je proklinjuci Boga. Kada citas zivotnu pricu tog zlocinca cini ti se da je to samo neka kosmarna legenda ili san,
a ne java. A jos je strasnije sto de Reova zlodela nastavljaju one koje treba da postanu majke. Njihovu decu ne otimaju prestupnici-satanisti, vec one same otimaju svoju
decu od Boga, ubijajuci ih sa takvom surovoscu s kakvom je to cinio vojvoda predavsi svoju dusu djavolu. Ubijaju ih najvise zbog ovozemaljskih materijalnih razloga takoreci
zeleci da pretvore krv svoje dece u zlato. Ako se neki od njih i kaju zbog ovog savrsenog zlodela, kao de Re pred ognjem, onda vecina zivi i umire bez pokajanja sa veoma
hladnim srcem, kakvo je imao i vojvodin ucitelj. Umiru odrucuci Boga, jer krv dece koja nije omivena pokajanjem
postaje ognjena reka, koja ove ubice odvaja od Boga u vecnosti. Nijedna zivotinja, nijedan gmizavac, ni zmija, ni skorpion ne
unistavaju svoj porod radi naslade. Covek je u epohi civilizacije, prosvecenosti i humanizma prevazisao po surovosti sva bica koja zive na zemlji, postavsi bezosecajniji od
zmija i skorpiona. Dok ubistvo dece ne bude objavljeno kao najvece zlodelo i okarakterisano kao protivzakonito, svi pozivi na mir i pravednost ce biti samo maska na licu
kanibala. U autobiografskoj literaturi je opisan primer najdubljeg moralnog pada, koji se desio otselniku po imenu Jakov. On je u pijanom stanju pocinio tri greha:
preljubu, ubistvo, a zatim je sakrio telo svoje zrtve, lisivsi je hriscanskog pogreba. U tom zitiju je tajkodje opisan neobican podvig pokajanja, koji je na sebe preuzeo
pali podviznik, odvojivsi se od Boga preljubom i ubistvom. On se 10 godina molio u podzemlju, u keliji iskopanoj ispod poda kuce u kojoj je ziveo svestenik – njegov
duhovni otac. On nije video suncevu svetlost, hranio se samo hlebom i vodom, i taj prostor je bio toliko tesan i nizak da on nije mogao da stane svojim rastom, nije mogao
da legne na pod, a sedeo je sklupcan. Posle deset godina je dobio znak da mu je greh oprosten. Supruznici koji se odlucuju na ubistvo deteta ponavljaju Jakovljev greh
uopste ne razmisljajuci o bilo kakvom pokajanju. Plansko ubistvo deteta je to sto u nasem licemernom drustvu nazivaju
gnusnim po svojoj lazi naucnim terminom “regulisanje porodice” koje u sebi sadrzi i preljubu to jest goli razvrat – to je unistenje i porodice, i licnosti; ubistvo,
zversko i cinicno lisavanje zivota ljudskog bica i prosto predavanje zemlji. Ime prve zene Eve znaci “zivot”. Ime zena koje vrse ubistva dece je – “smrt”. Te
majke postaju demoni svog sopstvenog tela to jest taj Bogom stvoreni hram, u kojem se radja i razvija ljudski zivot, one pretvaraju u muciliste, gde krvnik njihovu decu
kaznjava secenjem ruku, nogu i glave. Zatim telo nalazi svoje mesto na nekom smetlistu. I te zene-vampiri ce biti uvredjene ukoliko neko posumnja u njihovu ispravnost.
Jakov je svoje grehe pocinio u pijanom stanju. U stanju dusevne opijenosti gnevom ili revnoscu, ubica, buduci van sebe, moze kao u napadu bezumlja lisiti zivota svoju
zrtvu. A ovde se desava jos nesto gore i strasnije: roditelji mirno, skoro skrstenih ruku odlucuju da li ce dete ziveti ili ne. To nije daleko od nacista koji su racunali
koliko kilograma sapuna je moguce napraviti od tela ili koliko dzakova kose je moguce iseci sa streljanih ili u gasnim komorama ugusenim zrtvama. Ubistvo hladnog razuma, ubistvo radi ugodjaja – je najgnusniji
oblik ubistva i najstrasniji covekov pad. Rat je – velika nesreca, i u njemu kao da se ovaplocuje satanska grehovna energija, koju covecanstvo gomila. U ratu se cine
surova dela, na bojistu se ubija neprijatelj i gine se. A ovde ubica ubija nezasticenog. On nema mogucnost pruzanja otpora. Na bojnom polju s neprijateljem vojska resava
ishod sukoba, a roditelji koji ubijaju svoje dete su gori od bandita i razbojnika. U krajnjem slucaju, i bandit, i razbojnik takodje rizikuju, iako
rade protivzakonito, a ovde zakon cuti, i ubica je jos ranije opravdan nasim zakonima, zakonima drzave, koja deklamuje pravo na zivot, ali ne stiti to pravo te on biva
opravdan svojom razvracenom savescu i mnjenjem savremenog liberalnog drustva, koje ne protestvujuci protiv ovog prestupa, se u sustini solidarise sa ubicama.
Mnogi govore o svom patriotizmu, o svojoj ljubavi prema Domovini,
ali Domovinu pre svega cine sami ljudi. Domovina nije samo proslost, koliko je sadasnjost i buducnost. Ti roditelji koji ubijaju svoju decu ubijaju buducnost svoje
Domovine. Oni vode genocid protiv svog naroda. Razvrat, raspad porodice i povecan broj abortusa su medjusobno povezani. U poslednje vreme je otvoreno mnogo Crkava;
obnavljaju se stare, grade nove, broj vernika se povecava. Ali istovremeno statisticka kriva abortusa ne pada. Kako objasniti taj paradoks jer se obicno broj aktivnih
Crkava i broj ljudi koji posecuju Bogosluzenje odredjuje po spoljasnosti duhovnost naroda, i to su moguce je reci neki vidljivi orijentiri. Ali mracni svet zla nije odustao
od borbe sa hriscanstvom, a ako i jeste onda samo radi toga da bi zauzeo druge strateske pozicije. Crkva je – ta duhovna sredina gde ljudska dusa ulazi u razgovor sa
Bogom. Bez toga Crkve, bez obzira koliko ih ima, ostaju nadgrobni spomenici na groblju duhovnosti. Otvaraju se Crkve, ali paralelno s tim pa cak i intenzivnije se otvaraju
firme gde se trguje pornografijom i razvratom; izdaje se religiozna literatura, ali uporedo s tim u velikim razmerama se izdaje neprikriveno i najrazvratnija pornografska
literatura, bioskopski filmovi, video filmovi i slican duhovni otrov, koji dublje od narkomanije, truje savremeno drustvo, pretvarajuci decu u starce, koji su oprobali sve
oblike razvrata, a starci koji zaboravljaju na svoje godine postaju slicni razvratnim mladicima. Ljudi zive u atmosferi cinizma i razvrata, koji proglasava
celomudrenost i stid mracnim zastarelostima, nekim atavizmom. Taj isti razvrat koji nas gleda iz izloga prodavnica, sa reklama, sa novinskih stranica. Ljudi, prezasiceni
porocima, stoje u Crkvi kao mrtvaci. Mikrob razvrata – je najstrasniji mikrob; potrebne su mnoge godine pokajanja i borbe da bi se izbavili i ocistili od te zaraze i
postali sposobni za opstenje sa Bogom. Zato Crkva u tom moru prljavstine, izopacenih osecanja, cinizma i utancanog-divljeg razvrata ostaje bolnica za mali broj ljudi, a za
vecinu je i dalje mrtvacnica, gde nepokajani ljudi koji nisu zapoceli borbu sa razvratom lice na leseve koji trule. Satana je znao sta radi: unistivsi unutrasnji hram
ljudske duse, on se vec ne boji tih hramova, pred kojima je do juce drhtao. Mi smo slicni ljudima za koje se gradi bolnica a pored nje istovemeno desetak reaktora koji
ispustaju svoje smrtonosne zrake. I tako dobijas smrtonosnu dozu radijacije a zatim idi i leci se. Razvracena dusa bez dugogodisnjeg i iskrenog pokajanja ne moze da
zadobije Blagodat Duha Svetoga; ona je nesposobna za samoodricajni duhovni trud; cime se krug zatvara. Svaki greh ima nekoliko faza svog razvoja. Pre nego sto ce ubiti
svoje dete zena unutar sebe cini niz grehova, povezanih jedan s drugim kao karike lanca. Da bi ubila dete ona pre svega treba da u sebi ubije ljubav prema tom detetu. To je
vec unutrasnje odricanje Hrista, Koji je Ljubav i Koji je rekao: “Ne branite deci da Mi prilaze”. Drugo, ona treba u sebi da unisti materinski instinkt koji je
prisutan kod svake zene to jest treba da postane gora od zivotinje i zveri. Zatim, ona treba da se otudji od svog deteta, i da ga ne posmatra kao deo sebe, vec kao strano
telo u svom organizmu, kao tumor ili cistu, koji se mogu odstraniti. Ona treba da porice vrednost vecnog zivota, kao i pravo deteta na licni zivot, lisavajuci ga Tajne
svetog Krstenja, ostavljajuci ga neprisajedinjenim Crkvi. Ona odrice pravo Boga na to dete smatrajuci da moze njime da raspolaze kao sa stvari. Ona odrice Boziji Promisao o
tom detetu, misleci da ne moze da ga vaspita. Ona odrice Stari i Novi Zavet, koji kazu: “Ne ubij”. Pretpostavljajuci detetov zivot svojoj sopstvenoj sreci, ona se
odrice svoga krsta. I vise od toga – ona ubijajuci dete gazi svoj krst. Ubijajuci dete ona zaglusuje svoju sopstvenu savest i postaje moralni samoubica. Ubijajuci dete,
ona pridaje sebi veci znacaj to jest taj cin je projava najkoncentrisanijeg i najrafiniranijeg vida egoizma i egocentrizma. Ubijajuci dete, ona postaje jedan duh sa demonom, o kojem je
Spasitelj rekao: “ On, satana, covekoubica od samog pocetka”. Pre fizickog ubistva deteta, ona ga ubija u svom srcu i u svojim mislima, i dete buduci organski povezano
sa svojom majkom to i oseca. Ono jos pre fizicke muke i smrti vec oseca uzas smrti. Roditelji, koji ubijaju svoju decu su krivi pred danasnjim danom
covecanstva, jer unistavaju bica koja pripadaju celoj ljudskoj porodici, krivi su pred buducim covecanstvom jer svojim prestupom povecavaju i zgusnjavaju mracno polje
demonskih sila, koje vec uveliko prekrivaju zemlju groznim oblacima. Krv nevinih bezglasno vapije ka nebu za osvetom. Te decje grobnice,
zajedno sa drugim gresima covecanstva se ispoljavaju u vidu strasnih zemljotresa i kataklizmi: nuklearni rat, svetska glad, neizlecive bolesti itd. U Solomonovim pricama je receno: “Cega se gresnik boji to ce mu se
i desiti”. Onaj, ko decijom krvlju misli da kupi svoju iluzornu srecu i pravo na nasladu, za koju ne zeli nicim da plati, taj priblizava svetsku tragediju, kada ce zemlja
natopljena krvlju zrtava krociti u plamen pozara, groznicavu glad i agoniju rata.
Gospod Isus Hristos je rekao da ce ljubav nestati zbog bezzakonja.
Dvoje ubica ne mogu voleti jedno drugo. Dvoje ubica se ne mogu medjusobno uvazavati kao licnosti; zbog toga njihovi medjusobni odnosi prerastaju u porodicni egoizam, gde
svaka strana vidi u drugoj samo njoj/njemu potrebni istrument, a ne coveka, pa ga kao nepotrebnog mirno odbacuje. Ubistvo dece unistava ljubav medju supruznicima, i porodica se
raspada. Egoizam i prestup – to je unutrasnja borba za vlast, za svoje privilegije unutar same porodice. Roditelji obicno uspeju da prevazidju ubistvo deteta, ali se ono
nastavlja u njihovom medjusobnom moralnom ubijanju. Ubistvo deteta povlaci za sobom privlacenje tamnih duhova ada, duhova zla i prestupa. U takvim porodicama se pojavljuju
neka duhovna polja crnih demonskih sila, koje muce ljudsku dusu i kao da je teraju sa tog mesta. Dom prestaje da bude ognjiste za clanove porodice. Oni cesto osecaju
neobjasnjivu zlobu jedni u odnosu na druge, trazeci nepostojecu srecu negde po strani. Zakon je ozakonio vapijuce bezzakonje – oduzeti nekome zivot. U
stampi su se pojavila cinicna saopstenja-preporuke, kako je najbolje “osloboditi se” svog deteta, pa je tako u novinama bio stampan clanak o tome da je jedna francuska
farmaceutska firma pronasla efikasno sredstvo koje ubija plod sigurno i bezopasno po majku. Surovosti tog clanka se moze pretpostaviti samo njeno licemerje. Ubistvo je prevejano, prikriveno farisejski-nejasnom frazom:
“Privremeno odustajanje od materinstva” i tamo je postavljen crtez-reklama: u otvorenim ustima je – tableta, koja donosi neminovnu smrt detetu… U Bibliji nailazimo na porazavajuce reci kada se Gospod obraca Kainu: “Glas krvi brata tvoga vapije ka Meni od zemlje”. Krv nevine dece, kao i Aveljeva krv, vapije ka nebu. Ubice stize osveta ne samo u buducem, vec i u ovozemaljskom zivotu. Zaprljana savest lisava coveka onog najvaznijeg – duhovnog mira i duhovne radosti. Oni se dusi mogu vratiti samo kroz pokajanje. Drevna predanja, koja svetska literatura danas odbacuje, govore o
grizi savesti i unutrasnjim mukama kroz koje prolazi ubica. Mozda se danas taj prestup i ne prezivljava tako duboko emocionalno, ali ljudska krv kao i ranije vapije za
osvetom. Ubice naseg vremena, izbegnuvsi sud na zemlji, jos pre Bozijeg Suda ubijaju svoju sopstvenu dusu, gube ljudsko srce i zive u duhovnoj hladnoci i pustosi. Greh
nikada ne sjedinjava, vec samo otudjuje. Braco i sestre! Prekinimo sa tim mrskim grehom koji zatamnjuje Boziji Lik utisnut u nasim srcima, ubijajuci u nama sve cisto i
dobro. Setimo se samo da je Bozije Milosrdje bezgranicno. On se “Ne gnevi zauvek,…” (Ps.102) – On samo ceka nase pokajanje – pokajanje iskrenog i skrusenog srca,
koje i jeste prava zrtva: “Zrtva je Bogu duh skrusen, srce skruseno i smireno Bog nece prezreti” (Ps.50). Put ociscenja i oslobadjanja od greha pocinje tajnom ispovesti
u svetoj Crkvi Bozijoj. I sveta Crkva ceka nas povratak s ljubavlju i nadom u nas.
|