|
UJEDINJENJE TREBA DA NASTANE NA OSNOVU ISTINE PRAVOSLAVNOG ZIVOTA RAZGOVOR SA SVESTENICIMA RUSKE PRAVOSLAVNE ZAGRANICNE CRKVE – VLADIMIROM BOJKOVIM I
HRISTOFOROM STADE - Oce
Vladimire, recite nam kako ste se Vi zajedno sa ocem Hristoforom nasli u Moskvi? - To
je moj cetvrti dolazak u Moskvu za poslednje tri godine. Svaki put kada dodjem u Rusiju trudim se da sa sobom povedem nekog drugog coveka, koji nema mogucnosti da dodje
samostalno: ili nema finansijskih mogucnosti, ili ne vlada ruskim jezikom. Otac Hristofor je – kum moga sina. Pre otrpilike 10 godina sam sluzio u parohiji Ruske
Pravoslavne Zagranicne Crkve u Cikagu, a otac - Ja se veoma dobro secam perioda svog zivota provedenog u Africi – perioda svog detinjstva. Moj otac je bio luteranski misionar u Africi u periodu od 15 godina. Ja sam tamo ziveo 6 godina, a zatim sam otisao u Englesku i tamo ucio pet godina. Za sve to vreme moji roditelji su bili u Nigeriji. Kada sam napunio 17 godina, nasa porodica se vratila u SAD. Jednom, sa 20 godina sam usao u luteransku crkvu – ucinila mi se sasvim praznom. Tada jos nisam znao sta cu postati. Ozenio sam se dok sam jos bio student. Zajedno sa zenom sam studirao u Notvestonu, na univerzitetu u blizini Cikaga. Ona je bila vaspitana u katolickom duhu, ali je shvatila da u katolickoj crkvi ima mnogo nedostataka, zbog kojih nije nalazila mir u svojoj dusi. Imali smo grupu za molitvu, koja je pocela da opsti sa Anglikancima. Mi smo se takodje molili sa protestantskim ekstremistima – harizmatama, koji «govore razne jezike», vrse razna isceljenja. Ja sam na sve to gledao sa podozrenjem. Mi smo trazili istinitu veru. Neko vreme smo odlazili u anglikansku crkvu. Zatim sm o ziveli u delu Amerike gde ima mnogo starih baptista, koji su se u prvo vreme nazivali anabaptisti. Nas nije zanimala njihova religija, vec izuzetno prost nacin njihovog zivota. Nastupile su 60-e kada su mnogi moji prijatelji postali hipici. Ja i zena smo zeleli da zivimo jednostavno, i zeleli smo da saznamo nesto vise o seoskom domacinstvu sa konjima umesto traktora. Zbog toga smo otisli da zivimo u opstini protestanta-antibaptista. Ja sam poceo da radim u jednoj porodici antibaptista kao drvodelja i vozac istovremeno. (Vidite li, oni nemaju pravo da imaju automobil, ali mogu da ga koriste ukoliko njime upravlja neko drugi). Ja sam ih vozio u grad ukoliko im je nesto bilo potrebno. Oni nisu imali elektricnu struju, neki od njih su koristili dugmad, nisu imali telefone, ali ako su morali nekoga da zovu, dolazili bi kod nas i zvali. To je veoma realan zivot. Mi smo uvideli, da je njihov zivot veoma stabilan, da su porodice jake, i da odrasli sinovi i cerke nastavljaju da zive tim prostim zivotom, ukoliko nisu imali automobil da odu od svojih roditelja. tamo smo ziveli sest godina, i na karju tog perioda smo shvatili da ne mozemo da budemo farmeri, jer mnogo volimo da citamo. A farmer mora da odvoji mnogo vremena za mnogobrojne poslove na gazdinstvu. Ono sto mi je direktno pomoglo da postanem pravoslavan i sto je bilo veoma pozitivno je sledece – ekonomska situacija se veoma pogorsala i nije bilo posla za drvodelje, i antibaptisti su me otpustili. 1981 godine smo i dalje ziveli tamo, ali sam ja nasao posao u susednom gradicu: poceo sam da predajem engleski za strance. Tada sam osetio da moj poziv treba da bude ucitelj, a ne farmer. Posle dve-tri godine predavanja u toj skoli dobio sam dva ucenika iz Grcke: dve devojcice iz Tesalonikija. Zahvljujuci poznanstvu sa njima sena i ja smo poceli da razmisljamo o tome da zivimo u inostranstvu. Tada smo imali vec tri cerke. Zena i ja smo ucili starogrcki na fakultetu, a ja sam ucio i kineski. U pocetku sam mislio da odem u Kinu, kako bi tamo predavao kineski i engleski. Ali moja zena (a ona je viskog rasta) je rekla da ne mozemo da idemo u Kinu jer ce ona tamo biti najvisa zena. Tada smo odlucili da idemo u Grcku. Sad vidim da nam je Gospod bio milostiv. To nas je On na vreme odvojio - Koje
pravoslavne knjige se stampaju na engleskom jeziku u SAD, i kako se desilo da ste bas vi poceli da se bavite izdavastvom? - Kada
sam ziveo u Grckoj, u Tesalonikiju, knjige su bile veoma jeftine. Kupio sam dovoljno knjiga, da bih mogao da ih nosim za Ameriku. Englez, koji me je uputio u pravoslavnu
veru mi je poklonio knjigu Teofilakta Bolgarskog «Tumavenje Jevandjelja». To je bio prevod sa starogrckog na savremeni grcki jezik. Kada sam dosao u Ameriku, u
Cikasko-Detroitsku eparhiju Ruskom Pravoslavnom Zagranicnom Crkvom je upravljao episkop Ilarion, koji sada sluzi u Australiji. Upitao sam ga koju bi knjigu bilo korisno
prevesti sa grckog na engleski jezik. On je rekao da bi bilo dobro prevesti Teofilakta Bolgarskog. Tada sam jos radio kao drvodelja iako je vec prosla godina dana sluzenja
u nasoj Crkvi. Slobodnog vremena je bilo malo. Ali, kada je bilo kisno vreme ja sam sedao za knjige i prevodio. A kada su me oderdili da budem drugi svestenik, nas
nastojatelj je odlucio da porazgovara sa dobrotvorom nase parohije, koji je bio advokat, kako bi me on uzeo kod sebe na posao. On se slozio, i od nekog vremena je moj
osnovni posao van Crkve bio prevod tih knjiga. Pri cemu mi je taj advokat, koji je takodje bio novoobraceni, pomagao jer je dobro znao engleski jezik. Radili smo zajedno:
susretali smo se jednom nedeljno, on je uredjivao tekst, i mi smo zucno raspravljali o pitanjima koja su bila vezana sa nasim poslom. Vodio me je veoma svrsishodno. Sam je
platio izdanje prvog toma «Tumacenje Jevandjelja po Mateju». To mi je dalo mogucnost da vise radim na svom gradjanskom poslu. Shvatili smo da treba da organizujemo neku
izdavacku organizaciju ciji bi domacin bila parohija Svetog Jovana Zlatoustog. Zlatoustovo izdavastvo je veoma brzo pocelo svoj rad, i vec 1993 godine smo izdali tumacenje
na Jevandjelje po Marku, a 1997 godine – po Luki. Trenutno radim na prevodu tumacenja na Jevandjelje od Jovana. Medjutim , taj advokat, nas parohijan, nije vise s nama
– otisao je iz Crkve. To je tipicna tragedija za novoobracene. Desilo se neko iskusenje, pojavili su se problemi i on je, nemajuci jaku veru, otisao iz Crkve. 1994 godine
sam saznao za jednog svestenika koji je prevodio zitija Svetog Dimitrija Rostovskog sa crkveno-slovenskog na engleski jezik. On je vec zavrsio dva meseca: septembar i
oktobar. Ali kada ih je predao u izdavastvo Dzordanvilskog manastira, ona su ostala tamo na polici dve godine, cekajuci svoj red. Dzordanvilsko izdavastvo je bilo zauzeto
drugim projektima. Tada se taj svestenik obratio vladici Lavru sa pitanjem da li nase izdavastvo moze da stampa te knjige, i on je to blagoslovio. Izdali smo te knjige na
opstu radost ne samo autora prevoda, vec i hiljade engleskih hriscana. Tako je izdavastvo «Zlatoust» u odredjenom trenutku izdavalo dve serije knjiga: «Tumacenja na
cetiri Jevandjelja» Teofilakta Bolgarskog i «Zitija Svetih» Dimitrija Rostovskog. Ali, medju njima postoji veoma tesna veza po smislu – posto su sustinske stvari. Nasi
kupci, koji kupuju jednu seriju knjiga, - kupuju i drugu. Tih knjiga na engleskom jeziku ranije nije bilo. Vidite li da kod nas ima mnogo novoobracenih Amerikanaca. Poznato
je, da su nasi preci svakog dana citali Zitija Svetih, a kod pravoslavnih Amerikanaca nije bilo mogucnosti za tako nesto. Kod njih se javlja iskusenje cak zbog toga sto na
primer oni citaju Svetog Grigorija Bogoslova ili svestenomucenika Dionisija Areopagita, a Zitija Svetih nikada u zivotu nisu citali. Uzimaju u ruke ozbiljnu bogoslovsku
literaturu, a jednostavna i sustinska Zitija prepodobnih otaca pustinjskih manastira cak nisu ni videli. Ako ih pitas u kom veku je ziveo ovaj ili onaj svetitelj, ko je bio
i kako se spasavao, - oni to ne znaju. Zbog toga sto nemaju znanja o najprostijim stvarima, a postoje i slozena bogoslovska, desavaju se velika iskusenja. Oni umeju da
razmisljaju na veoma visokom bogoslovskom nivou, a nisu sposobni da misle na nivou jednostavnih Zitija Svetih ili Teofilakta.
- Oce,
Hristofore, kakvi su palnovi Vaseg izdavastva u buducnosti? - Ja
nemam nekih velikih planova u pogledu prosirivanja naseg izdavastva, jer su moje sposobnosti ogranicene. Kao prvo, treba da zavrsim prevod «Tumacenje Jevandjelja po Jovanu».
U celom svetu se ocekuje ta knjiga. Svi su procitali prve tri knjige i cekaju cetvrtu. Kao drugo, treba da zavrsim prevod «Zitija Svetih» do februara. Zatim je na redu
– «Tumacenje Apostola» Teofilakta Bolgarskog. Jos ima dosta da se radi – dugo godina. Nadam se da ce saradnja sa izdavastvom Sretenjskog manastira biti uspesna, jer
bismo tako mogli da izdajemo knjige mnogo jeftinije. Vidim veliku profesionalnost i trud, s kojim su uradjene vase knjige. To je pokazatelj svega toga pozitivnog sto se
trenutno desava u Rusiji. - U
nasoj zemlji se zna za izdavastvo prepodobnog Germana Aljskinskog, koje je osnovao otac Serafim (Rouz). Oce Vladimire, ispricajte mi o postovanju nasledja oca Serafima u
inostranstvu u danasnje vreme? - On
je veoma postivan narocito medju novoobracenima, ali i medju starim Rusima. To je veoma vazna licnost u nasem zivotu, koji pokazuje samo najbolje sto moze biti u Ruskoj
Pravoslavnoj Zagranicnoj Crkvi. On je pisao o tome da uvek treba ici carskim putem: ne skretati ni u modernizam, ni u ekstremni konzervatizam, vec se beskompromisno drzati
istinske pravoslavne vere sa ljubavlju, milosredjem i krotoscu. - Oce
Hristofore, kakvu ulogu su imali radovi oca Serafima u Vasem zivotu? - Zena
i ja smo citali njegove knjige u Tesalonikiju pre nego sto smo se krstili. Knjige oca Serafima su narocito korisne za onoga ko trazi Pravoslavlje, jer je on sve ono sto je
neophodno napisao na jeziku razumljivom za Amerikance. Naravno, treba citati i svetootacku literaturu. Ali za coveka, koji jos ne shvata dela Svetih Otaca, radovi oca
Serafuma su dostupni i korisni. Ljudi se raduju kad vide da je pravi Amerikanac presao u Pravoslavlje. Oni, sledeci njegov primer, postaju sudeonici Istine. Njegove knjige
nisu nista manje vazne za Rusiju, jer je otac Serafim u potrazi za istinskom verom prisao Pravoslavlju iz prave duhovne pustinje. U slicnoj pustinji, kakva je Rusija posle
komunisticke vlasti, ljudi ponovo pocinju da traze Istinu. I mladi ljudi u Rusiji i otac Serafim su imali slicna stremljenja. Slava Bogu, sto se njegove knjige citaju u
Rusiji, jer je on bio covek svetog zivota, koji je imao duhovno iskustvo. I ne samo da je pisao, vec je i ziveo tako kako je pisao. - Oce
Vladimire, Vi ste sluzili ne samo u Australiji, vec i u Kini. Recite nam neke karakteristike jevandjelske propovedi u tim zemljama? - Pre
nego sto sam postao drugi svestenik u Crkvi Svetog Jovana Krstitelja u Vasingtonu, sluzio sam 7 godina u Australiji. Na tom kontinentu zive ljudi starije imigracije nego u
Americi. Rusku Crkvu u Australiji cine ljudi koji su dosli iz Kine. Postoje naravno bivsi «depesnici», koji su dosli iz Evrope 50-ih godina XX veka posle Drugog Svetskog
rata. Ali glavni deo stada cine oni koji su napustili Kinu u periodu Kulturne Revolucije (pocetkom 1950-ih-1965) i njihovi potomci. Moji roditelji su napustili Hong Kong u
decembru 1965 godine. Zatim je kineska granica zatvorena i napustanje zemlje nije bilo moguce skoro do 80-ih godina. Nasa Crkva je dovoljno jaka u tom smislu, da smo mi u
Kini ziveli kao Rusi, ne stopivsi se sa Kinezima. I u Australiji smo se uvek trudili da ostanemo Rusi. A u SAD se na coveka vrsi snazan pritisak da postane «amerikanac»,
sto se moze videti po pojavi Americke Pravoslavne Crkve. To naravno ne pripada kanonskoj strukturi Crkve, ali predstavlja i socijalni problem, jer Americka Crkva smatra da
obavezno treba da postoji neka jedinstvena Americka Pravoslavna Crkva na citavom prostoru Amerike. Ali ja mislim da je jos rano da se obrazuje takva Pomesna Crkva, jer ona
jos nije pokazala svoje licno dostojanstvo za americku naciju. Sve Crkve u Americi su osnovali imigranti - Grci, Arapi.antiohijci, Rusi, Srbi – a ne Amerikanci. Moguce je
da je da su pripadnici americke nacije vec u trecem a mozda i u cetvrtom pokolenju, ali je i dalje rano za formiranje sopstvene Autokefalne Crkve. a u Kini treba biti veoma
obazriv. Sve sto tamo rade svestenici mora biti odobreno od strane vlasti, jer je svestenicko sluzenje strancima zabranjeno. Kineska Crkva po svom ustrojstvu mora da bude
autonomna, zbog cega otac Dionisije Pozdnjajev i sluzi samo u ruskoj ambasadi. Njemu ne dozvoljavaju da sluzi u Harbinu. Kada je u Kni umro jedan od poslednjih pravoslavnih
svestenika-Kineza, ocu Dionisiju nisu dozvolili da ode tamo i odsluzi opelo, zbog toga sto nije rodjeni Kinez. Ja takodje nisam rodjeni Kinez. Ja se mogu smatrati Kinezom
po njihovom drevnom zakonu samo ukoliko sam rodjen u Kini. A ja sam rodjen u Australiji. Ali je problem Kineza u prvom redu problem uspostavljanja pravoslavnog zivota za
one potomke Rusa, koji su ostali u Kini posle Kulturne Revolucije i nisu mogli nigde da odu odatle. Naravno, svaki od njih bi zeleo da napusti zemlju, ali mnogi od njih
nisu dobili odobrenje ili dokumente itd. Mnogi su tamo ostali i njima je potrebna duhovna pomoc, i podrska. Oni se trude da veruju kako su verovali njihove dede i bake,
stari ljudi, koji su jos zivi i koji se secaju crkvenih sluzbi. U oblasti Trirecja je bilo 14 pravoslavnih Crkava. Iako nije bilo dovoljno svestenika, u svakoj Crkvi se
jednom u dve nedelje obavezno sluzila Liturgija. Pravoslavni zivot je bio veoma aktivan, jer su tamo ziveli ljudi koji su napustili Rusiju. - Da
li u Kini ima mnogo takvih ljudi koji imaju potrebu za duhovno rukovodjenje i koji traze Pravoslavlje? - Ima
ih veoma mnogo. I zbog toga je otac Dionisije doveo mlade Kineze u vasu seminariju, kako bi ih svestenici poducavali duhovnom zivotu, jer samo oni i imaju pravo da budu
svestenici u Kini. Postoji velika nada da se ce se oni vratiti i tamo sluziti: krstavati, vencavati i sluziti Bozanstvenu Liturgiju. Ljudima je to potrebno, oni se toga
secaju. A oni cak trenutno nemaju ni svog svestenika. Kineski zakon je takav da svestenik koji dolazi iz inostranstva moze da sluzi samo za svoje sunarodnike u Kini. Dace
Bog, procice malo vremena, kada ce se deca vratiti kuci kao svestenici – i u Kini ce poceti normalan pravoslavni zivot. Ljudi veoma zele i nadaju se u to. U okolini
Trorecja zivi 2000 nekada krstenih ljudi, i 8000 polucistokrvnih zivotinja, koje imaju neku rusku krv. I u nekim drugim mestima zive pravoslavni ljudi. Ono sto je za decu
rad, to je za njih u otadzbini duhovna njiva. - Svedoci
smo postepenog sjedinjavanja dva dela Ruske Pravoslavne Crkve: Moskovske Patrijarsije i njenog zagranicnog dela. Oce Hristofore, Vi ste Amerikanac, koji iskonski nemate
nista zajednicko sa Rusijom. Kako Vi gledate na mogucnost ujedinjenja Ruske Crkve, mogucnost koja se kao nikad ranije pojavila na crkvenom horizontu posle susreta
Predsednika Rusije Vladimira Putina s mitropolitom Lavrom i clanovima Sinoda Ruske Pravoslavne Zagranicne Crkve? - Pocetak
mog pravoslavnog zivota je povezan sa grckim starokalendarcima. Krsten sam u Tesalonikiju, u Grckoj. Kada smo se vratili u Ameriku 1986 godine, postali smo clanovi Ruske
Pravoslavne Zagranicne Crkve, koja je kao nijedna druga crkva, sacuvala pravoslavne tradicije. Od tada se ja sve vise i vise osecam clanom Ruske Crkve. Ja nisam imao svoje
misljenje o tome, sta se desavalo u Rusiji u sovjetsko vreme, jer ja licno nista o tome nisam znao. Vec posle 1991 godine, kada su poceli da nam dolaze mnogi vernici
Moskovske Patrijarsije, ja sam bio zadivljen njihovom blagocestivoscu. Kao sto znate prvi emigranti iz Rusije su dolazili u Ameriku samo radi toga da bi nesto zaradili ili
nasli bolji zivot. A u poslednje vreme smo primetili, da dolaze oni koji iskreno veruju i koji su blagocestivi, koji se cesto pricescuju i redovno dolaze u Crkvu. Na prve
smo mi sami gledali sa opreznoscu, jer smo primetili da su dolazili u Crkvu samo radi neke licne koristi, ili zato sto im je neka starica rekla da upale svecu «bogu
Nikolaju», itd. Ali sada se sve promenilo. Trenutno verujem da su poceli da dolaze pravi Rusi. Pocinjem da shvatam da se pravoslavna vera u Rusiji ocuvala i veoma ozivela
poslednjih godina. Cuo sam razna javna mnjenja po tom pitanju. Donedavno smo se pridrzavali tog misljenja da su komunisti imali veoma snazan uticaj na jerarhe i duhovnistvo
Moskovske Patrijarsije, i da to traje i dan-danas. Mislio sam da upravo iz tog razloga zagranicni episkopi nisu ulagali dovoljno napora na putu za ujedninjenje. Ali sada
pocinjem drugacije da gledam na situaciju u Rusiji. Na primer, neki od mojih ruskih vernika su mi pricali da njihov duhovnik u Rusiji niposto ne bi dozvolio vencanje sa
inoslavnim, ukoliko ta druga strana ne prihvati Pravoslavlje. Po mom misljenju, ekumenizam u Moskovskoj Patrijarsiji nema tako jak uticaj, kao sto su mi ranije pricali.
Ujedinjenje naroda dve ruske crkve (na kulturnom i socijalnom planu) mene licno ne dotice. Ja to ne osecam tako kako to osecaju oni koji imaju rodjake u Rusiji i cija je
otadzbina – Rusija. Ali sada smo svedoci obnavljanja duhovnog zivota posle toliko godina strasnih gonjenja od strane bezboznika. Mislim, da ukoliko Zagranicna Crkva
ostane sama, onda ona vremenom moze veoma da oslabi. Postoji mnogo toga cemu bi se mogli pouciti u Ruskoj Crkvi: koliko napora se ulaze u uredjenje duhovnog zivota radi
ukrepljenja pravoslavne vere i Crkve. To je veoma znacajan primer za nas. - Ruska
Pravoslavna Zagranicna Crkva je odvojeni ogranak Ruske Pravoslavne Crkve. Ti ne smucuje samo Ruse, vec i strance koji umesto jedinstvene Ruske Crkve vide dva medjusobno
odvojena ogranka. Moguce ujedninjenje moze biti primer kakvo treba da bude istinsko hriuscanstvo, koje je zasnovano na ljubavi. Kako Vi gledate na to oce Hristofore? - Celokupna
Crkva je u XX veku bila podvrgnuta napadima iz svih delova sveta. Pokusaji obnovljenja su bili preduzeti u «Zivoj Crkvi», kada je pokusano sa uvodjenjem novog kalendara,
i zenjenih episkopa. Ja sam dobro upoznat sa problemima u Grckoj Crkvi. U njihovom crkvenom zivotu, i u jerarhiji, su se pojavile neke novotarije. To je tesko resivo
pitanje, i ono fakticki ne zavisi od nas. Ja nemam s kim da diskutujem o tim problemima. Zivim u malom gradu, gde nema pravoslavnih parohija, na sest sati putovanja od svog
arhijereja. Sa drugim svestenicima i episkopima razgovaram samo na pastirskim savetovanjima, u vreme Velikog Posta ili velikih praznika. Meni je cak cudno da vidim kako iz
Crkve izlaze nekoliko svestenika, jer veoma retko sluzim na sabornim sluzbama. I ja naravno cekam razresenje svih tih pitanja jer ona i mene uznemiruju. Prirodno, ona
uznemiravaju i moje vernike koji dolaze iz Rusije i idu u nasu Crkvu. Njima je lakse da se mole ili kod nas ili u crkvama Moskovske Patrijarsije, jer se tamo cita
po-slavjanski ili je Crkva izgradjena onako kako su oni navikli. A u vecini crkava Americke pravoslavne crkve se nalaze klupe, i bogosluzenja se znatno skracuju. Vernicima
je tamo tesko da se ispovedaju, i desava se da se pricescuju bez ispovesti, a nama je receno da svaki covek treba da se ispovedi pre Pricesca, kao i u crkvama Moskovske
Patrijarsije u Americi ili Kanadi. Tako da meni vazno razresenje tog pitanja ne samo radi svog licnog mira, vec i radi mira vernika koji dolaze u Crkvu. Jer se desava
duhovno smucivanje: ljudi dolaze i osecaju se kao u stranoj Crkvi, a ne u svojoj rodjenoj Crkvi. A to je u sustini – jedno te isto. - Kakvi
su odnosi Ruske Zagranicne Crkve sa Americkom pravoslavnom crkvom? - Koliko
je meni poznato – odnosi su slabi. Ja ne mogu da odgovorim na pitanje o ujedinjenju na osnovu ljubavi, ali verujem da ujedinjenje treba da bude zasnovano na istinitosti
pravoslavnog zivota. Nemoguce je da jedna polovina pravoslavnog sveta koristi novi kalendar, a druga – stari. To nije bogoslovsko pitanje, ali kako mi mozemo biti jedno,
ako ne sluzimo iste sluzbe u jedne te iste dane?! U Americkoj crkvi se uglavnom sluzi po novom kalendaru. Kada cemo mi zajedno sluziti Bozic? Neko posti – a drugi vec
praznuju. To nije krivica svestenika Americke crkve, koji zele da se vrate tradicionalnom pravoslavnom zivotu. Ja ne verujem da je Ruska Zagranicna Crkva dovoljno jaka da
bi ih privukla, ali je Ruska Crkva dovoljno jaka da to uradi. Problem je u tome sto niko od Patrijaraha do dan-danas nije priznao autokefalnu Americku crkvu.
Druge crkve je nezvanicno priznaju, a zato zvanicno to ne rade – mi ne znamo. To je veoma slozeno pitanje. To jos jednom pokazuje kakvi problemi postoje kod nas u
Vaseljenskom Pravoslavlju. Moskovski Patrijarh ima neprekidno probleme sa Konstantinopoljskim Patrijarhom u Americi, Estoniji, Ukrajini. Slicna je situacija i u odnosima
drugih Pomesnih crkava i Konstantinopoljske Patrijarsije. Nedavno je Jerusalimska Patrijarsija otvorila svoju parohiju u Americi. Konstantinopoljski Patrijarh je izjavio da
on ima pravo da to radi, a oni – nemaju. Ta pitanja su aktuelna za nas, jer kod nas u Americi ima mnogo raznih jurisdikcija: Moskovska Patrijarsija i Zagranicna Crkva,
Americka, Antiohijska, Grcka, Jerusalimska, Srpska, Rumunska i Bugarska Crkva. I cesto se pitanja resavaju na sledeci nacin: ako svestenik nije zadovoljan tobom, to jest
kome onda ici, i na zalost, kome pripadati. Pitanje jurisdikcije je veliko iskusenje za vernike u Americi. - Nas
problem je jos i u tome sto treba da razlikujemo tradicionalne episkope i episkope – obnovljenike. U Antiohijskoj crkvi postoje veliki problemi, a takodje i u Grckoj.
Nadam se da toga nema u Rusiji, vec da je to samo americka ili zapadna pojava. Mi u Americi se suocavamo sa pitanjima o tome, sto jedan episkop posti, a drugi – ne, jedan
arhijerej ima prave monahe, a drugi – nema itd. Posto na primer u Antiohijskoj crkvi uopste nema monaha. I grckih monaha ne bi bilo da nije Jefrema Svetogorskog. Grci su
bili protiv otvaranja manastira, i kod njih nije bilo jeromonaha. Svi ti dogadjaji ne pokazuju velike perspektive naseg crkvenog zivota. Vi zivite u Rusiji u jedinstvenoj
Crkvi i mozete da kazete: «Mi Rusi smo pravoslavni ljudi», - i svima je sve jasno. Moguce je da u Ukrajini postoje neki ekstremisti, ali uglavnom imate shvatanje o Crkvi
kao jedinstvenoj organizaciji – duhovnoj i fizickoj, - koja je istinski oslonac. A kod nas u Americi je sasvim drugacije. Kod nas koliko ima pravoslavnih jurisdikcija
toliko ima i shvatanja. Posmatramo sa te tacke gledista da – sjedinjujuci se sa Moskovskom Patrijarsijom, mi se ujedinjujemo i sa celim tim jedinstvenim pravoslavljem,
jer Moskva opsti sa svim Pomesnim crkvama. Pa se mi sjedunjujuci sa Moskvom sjedinjujemo i sa njima. A to sto vidimo u nekim americkim crkvama je za nas strasno i cak
neprihvatljivo. Na primer, klupe u crkvi, pevanje «Ave Marija» pri pricescivanju, nesluzenje svenocne sluzbe (sluzi se samo kratka jutarnja sluzba pre Liturgije).
Svestenici cak odbijaju da ispovedaju. To se desava u Americkoj, i u Grckoj, i u Antiohijskoj Crkvi. Njihovi vernici nekada dolaze kod nas. Pitate ih: - Odkale
ste? - Ja
sam iz Antiohijske crkve. - A
zasto se tamo ne ispovedate? - Svestenik
kaze da mi to nije potrebno. - Oni se ispovedaju jednom
godisnje, a pricescuju kada zele. U Americi ruski vernici daju prednost Ruskoj Zagranicnoj Crkvi u odnosu na crkvu Moskovske Patrijarsije. Mi naravno imamo znatno vise
parohija, ali gde postoji mogucnost izbora – cesto se bira Zagranicna Crkva. I nema nikakvih problema u pogledu toga. I mi ih takodje ne vidimo. Postoje naravno i nasi
ekstremisti koji kazu da u Ruskoj Crkvi nema blagodati itd. Kod nas je na tom tlu vec nastao raskol. Mislim da je lose sto je doslo do raskola, ali je na kraju krajeva do
toga moralo doci. Ako budemo sledili zavete Pravoslavne Crkve, onda ce svaki ekstremizam otpasti – desni ili levi. Oni koji misle suvise tradicionalno, ili modernisticki
ce – otpasti. A kako ce doci do ujedinjenja Ruske Crkve – tesko je reci. Mi se naravno molimo za to cesto i mislimo o tome neprekidno. Sa svestenikom Vladimirom Bojkovim i Hristoforom Stade su razgovarali Maksim Masalitin i Aleksandar Starodubcev http://www.pravoslavie.ru/cgi-bin/guest.cgi?item=7r040102082144
|
Hristofor i tad i sad – u predgradju
Sent-Luisa, drzava Misuri, na sest sati voznje od Cikaga. Tada sam bio sekretar arhiepiskopa Cikaskog Alipija. Ocu Hristoforu je trebala pomoc iz liturgike. On jos nije bio
iskusan svestenik jer je bio novoobraceni. Bice vam interesantno da saznate nesto o njegovom zivotnom putu. Poznat vam je zivotni put ljudi iz sovjetskog sistema, koji su
nasli veru ziveci ovde, a on je covek koji je nasao veru ziveci u sasvim drugim uslovima. On je prosao nekoliko stadijuma u svom zivotu, sve blize i blize prilazeci
pravoslavlju preko protestantskih kurseva hriscanstva. Svoje prve godine je ziveo u Africi s ocem koji je bio luteranski misionar. I prisao je Pravoslavlju tek onda kad je
vec bio zenjen
od
Amerike, kako bi u Grckoj nasli pravoslavlje. Ja sam morao da ulozim veliki trud da pronadjem posao u toj ne previse bogatoj evropskoj zemlji. Poslao sam molbe u 40 malih
skola, i samo jedna me je prihvatila. Medjutim, kada su culi da imam troje dece, direktor skole je rekao: «Vama treba neku drugi posao, jer je plata isuvise mala za
izdrzavanje porodice. Obicno dolaze mladi studenti iz Engleske, koji imaju samo 22 godine, i nemaju dece te mogu da prezive sa takvom platom. A Vi imate troje dece!»