o. Boban Milenkovic

KRATKA OMILIJA O BRAKU

Desavalo se tokom vremena da pojedini organski delovi zivota u Bogocovecanskom Organizmu, Crkvi, budu dovedeni u opasnost posvetovnjacenja i raskorenjenja u Telu Hristovom, usled cinjenice da se zivot Crkve preplice i sudara sa pipcima duha vremena. Poput opasne halucinacije i fatamorgane duh povremeno baca svoju senku na ono sto jeste nama ljudima ostavljeno kao sredstvo, put ili nacin spasenja od greha i smrti, a cemu je temelj Hristos.

Posvetovnjacenje¹ predstavlja cin obesvecenja odredjenog nacina zivota ili upotrebe sveta i stvari u njemu od strane coveka, koji ih sada vrednuje i shvata kao nesto sto moze postojati u svoj punoci i mimo Crkve. Ustvari, posvetovnjacenje u sebi skriva istovremeno ateizam i idolatriju, jer ljude uci da je Bog u najmanju ruku nesto relativno, sto moze da postoji ali i ne mora, i i sto od delica zivota i sveta cini idole kojima se ljudi klanjaju i sluze im. Na taj nacin duh vremena im oduzima mogucnost izbavljenja od greha i smrti, svodeci ih na svoje konture, zvane vreme i prostor, s iluzijama bezlicne vecnosti u kojoj nema mesta za Hrista, Koji Jedini pobedi smrt.

U nama savremenom veku jedna od mnogih pojava u zivotu vernih, koja je dovedena u opasnost posvetovnjacenja, obezbozenja, jeste sveta tajna braka, koja u Crkvi ponovo zadobija svoj spasonosni, hristoloski smisao. Ono sto je greh praroditelja u Raju unakazio i ukinuo, Hristos Bogocovek ne samo da je potvrdio, vec je daleko vise i sire oblagodatio, otkrivajuci na taj nacin pravi smisao tajne braka.

Namerno se u svom razmatranju zadrzavamo na tajni braka, jer je ista u zivotu vernih danas marginalizovana, svedena na stepen podreenosti (paloj) prirodi covekovoj, bez stvarne svesti o njenoj ulozi u zivotu coveka i sveta. Sve sto je dato od Tvorca coveku, dato je radi napredovanja u bogolikosti, a ne za povratak u carstvo beslovesnih nagona, kojih bi se i zivotinja stidela. Pogresno shvacena polnost dovodi coveka u stanje duhovnog slepila i otupljenosti u kome se gubi svest o Bogu u coveku. Neusmerena ka Hristu kroz Crkvu u blagodati Duha Svetoga, polna sveza muskog i zenskog umesto blagoslova pretvara se u prokletstvo, koje degradira coveka osakacujuci ga za sve sto moze nadici prolaznost u njemu i svetu.

Dolazi do pretvaranja drugog u objekt, do obezlicenja drugog, a time i do najvulgarnijeg pirovanja egoizma, koji u svojoj djavoimanosti sve druge i drugo vidi samo kao sredstvo za zadovoljenje svoje strasti, kojom ustvari demon gospodari covekom.

Sve to nam se nudi pod firmom sinovske slobode pred Bogom, ali mimo tela Njegovog Jedinorodnog Sina - Crkve, van koje nema ni sinovstva ni bogopoznanja! Ta i takva sloboda - bez Boga - trebalo bi da preraste u zamenu crkvenom braku, koji je po mnogima, nazovimo ih "borcima" za slobodu coveka, isuvise krut i konzervativan, zastareo, bez osecaja i razumevanja za potrebe savremenog coveka. To je donekle i tacno! Crkva nema podredjenu ulogu u odnosu na vreme, jer poseduje u sebi punocu vecnog zivota te stoga za nju ne postoji termin "savremeni covek", vec samo vecni (besmrtni) covek u zajednici sa Hristom Bogocovekom. Mozemo reci da glavna razlika koja deli crkveno razumevanje i prozivljavanje covekove polnosti od vancrkvenog jeste upravo perspektiva vecnosti kojom se sve u Crkvi meri i tumaci. Vancrkveno pak poimanje braka, i uopste covekove polnosti, jeste sekundarnog karaktera u kome je polnost nesto sto treba iskoristiti radi postizanja licnog zadovoljstva, bez obzira na nacin ili eventualne posledice (ali posledice samo u vremenu i prostoru). Drugim recima, za Crkvu je polnost nesto sto ima udela u vecnom naznacenju coveka kroz svoje bracno prozivljavanje, ucestvujuci tako u ljudskom spasenju od greha i smrti. Za svet je polnost pojava koju treba koristiti za dokazivanje svoje superiornosti nad drugima i izmedju drugih u ovom svetu, bez ikakvih osecaja za eventualne posledice izvan vremena i prostora.

Svoje ucenje o braku Crkva osniva na bogootkrivenoj istini da je Bog stvorio muskarca i zenu², sto potvrdjuje i Sveto Pismo u svom tekstu, kao uostalom i sve Sveto Predanje, kako starozavetno tako i novozavetno, koje je sacuvano do danas nepromenjeno u Jednoj, Svetoj, Sabornoj i Apostolskoj Crkvi.

Na prvim stranicama Biblije, na samom vrhuncu opisa stvaranja sveta i coveka, nailazimo na svedocanstvo koje u sebi vec sadrzi koren onoga sto smo mi kasnije nazvali brak. To prvo svedocanstvo glasi: "Potom rece Bog: Da nacinimo covjeka po svome obliciju, kao sto smo mi, koji ce biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cijele zemlje i od svijeh zivotinja sto se micu po zemlji. I stvori Bog covjeka po obliciju svojemu, po obliciju Bozijemu stvori ga; musko i zensko stvori ih. I blagoslovi ih Bog, i rece im Bog: radjajte se i mnozite se, napunite zemlju, i vladajte njome, i budite gospodari" (1. Moj. 1, 26-28 ). Medjutim, ovaj prvi opis kao da nije bio dovoljan za biblijskog pisca, pa ubrzo u tekstu, vec u sledecoj glavi, nalazimo jedan siri opis stvaranja coveka i zene. Drugi opis je dosta siri od navedenog i nije toliko opterecen sazetoscu, za razliku od prvog opisa, koji nam je vise ukazivao na visinu covekovog dostojanstva u odnosu na ostalu tvorevinu, isticuci da kao jednog od Boga stvorenog i postavljenog gospodara, gospodara koji na izvestan nacin zajednicari i u samom Bozanstvu (ima bozanskog u sebi),³ drugi opis je vise okrenut samom coveku.

U sedmom stihu druge glave Pisac nam pojasnjava sam akt stvaranja prvog para ljudi, otkrivajuci nam pri tome da stvaranje muskarca i prethodi stvaranju zene, sto sobom otkriva bitne ontoloske katrakteristike ljudskog roda. Evo sta kaze: "A stvori Gospod Bog covjeka od praha zemaljskog, i dunu mu u nos duh zivotni; i posta covjek dusa ziva". Pored cinjenice da je prvo stvoren muskarac, ovaj stih nam ukazuje i na cinjenicu da je covek jednim delom sacinjen i od vec stvorene prirode, zemlje, i da kao takav nije tudj tvorevini, jer jednim delom je od nje. Sa druge pak strane vidimo da covek, iako u sebi ima vec stvoreno (preko telesne prirode) prima od Boga u samom aktu svog nastanka i duh zivotni, dusu, koji se sjedinio sa telom iako nije u odnosu na isto telesan. Te dve razlicite prirode sjedinjene u coveku kroz licnost, a ne svojom prirodom, tako da one ne gubeci se jedna u drugoj cine nerazorivo jedinstvo = coveka.

Sveti oci o tome kazu sledece: "Bog je, iz vidive i nevidive prirode, vlastititm rukama sazdao coveka po svome obrazu i podobiju, oblikujuci telo od zemlje i svojim duvanjem dajuci mu slovesnu i umnu dusu, koga coveka, kao sto je poznato, nazivamo bozanskom ikonom; jer izraz "po obrazu ( ikoni )" otkriva ono sto je umno i samovlasno (slobodovoljno), dok izraz "po podobiju" otkriva mogucnost upodobljavanja vrlini. Telo i dusa su, pak, sazdani istovremeno. "Sa nezivom prirodom, naime, zajednicari po telu i njegovom sastavu" sa biljkama - sa zivotinjama. Dusa je, pak, zivo sustastvo, prosto i bestelesno, po svojoj prirodi nevidljivo duhovnim ocima, slovesno i umno, neizobrazivo, koje prebiva u organskom telu i daje mu zivot, rast, cula, i sposobnost radjanja"⁴ Nesuprotstavljeno jedinstvo vidljivog i nevidljivog u coveku cini ga neponovljivim bicem, otvorenim za vecnost. Ovako biblijsko shvatanje coveka, kao i nacin njegovog nastanka, predstavlja bitnu novinu za tadasnje vreme u kome se poreklo covekovo obicno izvodilo od nekog demona ili zlog boga, te je covek u tim, biblijskom piscu savremenim religijama, bio doveden u polozaj konfrontacije sa svojim bogovima.⁵ Toga u Bibliji nema jer covek je za nju aktivno, bogoliko bice, saradnik, a ne neprijatelj Bozji.

Temelj te bogolikosti jeste sloboda i otvorenost za drugog, a ne spoljasnja maska ili pak sustinska poistovecenost sa Bogom tvorcem. Pre no sto nam je to pokazao, biblijski pisac nam, u odeljku 1. Moj 2, 8-15, objasnjava gde je Bog prvostvorenog coveka Adama nastanio, opisujuci nam to mesto kao Raj na zemlji. Konkretno, to je deo stvorenog sveta koji je u svemu bio prilagodjen i potcinjen Adamu. Sta je sa svetom van tog prostora pisac nista ne kaze i to ne slucajno, ali o tome kasnije. Vec u 16. stihu nailazimo na jedan kljucni momenat koji prvi ukazuje na Adamovu slobodu, bolje receno to mesto svedoci da je Bog svojom intervencijom (objavom) otkrio Adamu da je on (Adam) slobodno bice. Taj stih glasi ovako: "I zaprijeti Gospod Bog covjeku govoreci: Jedi slobodno sa svakog drveta u vrtu", i dalje stih 17: "Ali sa drveta poznanja dobra i zla, s njega ne jedi; jer u koji dan okusis s njega umreces". Bog ovo upozorenje daje Adamu kao inicijativu ili, jos bolje receno, kao poziv da on (Adam) pokaze na delu svesnu slobodu. Drugim recima, Bog otkriva Adamu slobodu kojom je od njega obdaren, sto je ujedno i prvi pokazatelj ogromne ljubavi kojom je Bog zaodenuo svoju tvorevinu - Adama.

Pre ovog momenta mi vidimo u Bibliji samo ono sto Bog radi sa covekom i svetom. U odnosu na te bozanske poteze Adam je pasivan, bas kao dete prema roditelju. Ubrzo posle ove inicirajuce zabrane vidimo da Adam sam projavljuje svoju slobodu u odnosu na svoju datost, otkrivajuci tako da je on pre svega licnost koja moze ne samo da objedini (odredjeni nacin postojanja u zajednici) dusu i telo, vec da ih nadidje, odnosno da sam izabere nacin svog postojanja. To nam pokazuje cinjenica da do stvaranja zene dolazi na inicijativu (po volji) Adamovu, makar i nesvesnu. Adam se takodje tim cinom pokazao i kao aktivni satrudnik u razvoju (usavrsavanju) tvorevine, koja mu je stavljena na raspolaganje, sto jos vise istice njegovu bogolikost. Kako je doslo do stvaranja zene? Evo sta nam Biblija kaze o tome: "I rece Gospod Bog: Nije dobro da je covek sam; da mu nacinim druga prema njemu. Jer Gospod Bog stvori od zemlje sve zvijeri poljske i sve ptice nebeske, i dovede k Adamu da vidi kako ce koju nazvati, pa kako Adam nazove koju zivotinju onako da joj bude ime. I Adam nadjede ime svakom zivincetu i svakoj zveri poljskoj; ali ne nadje Adam druga prema njemu" (1. Moj. 2, 18-20). Kao sto vidimo, pisac je najpre konstatovao da je Bog uvideo da nije dobro da je Adam sam i da mu "mora" naciniti druga prema njemu, da bi nam odmah i objasnio kako je do toga doslo. Ukoliko bi 18. stih uzeli samostalno u razmatranje, van konteksta citavog izlaganja, mogli bismo brzopleto doci do zakljucka da Bog, iako Sveznajuci prilikom stvaranja, nesto previdja, pa se kasnije priseca i naknadno dodaje coveku. Medjutim, to "prisecanje" Bozje u 18. stihu jeste jedan od nacina kako da covek projavi i postane svestan svoje slobode . Jednostavno, problem "prisecanja" se namece, ali i brzo nestaje ako imamo na umu da Bog stvara coveka kao licnost kojoj sa svoje strane nista ne namece iako joj sve daje, i prirodu i slobodu, ne poistovecujuci ih pritom sa svojom bozanskom prirodom i slobodom, vec joj omogucava da sama uzraste u slobodi i bogopoznanju.

Iz stihova 19. i 20. vidimo da je Bog Adamu dodelio sredisnju ulogu u raju, time sto njemu privodi sve stvoreno da on, Adam, imenuje. Kako blagodatno svedoci sv. Jovan Damaskin: "... pre covekovog prestupanja sve mu je bilo pod rukom, jer Bog ga je ucinio gospodarem sveta sto je na zemlji i sto je u vodi. Jer nema ni jedne zivotinje ni biljke u koju Stvoritelj nije smestio nekakvu za covekove potrebe korisnu energiju." Moramo napomenuti da za savremenike biblijskog pisca dati nekom ime znaci istovremeno i odrediti mu svrhu, odnosno imenovati, definisati mu sustinu postojanja. Mozemo reci da u ovom slucaju imenovanja pojava u tvorevini predstavlja ustvari Adamovo upoznavanje sa njom i pocetak njenog postojanja za Adama. Takodje, vidimo da je Adam u ovom procesu bio slobodan od bilo kakve intervencije od strane Boga. Ali sta se dogodilo? Kako je citava tvorevina prodefilovala ispred Adama i on je poznao dajuci joj ime, Adam je ostao tuzan, jer ne nadje druga prema sebi. Drugim recima, osim njega u raju nije bilo nikog drugog sa kome bi on mogao da podeli od Boga mu darovanu radost postojanja.

To je trenutak kada Adam kroz svoje slobodno delovanje dolazi do projave urodjene nam otvorenosti za drugog, kojom otklanjamo uske okvire postojanja,⁶ odnosno Adam svedoci ljubav prema drugom, za koga zeli da postoji zajedno sa njim u toj rajskoj zajednici sa Bogom. Tog drugog Adam zeli i hoce slicno Bogu koji je i njega stvorio. Jos jedan dokaz Adamove bogolikosti! U takvoj zelji nema egoizma, vec preduks punoce nesputane ljubavi prema drugom u Bogu.

Tek kao posledica tako izrazene Adamove zelje za drugom prema sebi, Bog dopusta na Adama san i od njegovog rebra stvara zenu. Stvorivsi zenu Bog je privodi probudjenom Adamu bas kao i prethodno tvorevinu, cuvajuci tako i dalje dostojanstvo prvostvorenog samo za Adama.

Adam u ociglednom odusevljenju, ali i poznanju, zenu naziva covecicom, koja se ustvari pokazuje kao pomocnica: "A Adam rece: Sad eto kost od mojih kosti, i tijelo od mojega tijela; neka joj ime bude covjecica jer je uzeta od covjeka" (1. Moj. 2, 23). Da nije stvaranje zene posledica Adamove slobodne volje, onda bi Adam sa punim pravom mogao prebaciti Bogu da mu je zena nametnuta, i da prema tome ima opravdanje za prvorodni greh, kada je poslusavsi zenu okusio od zabranjenog ploda. Drugim recima, Adam kao prvostvoreni nije bio uslovljen postojanjem drugog u rodu ljudskom, i to pre svega svojom slobodnom voljom, sposobnom da nadidje svoje dve prirode.⁷

Treba naglasiti cinjenicu da iako je Adam voljom svojom zeleo da dobije druga prema sebi, stvaranje tog drugog ostaje sakriveno od njega, kako onda snom, tako i sada u tajni telesnog zaceca deteta, jer samo je Bogu u vlasti da stvara coveka, daje zivot. Adam je poznao zenu kao kost od svojih kostiju i telo od svoga tela, pokazavsi time da su on i zena iste prirode, stvorene od Boga. Pouceni primerom nastanka zene, bogomudri Oci utvrdjuju da "treba jos znati da samo telo, a ne i dusa , moze da se komada, da tece i da se pretvara iz jednog oblika u drugi" dok "dusa je zivo susastvo... koje prebiva u organskom telu i daruje mu zivot, rast, cula i sposobnost radjanja."⁸ Jasnije receno, obe prirode covekove ucestvuju u stvaranju zene, svaka po svojim mogucnostima, ne gubeci pritom nista od svoje Bogom dane punoce postojanja, pokoravajuci se Adamovoj volji, koja opet sledi bozansku volju.

Stvarajuci zenu, Bog ne ponavlja ono sto je prethodilo Adamu, vec od Adama stvara zenu, pokazujuci time na prirodnu neraskidivost zajednice muskarca i zene pred Bogom, koja jos uvek nije dovoljna za njihovo puno jedinstvo u Bogu, za koje je neophodna i licna zajednica muskog i zenskog (citaj slobodovoljna saglasnost u sledovanju Bozjoj volji koja nas je privela iz nepostojanja u postojanje). U tom licnom, neuslovnom prirodnom nacinu zajednicarenja dvoje u Bogu oni postaju ponovo jedno telo (saglasnost, sjedinjenje priroda), jer  dusa se sjedinjuje sa dusom i telo sa telom, dok se obe licnosti po svojoj volji okrecu Bogu tako da ne zive vise oni vec Hristos zivi u njima.

Ovakav nacin nadilazenja prirodne uslovljenosti coveka (jer kod coveka priroda prethodi licnosti) ni u kom slucaju ne negira samu prirodu, ali jasno pokazuje da nista drugo osim zajednice licnosti u Bogu ne moze i ne sme biti temelj bracnost jedinstva muza i zene. Ovo naglasavamo zbog toga sto dobar deo ljudi kada kaze "brak" misli na polno zajednicarenje muza i zene i neku vrstu dogovora radi lakseg prezivljavanja u ovom svetu. Uostalom da polno zajednicarenje nije samo po sebi cilj braka, iako cini jednu od njegovih glavnih karakteristika, svedoci nam i to da Adam zenu imenuje covecicom (pomocnicom, dopunom), a ne rodilicom ili nekako drugacije. Jasno je da polnost igra ipak drugorazrednu ulogu u odnosima muskarca i zene. Njenom ostvarenju, kao sto smo videli, prethodi licno poznanje drugog, koje opet sa polnoscu slobodno raspolaze kao sastavnim delom svoje prirode.

Biblijsko izlaganje toka stvaranja sveta i coveka ostavlja nam dovoljno prostora da mozemo sa sigurnoscu tvrditi da je licno poznanje zene od Adama prethodilo dobijenom blagoslovu "radjajte se i mnozite se i napunite zemlju i vladajte njome" i da ovo drugo posleduje prvom, a ne obratno. Ovakva interpretacija polnosti u braku, koji je stvoren i pre datog blagoslova koji za mnoge predstavlja ustanovu braka, sto nije tacno, odudara od rasirenog misljenja da je cilj braka radjanje dece. Za takvo misljenje nema nekih cvrstih dokaza u biblijskom tekstu koji opisuje rajsko stanje praroditelja. Iz teksta bismo pre mogli zakljuciti da se pol kod Adama i zene pre pada pojavljuje kao sredstvo (mogucnost) koje njihovoj bogolikosti omogucava direktno, zajednicko slobodovoljno saucestvovanje delu Duha Svetog Gospoda zivotvornog, ali ne i kao nesto sto samo po sebi uslovljava njihov nacin zivljenja i napredovanja u bogolikosti. Misljenje po kome su deca glavni cilj braka, a ne napredovanje u bogolikosti i bogopoznanju, pre je formirano na stanju posle pada, kada pouzdanje u coveka usled slabljenja vere u Boga dovodi do izvesnog idolopoklonickog stava prema deci, od koje, zaboga, "jedino zavisi" nasa buducnost u starosti. To je donekle tacno, ali je tacnije da sve to mnogo vise zavisi od volje Bozije.

Sta to konkretno znaci? Pre svega to znaci da deca jesu dar Boziji roditeljima, ali ne i imperativ bracne zajednice. Zena se pojavljuje kao dar Boziji Adamu, plod Adamove slobodne volje, koja ne buntuje i ne protivi se Bogu, ali jasno na delu pokazuje sta zeli.

Delo Adamovo jeste poslusnost, bas kao i Avramova pravednost, a ne slepa zelja za izivljavanjem svoje strasti. Crkva priznaje zajednicu muskarca i zene kao bracnu jedino ako je sa njenim blagoslovom, jer ona (Crkva) garantuje da se dvoje poznaju i sjedinjuju zbog jedinstva u Bogu, bez obzira sto usled nekog (cesto nevidljivog) razloga ne moze doci do zaceca deteta. Istovremeno sa tretiranjem dece kao jedinog cilja braka dolazi i do njihovog pretvaranja u predmet licnog (egoisticnog) samozadovoljenja roditelja.Naravno, u ovakvim slucajevima se zaboravlja da su deca dar koji primamo od Gospoda i koji mu trebamo vratiti kao uzdarje. Vrlo cesto se pokazalo tacnim da se deca koja se radjaju samo radi slave i "sigurnosti" roditelja pretvaraju u njihovo prokletstvo, i obratno.

Moramo napomenuti da cilj braka jeste da supruznici jedno drugo stalno prinose kao uzdarje Hristu Bogocoveku u Kojemu jedino mogu postati jedno telo, sto ni u kojem slucaju ne negira polnost, koja je bila i ostala nesto podredjeno covekovoj volji od koje zavisi njena upotreba ili zloupotreba. Istovremeno svaka bracna zajednica u kojoj supruznici postanu cilj jedno drugom sami po sebi bez spasenjske (hristoloske) usmerenosti jeste promasaj i ponavljanje prvorodnog greha. Naime prvorodni greh jeste u tome sto je Adam sa zenom, umesto da svet kao uzdarje privodi Bogu i tako ustvari postane bog po blagodati, taj isti svet, po nagovoru djavola, a po svojoj slobodnoj volji, prinosi sebi. Time je sebe zatvorio u tvorevinu odrekavsi se besmrtnosti, odnosno otvorenosti za vecnost.

U stihovima 24 i 25 druge glave Knjige Postanja upravo nailazimo na svedocanstvo da je bracno zivljenje nadilazenje, oslobadjanje od prirode i njeno prinosenje Bogu. U spomenutim stihovima se kaze: "Zato ce ostaviti covek oca svojega i mater svoju i prilepice se k zeni svojoj i bice dvoje jedno tjelo. A bejahu oboje goli, Adam i zena mu, i ne bjese ih sramota." Ocigledno je da nam se ukazuje na cinjenicu koja potvrdjuje da stvarna bracna zajednica kao preduslov svog punog ostvarenja podrazumeva nadilazenje prirodnog zivljenja i ozivljenje poznanja sebe i drugog kao slobodnih, bogolikih licnosti. Licnosti koji svoju pre svega prirodnu vezanost za roditelje (od kojih i dobijamo telesnu prirodu), od kojih smo po blagovoljenju Bozijem i njihovoj zelji pojavili na ovome svetu, obogacuju projavljivanjem i svoje licne slobode u izboru svog nacina postojanja. Bracna zajednica i jeste stvarno novi nacin postojanja u odnosu na period deteta koji je slican Adamovom polozaju pre pojave drugog, tj. zene. To ne znaci zauzimanje neprijateljskog stava prema roditeljima, vec pocetak zivljenja u kome se sve shvata i posmatra kao uzdarje Bogu, tako da sami sebe i jedni druge Hristu Bogu predajemo, a ne ocu ili materi. Najjasnije receno, zivot u braku predstavlja neprestanu borbu za spasenje drugog, sa kojim covek postaje jedno telo u Hristu, ka Kome je sve i okrenuto i Koji je jedini cilj zivota u Crkvi. Bracna zajednica u mnogo cemu podseca na monasko opstezice u kome je zrtva za spasenje drugog u stvari najbolji put za licno spasenje. Izmedju ta dva vida zivota vernih u Crkvi nema razlike,⁹ normalno ukoliko brak shvatimo onako kako smo to pokusali da pokazemo. Nazalost, skoro da je postala redovna pojava da se prilikom kritike upucene braku isti poistovecuje sa zloupotrebljenim brakom "legalnim" i bezboznim bludnim sazivljenjima u koja se zivot muza i zene u nase dane pretvorio, utvrdjenim dogovorom o zajednickom zivotu radi lakseg podnosenja tereta istog. Takve neodmerene kritike stizu i iz monaskih krugova, sto samo pokazuje da, nazalost, ne postoji svest o tome da brak i monastvo imaju istu sustinu: svedocenje Hrista i neprekidno idenje ka Njemu; sve mimo toga ne moze biti hriscanski brak ili monastvo.

Tacno je da bracne postelje mnogih od nas pre podsecaju i jesu zrtvenici orgijastickih demonosluzenja i poligoni za svakovrsna seksualna eksperimentisanja i perverzije, a ne svedocenje zivota u Hristu. Sa druge pak strane, da polnost nije sobom predstavljala nikakav problem u Raju i da nije bila Adama i zene nedostojna, pokazuje nam 25 stih, koji kaze da su Adam i zena bili nagi u Raju. To im nije smetalo da razgovaraju sa Bogom i da poseduju blagoslov da se radjaju i mnoze. Pre prvorodnog greha vidimo da je Bog sestog dana pogledao na svoju tvorevinu i nasao da je dobra, jer kako kaze tekst Svetog Pisma: "... Pogleda Bog sve sto je stvorio, i gle, dobro bese veoma". Polnost, stvorena pre te konstatacije (1. Moj. 1, 26-28), ocenjena je i prihvacena kao "dobra veoma". Posle pada, ni na jednom mestu ne nalazimo da su Adamu i zeni (Evi) naknadno pridodati rodni organi, pridodata im je samo smrt, muka i bol prilikom porodjaja, ali ne i samo radjanje. Na ovom mestu treba reci radi onih koji govore da rodjenje deteta predstavlja umirenje za majku, odnosno umanjenje njene prirode, da se radjanjem mnoze licnosti, ali ne i priroda covekova, jer svako od nas ima jednu i istu prirodu ljudsku, ali ne i isti nacin postojanja (licnost). Otuda, radjanje ni u kom slucaju ne predstavlja degradaciju za prirodu majke ili oca, i ono nije ni bogoborno ni covekoborno, vec blagoslov i dar od Boga. Svaka njena upotreba van Tela Hristovog jeste zloupotreba. Ovde pre svega mislimo na ono specificno stanje prelesti u kome se nalaze pojedini verni koji, zavedeni od djavola, svoje prekrivene strasti i slastoljublje¹⁰ opravdavaju nekakvom ljubavlju koja blagosilja zloupotrebu polnosti, tj. njeno upotrebljavanje mimo blagoslova Crkve pre braka. Za takvo nesto ne postoji snishodjenje, niti dozvola od strane Crkve, i svaki slobodovoljni polni snosaj pre braka jeste greh bluda.¹¹ Onaj ko to opravdava ocigledno nije u stanju da kontrolise svoju prirodu i da sagleda svu sirinu slobode u Bogu, jer, poput Adama u trenutku pada, sve prinosi sebi, a ne Bogu. To je put prelesti koji vodi do samog dna pakla. Koliko je to tezak greh govori i cinjenica da se u jeziku Crkvene literature za svaki greh jednostavno kaze greh, ali za blud se kaze pad. Ne zaboravimo, Adam je pogresio, ali je satana pao i upravo koliko ima razlike u Adamovom grehu i sataninom padu, toliko ima razlike i izmedju drugih grehova i bluda. Po mnogo cemu, blud je vrhunac gordosti i covekobornosti,¹² jer on sobom ubija licnost covekovu u onome ko ga upraznjava. Rob bluda nikoga ne moze videti kao bogoliko bice, vec samo kao pokretno sredstvo za zadovoljenje strasti. U tome je sustina i spomenute prelesti koja nije retka ni izmedju kandidata za svestenstvo.

Jedno je sasvim sigurno, brak nije dozvola za legalni blud i strastozivlje, otuda mu je strana i svaka vrsta kontracepcije. Pa opet, cilj braka nije radjanje dece, jer ona su dar Boziji. Svojom polnoscu, supruznici mogu biti saucesnici u delu Duha Svetog, Gospoda zivotvornog, Kojim i zive kao jedno telo u Hristovom Telu - Crkvi, ili pak mogu postati saucesnici covekoubici od iskoni , tj. djavolu. "Seksualni odnos, ali i seksualno uzdrzanje se odnose na bioloske individue. Brak pak i devicanstvo se odnose odnose se na licnosti."¹³ Za Crkvu "brak je castan i postelja neoskvrnjena, jer oboje Hristos ranije blagoslovi buduci u telu, kada u Kani na svadbi vodu u vino pretvori, i pokaza tako prvo cudo, da se ti, o duso, izmenis."¹⁴

Na kraju da rezimiramo da brak sam po sebi ne spasava, niti svodi u pakao, bas ko i monastvo, vec sve zavisi od toga zbog cega je i ka cemu tezi, odnosno kome se covek pokorava u braku ili devstvenosti.

Pokorni volji Gospodnjoj su uvek veliki i sveti, pa bili oni bracni ili ne, jer oba puta pravilno shvacena i usmerena imaju za posledicu jedno te isto: Hrista Bogocoveka. Van Hrista je sve besmisleno i nedostojno coveka. Biti u braku znaci isto sto i biti u manastiru. Svedociti Hrista, svuda, svagda, i bez obzira na posledice i vreme u kome se zivi, jer vecnost nije u vremenu i laznom duhu savremenosti, no u carstvu Hristovom.

1) A. Smeman, "Za zivot sveta - Svetotajinska filosofija zivota", Beograd, 1979., str. 104-120

2) 1. Moj. 1,27

3) M. Elijade, "Istorija verovanja i religijskih ideja" I, Beograd 1997., str. 141

4) "Luca" - Sv. Jovan Damaskin - "Tacno izlozenje pravoslavne vere", Niksic, 1994., str. 81-84

5) M. Elijade, ibid 60

6) Sv. Jovan Damaskin, ibid 81-84

7) Misli se na telo i dusu

8) Sv. Jovan Damaskin, 80-84

9) Sv. Jovan Zlatousti: "Svu vaseljenu je izopacilo misljenje da samo monasima prilici velika strogost zivota, dok drugi mogu da zive bezbrizno", citirano prema G. F. Florofski, "Sv. Oci IV veka" , Hilandar, 1997., str. 212

10) Rec je ustvari o nemanju slobode u odnosu na pobunjene nagone u paloj prirodi i nemogucnosti da se njome gospodari

11) Dovoljno je videti sta o tome govore kanoni

12) Interesantno je napomenuti cinjenicu da starozavetni proroci, kada hoce da oslikaju krajnji otpad Starog Izrailja od Boga, za to koriste poredjenje sa stanjem bluda

13) Hristo Janares, "Kriza prorostva", Atina, 1988., str. 87

14) Veliki kanon Sv. Andrije Kritskog, prevod jeromonaha Artemija Radosavljevica, Beograd, 1984., str. 66