Visokoprepodobni arhimandrit

o. Gavrilo (Vuckovic)

glavni i odgovorni urednik casopisa

"Put, Istina i Zivot"

Arhimandrit Gavrilo (Vuckovic) stupio u manastir za iskusenika krajem aprila 1961. godine, sa nepunih 17 godina starosti. Rodjen u selu Duboka, opstina Kucevo (kod Pozarevca) od oca Dusana i majke Dusanke. Mirsko ime Bora. Prvi manastir Tuman, pa Rajnovac. U manastiru Preobrazenju bio polaznik monaske skole. Zamonasen u rasu na Veliku subotu 1964. godine u manastiru Rakovici. Cin postriga izvrsio episkop Sava moravicki, sada sumadijski, a priveo arhimandrit Milutin, kasnije episkop timocki, po zavrsetku Bogoslovsko-monaskog seminara skolske 1963./64. godine. Po blagoslovu Njegove Svetosti Patrijarha srpskog G. G. Germana, iste godine odlazi u manastir Sv. Pecke patrijarsije. Od 23. septembra 1965. do 11. marta 1967. na odsluzenju vojnog roka u Skoplju. Po povratku iz vojske prelazi iz Eparhije beogradsko-karlovacke u rasko-prizrensku i biva pricislen u bratstvo manastira Visokih Decana. Iste 1967. godine bio rukopolozen u cin jerodjakona od episkopa rasko-prizrenskog G. Pavla na dan svetog Stefana Decanskog. Provevsi od 21. marta 1967. do 10. marta 1971. u manastiru Visokim Decanima, po licnoj molbi dobio kanonski otpust za prelazak u manastir Hilandar na Svetoj Gori (Grcka). U Hilandar stize 12. marta 1971. godine. Dodeljuje mu se poslusanje crednog djakona i prosforara. Kasnije sa poslusanja prosforara na poslusanje gostoprimca, prvo pri kancelariji i Saboru staraca (opsta uprava) i posle na duze vreme gostoprimac za opste manastirske goste. Rukopolozen za jeromonaha 26. januara 1980. godine, na dan sv. mucenika Ermila i Stratonika. Cin hirotonije izvrsio episkop rodostolski G. Hrizostom, titularni episkop Vaseljenske patrijarsije sa sedistem u Kareji (Sveta Gora). Odmah primio novo poslusanje - credni jeromonah u crkvi. Na manastirsku slavu Sv. Vavedenje 1981. godine u toku bdenija postrizen u malu shimu sa istim imenom Gavrilo. Postrizenje izvrsio episkop zvornicko-tuzlanski G. Vasilije (Kacavenda), a priveo, kao duhovni otac, starac proiguman Nikanor. Po blagoslovu Uprave manastira Hilandara, boravio godinu dana, od marta 1983. do marta sledece 1984., kod duhovnika starca Kirila u keliji sv. Nikolaja - Belozerska, medju Grcima. Po blagoslovu duhovnika starca Nikanora i po licnoj molbi dobio opsti kanonski otpust i vratio se u Srbiju. U manastiru Banja, kod Risna (Crna Gora), proveo mesec dana, a u Boki kotorskoj kod svestenika o. Mome Krivokapica tri meseca. U avgustu 1984. kanonski primljen u Eparhiju zagrebacko-ljubljansku. Dana 17. avgusta primio upravu manastira Lepavine i parohiju manastirsku. Na Veliku Gospojinu - Uspenje Presvete Bogorodice, 1994. godine, Njegovo Visokopreosvestenstvo Mitropolit zagrebacko-ljubljanski i cele Italije G. Jovan na Svetoj arhijerejskoj liturgiji proizveo ga u cin arhimandrita.

 

REC UREDNIKA

 

Pomaze Bog, dragi citaoci! Kada u rukama budete drzali ovaj broj casopisa "Put, Istina i Zivot", vec ce iza nas biti Velika Gospojina, dan u koji se u manastiru Lepavini tokom citave crkvene godine sabere najvise vernika. Zato nam je zelja da se duh tog praznicnog sabranja makar malo zadrzi ovim novim brojem, posvecenim upravo prazniku Uspenija Presvete Bogorodice. To je Bogorodicin praznik koji se u Pravoslavnoj crkvi posebno svecano proslavlja, na koji su hramovi uvek bili prepuni vernog naroda. Zasto taj praznik tolikom snagom privlaci vernike da okupljanjem u domu Bozjem iskazu svoje postovanje prema Presvetoj Bogorodici? Koji to dogadjaj Crkva tim praznikom zauvek pamti?

Iako se u knjigama Novog Zaveta ne opisuju poslednji zemaljski dani Presvete Bogorodice, iz crkvenog predanja znamo da je Ona do svoje smrti zivela u Jerusalimu, u kuci sv. jevandjeliste Jovana. Pomagala je apostolima i molila se za celu Crkvu. Obilazila je mesta koja su je podsecala na stradanje i vaskrsenje Sina Njenog, i sve cesce Mu se u Getsimanskom vrtu obracala molbom da i Nju privede k Sebi. Jednom joj se javi sv. arhangel Gavrilo i saopsti da ce za tri dana usnuti. Glas o tome se brzo rasirio medju jerusalimskim hriscanima, koji pocese da se okupljaju u domu sv. Jovana na brdu Sion. Gospod je ispunio i zelju Presvete Bogorodice da jos jednom vidi sve apostole: na dan Njenog upokojenja, sve apostole osim sv. Tome angeli su sa raznih strana sveta na oblacima preneli na Sion. Videvsi njihovu veliku zalost, Presveta Bogorodica ih je utesila govoreci: "Odlazim iznad ovoga sveta kao vasa zastupnica pred Bogom. Tako cu i ja uvek biti sa vama u svetu!" Potom je mirno, bez ikakve telesne muke i bolesti, predala duh Svoj Gospodu Hristu. Apostoli su kovceg sa Bogorodicinim telom, od kojeg se sirio nebeski miomiris, preneli u Getsimanski vrt i polozili u grob Njenih roditelja Joakima i Ane. Treceg dana posle pogrebenja, pristigao je i sv. Toma. Njegovo zakasnjenje se dogodilo po Promislu Bozjem, da bi se otkrila jos jedna tajna o Presvetoj Bogorodici. Posto je sv. Toma pozeleo da celiva Njeno telo, apostoli su odvalili grobni kamen, a usavsi unutra nasli su samo plastanicu. Shvatili su da je Gospod Svoju Presvetu Majku vaskrsnuo i u telu vazneo u Svoj vecni zagrljaj. Kada su tog dana na kraju zadusne vecere podigli hleb i zatrazili blagoslov od Gospoda Isusa Hrista, Ona im se javila u blistanju nebeske slave i rekla: "Radujte se, jer cu s vama biti navek!" Potom se Ona, kao nekada Sin Njen na Maslinskoj gori, vaznela pred njihovim ocima, postavsi tako Svojim nebeskim posredovanjem za sve nas lestvica kojom se mi sa zemlje penjemo na nebo i kojom se sa neba nama na zemlju spusta sve sto je bozansko i besmrtno.

Lik Presvete Bogorodice je, kako kaze o. Aleksandar Smeman, lik Zene, pun blagosti i saosecanja, majcinske ljubavi i duhovne krotosti. Kroz Svoj lik oslikan na ikoni Presveta Majka Bozja nam sa neba salje blagodat, o cemu svedoce Njene nebrojene cudotvorne ikone. Ta blagodat se oseca i prima srcem: "Veliku radost osecam u dusi, jer covek ne moze da ne vidi presvetli lik Presvete Bogorodice Lepavinske, a da mu ne postane mila i bliska u srcu", napisala nam je jedna pobozna devojka iz Makedonije.

Jedna od cudotvornih ikona je i Koreno-Kurska, o kojoj govore uvodni tekstovi ovog broja. Poznata je i pod imenom "Znamenije", a njena sudbina je neraskidivo vezana i za nas narod, buduci da se ikona od 1919. do 1944. godine nalazila u beogradskoj ruskoj crkvi. U knjizi "Presveta Bogorodice spasi nas" opisano je jedno od njenih bezbrojnih cudesa: "U mesecu novembru i decembru 1927. godine bila je bolesna jedna devojcica u Beogradu blizu ruske crkve i nije mogla hodati, niti je iko verovao u njeno ozdravljenje. Ali kada su je pomazali uljem iz kandila koje gori pred ovom ikonom, ona je ozdravila za nekoliko dana i sama je dosla u rusku crkvu da se pricesti i zablagodari Presvetoj Pomocnici roda ljudskog." Koreno-Kursku ikonu narocito postuju Rusi u rasejanju, koji je nazivaju Putevoditeljkom Ruskog Zagranicja. Pred njom je u Gospodu usnuo veliki svetitelj i cudotvorac naseg vremena, sv. vladika Jovan Sangajski i Sanfranciskanski.

Manastiri su u danasnje vreme sve poseceniji, u to se nasa sveta obitelj neposredno osvedocava. Iz "buke i besa" zivotne svakodnevice, manastiri se vide kao duhovna utocista, lecilista za dusu i telo. Ali, pritom postoji mogucnost da monastvo bude shvaceno kao potpuno izolovano od sveta, okrenuto samo sebi i samo za one koji su na njega prizvani. Ruski bogoslov Pavle Jevdokimov nas u clanku "Univerzalni karakter monaske duhovnosti" podseca: na monaski podvig, tj. revnovanje u hriscanskim vrlinama i ciscenju od svake strasti, pozvani su svi hriscani, bez obzira da li ziveli u manastiru ili u svetu.

Zelim vam svima napredovanje u vasem licnom monaskom podvigu.

Sa blagoslovom iz manastira Lepavine