Visokoprepodobni arhimandrit

o. Gavrilo (Vuckovic)

glavni i odgovorni urednik casopisa

"Put, Istina i Zivot"

Arhimandrit Gavrilo (Vuckovic) stupio u manastir za iskusenika krajem aprila 1961. godine, sa nepunih 17 godina starosti. Rodjen u selu Duboka, opstina Kucevo (kod Pozarevca) od oca Dusana i majke Dusanke. Mirsko ime Bora. Prvi manastir Tuman, pa Rajnovac. U manastiru Preobrazenju bio polaznik monaske skole. Zamonasen u rasu na Veliku subotu 1964. godine u manastiru Rakovici. Cin postriga izvrsio episkop Sava moravicki, sada sumadijski, a priveo arhimandrit Milutin, kasnije episkop timocki, po zavrsetku Bogoslovsko-monaskog seminara skolske 1963./64. godine. Po blagoslovu Njegove Svetosti Patrijarha srpskog G. G. Germana, iste godine odlazi u manastir Sv. Pecke patrijarsije. Od 23. septembra 1965. do 11. marta 1967. na odsluzenju vojnog roka u Skoplju. Po povratku iz vojske prelazi iz Eparhije beogradsko-karlovacke u rasko-prizrensku i biva pricislen u bratstvo manastira Visokih Decana. Iste 1967. godine bio rukopolozen u cin jerodjakona od episkopa rasko-prizrenskog G. Pavla na dan svetog Stefana Decanskog. Provevsi od 21. marta 1967. do 10. marta 1971. u manastiru Visokim Decanima, po licnoj molbi dobio kanonski otpust za prelazak u manastir Hilandar na Svetoj Gori (Grcka). U Hilandar stize 12. marta 1971. godine. Dodeljuje mu se poslusanje crednog djakona i prosforara. Kasnije sa poslusanja prosforara na poslusanje gostoprimca, prvo pri kancelariji i Saboru staraca (opsta uprava) i posle na duze vreme gostoprimac za opste manastirske goste. Rukopolozen za jeromonaha 26. januara 1980. godine, na dan sv. mucenika Ermila i Stratonika. Cin hirotonije izvrsio episkop rodostolski G. Hrizostom, titularni episkop Vaseljenske patrijarsije sa sedistem u Kareji (Sveta Gora). Odmah primio novo poslusanje - credni jeromonah u crkvi. Na manastirsku slavu Sv. Vavedenje 1981. godine u toku bdenija postrizen u malu shimu sa istim imenom Gavrilo. Postrizenje izvrsio episkop zvornicko-tuzlanski G. Vasilije (Kacavenda), a priveo, kao duhovni otac, starac proiguman Nikanor. Po blagoslovu Uprave manastira Hilandara, boravio godinu dana, od marta 1983. do marta sledece 1984., kod duhovnika starca Kirila u keliji sv. Nikolaja - Belozerska, medju Grcima. Po blagoslovu duhovnika starca Nikanora i po licnoj molbi dobio opsti kanonski otpust i vratio se u Srbiju. U manastiru Banja, kod Risna (Crna Gora), proveo mesec dana, a u Boki kotorskoj kod svestenika o. Mome Krivokapica tri meseca. U avgustu 1984. kanonski primljen u Eparhiju zagrebacko-ljubljansku. Dana 17. avgusta primio upravu manastira Lepavine i parohiju manastirsku. Na Veliku Gospojinu - Uspenje Presvete Bogorodice, 1994. godine, Njegovo Visokopreosvestenstvo Mitropolit zagrebacko-ljubljanski i cele Italije G. Jovan na Svetoj arhijerejskoj liturgiji proizveo ga u cin arhimandrita.

REC UREDNIKA  

Dragi citaoci, ponovo se, hvala Bogu, susrecemo preko casopisa "Put, Istina i Zivot". Nadam se da ni ovoga puta nece izostati dobri plodovi duhovnog prosvecivanja. Radi njih se, sve do sada, i uprilicuju ovi nasi susreti.

U ovom broju kao najvazniju isticemo vest koja je svemu narodu svetosavskom donela veliku radost. Na svom zasedanju, odrzanom 19./6. maja, Sv. Arhijerejski Sabor je uvrstio episkopa zickog i ohridskog Nikolaja (Velimirovica) u kalendar Svetih nase Crkve. Takvom odlukom potvrdjena je, zapravo, saborna svest vernog naroda o svetosti Vladike Nikolaja, koji je svetim smatran jos za svoga zivota i kome su se vernici odmah posle njegove smrti molitveno obracali kao svetitelju. To je cinio i ava Justin elijski, nazivajuci Vladiku ne samo Svetim, nego i Ravnoapostolnim, i Ispovednikom, i Prorokom, i »udotvorcem, od svih Srba "drugim posle Svetog Save". Svecana saborna arhijerejska liturgija u cast novojavljenoga Svetitelja odsluzena je u hramu Sv. Save na praznik Sv. ravnoapostolnih Kirila i Metodija, u cemu kao da ima izvesne simbolike: Sveta Braca su dosla sa Istoka da neznabozne slovenske narode prosvetle svetloscu bogopoznanja, a Sveti Vladika Nikolaj je podizao svoj propovednicki i prorocki glas u vreme kad je u nasem bogoprosvecenom narodu pocelo da jenjava kirilo-metodijevsko nasledje i da se siri iz Evrope dolazece neznabostvo i bezverje. To bezverje se i sada, povodom kanonizacije Vladike Nikolaja, oglasilo toliko puta ponovljenim neistinama o njegovom "antisemitizmu i kolaboracionizmu". Odgovorio je, u istom broju "Pravoslavlja" koji je doneo vest o kanonizaciji, episkop Atanasije (Jevtic): "Neka ih, neka rade svoj posao". Mi, ceda Crkve Svetosavske, imamo svete mosti Svetog Vladike, da nam lece dusu i telo, imamo zlatne reci u njegovim knjigama, da nas prosvecuju i upucuju, i imamo - iznad svih i svega - njegove ognjene molitve pred Prestolom Gospodnjim, da nas od zala spasavaju.

U Nebesku Srbiju, kod Svetog Vladike Nikolaja, preselio se dusom nas veliki duhovnik, arhimandrit Tadej Vitovnicki. Sahranjen je, u prisustvu mnoge svoje duhovne dece i svojih postovalaca, onako kako je i ziveo - tiho i skromno. Ostaje nam da pamtimo njegove pouke, ponajpre one o sticanju smirenja i pazenju na misli, o cemu je najcesce govorio. I jos nam ostaje: da se Bogu pomolimo za upokojenje duse sluge NJegovog starca Tadeja.

Starac Tadej je bio nas poslednji duhovnik koji je bastinio autenticnu duhovnost Svete Rusije iz njenog predrevolucionarnog perioda. Pre II svetskog rata, u manastiru Miljkovo, bio je medju ruskim monasima, kao ucenik tadasnjeg igumana Amvrosija Optinskog, koji je pak bio duhovno cedo svetog Amvrosija Optinskog, jednog od poslednjih velikih optinskih staraca. Uopsteno o srpsko-ruskim crkvenim i kulturnim vezama kroz vekove pise u svome clanku arhimandrit David (Korabljev), ustvrdivsi kako su te veze toliko jake da se njihovim zanemarivanjem na moze napisati valjana istorija Rusije, i obrnuto. Rusija je tema i kraceg teksta dr Ksenije Koncarevic.

Intervju za ovaj broj vodjen je s o. protom Vajom Jovicem, staresinom hrama Sv. Aleksandra Nevskog u Beogradu. O. Vajo je uspesni sejac na njivi Gospodnjoj. Pri hramu deluje Pravoslavna misionarska skola, koja je pokrenula odlicnu pravoslavnu biblioteku "Obraz svetacki" i u kojoj je dosad izdano 50-ak naslova. Svim trudbenicima na tom bogoljubivom poslu, na celu sa njihovim staresinom o. Vajom, dugujemo zahvalnost za obilje duhovnih pouka i utehe koje su nam tim knjigama podarili.

Sve poklonike koji imaju nameru da posete nas manastir, organizovano ili pojedinacno, pozivam da dodju prikladno odeveni, a to znaci - ne u bermudama, papucama i majicama bez rukava, ili, za devojke, u mini-suknjama i uskim pantalonama. Letnje vrucine nisu izgovor, jer se radi samo o vremenu provedenom u manastirskom prostoru ili u crkvi. Ulaskom u hram ulazimo u dom Bozji, u kojem i svojom odecom pokazujemo da li i koliko postujemo svetinju. I kako onda da od Boga ocekujemo uslisenje nasih molitava ako smo pred NJega izasli polugolisavi, kao da smo, onako u prolazu, navratili s plaze?

I mi monasi smo dobili opomenu, od naseg teologa i poznavaoca monaskog predanja, preosvecenog episkopa Atanasija (Jevtica), koji nas podseca da pazimo na "svoju vernost kanonskom i monaskom Predanju nase Svete Pravoslavne Crkve. Jer to Sveto Predanje izricito zabranjuje mesovite Manastire. Tako Sv. Kanon 47. Sv. Trulskog Sabora (692. g.) kaze: "Neka u muskom manastiru zena, niti u zenskom muskarac ne noceva. Jer verni treba da su izvan svakog spoticanja i skandala, da svoj zivot dobro uredjuju prema blagoobraznosti i ugodnosti Gospodu. A koji to ucini (tj. postupa suprotno), bio klirik ili laik, neka bude odlucen". Slicno govori i 18. Kanon Sv. Sedmog Vaseljenskog Sabora (787. g.), i drugi Sveti Kanoni... Osim duhovnika, ne sme, po Svetim Kanonima, niko od monaha ili laika da boravi i zivi u zenskom Manastiru, osim naravno dolaska vernika za Slavu, Praznik ili kracu posetu. (...)

Na kraju, preporucujem onima koji imaju tu mogucnost da posete ponajbolje veb-stranice u nasoj pomesnoj Crkvi, na adresi www.bsn.org.yu i www.svetosavlje.org.

            Sa blagoslovom iz manastira Lepavine vas