Visokoprepodobni arhimandrit

o. Gavrilo (Vuckovic)

glavni i odgovorni urednik casopisa

"Put, Istina i Zivot"

Arhimandrit Gavrilo (Vuckovic) stupio u manastir za iskusenika krajem aprila 1961. godine, sa nepunih 17 godina starosti. Rodjen u selu Duboka, opstina Kucevo (kod Pozarevca) od oca Dusana i majke Dusanke. Mirsko ime Bora. Prvi manastir Tuman, pa Rajnovac. U manastiru Preobrazenju bio polaznik monaske skole. Zamonasen u rasu na Veliku subotu 1964. godine u manastiru Rakovici. Cin postriga izvrsio episkop Sava moravicki, sada sumadijski, a priveo arhimandrit Milutin, kasnije episkop timocki, po zavrsetku Bogoslovsko-monaskog seminara skolske 1963./64. godine. Po blagoslovu Njegove Svetosti Patrijarha srpskog G. G. Germana, iste godine odlazi u manastir Sv. Pecke patrijarsije. Od 23. septembra 1965. do 11. marta 1967. na odsluzenju vojnog roka u Skoplju. Po povratku iz vojske prelazi iz Eparhije beogradsko-karlovacke u rasko-prizrensku i biva pricislen u bratstvo manastira Visokih Decana. Iste 1967. godine bio rukopolozen u cin jerodjakona od episkopa rasko-prizrenskog G. Pavla na dan svetog Stefana Decanskog. Provevsi od 21. marta 1967. do 10. marta 1971. u manastiru Visokim Decanima, po licnoj molbi dobio kanonski otpust za prelazak u manastir Hilandar na Svetoj Gori (Grcka). U Hilandar stize 12. marta 1971. godine. Dodeljuje mu se poslusanje crednog djakona i prosforara. Kasnije sa poslusanja prosforara na poslusanje gostoprimca, prvo pri kancelariji i Saboru staraca (opsta uprava) i posle na duze vreme gostoprimac za opste manastirske goste. Rukopolozen za jeromonaha 26. januara 1980. godine, na dan sv. mucenika Ermila i Stratonika. Cin hirotonije izvrsio episkop rodostolski G. Hrizostom, titularni episkop Vaseljenske patrijarsije sa sedistem u Kareji (Sveta Gora). Odmah primio novo poslusanje - credni jeromonah u crkvi. Na manastirsku slavu Sv. Vavedenje 1981. godine u toku bdenija postrizen u malu shimu sa istim imenom Gavrilo. Postrizenje izvrsio episkop zvornicko-tuzlanski G. Vasilije (Kacavenda), a priveo, kao duhovni otac, starac proiguman Nikanor. Po blagoslovu Uprave manastira Hilandara, boravio godinu dana, od marta 1983. do marta sledece 1984., kod duhovnika starca Kirila u keliji sv. Nikolaja - Belozerska, medju Grcima. Po blagoslovu duhovnika starca Nikanora i po licnoj molbi dobio opsti kanonski otpust i vratio se u Srbiju. U manastiru Banja, kod Risna (Crna Gora), proveo mesec dana, a u Boki kotorskoj kod svestenika o. Mome Krivokapica tri meseca. U avgustu 1984. kanonski primljen u Eparhiju zagrebacko-ljubljansku. Dana 17. avgusta primio upravu manastira Lepavine i parohiju manastirsku. Na Veliku Gospojinu - Uspenje Presvete Bogorodice, 1994. godine, Njegovo Visokopreosvestenstvo Mitropolit zagrebacko-ljubljanski i cele Italije G. Jovan na Svetoj arhijerejskoj liturgiji proizveo ga u cin arhimandrita.

REC UREDNIKA 

Dragi citaoci, evo nas u ovoj godini i sa drugim brojem naseg casopisa, posvecenog Prazniku nad praznicima, Vaskrsenju Gospoda naseg Isusa Hrista. Dolazimo vam sa malim zakasnjenjem, ali sa velikom radoscu, jos uvek u praznicnom obasjanju vaskrsnje svetlosti. Duhovna rec ne zastareva, a mi smo i ovoga puta nastojali da tekstovi koje vam donosimo budu duhovni i za dusu korisni. Pri tome moram da iskazem zahvalnost nasim vanjskim saradnicima, strucnim i vrednim prevodiocima. Njihovim zalaganjem i pomoci, mozemo redovno da objavljujemo prevode odabranih clanaka iz drugih pomesnih Crkava. Najcesce su to prevodi sa ruskog, kako zbog toga sto su trenutno u Rusiji misionarski trudbenici najaktivniji, tako zbog slicnih duhovnih problema sa kojima se kod nas suocavamo. Ako je danas svet obuzet pitanjem tzv. globalizacije, tim pre svi mi u svom hriscanskom zivotu moramo da se ucimo i koristimo iskustvom jedni od drugih. Jer, svi u svetu koji istinito ispovedaju pravoslavnu veru zajedno cine jednu svetu, sabornu i apostolsku Crkvu. Kao sto kaze sv. apostol Pavle: "Nema razlike izmedju Judejca i Jelina: jer je isti Gospod sviju, bogat za sve koji ga prizivaju" (Rim. 10, 12), i jos, na drugom mestu: "Tako smo mnogi jedno tijelo u Hristu, a pojedinacno udi smo jedni drugima" (Rim. 12, 5).

Posle krsnih muka i smrti doslo je preslavno Vaskrsenje. Posle vremena surovih progona i mucenistva, za Crkvu Hristovu u Rusiji traje vreme obnavljanja i uzdizanja. Ali, u politickoj slobodi su duhovna iskusenja drugacija... Na rusku dusu, isto kao i na srpsku, vise ne nasrce gruba sila bezboznicke vlasti, nego je ona sada izlozena perfidnoj duhovnoj agresiji od strane raznih jeretickih sekti. Bezbrojne sekte i rastuca narkomanija ubijaju i dusu i telo ruske (i srpske) mladosti. Na prvoj liniji duhovne obrane su, kao i uvek do sada, manastiri; oni koji su bili razruseni ponovo se podizu, zapusteni se uredjuju, novi grade... Gde se monastvo umnozava, tu je uvek i delatan duhovni zivot, o kojem na veoma upecatljiv nacin govori jedan valaamski monah. Iz poduzeg razgovora s njim, sto ga objavljujemo na stranicama ovog broja, kao da se oseca dah vecno zive Svete Rusije.

Hvala Bogu, ziva je sveta vera pravoslavna i u nasem narodu. Ziva je, i vidi se kako raste, kao cvece pod prolecnim suncem. Posetivsi Beograd prvi put posle trinaest godina, na mene je najjaci utisak ostavila snaga duhovnog budjenja naseg, recima prep. ave Justina, mnogogresnog i mnogostradalnog naroda. Tragovi poluvekovne ateizacije i otvorene rane decenijskog "hoda po mukama" jesu svuda vidljivi, ali sam se tokom svih svojih susreta sa vernim narodom, a posebno sa mladim ljudima, uvek sretao i sa istinskim duhom hriscanske ljubavi, smirenosti i blagocestivosti. Ovde je zanimljivo navesti kako su potpuno isto zapazanje imala i dvojica ruskih monaha koji su takodje nedavno boravili u Srbiji, obisavsi nekoliko nasih uglednih manastira; u svojoj putopisnoj reportazi "Monaska Srbija", objavljenoj na veb-stranici Sretenjskog manastira, napisali su: "Srbi su vrlo druzeljubivi, otvoreni, dobronamerni, a poslednih godina i vrlo blagocestivi. Bez obzira na najteze muke koje su im dopale, oni su sacuvali svetlo, radosno stanje duha: upravo zato u Srbiji od ruskih svetitelja verovatno najvise vole prepodobnog Serafima Sarovskog. Porazilo nas je i uvazavanje koje Srbi imaju prema svestenstvu. Mi smo svuda putovali u mantijama i nijednom, ni u evropskom Beogradu, ni u provincijalnom Prijepolju, ni u prepunom autobusu, ni u zadimljenom vozu - nigde nismo sreli ni jedan popreki pogled, a kamoli culi neku uvredu."

Za svoj boravak u Beogradu zahvalan sam o. proti Vaji Jovicu, staresini hrama sv. Aleksandra Nevskog, po cijem sam pozivu bio i gost njegove porodice; posebno zato sto je imao razumevanje i blagoslovio da tokom tih dana cudotvorna kopija ikone Presvete Bogorodice Lepavinske bude iznesena u hram. Ta kopija je cudotvorne znake projavila 1991. u Bjelovaru, a sada se nalazi u Beogradu, kao porodicno vlasnistvo, i jos uvek cudotvori: mirotocenjem i blagouhanijem. U hramu joj se za tih nekoliko dana poklonilo nekoliko hiljada vernika. Takodje, zahvalan sam i svom svestenstvu hrama sv. Aleksandra Nevskog i clanovima Misionarske skole pri tom hramu, kao i o. proti Dejanu, staresini crkve sv. Trifuna. Radoscu me ispunila i poseta odelenju Muzikoloskog instituta SANU, gde sam se sreo sa gosp. Dimitrijem Stefanovicem i njegovim saradnicima.

U prosloj Reci urednika ukazao sam na neke probleme u distribuciji casopisa kojih, ipak, ne bi trebalo da bude. Ubrzo je stigla dobra vest: u jednoj eparhiji je nadlezni episkop dao blagoslov da se eparhijskom svestenstvu posalje anketni listic, po kojem bi se videla kolika je u parohiji zainteresovanost za ovakav casopis. Za sirenje duhovne reci, to je ohrabrujuce. Bas kao sto su nas ohrabrile i reci jednog vernika, koji nam se javio dobivsi prosli broj casopisa Put, Istina i Zivot: "Ispunili ste moje moljenje, meni pravoslavnom verniku, koji osecam jevandjelsku svetootacku poruku nase Crkve. Ukazali ste mi veliku cast da dobijem list za duhovno prosvecenje, od Vas i bratstva manastira Lepavine."

Sa blagoslovom iz manastira Lepavine

Vas