Visokoprepodobni arhimandrit

o. Gavrilo (Vuckovic)

glavni i odgovorni urednik casopisa

"Put, Istina i Zivot"

Arhimandrit Gavrilo (Vuckovic) stupio u manastir za iskusenika krajem aprila 1961. godine, sa nepunih 17 godina starosti. Rodjen u selu Duboka, opstina Kucevo (kod Pozarevca) od oca Dusana i majke Dusanke. Mirsko ime Bora. Prvi manastir Tuman, pa Rajnovac. U manastiru Preobrazenju bio polaznik monaske skole. Zamonasen u rasu na Veliku subotu 1964. godine u manastiru Rakovici. Cin postriga izvrsio episkop Sava moravicki, sada sumadijski, a priveo arhimandrit Milutin, kasnije episkop timocki, po zavrsetku Bogoslovsko-monaskog seminara skolske 1963./64. godine. Po blagoslovu Njegove Svetosti Patrijarha srpskog G. G. Germana, iste godine odlazi u manastir Sv. Pecke patrijarsije. Od 23. septembra 1965. do 11. marta 1967. na odsluzenju vojnog roka u Skoplju. Po povratku iz vojske prelazi iz Eparhije beogradsko-karlovacke u rasko-prizrensku i biva pricislen u bratstvo manastira Visokih Decana. Iste 1967. godine bio rukopolozen u cin jerodjakona od episkopa rasko-prizrenskog G. Pavla na dan svetog Stefana Decanskog. Provevsi od 21. marta 1967. do 10. marta 1971. u manastiru Visokim Decanima, po licnoj molbi dobio kanonski otpust za prelazak u manastir Hilandar na Svetoj Gori (Grcka). U Hilandar stize 12. marta 1971. godine. Dodeljuje mu se poslusanje crednog djakona i prosforara. Kasnije sa poslusanja prosforara na poslusanje gostoprimca, prvo pri kancelariji i Saboru staraca (opsta uprava) i posle na duze vreme gostoprimac za opste manastirske goste. Rukopolozen za jeromonaha 26. januara 1980. godine, na dan sv. mucenika Ermila i Stratonika. Cin hirotonije izvrsio episkop rodostolski G. Hrizostom, titularni episkop Vaseljenske patrijarsije sa sedistem u Kareji (Sveta Gora). Odmah primio novo poslusanje - credni jeromonah u crkvi. Na manastirsku slavu Sv. Vavedenje 1981. godine u toku bdenija postrizen u malu shimu sa istim imenom Gavrilo. Postrizenje izvrsio episkop zvornicko-tuzlanski G. Vasilije (Kacavenda), a priveo, kao duhovni otac, starac proiguman Nikanor. Po blagoslovu Uprave manastira Hilandara, boravio godinu dana, od marta 1983. do marta sledece 1984., kod duhovnika starca Kirila u keliji sv. Nikolaja - Belozerska, medju Grcima. Po blagoslovu duhovnika starca Nikanora i po licnoj molbi dobio opsti kanonski otpust i vratio se u Srbiju. U manastiru Banja, kod Risna (Crna Gora), proveo mesec dana, a u Boki kotorskoj kod svestenika o. Mome Krivokapica tri meseca. U avgustu 1984. kanonski primljen u Eparhiju zagrebacko-ljubljansku. Dana 17. avgusta primio upravu manastira Lepavine i parohiju manastirsku. Na Veliku Gospojinu - Uspenje Presvete Bogorodice, 1994. godine, Njegovo Visokopreosvestenstvo Mitropolit zagrebacko-ljubljanski i cele Italije G. Jovan na Svetoj arhijerejskoj liturgiji proizveo ga u cin arhimandrita.

REC UREDNIKA  

            Pomaže Bog, dragi čitaoci. Dok se iz vazduha na zemlju ispuštaju «tepisi bombi» i navode «pametni projektili», kako govoriti o onome što je najtiše, a najjače? Kako usred ratnog «medijskog spektakla», koji je mrežom satelitskih veza obuhvatio čitavu planetu, govoriti o onome što je nevidljivo, a stvarnije od svega? Ipak, baš o tome treba da se govori – o ljubavi. To je tema glavnog teksta u ovom broju.

            U oproštajnoj besedi s apostolima, pre Svoga polaska na golgotsko stradanje, Gospod Isus Hristos je rekao: «Zapovest novu dajem vam: da ljubite jedni druge, kao što ja vas ljubih, da ljubite jedni druge» (Jn. 13, 34). Gospod je došao čoveku, pružio mu svoju savršenu ljubav i naučio ga kako da ispuni Njegovu volju. Sa verom prihvativši i u nadi izvršavajući zapovest novu, čovek se odaziva na ljubav Božju i pokazuje kao učenik Hristov. «Ko ima zapovesti moje i drži ih, to je onaj koji me ljubi, a koji mene ljubi, toga će ljubiti Otac moj...» (Jn. 14, 21). Tako je jedino u Hrišćanstvu, od svih postojećih religija, otkrivena istina da je Bog – Ljubav, i da čovek jedino u ljubavi može da ostvari istinitu zajednicu sa Bogom. U htišćanskom životu, zbog toga, ljubav ima prvenstvo nad svim drugim. Naše molitve, metanije, milostinje, sve žrtve koje dajemo, svi telesni podvizi i duhovne vrline – sve to treba da se kruniše zadobijanjem najvišeg dara: Božanske ljubavi. Ona je carica vrlina, kruna vrlinskog života. «Ako ljubavi nemam, ništa sam» govori sveti apostol Pavle. Ako nje nema, ni čoveka nema; bez nje čovek polako umire, vene kao cvet bez vode, zato što je biće koje je Ljubav stvorila. Jednom smo pozvani, i uvek iznova pozivani – na svakoj Svetoj Liturgiji – da se pričestimo toj Ljubavi. Jer, Sin Božji ljubljeni nam daruje – samog Sebe. Hristos je ljubav koja nam iz večnosti dolazi, da nas u večnost sa sobom vrati...

            Šta može od same sebe i od svoje okoline da očekuje mladost, idealistički otvorena za ljubav i osetljiva za istinu, kada začuje Hristov glas: «Hajde za mnom!» i odluči da, ostavivši sve, ustane i krene za Njim? O tome u tekstu «Mladost pred izazovima monaškog ideala» piše dr Ksenija Končarević. Ovo je prvi njen tekst koji, tim sa većom radošću, objavljujemo u našem časopisu.

            S obzirom na to da obnova crkve počinje najpre obnovom monaštva, prilog o manastiru Vavedenja Presvete Bogorodice u Ruskom mestu Ivanovu možemo da pročitamo i kao priču o preporodu pravoslavne Rusije, kao svedočanstvo uzdizanja Svete Rusije u zemlji «religiozno podivljaloj» (kako se izrazio đakon o. Andrej Kuarjev). Jedan zapušten, oštećen i od Crkve otuđen hram postao je za samo desetak godina prelepo uređen manastir sa vrednim i uzornim sestrinstvom, koje broji oko 250 monahinja i iskušenica. Ova priča i za nas, u našoj pomesnoj Crkvi, ima svoju pouku: ona nam pokazuje koliko je važno, u saradnji sa bližnjima i sa verom u pomoć Božju, naše lično angažovanje, i kako ono «mnogi rod donosi» kada svom snagom želi da proslavi Ime Gospodnje.

            Kao i u druge manastire, tako i u naš svakodnevno stižu molbe za molitvenu pomoć. Onima koji nazovu često ponavljam da time još nisu sve uradili, da nije dovoljno sveštenicima ili monasima tek nabrojati imena za pominjanje. Potreban je takođe i pojedinačni trud u postu, pokajanju, u posećivanju bogosluženja..., a najviše u ličnoj molitvi. Na prigovor, koji se ne tako retko čuje, kako se za to zbog «prezauzetosti obavezama» nema vremena, odgovor daje mitropolit cernovički i bukovinski G. Onufrije: «Treba se moliti u svakom raspoloženju, u svakoj prilici i na svakom mestu: u železnici, u metrou, u autobusu, na poslu – onim molitvama koje znamo: Isusovom, Oče naš, Bogorodice Djevo, radujsja... Na taj način se vrši molitveno delanje...». Razgovor sa mitropolitom Onufrijem, koji donosimo u prevodu, pun je duhovnih saveta i za monahe i za mirjane.

            U dane Velikog posta, iako čujemo ratove i glasove o ratovima čuvajmo unutarnji mir i pazimo na sebe.

            Sve nam je bliža svetlost Vaskrsenja.

S blagoslovom iz manastira Lepavine vaš

            Sa blagoslovom iz manastira Lepavine vas

vas