Visokoprepodobni arhimandrit

o. Gavrilo (Vuckovic)glavni i odgovorni urednik casopisa

"Put, Istina i Zivot"

Arhimandrit Gavrilo (Vuckovic) stupio u manastir za iskusenika krajem aprila 1961. godine, sa nepunih 17 godina starosti. Rodjen u selu Duboka, opstina Kucevo (kod Pozarevca) od oca Dusana i majke Dusanke. Mirsko ime Bora. Prvi manastir Tuman, pa Rajnovac. U manastiru Preobrazenju bio polaznik monaske skole. Zamonasen u rasu na Veliku subotu 1964. godine u manastiru Rakovici. Cin postriga izvrsio episkop Sava moravicki, sada sumadijski, a priveo arhimandrit Milutin, kasnije episkop timocki, po zavrsetku Bogoslovsko-monaskog seminara skolske 1963./64. godine. Po blagoslovu Njegove Svetosti Patrijarha srpskog G. G. Germana, iste godine odlazi u manastir Sv. Pecke patrijarsije. Od 23. septembra 1965. do 11. marta 1967. na odsluzenju vojnog roka u Skoplju. Po povratku iz vojske prelazi iz Eparhije beogradsko-karlovacke u rasko-prizrensku i biva pricislen u bratstvo manastira Visokih Decana. Iste 1967. godine bio rukopolozen u cin jerodjakona od episkopa rasko-prizrenskog G. Pavla na dan svetog Stefana Decanskog. Provevsi od 21. marta 1967. do 10. marta 1971. u manastiru Visokim Decanima, po licnoj molbi dobio kanonski otpust za prelazak u manastir Hilandar na Svetoj Gori (Grcka). U Hilandar stize 12. marta 1971. godine. Dodeljuje mu se poslusanje crednog djakona i prosforara. Kasnije sa poslusanja prosforara na poslusanje gostoprimca, prvo pri kancelariji i Saboru staraca (opsta uprava) i posle na duze vreme gostoprimac za opste manastirske goste. Rukopolozen za jeromonaha 26. januara 1980. godine, na dan sv. mucenika Ermila i Stratonika. Cin hirotonije izvrsio episkop rodostolski G. Hrizostom, titularni episkop Vaseljenske patrijarsije sa sedistem u Kareji (Sveta Gora). Odmah primio novo poslusanje - credni jeromonah u crkvi. Na manastirsku slavu Sv. Vavedenje 1981. godine u toku bdenija postrizen u malu shimu sa istim imenom Gavrilo. Postrizenje izvrsio episkop zvornicko-tuzlanski G. Vasilije (Kacavenda), a priveo, kao duhovni otac, starac proiguman Nikanor. Po blagoslovu Uprave manastira Hilandara, boravio godinu dana, od marta 1983. do marta sledece 1984., kod duhovnika starca Kirila u keliji sv. Nikolaja - Belozerska, medju Grcima. Po blagoslovu duhovnika starca Nikanora i po licnoj molbi dobio opsti kanonski otpust i vratio se u Srbiju. U manastiru Banja, kod Risna (Crna Gora), proveo mesec dana, a u Boki kotorskoj kod svestenika o. Mome Krivokapica tri meseca. U avgustu 1984. kanonski primljen u Eparhiju zagrebacko-ljubljansku. Dana 17. avgusta primio upravu manastira Lepavine i parohiju manastirsku. Na Veliku Gospojinu - Uspenje Presvete Bogorodice, 1994. godine, Njegovo Visokopreosvestenstvo Mitropolit zagrebacko-ljubljanski i cele Italije G. Jovan na Svetoj arhijerejskoj liturgiji proizveo ga u cin arhimandrita.

REC UREDNIKA  

Dragi vernici i citaoci, sve vas toplo pozdravljam blagodareci Bogu sto je casopis "Put, Istina i Zivot" ovim brojem, prvim u novom godisnjem ciklusu, presao "milenijumski prag" te nastavlja sa sirenjem jevanelske reci. Osecam radost sto se broj hriscana koji su culi tu rec osetno uvecao, pri cemu zelim da se jos jedanput zahvalim onima koji su pridoneli tom uvecanju nase citalacke porodice. Predrag Savic tekstovima u beogradskim "Vecernjim novostima" i "Pravoslavlju", Limun Papic u banjaluckom "Srpskom glasu" te Radmila Misev predstavljanjima naseg casopisa u religijskim emisijama Radio Jugoslavije i Stare Pazove ojacali su nas misionarski rad, ali su isto tako - a sto je i mnogo vaanije - svojim bogougodnim medijskim delima omogucili da mnogi saznaju za postojanje nase svetinje i da onda, posredno ili neposredno, zatraze pred Njom pomoc. U svemu tome moze se videti izraz milosti Presvete Bogorodice, da bi se proslavilo ime Njeno i da bismo se mi jos brojnije i jos prisnije u ljubavi okupili oko lepavinske svetinje Njene.

Primajuci telefonskim pozivima iz Jugoslavije, Republike Srpske, Slovenije, Austrije, Svajcarske, Nemacke i drugih zemalja imena za pominjanje u molitvi pred cudotvornom ikonom Presvete Bogorodice Lepavinske, mogli smo se i prakticno uveriti da za duhovnu i molitvenu vezu unutar Crkve fizicka razdvojenost nema nikakvo znacenje. Crkva je duhovni organizam kojem je glava Isus Hristos, a udovi su hriscani. Tome nas poucava i tekst kojim pocinje ovaj broj casopisa, Omilija prva sv. Jovana Zlatoustog na prvu poslanicu Korincanima sv. apostola Pavla. Omilije na tu poslanicu spadaju medju najvrsnija dela tog velikog besednika i tumaca svetih knjiga, a mi donosimo prevod iz "Srpskog Siona", s kraja 19. veka. "Ako mesto deli verne, to ih Gospod sastavlja, jer je jedan", pise sv. Jovan Zlatousti, pomazuci nam tako da bolje shvatimo sta to znaci kad u Simvolu vere ispovedamo verovanje u jednu svetu, sabornu i apostolsku Crkvu. Istina da je Crkva nedeljiva prostorom i vremenom potvrdjivala se jos od apostolskih vremena, a u nase vreme je to pitanje opet posebno aktualno. Ako i ostavimo po strani mnozenje raznih sekti koje same sebe nazivaju hriscanskim, tu je jos jedan problem: briga o organizacionim i materijalnim potrebama unutar parohije ili eparhije cesto nadvlada brigu o duhovnim potrebama pastve. Nase jedinstvo u Gospodu ne bi smelo biti pomuceno nikakvim granicama, najmanje onim administrativnim unutar Crkve. Ako sebe, po reci sv. apostola Pavla, vidimo kao ude jedni drugome, onda je uspeh jednog dela tog Tela razlog za radost ostalih, kao sto je nesreca razlog za brzu bratsku pomoc.

Danas je u nasoj Crkvi mnogo "udova" kojima je neophodna takva pomoc, a medju njima je i manastir Svete Ane, koji se nalazi pokraj Daruvara. U toj pravoslavnoj svetinji iz 15. veka podvizava se igumanija mati Magdalina, ciji je monaski zivot glavna tema naseg razgovora sa njom sto ga objavljujemo u ovom broju. Uprkos svim teskocama i iskusenjima pred kojima je bila, ona je - iako sama - ostala i opstala u svetoanskom manastiru, pa njenom zaslugom kandila i dalje gore, i vrata su otvorena za svakog poklonika. Ona nam na delu pokazuje velicinu hriscanskog - a posebno monaskog - podviga: poneti svoj krst i u trpljenju neodstupno koracati uskom stazom koju nam je pokazao Spasitelj nas Gospod Isus Hristos. Mati Magdalina cuva tu nasu svetinju u Slavoniji, ali je ogranicena materijalnim mogucnostima; da bi se zaustavilo postupno propadanje trebalo bi sto pre i u crkvi i u konaku izvesti neophodne popravke. Za sve one koji svoje spasenje zele da grade i davanjem milosrdnih priloga objavljujemo adresu: Manastir Svete Ane, Donja Vrijeska, 43508 Maslenjaca.

U prostoru naseg savremenog sveta koji nije zasticen ogradom Crkve sve je ucestalija i tragicnija pojava narkomanije medju mladima. Kada se procita tekst o toj temi koji prenosimo iz "Svetigore", postaje jasno zasto pokusaji psihologa, sociologa i raznih drugih teoreticara da objasne i rese taj problem ostaju bez rezultata. Tu se, naime, radi o pojavi koja svoj koren ima u duhovnom svetu. Liseni hriscanskog vaspitanja, pa zato bez uporista u veri, mladi lako postaju zrtve; ono sto najcesce pocinje kao bezazlena zelja za zadovoljenjem radoznalosti zavrsava kao dusepogubna zelja za smrcu. Mlade koji su zalutali u tom strasnom lavirintu hriscani nikako ne smeju da osudjuju, nego moraju da potraze nacin da im se priblize i sastradalnom ljubavlju delatno pokazu svepobednu i sveradosnu silu Jevandjelja.

Na kraju, zelim da vam skrenem paznju na putopis koji cemo od ovog broja objavljivati u nekoliko nastavaka. Tri mlada hriscanina iz LJubljane su otisli na Svetu Goru bez ikakvih preduverenja o njoj, otvoreni za sve sto ih na poklonickom putovanju bude ocekivalo, a posle svega su na papir neposredno preneli ono sto su videli i culi. U cistoti njihovih utisaka i svezini kojom su ih opisali lezi vrednost tog putopisa, koji ce zasigurno i mnogim citaocima Svetu Goru, to mesto neprestane molitve, pribliziti srcu.

Neka vas sve zakriljuje i cuva Presveta Bogorodica Lepavinska.

Sa blagoslovom iz manastira Lepavine, Vas