Visokoprepodobni arhimandrit

o. Gavrilo (Vuckovic)

glavni i odgovorni urednik casopisa

"Put, Istina i Zivot"

Arhimandrit Gavrilo (Vuckovic) stupio u manastir za iskusenika krajem aprila 1961. godine, sa nepunih 17 godina starosti. Rodjen u selu Duboka, opstina Kucevo (kod Pozarevca) od oca Dusana i majke Dusanke. Mirsko ime Bora. Prvi manastir Tuman, pa Rajnovac. U manastiru Preobrazenju bio polaznik monaske skole. Zamonasen u rasu na Veliku subotu 1964. godine u manastiru Rakovici. Cin postriga izvrsio episkop Sava moravicki, sada sumadijski, a priveo arhimandrit Milutin, kasnije episkop timocki, po zavrsetku Bogoslovsko-monaskog seminara skolske 1963./64. godine. Po blagoslovu Njegove Svetosti Patrijarha srpskog G. G. Germana, iste godine odlazi u manastir Sv. Pecke patrijarsije. Od 23. septembra 1965. do 11. marta 1967. na odsluzenju vojnog roka u Skoplju. Po povratku iz vojske prelazi iz Eparhije beogradsko-karlovacke u rasko-prizrensku i biva pricislen u bratstvo manastira Visokih Decana. Iste 1967. godine bio rukopolozen u cin jerodjakona od episkopa rasko-prizrenskog G. Pavla na dan svetog Stefana Decanskog. Provevsi od 21. marta 1967. do 10. marta 1971. u manastiru Visokim Decanima, po licnoj molbi dobio kanonski otpust za prelazak u manastir Hilandar na Svetoj Gori (Grcka). U Hilandar stize 12. marta 1971. godine. Dodeljuje mu se poslusanje crednog djakona i prosforara. Kasnije sa poslusanja prosforara na poslusanje gostoprimca, prvo pri kancelariji i Saboru staraca (opsta uprava) i posle na duze vreme gostoprimac za opste manastirske goste. Rukopolozen za jeromonaha 26. januara 1980. godine, na dan sv. mucenika Ermila i Stratonika. Cin hirotonije izvrsio episkop rodostolski G. Hrizostom, titularni episkop Vaseljenske patrijarsije sa sedistem u Kareji (Sveta Gora). Odmah primio novo poslusanje - credni jeromonah u crkvi. Na manastirsku slavu Sv. Vavedenje 1981. godine u toku bdenija postrizen u malu shimu sa istim imenom Gavrilo. Postrizenje izvrsio episkop zvornicko-tuzlanski G. Vasilije (Kacavenda), a priveo, kao duhovni otac, starac proiguman Nikanor. Po blagoslovu Uprave manastira Hilandara, boravio godinu dana, od marta 1983. do marta sledece 1984., kod duhovnika starca Kirila u keliji sv. Nikolaja - Belozerska, medju Grcima. Po blagoslovu duhovnika starca Nikanora i po licnoj molbi dobio opsti kanonski otpust i vratio se u Srbiju. U manastiru Banja, kod Risna (Crna Gora), proveo mesec dana, a u Boki kotorskoj kod svestenika o. Mome Krivokapica tri meseca. U avgustu 1984. kanonski primljen u Eparhiju zagrebacko-ljubljansku. Dana 17. avgusta primio upravu manastira Lepavine i parohiju manastirsku. Na Veliku Gospojinu - Uspenje Presvete Bogorodice, 1994. godine, Njegovo Visokopreosvestenstvo Mitropolit zagrebacko-ljubljanski i cele Italije G. Jovan na Svetoj arhijerejskoj liturgiji proizveo ga u cin arhimandrita.

 

REC UREDNIKA

 

Pomaze Bog, dragi citaoci! Svima vam zelim mir od Gospoda Isusa Hrista, a onima kojima je Sveta Petka Krsno ime neka je srecna i blagoslovena slava. Ovaj broj je posvecen toj predivnoj ugodnici Bozjoj, prepodobnoj majci nasoj Paraskevi, a njen podviznicki i bogonosni zivot opisan je u uvodnom tekstu. Citajuci o njenoj ognjenoj veri, revnosti u ugadjanju Bogu i velikom smirenju, ugledajmo se na nju i trudimo se da je sledimo, uvereni da cemo u tome imati njeno nebesko pokroviteljstvo. Sveta Petka je nasega porekla, i zato se mi usudjujemo da joj se slobodno, kao srodnici nasoj, obracamo za pomoc i utehu. A ona, u nebeskim dvorovima zajedno sa mudrim djevama stojeci pred Hristom, ne prestaje da posreduje za sve koji postuju njenu casnu uspomenu. Bezbrojnim je primerima osvedocena sila zastupnicke pomoci Svete Petke, narocito postovane medju pravoslavnim hriscanima na Balkanu, pa u rumunski grad Jas priticu vernici sa svih strana. Tamo se u crkvi Sveta Tri Jerarha nalaze njene netljene mosti, izobilno natopljene Bozjom blagodacu. Bog koji vidi tajno nagradjuje javno, pa je pred svima proslavio svoju svetiteljku, koja se u pustinji, daleko od ljudskih pogleda, podvizavala i u rodnom gradu, neznana od svojih sugradjana, upokojila. I svako od nas, iako daleko od grada Jasa, moze da se priblizi Svetoj Petki, Bozjoj svetiteljki, i izmoli od nje molitvenu pomoc, ako joj se u duhu smerno poklanja i molitvom obraca.

Cime je to Sveta Petka bila bogata, kad je sve ostavila i bez icega boravila u pustinji? Bila je bogata - verom, najdragocenijim darom Bozjim. Od tog bogatstva na zemlji nema veceg, jer istinita vera u Boga trojedinog, Oca i Sina i Svetoga Duha, znaci zivot vecni. Verom se covek iz sveta zarobljenog grehom uzdize u svet duhovne slobode, gde sve postaje moguce: "Ako imate vjere koliko zrno gorusicino, reci cete gori ovoj: predji odavde tamo, i preci ce, i nista vam nece biti nemoguce", rekao je Spasitelj (Mt. 17, 20). Verom nam se otvara duhovni vid, kojim oko sebe vidimo sve ostale darove Bozje. Zar u mracnom i hladnom kosmosu nisu dar Bozji sunceva svetlost i toplina kojima smo obasjani i ogrejani, i cijom zivodajnom snagom seme iznice iz zemlje? Zar nisu dar Bozji plodovi zemaljski, hrana za nase telo koja je, recima o. Aleksandra Smemana, "ljubav Bozja sto je postala jestiva"? Zar nije dar Bozji svaki novi dan, vreme koje nam je dato za pokajanje i ispravljanje, i za priblizavanje Ocu Nebeskom? Sve sto imamo nam je od Boga dato na dar, a od svega je najvaznija vera. I ona se dariva svima, ali je svi ne primaju. Svetitelji su je primili, i sa blagodarnoscu je cuvali i trudom umnozavali, sve dok nisu postali verom svemoguci. O veri kao daru Bozjem pise protojerej Aleksandar Mileant, koji sluzi u crkvi Bogorodicinog Pokrova u Los Andjelesu (Kalifornija), a za nas casopis tekst je preveo, sto nam cini veliku cast, protojerej-stavrofor dr Mateja Matejic, sluzitelj oltara Bozjeg u Ohaju i profesor na Kolumbus univerzitetu.

Jos jedan prevod o. prote Mateje donosimo u ovom broju: "Nismo sami" protojereja-stavrofora Radovana Miljkovica, naseg uglednog svestenika i profesora u Americi koji je u Gospodu usnuo 1993. godine. Njegov clanak je izvorno bio napisan na engleskom jeziku, a sada se prvi put objavljuje na srpskom.

I ove je godine slava manastira Lepavine, praznik Uspenija Presvete Bogorodice, svecano proslavljena. Sv. arhijerejsku liturgiju je sluzio Visokopreosveceni Mitropolit G. Jovan, a poseban dogadjaj za nas manastir bilo je monasenje iskusenika Dalibora (Prosenice), sada u cinu male shime oca Teofana. Kuma manastirske slave, po drugi put, bila je sestra u Hristu Dusanka Pesikan iz Ciriha; i ovoga puta je dosla da uzme blagoslov od Presvete Bogorodice Lepavinske i da za sabrani verni narod daruje praznicnu trpezu ljubavi.

Besedu sa mitropolitom suroskim Antonijem (Blumom) vodili su u Londonu ruski vernici iz Berlina, ali su odgovori na njihova pitanja bliska svima nama. Opitan duhovnik i zlatousti propovednik, mitropolit Antonije i teske bogoslovske teme iskazuje lako shvatljivim jezikom, i uvek ih upotpuni konkretnim (najcesce licnim) primerom. Njegove reci ostavljaju jak utisak na slusaoca, a na nama je da ih i mi poslusamo i da se duhovno izgradjujemo. Slican po formi, i takodje dusekoristan, jeste clanak "Duhovni susreti", svojevrsni nastavak razgovora sa arhimandritom o. Aleksejem (Bogicevicem) iz proslog broja.

Zavrsavajuci tekst "Tajnovidelac buducnosti", autor nas u svom Zakljucku upozorava da je pred nama, ako ne bude pokajanja i okretanja Bogu, strasni svetski rat. Dok se u ove dane, posle apokalipticnih prizora vidjenih na dan Usekovanja glave sv. Jovana Pretece, celim svetom nezadrzivo sire strah, nemir i nesigurnost, neka vas ne obuzme osecanje nemoci i ostavljenosti. Jer, Bog Koji je veran Svojoj reci obecao je svima koji u njega pravo veruju: "Ja sam s vama u sve dane do svrsetka vijeka."

Sa blagoslovom iz manastira Lepavine