|
Divno ostrvo Stranice iz dnevnika valaamskog poklonika “Valaam zadivljuje i pleni. Nepristupne ogromne stene, sa vekovima starim sumama i tajanstveno dubokim, tamnim zalivskim vodama. Jezero-more uzdise ka strmim stenama. Pastelne boje severa, i dan koji neprekidno traje umiruju osecanja, smiruju se pred bogomislijem, upucujuci na razmisljanje o Visnjem Svetu. Javlja se i raste teznja za borbu radi trijumfa Vecne Svetlosti, preobrazaja u Njegovom sijanju…” Poslednji voz iz finske zeleznicke stanice Sankt-Peterburga. Prazni, hladni vagoni, platfome bez ljudi. Presedanje, i cetiri sata cekanja sledeceg voza. Mala zeleznicka stanica je prigrlila i nevoljnike i retke putnike. Neudobne stolice bukvalno napravljene radi toga da niko ne bi zaboravio da na stanici sam odgovara za svoje stvari. Noc, a posebno sati pred samu zoru traju beskonacno. U Priozersku se ponovo preseda na Sortavalu. Pogranicna sluzba, provera dokumenata. “Vi nemate dozvolu za ulazak u zagranicnu zonu. Izadjite”. Tako nesto uopste nisam ocekivao. Zar je to sve?! Pokazalo se da se u Priozersku nalazi podvorje Valaamskog manastira i da camac nekad vozi na ostrva. Dobivsi blagoslov, zajedno sa drugim putnicima koji su bili na palubi malog camca, nas kormilar vesto upravljajuci motorom, stupa u napornu borbu sa talasima i vetrom. Kroz neko vreme vetar je prestao, i spusta se magla. Postaje zagusljivo i vlazno. Ponekad poneka usamljena cavka uz kliktanje leti iznad nasih glava, velikom brzinom ulece u vodu i zatim uzlece, noseci u kljunu ribu koja se trza. Odjednom nas docekuje naporna vodena stihija. Napred se vide obrisi velikog ostrva. Prolazimo pored nekoliko posumljenih ostrva, koja se vide kroz maglu. Ali to nije cilj naseg putovanja. To je Konovec. Posto smo ga zaobisli, plovimo dalje. Do Valaama je preostalo nesto manje od jednog sata.
…Belosnezna crkva Nikoljskog skita, bukvalno kao svetionik za usamljenog putnika, stoji na granici Valaamskog manastira. Jos nekoliko minuta, i stupicu na zemlju svetog manastira. Stvarnost koja ocekuje poklonika na obali, uopste nije takva kakvom se zamislja. Privezujemo camac pored brodica raznih kalibara u pristanistu. Napred, na gori su velicanstvene, divne manastirske zgrade. Duga kamena lestvica, strma obala okrenuta prema jezeru, dugogodisnje stene i velelepni hramovi prepodobnih Sergeja i Germana Valaamskih. Ali to je tamo, na gori. Dole, u pristanistu su pospani turisti, lokalni stanovnici, koji prodaju dimljenu ribu, i tezge sa sarenim suvenirima “a la ruski”. Tako se ovde pomiruje gornje i donje – miran vekovni manastirski zivot sa molitvama i poslusanjima i svakodnevni ovozemaljski zivot sa brigama za hleb nasusni… Vreme je da se ide u hram Prva noc na Valaamu mi se ucinila veoma kratkom. Vecera, vecernja sluzba, pravilo pred spavanje – legli smo tek negde posle jedanaest. Probudio sam se zbog vlage – na glavu su mi tekli mlazevi vode. Nisam uspeo ni da shvatim o cemu se radi a vec sam bio pozvan: “Ustani, brate, vreme je da se ide u hram!” Na satu je bilo oko dva posle ponoci. Sused do mene se odazvao tihim glasom: “Trpi, brate Igore, to je zbog smirenja”. A brat Viktor, koji je pronasao tako neobican nacin budjenja, je i dalje stajao nadamnom i govorio: “Ko rano ustaje, njemu ce Bog dati!” Uskoro su bili probudjeni svi u sobi, i tada je Viktor poceo da objasnjava da cemo ustajati u dva sata nocu i zajedno sa monasima odlaziti u hram. Ta nova “postavka” se ne uklapa potpuno u manastirski poredak – mirjani i poklonici ovde dolaze u hram posle pet ujutru. Sobom se razlegao ropot: neko je dosao sa nocnog poslusanja, a neko se zadrzao u kuhinji. Shvativsi da je preterao, Viktor je obukao podrjasnik i otisao. S bratom Viktorom sam se upoznao jos u Priozersku. U podrjasniku, visokog rasta, stariji covek sa krupnim crtama lica, on mi je pricao o sebi: bivsi glavni lekar, koji je promenio mnogo radnih mesta, bivsi muz, bivsi…bivsi…Ostavivsi sve, Viktor je dosao u jedan manastir, skupljao priloge u Moskvi, sagresio, a zatim dospeo u drugi manastir. Sada je on – kao poslusnik sa blagoslovom za nosenje podrjasnika – dobio blagoslov da zivi na Valaamu. Svega je, i to vise puta bilo u zivotu tog coveka. Ali i posle otkrivanja vere strasti su se vise puta pojavljivale u bujnoj Viktorovoj prirodi. Evo i zelja za takvo “rukovodstvo i poucavanje” – s kantom za zalivanje u ruci – je takodje jedna od strasti iz tog, ovosvetskog zivota. Nisam zeleo rano da spavam, i jezivsi se od nocne hladnoce, uputio sam se na sluzbu. Valaamske sluzbe, posebno nocne, je tesko recima opisati. Slabo tinjanje sveca, odblesci likova Svetitelja na ikonama, tamne senke monaha sa brojanicama u rukama, a iznad svega toga – molitveno pojanje koje pronice u dusu. Stari poznati raspev: bez spoljnih ukrasa i emocionalne obojenosti, pun dubine i snage. “Gospode, pomiluj me gresnog. Srce cisto sazdaj u meni, Boze, i duh prav obnovi u utrobi mojoj”. I ponovo tiha molitvena melodija. Kolenopreklono slusamo njene reci. * * * Otac Metodije u manastiru nosi poslusanje pomocnika igumana za prijem gostiju i poslusanje riznicara. Na Valaamu se podvizava vec devetu godinu. Poreklom je iz Makedonije, iz drevnog grada Ohrida. Njegov deda je sluzio kao djakon, pojao je u Crkvi od detinjstva i sina je tome naucio. U tom gradu se podvizavao u manastiru prep.Nauma Ohridskog. Njegovo monasko ime – Metodije – nije slucajno, jer su u gradu Ohridu u X veku sveti ravnoapostolni Cirilo i Metodije imali pet hiljada ucenika – monaha, jereja, prepisivaca starih rukopisa. Braca-prosvetitelji su takodje otvorili prvi slavjanski univerzitet u tom gradu. “U X veku su tamo postojala 243 hrama, - prica o.Metodije. – Moze se reci da je to – kolevka ne samo makedonskih Slovena, vec i ruskih, jer je odatle potekla slavjanska pismenost, prevodi bogosluzbenih knjiga”. Pitam oca Metodija zbog cega je on napustio tako blagoslovena mesta. “Postoji ovakva ikona Arhangela Gavrila: u desnoj ruci drzi fenjer sa svecom, a u levoj ogledalo na kome je napisano Ime Bozije. To znaci da ukoliko covek razume u cemu prebiva njegova dusa, onda tezi kao sveca da plamti zivotom u Hristu, i tada mu Gospod otkriva Sebe i pokazuje put. Na pet kilometara od moje kuce se nalazio manastir velikomucenika Nikite, i u njemu su se od 1935 godine 40 godina podvizavali 70 valaamskih staraca. Tamo je cak ostao i grob jednog od staraca – monaha Pankratija. Takav je bio duhovni most izmedju Makedonije i Valaama. Ti monasi su se molili za moj narod, i ocigledno je doslo vreme da se i nas trojica Makedonaca molimo na Valaamu. To je – Bozija volja. Mozda ce kao posledica toga neko iz Rusije otici u Makedoniju jer je Rusija trenutno – stub Pravoslavlja. Dok postoji Crkva u Rusiji, postojace i Pravoslavlje. Kada toga ne bude bilo, satana ce uzeti vlast u svetu u svoje ruke. Sve sada zavisi od pokajanja, izmene duse ruskog naroda. Ruski narod je duhovni oslonac sveta. I sve sto se desava u Rusiji se odrazava na sudbinu celog sveta. I ako covek tezi duhovnom zivotu, on naravno tezi ka Rusiji. Razgovarao sam sa ocem Metodijem u hramu prepodobnih Sergeja i Germana vec posle nocne sluzbe. Svi su se razisli i u hramu je postalo tiho. Odjednom sam upitao: “U sovjetsko vreme je u nasim manastirima skoro nestao duhovni opit starcestva. Kako bez toga tece sada zivot na Valaamu?” “Gospod je to dozvolio u nase dane, - pocutavsi, tiho je odgovorio otac Metodije. – Mnogi se danas sablaznjavaju sto nema staraca, nema tradicije… Gospod zna kakvo je danasnje stanje u Crkvi i u nasem manastiru. On nece zahtevati nista mimo nasih snaga. A da li smo ispunjavali te zapovesti koje smo primili stupajuci u monastvo? Kako zivimo, kako postujemo postove? Danas imamo tako mnogo duhovne literature, savete Svetih Otaca, da ceo zivot nije dovoljan da se sve to procita i primi u srce. I onoga ko se iskreno uzda u Boga, rukovodi u zivotu Bozanska Blagodat. Ona mu ne dozvoljava da upadne u prelest. Gospod nece ostaviti coveka radi njegove usrdnosti i truda. Ali ako je coveku potrebno duhovno rukovodstvo, on ce ga i naci. Ne u svom, vec u drugom manastiru. Slava Bogu sto postoje takvi starci i sto se od njih moze dobiti savet, uzeti blagoslov i opet vratiti u svoj manastir, izvrsavati manastirsko poslusanje, i svoje obaveze. Danas ti kojima Gospod daje dar starcestva skrivaju svoje vrline (dobrodetelji), kako ne bi upali u gordost, i kako bi sacuvali svoj unutrasnji mir. Danas nam nisu potrebna cuda ni znaci, vec treba da ispunjavamo hriscanske zapovesti. Kako kaze Simeon Bogoslov, sta je potrebno coveku da bi zadobio Bozansku Blagodat? On treba neprestano da tezi ispunjavanju svih hriscanskih zapovesti i dobrodetelji. Sveti Antonije Veliki je rekao da monasi poslednjih vremena ne mogu nositi velike duhovne podvige. Priblizava se vreme Drugog Dolaska i ljudska priroda sada tesko strada, okruzena sablaznima i iskusenjima ovoga sveta. Ali smo duzni da za sve zahvaljujemo Bogu sa strahopostovanjem. To je nas udeo – da se duhovno borimo i istrajemo u toj borbi”. Baba Klava Kao i mnogi drugi stanovnici ostrva, ona zivi u jednoj od zgrada koje pripadaju manastiru. Baba Klava je sva u poslu: nesto se krcka na sporetu, a ona za to vreme cisti krompir, …”50-ih godina smo odlucili da ovde napravimo veliki Dom za invalide. Skupili smo ljude iz raznih invalidskih domova – s Murmanska, Olonca – i doveli ovde. Nacelnik pasoskog odeljenja me je nagovarao: “Tamo ima jabuka, jagoda, tamo cete dobro ziveti”. Ali nije svaka jagoda slatka. Kod nas ruskih karela kazu: svoj kraj je –malina, a tudji – borovnica. U smislu da ako je borovnica cak i ukusna, ima opor koren. Dosli smo. Invalide su nastanili u Crkvi, a nas – ovde. Prozori nemaju ramova, nema vrata, peci. Ima tragova vojske – Nemci su bili ovde. Malo smo izgradili, i meni je sada ovde dobro. Radila sam u Domu invalida kao servirka i obsluzivala sam 1200 ljudi. Jedva sam postizala. Zatim su poceli da razdvajaju invalide: one koji su mentalno zaostali njih su smestili u Nikoljski skit, bolesne od tuberkoloze – u Crveni, a ostale su ostavili ovde. Neke su odvozili odavde, a oni su pritom plakali, ceznuli. Ukoliko Valaam prihvati coveka, on onda odavde nikuda ne odlazi. Ukoliko ode, moze i da umre od ceznje. Ja sam ga naprimer za sve godine mog boravka ovde napustila samo dva puta. A kada sam se vratila uzdahnula sam: “Aaaaah! Dosla sam kuci. O, moj rodjeni!” Tada je baba Klavi nesto pokipelo na sporetu, i ona se vratila svojim loncima. Bukvalno kao vodja puka, ona je sprovela smotru svog domacinstva, nesto je premestila na drugo mesto, nedge je nesto presula i tek posle toga je nastavila dalje da prica. Ali verovatno to malo CP je izmenilo tok misli moje domacice i ona je spontano promenila temu. “45 godina sam radila u proizvodnji. Sa 14 godina sam pilala drva. Hleb se tesko zaradjivao. A sada idu na posao, puse, i piju votku. I stari su poceli da piju, i omladina umire od votke. Piju i ne mogu da se zaustave. Moja oba sina se napijaju do “usiju”, a zatim piju tri litra vode kako bi isprali zeludac. Nece to izaci na dobro…” Odnos baba Klave prema Crkvi je kako se pokazalo - komplikovan. Toboze, idu u Crkvu, a treba raditi: “Molitve ne znam i ne idem u Crkvu. Ljudi zele da se odmore, da brbljaju. A covek treba da radi. Da skuplja jagode, pecurke, da lovi ribu. Ako covek prestane da radi ne odoleva bolestima. Treba raditi!” U njenom zivotu je bilo svega: i lutanja, i ljubavi, potreba i lisavanja, radosti materinstva – samo se u njoj nije naslo mesta za Boga. Najveci deo svog zivota je provela na svetoj zemlji Valaama, ali nije pronasla Gospoda u svom srcu. I rad joj je ostao jedini zivotni smisao. I pitanja, pitanja, pitanja… Zasto se deca opijaju? Zasto ne zele da rade? Zbog cega se na ostrvu na kome svi znaju jedni druge razvila kradja? .. Baba Klava nema odgovora na ova pitanja. * * * …Put vodi na manastirsko groblje, poslednje mesto upokojenja mnogih valaamskih monaha. Aleja “usamljenog monaha”. Bukvalno u tuznoj karauli okruzena dugogodisnjim drvecem. Valaamski starci su dragi ruskom srcu, vecno zivi likovi, koji su ovaplotili najbolje, podvigom prosvetljene osobine narodne duse. U trudovima i molitvi su prinudjavali svoju palu prirodu da sluzi Visnjemu, postajuci poslusno orudje Duha. I sa nadom su napustali tu zemlju.
Pogost. Crkva posvecena prepodobnim ocima, a pored nje zvonik. U tom mestu samo vreme zaustavlja svoj neizbezni tok, i samo stari drveni krstovi i grobovi govore o tome da je proslo vise desetina godina, kako je ovaj svet napustila odredjena dusa. Pretecin skit 1611 godina je bila zla godina i doba smutnje u Rusiji. Sopstveni interesi su pobudili cara Vasilija Sujskog da pozove Svedjane u Rusiju. Tada je Valaam bio razoren, a monasi su bili pobijeni. Tamna noc se nadvila nad Valaamom u toku celog veka. Malobrojni zivi monasi su otisli u stranu zemlju – na Volohov, u Staru Ladogu, gde su izgradili hram. Mucili su se po Valaamu, ali su se nadali da ce ih Gospod i osnivaci manastira prep.Sergej i German dovesti u rodnu zemlju, zalivenu krvlju i suzama. I kada su se obistinile njihove nade, tada je hram koji je vekovima bio van Valaama, premesten na Pretecino ostrvo i postavljen visoko-visoko na kamenoj gori, pozivajuci pravoslavne zvonom zvona koje je doneo jos car Boris. Mirjani, kao i sve ovosvetsko, nema pristup na Pretecino ostrvo, muskarci mogu da stupe na njega samo sa blagoslovom igumana, a zene nemaju ni tu mogucnost. Surovo ostrvo je njima nedostupno. Ogradjeno granitnim stubovima strmih obronaka od bezumne stihije kako onih sto neobuzdano plesu, tako i onih koji su predali laskavosti laznih pokreta. U sovjetsko vreme je Pretecin skit slicno mnogim manastirima, prinudno bio napusten od strane monaha i opusteo. Pocetkom 90-ih kada je veci deo Valaamskog manastira bio predat monasima, u skitu su se naselili muz i zena. Oni su poceli da snabdevaju manastir ribom. Poslusnici su im pomagali. Svi zajedno su ziveli u izgradjenoj baraci. Skit se tesko obnavlja. Ljudi su se cesto smenjivali, a sve zgrade su zahtevale osnovnu obnovu. 1994. u skitu su cak ziveli pravoslavni Amerikanci, koji su podizali gradjevinski materijal radi odvajanja kelije. Mnogo toga je palo na ramena oca Kornilija 1997. godine, kada je dobio poslusanje na Pretecinom ostrvu – predstojecu obnovu hrama, stotine domacih poslova, koji su zahtevali hitno resenje, duhovne nezgode i iskusenja. Trenutno se na ostrvu sem oca Kornilija, koji rukovodi zivotom skita, podvizavaju jos jedan monah, dva poslusnika i nekoliko radnika. Kako je rekao otac Kornilije, “ovde dolaze razni ljudi i iz raznih razloga”. Izmedju ostalih i oni koji su mnogo sagresili u svetu i tamo vise ne mogu da zive. Prihvataju i ljude koji stradaju od alkoholizma, i droge. Svet vise ne moze da ih spase. Ovde ih cekaju molitva, poslusanje, rad. Trenutno kod nas zive dva takva radnika. Jedan se manje-vise drzi, a drugi trazi razonodu. Kuci je vodio isprazan zivot i ovde isto pokusava. Lenj je da ispunjava bilo kakvo poslusanje, jer nije navikao da radi. Zasad ga trpimo”. Svojevremeno je otac, odrastavsi u prostoj narodnoj sredini u Ukrajini, i dosavsi na ivicu moralnog pada, cuo Boziji priziv i izasao iz sveta na koji je navikao. “Prvo vreme sam se cak udarao po ustima kada sam osecao da cu izgovoriti neku ruznu rec”. I evo sada je nastojatelj, svestenik, monah. “Treba se uciti da nikome ne budes na teretu i da bliznjemu ne zelis to sto sebi ne zelis. Zato se ucis da nesto i istrpis i da se smirujes. Stvar je u tome da ako pocnes da poducavas tvrdoglavog – on to nece primati. A ako mu pridjes nezno, sa malim ukorom – shvatice i moze da se promeni. Trudim se da se prema svima odnosim ne kao onaj koji rukovodi. Coveku se ne sme prilaziti kao masini, koji obavlja odredjene funkcije. Treba jednostavnije razgovarati. Ne jednostavno, a ipak jednostavno… Treba uciti razvijati u sebi dobru misao, - razmislja otac Kornilije. – Evo leti avion. To nije adska masina, prekrsti se – on je oblika krsta. Slabo pismeni monah je uzeo u ruke magnetofon, video na njemu “plus-minus” i rekao: “Pogledaj, krstic. Japanci takodje veruju u Boga”. Treba traziti dobro u coveku, lose se ionako vidi. Takav pogled treba u sebi izgradjivati. Zasto je dusa grubog coveka uvek stegnuta, te on bukvalno tegli lance? Njegov pogled na svet je u sivim i tamnim tonovima. Prodoran glas, izrazavanje nezadovoljstva za sve – i to sve zbog unutrasnje zelje da se prikaze drugima, da ga vide. A kako njega razuveriti, kako izabrati kljucic? Samo razgovorom i dobrim odnosom. I tada covek pocinje da shvata da treba paziti na svoj unutrasnji zivot,a ne prikazivati se pred svima. Treba drugima na to ukazivati, ali treba poceti od sebe”. Pustinjak Razlicito se odvija dan svakog coveka koji zivi u Pretecinom skitu. Jutarnja kelijska molitva, dorucak, za vreme kojega otac Kornilije pokusava da uvede citanje svetootackih knjiga, zatim raspored poslusanja za taj dan. radnici koji su menjali donje crkvene vence i radili restauraciju tog leta su doruckovali odvojeno – ceo njihov dan je povezan sa radovima u starom hramu Jovana Pretece. Veliki dogadjaj na ostrvu je bio kada su doveli konja za vucu masivnih brvana za donje crkvene vence. Put ka hramu je strm i vijugav. Ali je snazni i izdrzljivi Orlik dan za danom neumoljivo radio svoj posao, i uskoro su u temelje crkve bila postavljena nova brvna. Osamivsi se, hodao sam po pustim delovima Pretecinog ostrva. Secam se stihova Mihaila Jansona, napisanih o ovom mestu krajem tridesetih godina: “Sumorno, divlje. Obraslo ogromnim jelama, borovima. Prosirio se unapred, u otvorenu burnu Ladogu, pod udare svirepih talasa i sve okruzuje. Njegovo staro ime je – Sernican (sto ruski oznacava “monaski”), tako je i ostao ovejan duhom drevnog surovog podviznistva, asketskog savladjivanja prirode. Cuva pecat velikih iskusenja, razaranja, usecenih macem ljutih neprijatelja. Cutljivo. Velicanstveno – surovo ostrvo spontano iznosi misao o svome Pokrovitelju, i u umu se pojavljuje lik Jovana Pretece…” Na ostrvu ima malo naseljenih kucica: zgrada za radnike, par kolibica i konak za bratiju na dva sprata. Na prvom spratu se nalazi trpezarija, dve kelije, radionica, a na drugom spratu – mala crkvica. I ne usudjujuci se da pitam, pokusavao sam sebi da razjasnim: ko je u jednoj od kucica? Nije bilo sumnje da je ona stara. Ponekad je ujutru iz odzaka izlazio dim, ali nikako nisam uspeo da vidim domacina.
Jednom penjuci se na drugi sprat na rucak, video sam da otac Kornilije ispoveda starijeg mrsavog monaha s licem izbrazdanim od bora, koji je toga dana bio jedini pricasnik. To je bio pustinjak otac Isaak. “Imao sam nekada porodicu i posao, reklo bi se, interesantan. Ali desavalo se da sedis za instrumentima i osecas da zivot nema smisao i da si u corsokaku. Nisam shvatao kuda ide drustvo, i bez toga nisam video smisao u svom zivotu. I odjednom, i dan-danas sam uveren, da to nije bilo u snu, to je bilo nesto drugo, ugledao sam pred sobom Bogorodicu, Koja je na rukama drzala mladenca Gospoda. Kao na ikoni, ali su Oni bili zivi! Zatim se jos nesto desilo, ali za to nemam dozvolu da pricam.
Posle tog vidjenja sam poceo da se koristim svim sredstvima kako bih se dokopao istine. Poceo sam da citam zabranjene hriscanske knjige, nabavljajuci ih ilegalno. Tamo na pijaci sam se upoznao sa jednim vernikom koji je predlozio sledece: “Hoces li da odemo u crkvu?” Otisao sam, pun gordosti i sujete, i bilo me je stid da se prekrstim. Vernici se klanjaju, a ja sebi nisam mogao da dozvolim takvo “ponizenje”. Odlucio sam da redovno idem u crkvu. Sest dana radim, a nedeljom idem u crkvu. I tako postepeno, necu reci da sam se ocrkovio, ali sam bio privucen. Zatim sam po savetu otisao u Pocajevo, i vrativsi se od starog inzenjera sam postao cuvar na parohiji kod svestenika u Kurskoj oblasti. Osecao sam se kao na pustom ostrvu. Bio je to potpuno drugaciji zivot. Jednom je kod tog svestenika dosao neki pustinjak, i ispricao mi svoje zitije, koje me je privuklo da odem na mesto gde je on bio. I tako sam posle parohije dospeo u Suhumsku pustinju. Planine, suma. Zeleo sam odmah da odbacim sve svetsko. Nase kelije su bile skrivene, molili smo se, citali svetootacku literaturu, i uspostavili smo vezu i sa manastirom. Imali smo tamo jedan “dokument” iznad svih ostalih – nositi Krst Gospodnji. 10 godina sam trazio sebe, smisao zivota u Gospodu. Medju nama su bila tri jeromonaha – oni su nas duhovno rukovodili. Nismo imali Liturgiju. Jedan svestenik je zeleo da pocne da sluzi, ali su ga uhvatili i dali mu godinu za lutanje. Organi vlasti su, naravno, znali za nas, i nekada su organizovali poteru stazom kojom smo isli po proizvode. Ides sa ruksakom i cim cujes zvuk automobila ili nesto sumnjivo – odmah u zbun. Bilo je i mirjana s kojima smo bili u vezi. Iz manastira su nam u vidu milostinje stizale posiljke sa onim najneophodnijim: stvari, novac, proizvodi. U pustinji sam, moze se reci, ziveo nezakonito. Covek obicno odlazi u manastir da bi se najpre oslobodio od strasti – one se iz njega odstranjuju, i tek onda moze da dobije blagoslov na usamljenicki zivot. Kod mene je bilo suprotno: tada nije bilo moguce stupiti u manastir, i ja sam odmah dospeo medju “svete”. Tada sam imao velika iskusenja: mucile su me strasti. I tada sam shvatio da treba da prodjem manastirski zivot radi smirenja. Gospod me je trpeo kao pustinjaka jer je tada bilo malo manastira. Zatim sam oko dve godine proveo u poslusanju u Novo-Atonskom manastiru u Abhaziji. Kada je doslo do sukoba izmedju Gruzije i Abhazije, narod je pobegao iz manastira. Mene su pozvali u Valaam. Savest me je oblicavala da nisam toga dostojan. Jer je zatvornistvo za bestrasne, a ja sam jos sav u strastima. Ovde sam vec tri godine, iako su mi dali vise nego sto su moje mogucnosti”. Pratio sam reci oca Isaaka, i setio sam se reci koje su recene za otselnike, koji su davno ziveli na toj zemlji. “Stanovnici Pretecinog skita su mucili svoje telo postom, trudom, dugim stajanjem na molitvi, velikim kelijskim pravilom. Hrana je uvek posna, mlecni proizvodi i riba nisu razreseni cak ni za Vaskrs, a ponedeljkom, sredom i petkom se ne jede ni na ulju. Kucice su male, kelije pritajene pod granama, tesko vidljive u sumskoj polutami, daleko jedna od druge. Prikrile su ih teske grane ogromnih jela, kao da ih drze i ne predaju vremenu. I prolazi vek za vekom, i skoro ih uopste ne dotice”. Sedeli smo u maloj kuhinji za jednostavnim stolom. Pored peci se nalazio naramak drva, susile su se cizme, a pored vrata je visio izbledeo ogrtac. U susednoj sobi, u uglu se nalazio ikonostas, a pored je stajao analoj sa molitvenicima, pored zida - klupa za lezanje, na policama veliki broj knjiga – evo, molim vas i svog “namestaja”. Bukvalno pogadjajuci sve moje misli, otac Isaak je nastavio: “Monasi se lisavaju hrane, ostavljajuci u keliji samo ono najneophodnije, poste, ali sve to je – samo sredstvo. Cilj je odsecanje strasti. To je najvaznije. A kada se oslobodis strasti, tebi je vec svejedno – da li jedes ili ne jedes, da li imas gde da prenocis ili ne, zato sto u srce dolazi Gopsod. Zivot se tada potcinjava unutrasnjem duhovnom trudu. “Blazeni cisti srcem, jer ce ti Boga videti”. Kada si osetio koliko je Gospod dobar, ti si sposoban da odseces svoju volju i da radis tako da ne narusis Boziju volju. I na pitanje – Gospode, a kako ja u tom slucaju da postupim? – dobijas odgovor od Samog Boga. O tome pisu Sveti Oci koji su dostizali te stepene. I oni su se bojali da ne izgube tu Blagodat. Cim pocnes nesto po svojoj volji – blagodat odlazi. Mi sada imamo drugi strah – strah od geene. Mi se bojimo te kazne, bojimo se Bozijeg Suda. Ali ako covek ne veruje ni u ad, ni u preispodnju, onda treba ovako da kaze: “Ne verujes u to – poveruj u sud savesti. Bices pitan za sve sto si radio protiv svoje savesti”. Ako on odgovori: jednom se zivi, onda s njim nema vise sta da se razgovara. On ima svoju ideologiju, i sve to smatra za bajke. To je njegova volja…” Moj sagovornik je ucutao i mislima usao u sebe. I ja sam se zamislio… I.VJAZOVSKI Sankt-Peterburg- Valaam |
