RAZGOVOR SA VALAAMSKIM MONAHOM   SVI SMO POZVANI NA DUHOVNO POPRISTE   Samo su Gospodu Bogu poznati tajni pokreti covekove duse. Nijedan pokusaj da se objasne, otvore i otkriju skrivena kretanja duse ne moze biti ostvaren do kraja, pogotovo kad se govori o monaskom putu, o prizvanju na sluzenje Bogu. O tome i mnogo cemu drugome razgovarali smo sa mladim covekom iz Petrozavodska, koji je ostavio svet radi Hrista i podvizava se u Valaamskoj obitelji. Nazalost, ono sto je monah ispricao morali smo znatno da skratimo, a time su uprosceni duboki i vazni trenuci razgovora.   - Zasto ste Vi izabrali monaski put? - Pri susretu sa ljudima cesto vidim u njihovim ocima cudjenje, kod jednih ushicenje, a kod drugih nedoumicu i pitanje: kako i zasto je jedan covek, isti kao i oni, napravio ovakav izbor i boravi u manastiru? Cini mi se da ovo proizilazi iz nepravilnog shvatanja monastva i nepotpunog razumevanja reci o spasenju duse, hriscanskog pogleda na covekovo naznacenje. Od ovoga zavisi i duhovno stanje naroda. Svetitelj Ignjatije Brjancanjinov pise da "izvor svakog dobra jesu istinite misli i dela koja iz njih proishode, a izvor svega zla je lazna misao." Sada i u svetu i medju monasima ima ljudi koji se tokom mnogih godina podvizavaju u blagougodnim delima bogougadjanja, ali se njihovo unutarnje duhovno stanje ne menja na bolje, ponekad se cak i pogorsava. Sada, po recima svetitelja Ignjatija, mnogi govore o spasenju, mnogi zele da se spasu, ali u cemu se sastoji njihovo spasenje, na ovo pitanje malo ko moze da odgovori. Spasenje je potrebno onima koji ginu, i samo je usred nerasejanog manastirskog zivota moguce najdublje sagledati bolesno stanje svoje duse, sto cini osnovu pokajanja i hriscanskog zivota. Sveti oci otkrivaju tri stanja coveka: prirodno, nize prirodno i natprirodno. Prirodno stanje - to je stanje Adama do sagresenja. Nase danasnje stanje je - nize prirodno. U svetoj tajni krstenja mi dobijamo isceljenje od prvorodnog greha praoca, sticemo stremljenje ka svom prirodnom stanju, kakvo je bilo do Adamovog sagresenja, i uz pomoc Bozje blagodati dosezemo nebesku cistotu. Andjeoska cistota, po reci sv. Jovana Zlatoustog, cuva se u coveku dva-tri dana po krstenju. Zatim coveka kretanje njegove volje po inerciji ponovo vraca grehu i on trazi potporu u blagodati. Zato i sluze tajna pokajanja i tajna Evharistije, koje nas ponovo sjedinjuju sa Svetom Crkvom. Monastvo je normalno, prirodno stanje hriscanstva. Setimo se istorije: do revolucije je u Rusiji bilo oko 800 manastira. U danasnje vreme ima ih oko 450. Ova brojka govori o mocnom talasu religioznih osecaja u srcima ljudi. Zato, cim covek dobije slobodu, ponovo nicu manastiri. Kao sto nauka ne moze napredovati u svojim traganjima imajuci u temelju samo osnovnu skolu, tako se ni duhovni zivot ne moze razvijati bez svojih "univerziteta". Manastiri su uvek u drustvo unosili prosvecenje, bogopoznanje. U njih se iz sveta odlazi ne zbog mrznje prema covecanstvu, niti zbog konflikta sa ljudima, kako misle neki. Korak odricanja od sveta je samo izvana gledajuci negativan. Naprotiv, to je korak ljubavi u odnosu na ljude, ali kroz Boga. Prvi koraci u spasenju duse - to je uvidjanje sopstvenog palog stanja, a zatim se dolazi u manastir, koji se pojavljuje kao duhovno leciliste. Naravno, nije mnogo onih koji, kako govori prepodobni Jovan Lestvicnik, dolaze u manastir po visnjem prizvanju, iz ljubavi prema Bogu. Mnogo je razlicitih uzroka radi kojih ljudi dolaze u manastirsku obitelj, a cesto saznanje ovog priziva Bozjeg dolazi kasnije. - Kakav je bio Vas put? - Ta tema je skrivena. Na svakom takvom putu skrivene su tajne Bozje. »esto ni sam covek ne moze da sazna te tajne, a ako i saznaje, onda samo manji deo onoga sto se desava. Gospod zeli da se svi ljudi spasu. On govori: "Stojim na vratima (srca) i kucam... ako ko otvori vrata, uci cu k njemu i veceracu s njim." Blagodat Njegova deluje na razne nacine. Takvo delovanje blagodati na mene je bilo pri citanju Svetog Jevandjelja. To je uzviseno Hristovo ucenje. Na pocetku se odnosis prema njemu kao prema visokomoralnom ucenju, iako je ono mnogo dublje po znacaju, kako je govorio starac Sofronije: "Sveto Pismo je more bez dna." Kasnije se pocinjes odnositi prema Jevandjelju kao prema blagovesti naseg spasenja, tajne iskupljenja, kao ucenju o Bozjoj ljubavi, reci Bozjoj. Covek je prizvan da veci deo svog truda usmeri na duhovno popriste. Reci Spasitelja o tome da nema vece ljubavi nego dusu svoju poloziti za bliznjega svoga, ili o cistoti i nevinosti - ne mogu a da ne odjeknu u srcu covekovom. Glas njegove savesti i srca govori mu da on upravo tako mora ciniti u svom zivotu, i da za to sve ima: i snagu i sposobnost. Kazati "ne mogu" nije iskreno. Starac Pajsije Atonski, jos nije kanonizovan, ali je nesumnjivo priznat kao svetitelj, govori da hriscanin ne sme govoriti "ne mogu", nego samo "necu" ili "ne volim". U onom momentu kada mi se otvorilo Jevandjelje, bio sam parohijanin crkve Vozdvizenja Casnog Krsta. Dobro se secam, na nekoliko dana pre moje odluke o odlasku u manastir, bio je spomen prepodobnog Aleksandra Svirskog, to je bilo u septembru 1993. Uvece je vladika Manuil citao akatist svetitelju, a potom me je duboko dirnula njegova propoved. Vladika je pricao kako se prep. Aleksandar jos kao mladic razgoreo plamenom zeljom da svoj zivot posveti Bogu, i tajno je nocu otisao za Valaam. Ali nije znao put i dugo je lutao po sumama, i za njegovo usrdje Gospod mu je dao saputnika, koji je takodje isao u Valaam. On ga je doveo do samih vrata svete obitelji i nestao - to je bio andjeo Bozji. Posle, prozivevsi mnogo godina u manastiru , sa blagoslovom igumana otisao je da zivi u pecini, gde je bio sedam godina. (Ta pecina je jedna od postovanih valaamskih svetinja). Citajuci zitija svetih, uvideo sam na primerima njihovih zivota da su ti ljudi, obicni kao i mi, sledovali glasu Jevandjelja i isli za Hristom, postavsi zatim sagovornici andjela, kao prep. Sergije i German Valaamski. Moja odluka o odlasku u manastir vezana je uz ime naseg kareljijskog svetitelja Aleksandra Svirskog. Njegova ikona se nalazi u crkvi Vozdvizenja Casnog Krsta. Mnogo je momenata kojih se mogu setiti, a koji svedoce da je to bio zov Bozji. - Koji ste manastir najpre posetili i kako je na Vas zivot uticalo to poklonistvo? - Muromski manastir u Kareljiji bio je prvi koji sam posetio, zatim sam hodocastio u Pskovo-Pecerski manastir, posle cega je za mene obicni zivot postao tezak. Srce je trazilo nesto drugo, a u delima blagocesca susretalo je prepreke. Mnoga su iskusenja stajala na putu, nisam zavrsio studij na konzervatorijumu. Iako je muzika - sfera uzvisena u odnosu na druga zemaljska umeca, ipak to nije duhovna oblast, nego dusevna. Na jednoj etapi ona coveka koji je daleko od Boga, uzvodi k uzvisenim mislima. Nazalost, kultura je posle dugih godina ateizma izgubila svoje istinito znacenje, istiniti kult. Tokom nekoliko vekova svetovna muzika i slikarstvo su iz Italije i Nemacke dopirali u Svetu Rusiju, i razlagali crkvenu kulturu. Izgubio se znacaj kulta Tvorca, kulta Jedinog Istinitog Boga, Koji je izvor svega kretanja i lepote. Poznati ruski bogoslov N. Loski govorio je da je savremena kultura - nikome upravljena molitva. Lepota koja se obraca samoj sebi magijski deluje na coveka, i ne moze ga do kraja zadovoljiti. Kao primer mogu da posluze naucnici, pesnici, umetnici koji su sebe posvetili svom delu, ali su na kraju zivot zavrsili samoubistvom zbog besciljnosti svoje delatnosti. Oni koji su slusali glas svog srca dolazili su k veri, k Bogu. Gospod je i mene tajanstveno vodio k Sebi kroz muziku. Prvi koraci u mom odusevljenju muzikom bili su rok i dzez, koji poticu plotske pokrete duse, a zatim je doslo odusevljenje klasicnom muzikom. - Nije li stetno, po Vasem misljenju, odusevljenje do samozaborava tom ili nekom drugom muzikom? - Baviti se umetnoscu nije greh, ali bezgranicno se predavati bilo cemu hriscaninu ne prilici; treba pamtiti da sve sto radimo, radimo u slavu Bozju. Secam se kako je na moje pitanje da li je bavljenje dzezom greh, veoma dobro odgovorio jedan svestenik iz Karelije, otac Lav Boljsakov: "Ne znam da li je to greh, ali kad poslusam dzez, posle dugo ne mogu da se molim." Setimo se jevandjelske price o talantima. Zakopati svoj talant u zemlju znaci ne obelodaniti ga. Drugo tumacenje objasnjava da zakopati svoj talant u zemlju znaci posvetiti ga ne Bogu , nego zemlji i ljudima. A ljubav prema coveku bez Boga znaci covekougadjanje i temelji se na niskim strastima, kao sto su tastina, gordost i korist. Bavljenje umetnoscu pruza mogucnost dubokih osecanja, ali cesto dovodi samo do egoisticnog samozadovoljstva, duhovnog ushicenja. To je sve privremeno, a vecno je samo Bozansko, duhovno osecanje, koje covek moze naci u veri, u Bogu, Koji je Sam istocnik vecnosti. Prekoracivsi prag hrama, sve ovo sam stekao kad sam cuo pevanje i zvuke, iduci k svom istinskom cilju - k Bogu. Isto se moze reci i za prosvetu, koja do sada na sebi nosi pecat ateizma. Prosveta se ispocetka shvatala u Rusiji kao izvor svetla. Gospod je rekao: "Ja sam Svetlost sveta." Konacno, prosvecenje jeste poznanje Boga, i umom i srcem. Do revolucije, osnovno znanje deca su dobijala u crkvi. Kod nas u Petrozavodsku bile su bogoslovija i seminarija. Blazena su deca koja rastu u porodici u kojoj ih uce bogopoznanju. Prosvecivanje je izgubilo svoj istinski smisao onog trenutka kad je izgubilo Istinitu Svetlost; ono je postalo ne prosvecenje, nego bludjenje u tami. U manastirima sam video osedele starce u andjelskoj odeci, njihova lica sijaju svetoscu i cistotom; video sam da tamo caruje istinska hriscanska ljubav i uzajamno razumevanje. To nije bio zivot od ovog sveta i zato je povratak u svet postao mukotrpan . Dalje obucavanje u konzervatorijumu je postalo za mene nemoguce; iako su mi starci savetovali da zavrsim konzervatorijum, ja sam se bojao da cu izgubiti tu Bozju iskru koja se razgorela u mom srcu. Moj put ne mora biti primer za ostale, cak bih zeleo da upozorim neofite (novokrstene) da ne donose brza resenja, jer jos ne posedujuci dar rasudjivanja i slusajuci svoj unutrasnji glas, lako mogu pogresiti. Revnost gubi smisao ako se izgubi temelj. Temelj svih nasih dobrih dela je poslusnost. Gospod, Koji ima svaku vlast i na zemlji i na nebu, govori: "Nisam dosao da ispunim svoju volju, nego volju Oca koji me poslao." On nam je pokazao primer poslusnosti. Za svakog crkvenog coveka poslusnost mora biti temelj. Neophodno je sve raditi s blagoslovom. Verovatno se moje ucrkovljenje zbivalo vrlo brzo, ali ja se ne usudjujem da sudim o tome, da ne bih osudio Duha Svetog, Koji me je prizvao tajanstvenim nacinom. Molio sam se pred ikonom Carice Nebeske Brzoposlusnice da Ona usmeri moj put. I bila mi je javljena Bozja volja, bez ikakvih napora sa moje strane: nazvao me je iguman manastira i rekao mi da dodjem. Primio sam poziv kao blagoslov odozgo. Mene su odmah mirno otpustili iz konzervatorijuma, sa razumevanjem su se odnosili prema meni u teatru , gde sam radio u orkestru. Sve se dogodilo bukvalno u jednom danu. - Odakle je poceo Vas monaski put? - Prve tri godine sam boravio u pustinjskom manastiru kod Peterburga. I ovo je bilo po Promislu. Bilo je neophodno da se stisaju grube strasti, sakupljene za dvadeset godina zivota u svetu. Ovo je bilo kao strogo lecenje, lisavanje strasti svake moguce hrane. Pritom, ispunjeno je jevandjelsko obecanje o stostrukom vracanju, dakle za sve sto sam napustio u svetu dobio sam sto puta vise. Prvu polovinu godine zivio sam u peterburskom podvorju manastira. Imao sam krasnu keliju, mene su odmah postavili na poslusanje za pevnicom. Ceo moj prethodni zivot je protekao u muzici, a ni ovde je nisam bio lisen. Prethodni zivot nije bio precrtan, vec ga je Gospod oduhotvorio, ocrkvenio ga i umnozio. Ranije je moj zivot bio posvecen jednoj vrsti muzike, bio sam instrumentalista, a u manastiru sam ja sam postao instrument, bozanstveni organ koji je duzan da uznosi himnu samom Stvoritelju, nasem Spasitelju. U svetu sam imao predavaca izvanrednog u svojoj umetnickoj oblasti, a i u manastiru sam dobio ucitelja, sa kojim sam zajedno pevao za pevnicom. To je bio starac sa dugackom sedom bradom, on je ucio od starih monaha, kao i na bogosloviji i Duhovnoj akademiji Kijevo-Pecerske lavre, koja nije bila zatvorena odmah posle revolucije. Ostavivsi kod kuce rodjenog brata, ja sam ovde stekao mnostvo brace monaha; napustivsi fizickog oca, dobio sam duhovnog oca; monahinje u podvorju su se prema meni odnosile s majcinskom ljubavlju, pomagale mi i tako mi dopunjavale majcinsku ljubav. Tako Gospod otpocetka javlja Svoju milost i vraca sto puta vise za sve ostavljeno. U to vreme sam mnogo citao i slusao o Valaamu, svidelo mi se pevanje valaamskog bratstva i mene je vuklo k njima. Za monahe je greh bilo sta traziti od Boga, zato sto Gospod ionako za njih pokazuje posebnu brigu. Oni smeju da mole samo za duhovno: vidjenje svojih grehova, dar smirenja i poslusnosti. Uz to, promena mesta boravka i duhovnog oca, u pravilu, jeste iskusenje za monaha. Zato sam se veoma oprezno odnosio prema pomislima o Valaamu, ispovedao ih i smatrao grehom. Ali Gospod ispunjava zelje ako je za dobrobit, prociscava i ispituje strpljenje i iskrenost coveka do potrebnog vremena. Meni se mnogo svidela Valaamska ikona Bozje Majke, i ja sam je molio za pomoc. Na Valaam sam dospeo na cudan nacin, koji nisam mogao ni da pretpostavim. Morao sam u vojsku, pa sam doputovao u Petrozavodsk. Posto se dugo nisam javljao, mojim dolaskom su bili zacudjeni; osim toga, trajao je rat u Ceceniji i malo je bilo onih koji su hteli da sluze vojni rok. Imao sam blagoslov duhovnog oca i bio odlucan da ispunim vojnicki dug gde god bilo. Starac me je nadahnuo, rekavsi da je to bogougodno delo, osveceno podvigom mnostva svetih vojnika. U to vreme sam bio u monaskom postrigu i vojnicko rukovodstvo mi je dalo sluzbu u specijalnoj jedinici za vernike, i to na Valaamu. To je bila eksperimentalna, prva takva jedinica u drzavi. Tako sam se nasao na Valaamu. Vojska, to je dobra zivotna skola, koja otreznjuje coveka, menja i produbljava njegov pogled na svet, kao i svaka patnja. Gospod pomaze coveku drugacije nego ljudi jedan drugome. Covek moze pomoci drugome coveku teseci ga, u boljem slucaju izbavljajuci ga od teskog stanja, dobrom recju. Svemoguci Gospod ne lisava coveka patnje, ali je Njegova tajanstvena pomoc u tome sto pomaze coveku da se uzdigne iznad nje, i onda ona za njega prestaje biti patnja. Bilo kakva patnja je potrebna coveku da bi mu otvorila oci, da bi on uvideo svoje grehe i prisao Bogu. Kao primer sluze mucenici postradali za Hrista. Kada su ih mucili, oni nisu osecali bol, koju bez pomoci Bozje nije bilo moguce izdrzati. Zato, godine koje sam proveo u vojsci za mene su svetle godine, iako je patnja bila prisutna. To je bila obicna vojska i na bogosluzenje smo mogli ici samo onda kad nam je to dozvoljavao vojnicki ustav, a to nije bilo cesto. Razumem sve koji tek trebaju da postanu vojnici, njihov strah pred neizvesnoscu. Meni je bilo lakse, jer sam imao iskustvo manastirskog zivota, a u manastiru ima mnogo monaha i svestenika koji su prosli to popriste. - Mnogi ne znaju zasto Crkva blagosilja vojnike... - Objasnicu vam pojam vojnog sluzenja. Od davnina se ovaj dug sluzenja kod nas smatra svetim. Odlucnost sa kojom su vojnici isli da stite svoju otadzbinu bila je takva da ni sam zivot nije bio nista u poredjenju sa tim dugom. A oni koji su na ratnom polju izgubili zivot za otadzbinu proslavili su se u liku mucenika. Oni su svojom zrtvom ugodili dvojici careva: i zemaljskom i Nebeskom. Oni su ratovali za Cara, Otadzbinu i Veru. Ovim su ispunjavali zapovest Cara Nebeskog, Koji je govorio da nema vece ljubavi prema bliznjemu nego ako ko dusu za njega polozi. Ovu zapovest najbriznije treba cuvati u svome srcu; onda sluzenje vojske nece biti tesko, zato sto ce Sveti Duh okrepljivati srca Svojom Bozanskom blagodacu. Nisi sam, pored tebe je Gospod Bog. U vojsci sam osobito pored sebe osecao Gospoda. Kazu: "Ko na moru nije bio, taj se zapravo nije ni molio." I moje molitve u vojsci su bile posebne. Tako je premudro ustrojeno nase spasenje - kroz patnju. Svetitelj Ignjatije Brjancanjinov je govorio: "Koga Gospod zeli da priblizi Sebi, salje mu patnju." Ako covek nju prihvata hriscanski, s blagodusjem, s verom, sa samoukorevanjem, onda ona uzdize coveka na visu stepenicu duhovnog zivota i priblizava ga Bogu. A Gospod zeli da Mu covek sluzi celim svojim bicem, u tome se i sastoji covekovo blazenstvo. Sam Gospod nema potrebe ni za cim, ali setite se da se u vozglasu svestenika govori kako Njemu pripada svaka slava, cast i poklonjenje. Popriste sluzenja otadzbini osveceno podvigom svetih vojnika pocinje s Peresvetom i Osljabim, koji su bili monasi u manastiru prep. Sergeja Radonjeskog, zalobnika za zemljom ruskom. Megdan Peresveta s nepobedivim Celubejem (tatarski ratnik, nap. prev.), koji je bio ogromnog rasta, vrlo snazan i sa ratnickim iskustvom, i njegova pobeda nad njim imali su duhovno znacenje. Sudarivsi se, monah i njegov protivnik su jedan drugoga proboli kopljem, ali je Bozanska sila zadrzala Peresveta u sedlu, a Celubej je pao sa konja i time potvrdio poraz. Meni je znano mnogo slucajeva hrabrosti pri ispunjenju duga prema otadzbini, pricali su mi ih vojnici-monasi, koji su ratovali u Drugom svetskom ratu i u Ceceniji. Profesija vojnika je u sadasnje vreme s losom reputacijom, ali vojnik ima uzviseni, jevandjelski cilj - ljubav prema bliznjem svom. Crkva daje svoj blagoslov na zastitu svetih granica svoje otadzbine i Pravoslavlja. Vecina nasih vojnika to ne radi za novac, nego ih pokrece visoki cilj i oni ga ispunjavaju onako kako mogu. Pogledajte, njihov zivot prolazi u garnizonima, u sumama. NJima su oduzete sve radosti gradskog zivota, ali oni i dalje sluze. - Kako ste ostali na Valaamu? Neki misle da monasi nista ne rade, da im je zivot prazan, a da molitva nije nikakav trud. - Ja sam bio kod naseg starca arhimandrita Kirila i molio ga za savet o mestu svog prebivanja. On je blagoslovio da se podvizavam u Valaamskom manastiru. Za one koji misle da monasi nista ne rade, objasnicu smisao monastva. O njemu je receno da je ono sveto seme na kojem se gradi Crkva. Cim oskudeva monastvo, odmah oskudeva i crkveni svet, jer monastvo je nadahnuce i srce Crkve. Mi znamo redak iz Svetog Pisma: "nesta prepodobnoga", za kojima idu strasne reci: "...umanjise se istine kod sinova covecjih", a pri umanjenju istine proishodi svako bezakonje. "Zato sto ce se umnoziti bezakonje, ohladnece ljubav mnogih", receno je u Jevandjelju o znacima kraja sveta. Koliko je mnogo u Rusiji bilo manastira! I svaka porodica, u kojoj je bilo i do desetoro dece, obavezno je bar jedno dete posvecivala Bogu i slala u manastir, da bi porodica imala molioca za svoj rod. To je pokazivalo visoku duhovnost naroda. Svima je bilo poznato da monah izmoljava oprostaj grehova do sedmog kolena. Monasi ne napustaju svetovni zivot da bi u manastiru nasli neke udobnosti. Oni dolaze da sluze Bogu, da se trude onako kako malo ko moze. Ali, njihov trud je drugaciji nego u svetu. Gospod je izabrao njih, oni su izabranici Bozji, koji su se odazvali na Njegov zov. Ne zelim reci da je monastvo jedini put spasenja ili da je poseban rod hriscanstva. No, to je drugaciji put. Mnogo je dato monasima i mnogo se trazi od njih. Oni su oslobodjeni mnogo briga i problema koje imaju obicni ljudi. Apostol je rekao da se udata zena trudi da ugodi muzu, a devica - Gospodu. I prva i druga su blagosiljane Bogom, ali, govori apostol, "ja hocu da ste vi bezbrizni." U crkvenom telu neophodni su manastiri - rasadnici blagocesca, jer monasi su molitvenici za ceo svet; i u hramu Bozjem i u svojoj keliji oni se mole: "Gospode, pomiluj nas i sve ljude Tvoje." Neverujucem coveku monastvo nije shvatljivo. Obican covek odradi osam sati na poslu, dva sata se zanima u kuci, proseta do prodavnice, obradjuje bastu, posle cega ce pasti u krevet bez snage i bez molitve. Njemu se cini da dan nije prosao uzalud. Svetitelj Ignjatije govori da mi radimo mnogo poslova, ali malo radimo za spasenje. U manastiru se upravo sve radi za spasenje. Kao prvo, to je molitveni trud, i sav monaski zivot usmeren je njemu. U centru manastirskog zivota nalazi se hram, Bozji Presto, Oltar, Beskrvna Zrtva za sve i svakoga, liturgijski zivot. I sav rad desava se oko ovog centra. Vanjski zivot manastira je takodje sasvim ispunjen. Na primer, na pocetku 20. veka u Valaamu je bilo oko hiljadu bratije. To je bila kao drzava u drzavi. Glavni valaamski hram, cija se obnova zavrsava ove godine, u potpunosti su sagradili monasi. Oni su sami pravili cigle u svojoj fabrici, na ostrvu je bila i radionica za preradu koze, kovacnica, grncara, umetnicka radionica gde su slikali ikone. Sve neophodne zanate, poljoprivreda, ribolov, sve je bilo razvijeno. Monasi su sluzili i svetu: pri manastirima su postojale skole sa sirote, duhovne skole. Radeci sve te poslove monasi nisu napustali svoja molitvena pravila. Na Valaamu je bila praksa da molitvena pravila citaju zajedno zbog jakog umora nakon radnog dana. - Za monaha je glavna poslusnost. Sta to znaci? - Sveti oci zovu poslusnost tajnom zato sto ona tajnim nacinom sluzi unutarnjem preobrazenju coveka. Poslusnost je odricanje od svoje volje, svog razuma. Sada mi govorimo o poslusnosti kao o dobrodetelji (vrlini), ali postoji drugi pojam poslusnosti, u vezi sa nekom delatnoscu ili zanatom. Miloscu Bozjom, ja sam udostojen andjelskog cina - mantijskog postriga, rukopolozen sam u djakona i imam poslusanje za pevnicom. U grckom jeziku oba oblika poslusnosti nose razliciti naziv. Ipakoi je stanje covekovog srca kada se on, trazeci volju Bozju, odrice svoje volje radi ispunjenja volje Oca Nebeskog. On nju trazi u Svetom Jevandjelju, te pokusava da ga prouci i da jevandjelske zapovesti ispunjava u zivotu. Vanjska poslusnost se na grckom zove diakonija. Sva nasa pravoslavna asketika je delatna, blagodat se stice kroz neposredno delovanje. U pravilu, u manastiru covek prolazi kroz razna poslusanja, da ne bi ispunjujuci vanjsko poslusanje zaboravio na unutrasnje. Svako poslusanje treba raditi u slavu Bozju, s ljubavlju za Boga. Od takvog poslusanja covek oseca duhovnu radost i utehu. Obicni hriscanin lisen je tog blazenog stanja bezbriznosti i ugodnosti poslusanja. Bezbriznost ne u duhovnom smislu, jer se na duhovnom planu, naprotiv, kod monaha zaostrava, na primer, secanje na smrt. Zato mnogi od monaha stavljaju u svoju keliju krst, ili poklopac od sanduka, ili druge pogrebne atribute, koje otreznjuju i usmeravaju na pokajanje, kroz koje se stice spokojan duh, sto i jest cilj asketa. Kada covek gresi svakodnevno, zaglusuje se glas savesti; cas osudjuje brata, cas se predaje pomislima o telesnim strastima, cas tastini, i odmah se gube mir, radost i spokoj. Covek se udaljava od Boga i od njega odlazi blagodat, a ziveti bez Boga - to je pakleno stanje duha. Sveti Serafim Sarovski je govorio: "Stekni mir i hiljade oko tebe ce se spasiti." Ovaj put smirenja razlikuje se od puta zapadnih hriscana, koji teze ka cinjenju pre svega nekih javnih dela ljubavi i blagotvorenja. U prvom redu imam u vidu monastvo. Kako je govorio prep. Isidor Pelusiot: "Za monaha koji oslobodi hiljadu zarobljenika, da otkup za stotinu robova, oslobodi desetine gradova, a svoju dusu ostavi u zarobljenistvu strasti i ropstvu greha, uzalud su bila sva njegova dobra dela." Za monaha je najvaznije da stekne spokojan duh. Receno je: "U miru je mesto Njegovo." Tamo gde je mir, tamo Duh Sveti prebiva, odatle i rec "s-mir-enje". Za coveka koji zivi u svetu nije prikladan ovakav nacin spasavanja kao u manastiru. Njegov je glavni cilj da sazida svoju malu crkvu - porodicu, sluzi bliznjima i onima koji su pored njega i tako ispuni poslusnost na dobro Crkve. - Sever ne nazivaju uzalud surovim. Da li valaamski monasi osecaju na sebi tu surovost? - Klima na Valaamu je stvarno surova: vlaga, hladnoca, duga zima. Nemam bas poseban dar, zato moram cuvati glas kako bih mogao da sluzim Bogu i ljudima. Pevanje je deo crkvene kulture, koju je ustvari tesko podeliti na delove, a moze se nazvati jednom recju - Evharistija. Zahvaljujuci podrsci naseg igumana, koji izvana i iznutra gradi obitelj, na Valaamu se obnavlja crkvena tradicija. U manastiru se trude da strogo cuvaju sva crkvena i monaska pravila i Ustav. Ponekad Valaam prekoravaju radi strogosti u drzanju kanona, opravdavajuci odstupanje od njih danasnjom nemoci vernika i apelujuci na uproscenje bogosluzenja. Sada ogromno mnostvo poklonika dolazi u manastire, koji nose misiju duhovnog vaspitanja naroda. Ljudi dolaze da ispovedaju svoje grehe, cesto su ti gresi smrtni, tj. oni za koje bi po crkvenom pravilu trebalo dati odlucenje od pricesca na deset do petnaest godina. Duhovni uslovi su takvi da u danasnje vreme nije moguce primenjivati Ustav bez rasudjivanja. Valaam se nalazi u narocitim uslovima u odnosu na druge velike manastire. On se nalazi na ostrvu, udaljen od svetske sujete, tako da se obitelj moze strozije pridrzavati crkvenih kanona. Zimi, kada se broj poklonika znatno smanji, mi zivimo pravim monaskim zivotom. - Oni koji su bili na Valaamu ne mogu da zaborave zadivljujuce pojanje. - Ovaj kanonski raspev zove se znamenije. Bozanske himne u davna vremena u Rusiji su zapisivali "znamenima", notnim simbolima. Znamena - od reci znamenovati, tj. obelezavati. Oni ne prikazuju sta pevati, nego kako pevati. Svaki znak, za razliku od nota, prikazuje duhovno stanje s kojim treba pevati. Na primer, pri svakom pocetku pojanja sledi znak Paraklita, tj. znak prizivanja Duha Svetog i blagoslov na ovo pevanje. Samo vidjenje ovog znaka izaziva u monaha skrusenje. Znaci prikazuju i karakter pojanja. Coveku koji je muzicki skolovan nije tesko da ovlada raspevom znamenija. Ali po znamenima mi za sada ne pevamo svi. Za pevanje se koristimo rukopisima sacuvanim u arhivima. Srce se ne moze prevariti, onaj ko je bio na Valaamu osetio je molitveni ugodjaj ovoga pevanja. Pevanje ne sme da ometa, nego da uzdize coveka do Boga. Pocevsi s epohom cara Petra Prvog, dogodilo se rascrkovljenje nase crkvene kulture. To se tice i ikonografije, i pevanja, i arhitekture, i bogosluzenja, i jezika, i spoljasnjeg blagocesca, i duhovnog zivota. Moguce je da cemo uskoro, s blagoslovom naseg igumana arhimandrita Pankratija, snimiti kasetu na temu "Torzestvo Pravoslavlja." Ovaj praznik se slavi na kraju prve sedmice Velikog posta i bio je ustanovljen radi potvrdjivanja dogme o ikonopostovanju. Ovom dogmom utvrdjivala se i crkvena kultura u celini, asketsko, dogmatsko i hristolosko shvatanje Bogovaplocenja. Sve svestenodejstvo, ikonografija, crkvenogradnja, kanoni i ustavi, sve je to bilo premudro ustrojeno Svetim ocima, da je narusavanje toga - prestup. Od nas se ne trazi podvig da usavrsavamo ili dopunjavamo ono sto su oni stvorili. Nas je cilj da obnovimo i sacuvamo to sto imamo. Jedno od vanjskih projava duhovnog stanja naroda je pevanje kojim se on obraca Bogu. Partesno pevanje, koje se sada svuda rasirilo, rastrojava molitveno stanje. Na nekoj etapi takvo pevanje moze delovati na covekovu dusu, ali u celini ono deluje opustajuce i vise odgovara koncertu. U Grckoj se strogo drze kanonskog pevanja. Kada se uzdignemo iz duhovnih rusevina, onda ce poceti osmislena molitva, pocece i preporod pevanja, jer 10-15 godina kratak je rok za Crkvu. - Bili ste u Grckoj. Kakve utiske donosite? - Miloscu Bozjom prosle godine sam udostojen da posetim Svetu Goru - duhovnu bastu Majke Bozje. To je monaska oblast u kojoj se nalazi vise od dvadeset manastira. Mnogi od staraca zive u pecinama, kako su ziveli drevni monasi, o kojima se pise u Otacniku. Ispocetka su sve hriscane zvali svetima, to se moze procitati kod Apostola. Gospod zeli svecelo isceljenog coveka, savrsenog, tome teze podviznici na svetom ostrvu. Poseta Svetoj Gori bila je za mene dogadjaj koji me je utvrdio na duhovnom putu. Mnogo toga se moze nauciti od svetogorskih monaha, a i u svetu grcki narod zadivljuje svojom crkvenoscu. U Solunu su hramovi na svakom uglu i svaki se prolaznik koji prolazi pokraj njih obavezno prekrsti i pokloni. Na ulicama je mnogo svestenika i monaha. Nama monasima su svuda celivali ruke, vec i sam dodir monaha smatra se za blagoslov; cak su bili uvredjeni kada bismo mi pokusali to da izbegnemo, ne pruzajuci ruku za celivanje. Kada su saznali da smo iz Rusije, s uvazavanjem bi govorili: "O, Rusija! Bravo!" Cesto se mogu videti mladici i devojke kako hitaju u hram. Ponekad oni dodju do crkve na motoru, udju i bez ikakvog stida upale svece. U subotu se kod njih radi samo do rucka, jer vecerom svi idu na sluzbu. Naravno, bilo bi od velike duhovne koristi kad bismo tokom dve godine boravili na Svetoj Gori. Nasa crkvena istorija je bogata primerima da su nasi monasi prosli duhovnu skolu na Svetoj Gori. Tamo se oseca poseban, visoki duh podviznistva i hriscanske ljubavi. U svoje vreme Arsenije Konjevski, osnivac manastira na Konjevskom ostrvu jezera Ladoge, podvizao se na Atosu tokom dve-tri godine. Mnogi od onih koji su tamo otisli radi duhovnog savrsenstva, posle su se vracali, jer ih je dusa zvala nazad. Monastvo nije odvojeno od ostale Crkve, u njemu postoji osecanje duga pred svojim narodom. To nije nacionalizam, vec sveto osecanje ljubavi prema svojoj tradiciji i narodu. Za vreme mog hodocasca bile su dve manastirske slave, i mene su pozvali da sluzim i pevam u grckom manastiru Dohijaru i srpskom Hilandaru. - Na kojem ste jeziku proiznosili vozglase? - Izgovarao sam jektenije i vozglase na ruskom jeziku. Moje duhovno osecanje se pri tome moze usporediti samo s vaskrsnjom radoscu. Bilo je to osecanje duhovnog ushicenja, koje su, verovatno, iskusili poslanici kneza Vladimira koje je on poslao da saznaju kakav je to Bog i kakva vera u tih Helena. Vrativsi se, oni su rekli: "Ne znamo da li smo bili na zemlji ili na nebesima." Toliko im se uzviseno pokazalo bogosluzenje, da oni posle toga vise nisu sumnjali da je hriscanska vera - istinita. Mogu priznati da nase sadasnje bogosluzenje ustupa pred svetogorskim. To je, naravno, shvatljivo. Tesko je zamisliti, na primer, da se Lavra sv. Atanasija Velikog hiljadu godina nije zatvarala. Kako je ogromna razlika: hram od tri ili pet godina i od hiljadu godina. U svakom manastiru na Svetoj Gori ima toliko zadivljujucih svetinja da ne bi bilo dovoljno vremena pricati samo o njima. Ukrasi nasih hramova izgledaju kao dekoracije u poredjenju sa drevnim vizantijskim hramovima. U manastirima je toliko mostiju svetitelja, da se prema njima odnose slobodnije nego kod nas u Rusiji. Ruski monasi se s vecim usrdjem i postovanjem odnose prema mostima ugodnika Bozjih. Ruka Vasilija Velikog, noga Svete Ane, Jovan Preteca, Marija Magdalina, uho Jovana Zlatoustog... Ruski covek ne zna da li da se klanja do zemlje ili da samo stoji pred tim velikim svetinjama i ikonama potresen drevnoscu, istorijom i cudima. Svetogorski monasi se bave posebnim unutarnjim delanjem - molitvom Isusovom. Oni su sledbenici isihasta, medju kojima su bila dva nasa savremenika, a njima zahvaljujuci desio se duhovni preporod Atosa. Jedan od njih je grcki starac Josif, koji se postuje kao lokalni svetitelj, a drugi starac je, za nasu utehu ruski, pribrojen broju svetih - prepodobni Siluan, veoma postovan na Sv. Gori. On je cetrdeset godina ziveo u velikom ruskom manastiru, gde je broj bratstva dosezao do 2000. On je imao poslusanje ekonoma. Za svoju veliku ljubav prema Bogu, cisto srce i smirenje, koje je on postojano pokazivao, Gospod ga je udostojio visokog dara - molitve za sav svet i svu tvar. Prepodobni Siluan je bio obican seljak, ali je iz belezaka posle smrti svetu objavljeno njegovo uzviseno bogoslovlje. On je jednostavnim recima izlozio i objasnio visinu hriscanskog zivota. Sveti starac se u tajnosti molio, i niko nije znao da je pored njih covek visoke svetosti. - Kakva je tradicija sahranjivanja monaha na Svetoj Gori? - Na Atosu je posebna tradicija pogrebenja. Bio sam u tzv. kosturnicama, gde se cuvaju lobanje upokojenih. Umrlog monaha umotaju u mantiju i spustaju u zemlju bez sanduka. No u pocetku telo umrlog stavi se u nesto sto nalikuje na sanduk sa ruckama, samo bez poklopca, i predaju ga zemlji. Za tri godine telo se iskopava, kosti se peru, a lobanja se stavlja u kosturnicu, gde se pise ime umrlog. Na Svetoj Gori su malo drugaciji znaci svetosti nego u Rusiji, u kojoj ima mnostvo netljenih mostiju, takvih kakve su prep. Aleksandra Svirskog. Telo njegovo, evo, vec 600 godina ne trune. Po boji kostiju oni odredjuju mogucu svetost i milost koju je usopsi dobio od Boga. - Sta je na Vas tamo ostavilo najveci utisak? - Najveci utisak i utehu imao sam od beseda sa starcima. Uglavnom su nas interesovala monaska pitanja o molitvi , pravilima i ustavu. Oni su nam pokazali svoju neobicnu obrazovanost, visok molitveni duh. Kod isihasta je vrlo strogo pravilo, koje ukljucuje cetverosatnu nocnu molitvu, polunocnicu, negde od dva, negde od tri sata posle ponoci, u razlicitim manastirima razlicito. Posle Liturgije - trpeza. Supa se kod njih posluzuje samo jednom sedmicno. Posle rucka - poslusanje, rad, posle cega monasi mogu nakratko da se odmore do vecernjeg bogosluzenja. Oni se cesto pricescuju, jer vode pazljiv zivot. - A kako je zdrav nacin zivota i hrana? - Sta je stetno po nase zdravlje? Pitajte doktora u cemu je koren svih bolesti. U preobilnoj ishrani i razlenjenosti. Mnogo spavanja takodje nije korisno. U selima, gde ljudi vode prirodan zivot, ljudi su jaci i izdrzljiviji. Setite se, mnogi svetitelji su ziveci strogo po ustavu doziveli duboku starost, mnogi cak do 120 godina. U manastiru na Valaamu nikad nisu koristili vino. Cak su u proslom veku ovamo slali neke svestenike koji su imali sklonost vinu, da bi se ispravili. Drzanje strogog ustava u nasim velikim ruskim manastirima nije moguce zbog velikog broja hodocasnika. Moramo praviti ustupke, radeci bogougodna dela ljubavi prema narodu koji dolazi u obitelj. Naravno, monasi pate zato sto negde postoji uzviseni duhovni zivot, ali ocigledno je ovaj nas krst ugodniji Bogu. - Najpogodnije mesto za spasenje duse je manastir, ali sta za svoje spasenje treba da radi obican covek? - Spasenje nije u nasoj moci. Ono se daje po blagodati Bozjoj. U nasoj moci je da stanemo na krstonosni put. Gospod nikoga ne prisiljava, On kaze: "Ako ko hoce (da se spasi), neka ide za Mnom." Prep. Ava Dorotej je rekao: "Zamisli sebi dve lestvice: jedne vode gore, na nebo, druge - dole, u pakao, a ti stojis izmedju njih. Ne misli i ne govori: kako cu uzleteti od zemlje do neba? To je nemoguce i Bog to ne trazi od tebe; ali u najvecoj meri pazi da ne silazis dole: ne ogorcavaj bliznjega, ne ogovaraj, ne ponizavaj, ne prekoravaj, ne osudjuj; tako ces, malo po malo, poceti da cinis i dobro bratu svom i po lestvici se penjati na nebo." Cak su i nasi carevi imali dug da bar jednom u godini hodocaste u koju svetinju. Seljaci su dolazili u obitelj da poste i da se priceste. Danas savremeni hodocasnik cesto dolazi u obitelj na dva-tri dana, odmah prima pricesce i odlazi. A ako covek nosi teske grehove, tako se ne moze ucvrstiti u blagodati, gubi je kao kanta bez dna. Najbolje je doci u manastir na odredjeno vreme, postiti, raditi, razgovarati s duhovnikom, ispricati mu sva osetljiva pitanja, ispovediti se i potom pricestiti - to ce biti venac posta. Neophodno je obnoviti temelj pravoslavnog zivota - pokajanje, koje se ostvaruje preko molitve. Sada djavo, kada se ne moze javno boriti sa Crkvom, kako deluje? On govori: "Gradite li hramove? - Gradite. Idete li na sluzbe? - Idite. Postite li? - Postite. Blagotvorite li? - Blagotvorite, samo se nemojte moliti!" Potrebno nam je "i ovo ciniti, i ono ne zaboravljati." Molitva crkvena i privatna - to su kao dva krila. Spasiti se znaci drzati se predanja kojim su ziveli i spasavali se nasi ocevi. Zelim da zavrsim recima starca Sofronija, ucenika prep. Siluana Atonskog: "Neka je svako na onom mestu gde ga je postavio Bog, trudeci se da stekne Duha Svetoga, a Bog ce dodati sve ostalo."   razgovorala Irina Jakovljeva prevela s ruskog Ljudmila Hirjanova obradila Vesna Kasagic Preuzeto sa web stranice: http://eparhia.onego.ru