Mitropolit Antonije Hrapovicki

O VECNOSTI ZAGROBNIH MUKA

Jos u detinjstvu od mnogih ljudi oba pola i raznog uzrasta morao sam da slusam jadikovanje, cak i roptanje, zbog toga sto ce se privremeni ljudski gresi na zemlji kaznjavati vecnim mukama. Svima poznati filosof V. S. Solovjev se usudio da iskaze svoje misljenje po pomenutom pitanju, kada je izjavio: "Vecne muke - ah, taj gnusni hriscanski dogmat..." I naravno, kada su zatrazili od njega da objasni to svoje javno bogohulstvo, on je izjavio da je toboze rekao ne "gnusan", nego "zalostan" (rus. gnusnij - grustnij, nap. prev.). Tada kao decak sam ovo njegovo objasnjenje prihvatio cistog srca, ali kasnije sam se ubedio u neiskrenost autora, samim tim i u njegovo poricanje, i poceo sam da sumnjam u gore navedenu izjavu; u toj sumnji se jos uvek nalazim.

Citanjem ili slusanjem price o bogatasu i Lazaru vecina hriscana usvaja u dusu zalosno raspolozenje. Za objasnjenje ove price ja cu poceti izlaganje mojih misli. Bogatas u ovoj prici nije bio nekakva beznadezna protuva, nego je samo covek koji je lakomisleno procerdao svoj zivot. Zatim, i posle njegove smrti ostalo je mnogo cega dobrog u njegovoj dusi: on nije okoreli bogohulnik, nego samo gresnik - gresnik koji je prizivao pravicnost Bozje kazne; ne samo to, nego je on sacuvao sastradanje i sazaljenje prema svojoj braci koja su ostali na zemlji, i on moli Avrama da im sa onog sveta posalje propovednika pokajanja. A nesto sto je najnesrecnije u ovoj prici, to su reci Avrama: "A preko svega toga postavljena je velika provalija izmedu nas i vas, da ne mogu da predju oni koji zele odavde k vama, niti da predju k nama oni odande" (Lk. 16, 26). Zapitajmo se, o cemu ovde govore ove reci? O tome sta je bilo, sada jeste ili ce u buducnosti da bude, ili samo o tome sta je bilo do Hrista? Sigurno da je rec samo o poslednjem; jer nas Sveto Pismo uverava u jedno, da je tu provaliju Neko presao: Neko - kome su, doduse, "telo ubili, ali je duhom ozivljen; Njim je sisao i propovedao duhovima koji su bili u tamnici, koji su nekad bili neposlusni, kada je Bozja strpljivost cekala u Nojevo vreme" (I Petr. 3, 18 - 20). Naravno da bi u broju poverovavsih u propoved i spasenih bio i taj bogatas, ne izgubivsi dobra osecanja.

Onda, kome je Hristos licno svojim ustima rekao da ce poci u oganj vecni, "gde ce biti plac i skrgut zuba"? Evo i odgovora: receno je ogorcenim i nepokajanim gresnicima, za koje je Spasitelj na drugom mestu rekao: "Da nisam dosao i da im nisam rekao, ne bi imali greha; ovako nemaju izgovora za svoj greh", i dalje: "Sada su pak gledali i mrzeli mene i moga Oca" (Jn. 15, 22-24).

Da bi pokazali pravilnost ovog mog razmisljanja, pogledajmo sta se podrazumeva u ovim izrazima "plac i skrgut zuba" i "oganj vecni". Plac je izraz stradanja i zalosti, ali biva i plac bespomocne zlobe, kome se predavala zla gospodja u "Plodovima prosvecenja" Lava Tolstoja. Nema sumnje da bas takvo znacenje ima i skrgut zuba na svim mestima Svetoga Pisma, kako Novog, tako i Starog Zaveta. Kada je prvomucenik Stefan u duhovnom ushicenju propovedao Hrista i oblicavao Njegove ubice, to su "svi koji su sedeli u Sinedrionu videli lice njegovo kao lice anela" (Dap. 6, 15), ali oni kada ovo cuse "razjarise se vrlo u srcima svojima, i skrgutahu zubima na njega" (Dap. 7, 54). U prici o pozvanima na svadbu carevog sina govori se ne o kazni, nego samo o izgnanju nepozvanog gosta u krajnju tamu, nasta je jos dodato: "onde ce biti plac i skrgut zuba" (Mt. 22, 13). Isti izraz je upotrebio Gospod kada je rekao da ce necisti Judeji videti na onom svetu obracene narode koji ce sedeti sa Avramom, Isakom i Jakovom, a sebe ce isterati van, "gde ce biti plac i skrgut zuba." Pravednik je u Starom Zavetu govorio Bogu da su mu nevaljali, kojima se on obracao kao braci, rugali i sa "licemernim osmehom skrgutahu na mene svojim zubima" (Ps. 34. 16). A imamo i ne tako retke primere iz svakodnevnog zivota, recimo kada zlocinac, atakujuci na svoju zrtvu, savladan i svezan, osecajuci svoju nemoc skrguce zubima i peni. Eto, ovako skrgutanje zuba kao izraz bespomocne zlobe javlja se svojstvom nepokajanih gresnika, kada se oslobode tela i vide Hrista u slavi Njegovoj, i sav Nebeski svet kako slavi Njegovu pobedu, a za njih u isto vreme toliko omrznutog.

Ali, zasto ce muke te nemocne zlobe biti vecne? Odmah i odgovaramo: zavrsile bi se one same po sebi sa oslobadanjem bogoborackih dusa od te mrznje. Medjutim, da li je moguce tako pomirenje duse sa necim sto je njoj uvek bilo mrsko, i kada je vec jednom i zauvek ostala sa svojom mrznjom, cak i posle toga, kada je cula sve Hristove prizive, i videla Njegov poslednji Sud i slavu Andjela i Svetih. Ovde na zemlji, nasa osecanja se menjaju na dobru ili losu stranu dobijajuci nove utiske i spoznaje, a kada se sav opit licnog i svetskog zivota iscrpi do kraja, i ozlojedenost duse ne razmeksa, da li je tada uopste moguca unutrasnja promena? Naravno da nije!

A sta se kaze o vecnom ognju? Sta je ili kakav je taj vecni plamen? Odgovoricemo iz knjige proroka Isaije sa istim tim njegovim pitanjem: "Ko ce iz nas ostati kod ognja koji prozdire, ko ce iz nas opstati pri vecnom plamenu - taj ko hodi u pravdi i govori sto je pravo; ko mrzi korist", itd. (33, 14-15). Savrseno je jasno da pod vecnim plamom se razume Bozje prisustvo ili cak sam Gospod Bog. Za jedne ce On biti izvor naslade, a za druge, samo sozercanje Njegovog Bica - izvor muka. Nesto slicno mozete procitati i kod sv. apostola Pavla (I Kor. 3, 12-15).

Zbog cega osnovno bogoslovlje ad naziva udaljenim mestom od Boga? Ovo treba da se razume kao moralno udaljavanje, a ne fizicko, jer Apokalipsis nam svedoci: ko se otkrije da je neprijatelj Bozji, taj ce "biti mucen u ognju i sumporu pred sv. Andjelima i pred Jagnjetom, i dim mucenja njegovog uzdizace se u vekove vekova" (Ap. 14, 10-11).

U samom zakljucku kazimo da vecne muke gresnika nisu kazna Bozja ili osveta Njegova, nego dobrovoljno gresnikovo raspolozenje i stanje.

"Novoje Vremja" 15. februar 1924. # 842.