|
“Veri sam prisao u zatvoru…” “Ne zarici se od zatvora, kao ni od torbe”, kaze narodna poslovica. Ali radnik
Sanaksarskog manastira Vjaceslav V. je vise puta dospevao u zatvor i to moze se reci - po presudi. Njegova porodica je “porodica kriminalaca” (necu navesti prezime iz
razumljivih razloga). - Moje obracenje je pocelo od toga sto su nam u koloniju doveli lopova iz Penze
– seca se Vjaceslav. – Zvao se Andrej Misin. Imao je svega 28 godina, ali i veliki autoritet u svetu ktiminalaca. Potucao se po zatvorima od svoje cetrnaeste godine i
nije ni izasao na slobodu – i umro je u zatvoru. Prekrsioci zakona su za nas bili retkost, i mi smo mu onoliko koliko smo mogli obezbedili odredjene uslove: imao je cak
odvojenu celiju, i u njoj se …molio! Bio je duboko verujuci covek. U to vreme, 1993. godine, je kod nas u koloniji bilo mnogo protestantskih propovednika. Pravoslavni
svestenici nam jos tada nisu dolazili. Protestanti su cak kod nas otvorili prostoriju za molitvu. Mi smo njihovu propoved primili kao istinitu, jer su govorili o Hristu!
Ali Andrej je uticao na nas, postepeno je doslo do preorijentacije zatvorenika, i mi smo prestali da slusamo protestantske propovednike. A Andrej nas je i recima i delom
uveravao da se treba obratiti u Pravoslavnu veru.
- Kriminalac naravno ne moze biti pravednik. Ali ja smatram da pravoslavac
moze…Andrej je cak ucestvovao u izgradnji Pravoslavnog molitvenog doma kod nas u koloniji. On je mnoge, ukljucujuci i mene, obratio u Pravoslavlje. Kriminalac sa velikim
autoritetom, koji se niposto ne zasniva na zakonu pesnice, vec na osecanju pravednosti, i na moralnoj osnovi svoje vrste. Ti autoriteti se u okruzenju kriminalaca ipak
pridrzavaju nekih moralnih normi, ne dozvoljavajuci da svet kriminalaca u potpunosti ogrezne u rekama krvi…Jer svi moralni zakoni se zasnivaju na Bibliji. Ali su
Biblijske zapovesti u zatvorskoj sredini, naravno, veoma izopacene. -Jedna od Bozijih zapovesti glasi:”Ne ukradi…”, a ovde Pravoslavac sebe naziva lopovom, iako
“zakonskim”. -Sam vodja kriminalaca naravno ne krade. On tezi da odrzi neki minimalni nivo
pravednosti, tako da ga je i Andrej postovao… jedan od poznatih lopova u zakonu je bio – Vasja Brilijant, najveci autoritet u svetu prestupnika. Njega su svi kriminalci
uvazavali zbog pravednosti – i Rusi, i Kavkazci… On je bio mirotvorac svoje vrste u toj sredini. Proveo je 40 godina po zatvorima, i pritom je izasao na slobodu samo
jednom – 1989. godine. Danas vise nema takvih ljudi. Novi kriminalci su uglavnom beskrupolozni i ne vole nikakve moralne norme, cak ni kriminalne…A tradicija lopova je
“krunisana” lopovima u zakonu i ima korene od davnih vremena – u Rusiji su takve kriminalce nazivali “Ivanami”. Postoji cak specijalna “krunska” tradicija.
Kada sam bio medju krimonalcima, ja u “svetu” nisam sreo moralnije ljude nego sto su bile te vodje. I tek posto sam prekoracio prag Crkve, shvatio sam koliko sam bio
u zabludi… -Ali vratimo se u 1993. godinu… -Medju nama se tada pojavio jos jedan “autoritet” koji nas je takodje savetovao da ne idemo kod
protestanata. I tada se desilo nesto, zbog cega je i administracija kolonije izmenila svoj odnos prema tim propovednicima. Mladi zatvorenik je potpao pod uticaj
protestanata, prihvatio njihovo ucenje, a zamenik nacelnika kolonije mu se podsmevao zbog toga. Na kraju je taj mladic dosao kod njega u kabinet, polio sebe benzinom i
zapalio, pritom obuhvativsi rukama svoga uvredioca. Obojica su sa opekotinama odvezena u zatvorsku bolnicu. Ali nacelnik je imao srece – njega je spasao zatvorenik koji
se nalazio u neposrednoj blizini, iscupavsi ga iz mladicevih ruku… I tako se u jednoj bolnickoj sobi pored mladica koji je umirao nasao i “autoritet (vodja)”.
Osudjenik koji se polio benzinom je jos uvek bio ziv, iako je bio bez svesti. Njegov sused u sobi je skinuo sa sebe Pravoslavni Krst i stavio ga na umiruceg. On je na tren
dosao k svesi, pogledao ga sa zahvalnoscu i rekao:”Odlazim”. I umro je. Posle tog slucaja je nasa administracija poucena losim iskustvom pustala kod osudjenika samo
Pravoslavne svestenike. U to vreme je na Samarskoj katedri bio Episkop (sada
Arhiepiskop) Samarski i Sizranski Sergej. A on je posvecivao mnogo paznje i ulagao mnogo snage da zatvorenike rukovode Pravoslavni svestenici. Sada u svakoj “zoni” nase eparhije postoji ili
hram, ili soba za molitvu. -
Da li danas svestenik moze imati znacajan uticaj na osudjenike? -
Svet prestupnika veoma prefinjeno oseca pravednost. Veoma je tesko prevariti zatvorenike.Svestenici dolaze u zatvor zbog iskrenog poriva srca, i zbog toga ljudi
dolaze kod njih. Moralna cistota se ceni cak i iza bodljikave zice. U praksi, osudjenike ne treba “pritiskati”. Zatvorenici se ne smeju ni na sta prinudjivati…Tada ce
se ljudi postepeno ocrkovljavati. - Tuzni pravci – problemi globalizacije dospeli su i do ruskih zatvora? - U decembru 2002-e godine lokalni “kolonijalni” radio je objavio da u
periodu od decembra te godine do januara sledece svi osudjenici moraju da prime INN. A oni koji odbiju da prime broj ce biti otpusteni s posla (a u koloniji nemaju svi
posao i on se tamo veoma ceni), ili im nece biti isplacen vec zaradjen novac. To obavestenje je ponavljano na radiju u toku cele nedelje. Ja sam vec znao da se Pravoslavlje
negativno odnosi prema “numeraciji” ljudi. Ali nisam vrsio pritisak na svoje susede, vec sam im predlozio da sami pitaju svestenika kako da postupe. Svestenik nije
blagoslovio da se primi “broj”. I pored kase, gde nam isplacuju platu, se pojavilo zastrasujuce obavestenje o INN – toboze, ko ga ne primi nece dobiti novac. I sta se
desilo? Svi zatvorenici iz mog odeljenja, a to je otprilike sedamdeset ljudi, su cvrsto odlucili – da ne primaju INN! Narod u zatvorima je poseban – on se ne moze
pridobiti ucenom i zastrasivanjem – time se nista ne postize. To je moguce primeniti u svetu: tu je vec porodica, deca…Mene su prvog pozvali u upravu na razgovor. Ja
sam odlucno rekao da necu da primim INN i podrobno objasnio zbog cega. Zatim su pozvali drugog, treceg – rezultat je bio isti. I onda su odustali od te ideje. Ali su mene
uskoro premestili u SIZO – kao kaznu za tu moju “propoved”.
- Krsten sam u detinjstvu, ali sam veri prisao u zatvoru. Tek kada sam se
svesno obratio Hristu, shvatio sam koliki ogroman svet se otvara preda mnom! Ali sam jos nesto shvatio. Zivot u zatvoru je cesto mnogo moralniji, nego na slobodi. U zatvoru
nije sve dozvoljeno, i nema raspustenosti. Danas je duh vremena prodreo i iza resetaka, ali ne u toj meri. Pogledajte sta se desava sa omladinom: svuda okolo je blud,
droga, divlja moda…iako u zatvoru vlada stroga disciplina ona sprecava sirenje mnogih poroka. Narocito je za omladinu opasna takva “sloboda”. Ja cak smatram da je
bolje dospeti u zatvor nego u nocni klub na striptiz-sou…Kada sam sluzio poslednju kaznu odlucio sam da pocnem da postim. U zatvorskim uslovima to nije jednostavno, ali
se pokazalo mogucim. Ja ni danas ne mogu da zadobijem taj vatreni duh, koji sam imao u to vreme u zatvoru. Tada sam bukvalno leteo na krilima…Vec sam na mnoge stvari
gledao drugim ocima. Desavalo se da me neko priupita kao i ranije, kako da se “obracuna” sa nekim od onih koji su ih uvredili, a ja sam odgovarao:”Oprosti mu…”
Neko me je shvatao, a neko se vredjao. I jos jednu stvar sam odlucio: ako ponovo dospem u zatvor necu vise gubiti vreme vec cu poceti da pomazem svojim susedima da nadju
svoj put ka veri… - Danas zivis po strogoj – ali vec manastirskoj disciplini. Da li si lako podneo prvih nekoliko nedelja u manastiru? - Naoko zivot u manastiru malo podseca na zivot u koloniji. Strog raspored u toku dana, ista lica… Vise od polovine radnika u Sankarskom manastiru su bivsi zatvorenici. Ali mi ovde razgovaramo na sasvim drugom nivou za razliku od zatvora. Ljudi su dosli ovde da zapocnu novi zivot, i da se promene. Po svojoj sustini, zatvor i manastir su sasvim suprotni jedno drugom. Ovde se ljudi svesno smiruju, a u zatvoru je sve zasnovano na oholosti. I sto je covek vise samoljubiv, to je primeceniji i autoritativniji u zatvoru. Ovde je sve obrnuto! U manastiru je malo nadmenih ljudi.
– Kriminalac, cak i ako se nalazi u zatvoru, rukovodi drustvom prestupnika – prica Mihail Borisovic Dekatov. – On ne upravlja samo “kolonijalnim” lopovima i prevarantima, vec odrzava i veze sa onima koji se nalaze na slobodi. Sva njihova “moralnost” je izokrenuta naopacke. Zakoni koji vladaju medju njima nemaju nista zajednicko sa Biblijskim zapovestima. Umesto “ne ukradi” – kod njih vazi “ne kradi od svojih”. “Vrlinom” smatraju nesaradjivanje sa kolonijalnom administracijom, sabotiranje njenih naredbi, nerad…Sta je u tome moralno, hriscansko? Kriminalac, po opredeljenju ne moze biti dugogodisnji verujuci pravoslavac. Moze, ali samo ukoliko se pokaje i postane svestan svojih grehova. Sretao sam mnoge recidiviste koji su pocinili teske prestupe ali su se obratili Bogu. Ali medju njima nije bilo “vodja kriminalaca” – ocito da je njih necastivi jako pritegao…Ali ako se i desi cudo pa se “autoritet” obrati Bogu ne samo recima vec i delom – onda ga “bratstvo” lisava svih privilegija. Takve vodje im nisu potrebne! Takav vodja bi svojim primerom pomagao administraciji da sprovodi vaspitni rad medju zatvorenicima, za sta neki kriminalci nemaju interesa. Danasnji kriminalci vise nisu oni isti koji su bili pre dvadeset pa cak i pre deset godina. Ako su ranije zakonski prekrsioci “autoritetu” davali odredjena neformalna punomocja, danas ih je sve moguce kupiti za novac. I ne traze se nikakve moralne osobine… Imas novac – i to je danas dovoljno da se medju kriminalcima dobije neka “titula”. - Recite nam, u cemu je sustina te “jerarhije” medju kriminalcima? - Ona ima korene jos iz davnina, ali je svoj poseban procvat dozivela 1920-30 godina, kada su se pojavili GULAGi, u kojima je sedelo po 50 i vise hiljada zatvorenika, te je odrzavanje reda spolja u tako velikim zatvorima bilo nemoguce. I tada je vlast pristupila neformalnoj podrsci “zatvorskih” autoriteta koji su se vlasti oduzili time sto su podrzavali neki svoj “poredak” u zoni. Zakonski prekrsioci su imali zagarntovan privilegovan polozaj, dobijali su svoj “masan zalogaj”, odradjujuci ga drzanjem drugih zatvorenika u podredjenom polozaju… I tako ukoliko danas u zatvor dodje kriminalac, njega po pravilu odmah zatvaraju u “zatvor u zatvoru”, u
takozvano odeljenje po strogom kontrolom. I on tamo boravi minimum sest meseci, a ponekad ostane do kraja izdrzavanja kazne. Ali ako ispolji zelju da se popravi, onda ga
izvode iz izolacije i on izdrzava kaznu kao i svi ostali zatvorenici. -Kako se odnosi vecina osudjenika prema svojim prijateljima –
pravoslavnim verujucim zatvorenicima? - Ja se ne bih slozio sa svim Vjaceslavovim stavovima. On pise o nekim “autoritetima” ne obrativsi paznju
na tako vaznu cinjenicu da su dugogodisnji autoriteti u toj sredini sada ocrkovljeni, verujuci ljudi. Obicno je u muskoj koloniji ovakva situacija: na dve hiljade
zatvorenika dolazi svega 10-15 duboko verujucih ljudi. Ali su oni moze se reci savest kolonije. Oni ne piju i ne puse, niti psuju. Ti ljudi su u pravom smislu reci moralni
autoriteti – na njih se ugledaju i drugi zatvorenici.A svestenik Andrej Ruzjanov iz Ilinske Crkve u 15-oj zenskoj koloniji na Krjazu, pored Samare, je uspeo da oformi
zajednicu od 150 ljudi! Zene-osudjenice na nedeljnoj sluzbi stoje cak i na stepenicama…A 60% zatvorenica su narkomanke, od kojih je 30% HIV pozitivno… -Da li se desava da verujuci zatvorenik izadje na slobodu i ponovo cini prestupe? - Ne cesto, ali se na zalost desava. Arhimandrit Trifon iz Trojice-Sergejeve
Lavre vec 13 godina rukovodi istraznom samicom u Sergejevom Posadu. On uvek govori verujucim zatvorenicima: ne raslabljujte se kad izadjete na slobodu. Ako ne ides u Crkvu
jednu, dve ili tri nedelje moze da se desi tragedija. Ti ljudi onda obicno cine mnogo teze prestupe nego sto su cinili ranije dok se nisu ocrkvenili. Ljudi se u zatvoru
nalaze u vestackoj izolaciji od drustva, a kada se nadju na slobodi, sablazni sa svih strana je mnogo vise… Razgovarao sam s takvim ljudima. “Kako to – kazem
zatvoreniku – ti si bio crkveni staresina i nisi propustao ni jednu sluzbu. A sad si ponovo dospeo ovde…”A on odgovara:”Nisam poslusao svestenika da na slobodi
treba da budem stroziji prema sebi nego u zatvoru. Prestao sam da idem u Crkvu – i evo rezultata… Nisam ni poceo da pijem, kada mi je neko strogo rekao nesto stavivsi
mi noz u ruke…” U Jevandjelju se kaze:”Kad necisti duh izadje iz coveka, prolazi kroz bezvodna mjesta trazeci pokoja, I ne nalazeci govori:Vraticu se u dom svoj
otkuda sam izisao. I dosavsi nadje pometen i ukrasen. Tada otide i uzme sedam drgih duhova gorih od sebe, i usavsi obitavaju ondje; i potonje stanje biva covjeku onome gore
od prvoga” (Lk.11, 24-26). Eto zasto je veoma vazno ziveti strogim crkvenim zivotom po izlasku iz zatvora. - Kakva je religiozna “paleta” u kolonijama Samarske oblasti? - 94% osudjenika su Sloveni – pravoslavci. Taj broj govori koliko je ruski
narod mnogo odvojen od Crkve…4% osudjenika su muslimani. Na 20 000 zatvorenika dolazi samo 9 judeja…Samo pravoslavni imaju duhovno rukovodstvo. U svakoj “zoni”
postoji mala grupa ocrkovljenih ljudi. Ali na ispovest kod svestenika dolazi do sto i vise ljudi. - Da li je protestantskim propovednicima dozvoljeno da dolaze u zatvore? - Samo u slucaju ako neko od zatvorenika moli da se pozove predstavnik ove ili
one religije. Ali mi ne dobijamo takve molbe za pozivanje protestantskih propovednika. Trenutno u Samarskoj oblasti u svakoj koloniji postoji soba za molitvu. A u jednoj
koloniji u Spiridonovki, postoji i Pravoslavna Crkva. Prema zvanicnim podacima Ministarstvima pravde Ruske Federacije u popravnim ustanovama krivicno-izvrsnih sistema Minjusta postoje 340 Crkava i grade se novih 80. Prema potvrdama iz ministarstva na teritoriji popravnih ustanova postoji hiljadu verskih opstina, a broj vernika prelazi 43 hiljade. Uglavnom u zatvorima sa zatvorenicima rade predstavnici tradicionalnih konfesija u Rusiji, saopstio je prvi zamenik nacelnika uprave za vaspitni rad sa osudjenicima Glavne uprave izvrsnog odbora Minjusta RF Vitalij Polozjuk. “Pre svega, - Ruska Pravoslavna Crkva i muslimanske organizacije”, - rekao je on. Pored toga, Polozjuk je primetio da “samo 5-6 procenata zatvorenika redovno posecuju Bogosluzenja”. Govoreci o saradnji sa religioznim organizacijama, predstavnik Ministarstva pravde je rekao da se pri
potpisivanju ugovora o saradnji zahteva kao obavezan uslov odbijanje prozelitizma, to jest obracanje u svoju veru onih zatvorenika, koji su vec izabrali drugu. Predstavnik
Ministarstva pravde je takodje rekao da se izgradnja hramova ostvaruje nebudzetnim sredstvima, novcem sponzora i samih zatvorenika. “Po pravilu zatvorenici svojim rukama
grade hramove na teritoriji kolonija”, - rekao je on. http://www.cofe.ru/blagovest/article.asp?AID=2015 Anton Zogolev
19.09.2003.
|
Njegovoj lozi je bio zapisan tako tezak put…Za nepune trideset dve godine je cetiri puta osudjivan, tako da je sveukupno iza bodljikave zice proveo
deset godina. U februaru ove godine je ponovo izasao na slobodu. Nastojatelj hrama posvecenog ikoni Majke Bozije “Umiljenje”, u gradu Novokujbisevske oblasti, Samarske
oblasti, svestenik Vladimir Zagarinski ga je srdacno docekao, kao svog starog poznanika. Odmahnuo je glavom i rekao:”Zar ti Vjaceslave nije dosadilo?” – “Dosadilo
mi je. Vise ne zelim tamo da idem” – odgovorio je. Tada ga je otac Vladimir poveo sa svojim duhovnim cedima na hodocasce po Svetim mestima i blagoslovio ga da ostane u
Sankarskom manastiru. Tamo smo se i sreli sa Vjaceslavom. Pokazalo se, da je iz zone u zonu, iz “roka” u “rok” prelazio sa sveznjem “Blagovesti” u rukama. Sam
je citao i drugima je davao da citaju. “Vas casopis je mnoge zatvorenike priveo veri”, pricao je on. Razgovor smo vodili u manastirskoj gostoprijemnici, posle vecernje
sluzbe. Mnogo toga u toj ispovesti bivseg zatvorenika izgleda neuobicajeno, diskutabilno. Ni ja se, priznajem, ne slazem s nekim Vjaceslavovim stavovima. I slusao sam
coveka, koji je u pravom smislu reci STRADANJEM otkrio Pravoslavnu veru – ne po knjigama, vec u surovim “kolonijalnim” okolnostima.