Radmila Misev   TRAGANJE ZA DUHOVNIM VIDOM   SVETINJAMA U POHODE   Vreli letnji dani sporo se vuku usijanim ulicama, a sparne noci bezvoljno docekuju bledunjava jutra. Od zime se covek sklanja u toplo, a kako se skloniti od nesnosnih julskih zega? Kad me je koleginica pozvala da se prikljucim grupi koja ide u obilazak manastira, nisam se ni za trenutak dvoumila. To sam odavno zelela, a i promena ce mi dobro doci. Krenula sam kao turista, ali sam brzo shvatila da to nije uobicajeno putovanje. Vodja puta je bio mlad i obrazovan svestenik, koji je divno pricao, upucivao, objasnjavao, propovedao i misionario u isti mah. Plenio je toplom i iskrenom verom, smirenoscu kojom je zracio i izvanrednim poznavanjem istorije, umetnosti i, naravno, teologije. Zaista bi svaki pravoslavac, bar jednom u zivotu, trebao da obidje srpske svetinje Studenicu, Milesevu, Zicu, Gradac, Gracanicu, Pecku Patrijarsiju, Visoke Decane, Ravanicu, Ljubostinju, Manasiju, Ostrog, Moracu, Cetinjski manastir, i sve ostale, a ko moze, neka obidje Svetu Zemlju i pokloni se grobu Hristovom. Muskarci mogu i treba da idu na Svetu Goru, u Hilandar. Posle obilaska prvih manastira shvatila sam razliku izmedju ovog i ostalih, turistickih, putovanja. Pre osam godina isla sam na apsolventsku ekskurziju u Moskvu. Tamo smo, izmedju ostalog, obilazili i hramove. Neki od njih su bili nedavno vraceni Ruskoj crkvi. Renovirani i uredjeni, izazivali su odusevljenje nas ateista - bezboznika, ili bolje reci neznabozaca, jer za Boga nismo znali. Jedan kolega je rekao da su ti hramovi tuzni zato sto su isprani od molitve, pa deluju potpuno prazno. Tek sada, kad sam osetila toplu prisnost manastira, velicanstvenost fresaka na nebesko plavoj pozadini, mir i sve to vekovima natapano molitvom, koja isijava, zraci, preporadja i svija se u srcu, razumela sam o cemu je moj kolega davno govorio. Zaista, fizicko vidjenje i duhovno sagledavanje potpuno se razlikuju. Nas vodja puta je, objasnjavajuci nam freske u manastiru Visoki Decani, rekao da su one prava Biblija u slikama za nepismene. Gorko sam se osmehnula. Nasi nepismeni preci su znali mnogo vise od nas. Poznavali su Sveto Pismo, pa su im njegove likovne predstave bile jasne, a mi, koji sebe smatramo pismenim i obrazovanim, na kraju dvadesetog veka sricemo azbuku kulture. A duhovnu pustos u nasim zaparlozenim srcima da i ne pominjem. Bez poznavanja Svetog Pisma i hriscanstva ne moze se razumeti istorija, zatim istorija umetnosti, kao ni slikarstvo, knjizevnost i muzika. Kako shvatiti i osetiti znacenje prikaza Raspeca, skidanja sa Krsta, ili razumeti Dostojevskog, i brojnih drugih knjizevnika, ako se o veri nista ne zna. Iako su nas ucili drugacije, mi smo izdanci hriscanske civilizacije. Na put sam posla kao turista, a vratila se kao poklonik. A sta je klanjanje ili poklonjenje? Nikako nije licemerno pokazivanje poboznosti, kako bezboznici govore i pisu, prikazujuci sve u iskrivljenom ogledalu. Tako sam i ja gresna mislila, jer nisam imala od koga da naucim. Kad sam shvatila istinu, doslo mi je da u zemlju propadnem od stida. Pokloniti se znaci iskazati postovanje i fizickim stavom, priklanjanjem glave ili pregibanjem u struku i desnom rukom dodirujuci pod pred ikonom ili svetinjom. Ali ako se dublje razmisli i analizira sustina reci, onda je smisao potpuno drugaciji. Pokloniti se znaci: pokloniti sebe (gramaticki: zamenica - sebe ili se), dakle, dati sebe, darovati sebe, svoje misli, veru, osecanja, ljubav i nadu. A kad sebe (se) poklanjamo Gospodu, tada postajemo bolji, jer se polako odricemo gordosti, koja je izvor skoro svakog greha, nevolja i zla. KUMSTVO SE NE ODBIJA Nedelja. Danas mi je 31. rodjendan. Ranije bih se pokrila preko glave i plakala do iznemoglosti, sada pocinjem da se spremam za izlazak i ne pitam se vise: "Kuda? Kako i kuda sama?" Zurim u crkvu. Stizem na pocetak Liturgije. Tajanstvena svetlost, miris tamjana, pojanje i Sluzba smiruju moju bolnu i izranavljenu dusu. A kad je citano Jevandjelje, cuh reci: "Jer govorase: Ako se samo dotaknem haljina njegovih, ozdravicu" (Mr. 5-28). Imala sam osecaj da se taj deo Jevandjelja odnosi upravo na mene. To je bila moja Blaga vest, a u isto vreme i poziv. Moram da se dotaknem haljina Hristovih. Osecaj je bio neverovatan, kao kod porodjaja, ili roditi ili umreti; da ostane ovako kako sada jeste, ne moze. Potreba je bila upravo takva. Da se rodim ponovo, da izadjem iz priprate i udjem u punotu Crkve Hristove, tamo gde su svi moji bili od pamtiveka, a nama su tu blagodat uskratili, izbacili nas u studen i mrak. Pred vratima je pusto i tamno. Hocu da udjem u sabornu svetlost i toplinu, i stupim u majcinsko okrilje Pravoslavne Crkve. Na izlazu iz crkve cekali su me ucitelj Blagoje i Aleksej. Ucitelj je drzao nesto upakovano kao knjigu, a Aleksej buket ruza. Setili su se. Duboko dirnuta njihovom paznjom, zahvaljivala sam se kroz suze i smeh istovremeno, a onda sam ih pitala: "Ko ce od vas dvojice da mi bude krsteni kum, ja moram da se krstim, ne mogu vise ovako". Aleksej je prebledeo i prosaputao: "Kumstvo se ne odbija, ali ja ne mogu, ne gledam te kumovskim ocima". U nedoumici sam se okrenula ucitelju, on se suznih ociju smesio i rekao: "Dragom Bogu hvala, docekao sam i ovaj dan. Da, kceri, bicu ti kum, a kum je duhovni otac". Onda mi je predao poklon, ikonu Bogorodice Odigitrije (Putovoditeljice). "Da te stiti, vodi i pokazuje put ka Sinu". Zakazali smo krstenje kod svestenika. Sad je samo trebalo strpljivo cekati da dodje i taj zeljeni dan.   POST JE LICNI CIN Velika beleznica tvrdih korica je sada cuvala i moje ime. Svestenik je u nju uneo podatke i upisao da ce se krstenje obaviti sledece nedelje, posle Liturgije. Dogodilo se da je bas taj dan 18. maj (5. maj po starom kalendaru), dan Svete velikomucenice Irine. Tako cu, Svetom Tajnom Krstenja, steci mogucnost vecnog zivota, i imati svoju zastitnicu. Taj dan ce ubuduce biti moj imendan. Imendani se kod nas ne slave, zato sto vecina imena nije iz crkvenog kalendara. Kad neko dobije ime po svetitelju, onda je taj svetitelj njegov zastitnik; imendan nije slava, ne prenosi se na druge, nego se slavi samo za zivota onoga ko je na krstenju dobio ime po nekom svetitelju. Onda smo malo porazgovarali, svestenik je video da sam prosla "analfabetski" verski kurs (tako je Aleksej u sali nazivao moje dosadasnje versko obrazovanje), i preporucio mi je da postim narednih sedam dana, sve do krstenja. A onda mi je objasnio zasto je to potrebno. Post je ustanovio Gospod Isus Hristos, koji je i sam postio cetrdeset dana i noci u pustinji pre pocetka Svojeg propovedanja o dolasku Carstva Nebeskoga. U pravoslavnoj duhovnosti post zauzima veoma vazno mesto i bez njega nema napretka u hriscanskoj vrlini, zato sto je njegov cilj ociscenje duse i tela od telesnih i dusevnih strasti, kao i proslavljanje Boga i Njegovih svetih. Pravi post ima dve strane: telesnu i duhovnu. Telesna se sastoji od uzdrzavanja od "mrsne" hrane, sto znaci da se u vreme posta ne uzimaju namirnice zivotinjskog porekla kao sto su meso, jaja, mleko i svi mlecni proizvodi, kao ni bilo kakva masnoca zivotinjskog porekla. U vreme posta se jede povrce, zitarice, voce, riba, a sve se priprema na ulju ili vodi, sto zavisi od toga koji je post i koji je dan u toku posta. Ili jednostavno receno, jede se samo ono sto iz zemlje raste, spremano na vodi ili zejtinu, a moze i riba i morski plodovi, skoljke i rakovi. Duhovna strana posta se sastoji u uzdrzavanju od rdjavih misli, zelja i dela, kao i u umnozavanju molitava i cinjenju dobrih dela. Postom smirujemo strasti i cistimo telo kako bismo se pripremili za Sveto Pricesce, a da bismo bili dostojni da primimo Svetu Tajnu Pricesca treba najpre da se izmirimo sa bliznjima, da im oprostimo i zamolimo za oprostaj za sve sto smo u znanju ili neznanju zgresili. Post je licni, intimni, cin. Njime ne treba "mahati", hvaliti se okolo ili izigravati mucenika, jer je to susto licemerje. Postimo da svoju dusu ocistimo. "Korist od posta ne ogranicavaj samo na uzdrzavanje od jela, zato sto je istinski post udaljavanje od zlih dela", naveo je svestenik reci sv. Vasilija Velikog, a onda je citirao i deo iz teksta decanskih monaha gde se kaze: "Gospodu nije potreban nas post i gladovanje, vec nama samima, kako bi nasa srca omeksala, skrusila se i smirila pred Bogom i postala sposobna da prime Bozju blagodat i pomoc. Postom izrazavamo i svoju ljubav i veru u Gospoda, jer samo onaj koji postuje sve Gospodnje zapovesti ima istinsku ljubav prema svom Tvorcu". Ja sam pitala kada se posti i koji su veliki postovi, pa mi je svestenik objasnio: "Postoje jednodnevni i visednevni postovi. Posti se svake srede i petka, jer je sreda odredjena kao posni dan u znak secanja na Judinu izdaju Hrista, a petak je spomen na dan Hristovog raspeca. Postoje i cetiri velika godisnja posta, to su: Veliki, Casni odnosno Vaskrsnji post, koji je najstrozi i traje sest nedelja, a sedma nedelja je Strasna sedmica, tada je post posebno strog, jer je to nedelja stradanja Hristovog. Bozicni post takodje traje cetrdeset dana i nije toliko strog kao Veliki post, a traje od 28. novembra do 6. januara. Zatim post sv. Apostola, u narodu poznatiji kao Petrovski post, koji traje od dve nedelje do mesec dana, zavisno od toga kada je Vaskrs, koji je pokretni praznik. Gospojinski post, pre praznika Uspenja Presvete Bogorodice, traje 15 dana. Jednodnevni postovi su: Krstovdan, 18. januar, uoci Bogojavljenja, Vozdvizenije Casnog Krsta, 27. septembra i Usekovanje glave Sv. Pretece 11. septembra. U toku godine post se moze drzati i u nekim drugim, posebnim prilikama, napr. u slucaju rata, kataklizmi ili velikog stradanja episkop ili patrijarh mogu odrediti jednodnevni ili visednevni post. Posti se pre svakog pricesca u toku godine. Oni koji redovno poste svaku sredu i petak, sve jednodnevne i visenedeljne postove, samo od ponoci do pricesca (sutradan u toku liturgije) ne jedu nista, ne piju vodu i ne koriste duvan, a ko ne posti redovno, pred pricesce posti sedam dana, a od ponoci do pricesca posti kako je navedeno, ne uzimajuci nista. Sveti oci savetuju post od nedelju dana pre jeleosvecenja, sklapanja braka ili, kao sto ces i ti, drago dete, postiti pre krstenja".   KRSTENJE JE PROSVECENJE   Kum i ja smo stajali u priprati (predvorju) hrama. Svestenik je izasao iz oltara citajuci molitve, cime je otpoceo obred. Citao je molitve, koje nisam bas razumela, zatim je dosao do nas u pripratu i dunuo tri puta u mene, onda mi je znamenovao celo i prsi tri puta znakom krsta, a potom mi je stavio ruku na glavu. Time je pokazao da sam dete Bozje i da pripadam Bogu. Potom je sledilo odricanje od satane. Svestenik je najpre citao molitve, onda je rekao da se okrenem prema zapadu i pitao da li se odricem satane i svih dela njegovih, i tako tri puta. Ja sam tri puta ponovila: "Odricem se". Onda sam pljunula malo na pod i to zgazila, cime sam pogazila satanu i njegova dela. Kad se krstavaju deca, onda se umesto njih odrice kum. Svestenik me je zatim pitao da li se sjedinjujem sa Hristom. Sada okrenuta prema istoku, odgovarala sam: "Sjedinjujem se". Zatim sam procitala Simvol vere, jer se kroz njega izrazava vera Crkve, a izgovaranjem se ona prihvata, kao i poslusnost ovoj veri. Sve ove lepe duznosti, odricanje, pa ispovedanje Simvola vere: "Verujem u jednoga Boga, Svedrzitelja...", kad je kumce malo, izgovara kum i prihvata obaveze, jer je on svedok odricanja i prihvatanja vere pred Bogom i ljudima, a kad neko nije krsten na vreme (mada je svako vreme dobro za krstenje, zlo je nepojamno ostati nekrsten), onda sam izgovara sve, a uloga kuma je ista. Krstenje je prosvecenje, zato su znaci ove Svete Tajne svece koje drze novokrsteni (naravno, ako nije beba), i kum. Zatim osveceno ulje, koje se zove miro, simbol svetlosti i blagodati Duha Svetoga. To ulje svestenik izliva u vodu za krstenje, pa je ovakva voda znamenje ociscenja. Svetim uljem mi je svestenik krstoliko pomazao celo, prsa, lopatice, usi, ruke i noge. Onda je izvrsio oblivanje vodom, i to tri puta. Po pravilu, kod krstenja bi trebalo da covek bude potpuno pogruzen (uronjen) u vodu, ali nema svugde takvih uslova, pa je i ovakvo krstenje punovazno. Oblivajuci vodom svestenik je govorio: "Krstava se raba Bozja Irina u ime Oca" - Amin! - "i Sina" - Amin! - "i Svetoga Duha" - Amin!, odgovarao je kum. Posle krstenja svestenik mi je obukao preko odece dugacku belu platnenu haljinu. "To je carska odeca. »ovek je ponovo car stvorenog. Svet je opet njegov zivot, a ne njegova smrt, jer on zna sta sa svetom da radi". Sledilo je miropomazanje. Krstenje je kao Vaskrs, jer se radja novi covek u Hristu, a miropomazanje je Pedesetnica, silazak Svetoga Duha i Njegove blagodati. Pomazujuci Svetim mirom celo, oci, nozdrve, usne, oba uha, prsi, ruke i noge svestenik je govorio: "Pecat dara Duha Svetoga", a kum odgovarao: "Amin". Posle miropomazanja, kruzno smo ophodili (obilazili) oko nalonja i pevali: "Vi koji se u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste, aliluja", (aliluja: od hebrejskog halelu jah = hvalite Gospoda). Litijom - ophodom, nacinjen je krug koji nema kraja, a simvolizuje vecno jedinstvo krstenoga i miropomazanoga sa Hristom. U centru kruga nalaze se simvoli tog jedinstva - Krst i Jevandjelje. Posle citanja Apostola i Jevandjelja svestenik je obrisao Sveto miro (ulje) i unakrst mi je odsekao cetiri pramicka kose. Miro se skida da ne bi doslo do obesvecenja. Simvol postaje realnost, a kosa se sisa kao prvi rod i zrtva covecijeg tela. Time je zavrsen obred krstenja. Kad danas razmisljam o jednom od najlepsih dana u zivotu, danu mog krstenja, secam se svega do najmanje sitnice, ali obavijenog u neku meku svetlost, prijatnost i toplinu, no drugih reci, sem onih koje je izgovorila gimnazijalka Dragana, kcerka moje drugarice Mirjane, nemam. Dragana je na silna pitanja o krstenju odgovorila: "Recima se ne moze opisati, jer takav dozivljaj i takvu unutarnju svetlost reci mogu samo da obesvete. Zato se i vi krstite, pa dozivite sami". KUM JE PRED BOGOM ODGOVORAN Posle zavrsenog obreda krstenja i miropomazanja, svestenik me je pricestio. Nisam se ispovedala pre pricesca zato sto se novokrsteni smatra novorodjenim po duhu, pa kao ni novorodjence nema grehova. E, kad bi to tako ostalo, ali nasa pala priroda vuce u greh. Tada o tome nisam razmisljala. Telo Hristovo sam primila i bila sam bezmerno srecna jer sam sada i ja, u pravom i punom smislu te reci, bila hriscanka. Znala sam da mi predstoji dug put saznavanja, ucenja, uzrastanja, ali to je slatko breme. Po izlasku iz crkve uputili smo se u moj stan. Tu je bio kum Blagoje, nekoliko mojih koleginica i kolega i, naravno, Aleksej. Sa dubokom ganutoscu sam gledala mog kuma. On je pravi kum, onakav kakvi kumovi treba da budu: pravoslavne je vere (bezvernici ili inoverci nikako i nikada ne mogu da budu kumovi), cestit i duhovno zreo, da moze da pouci, uputi i bdi nad duhovnim uzrastanjem kumceta, zato deca ne mogu da budu kumovi. Onaj koga krase ovakve osobine moze zaista da bude svedok pred Bogom i ljudima. Jemac da ce novokrsteni ostati u veri koju je primio. Takav kum je pravi duhovni roditelj, pa je zato kumstvo u nasem narodu najvisi stepen duhovnog srodstva, a bracne veze medju kumovima su smatrane za rodoskrnavljenje. Kum preuzima veliku obavezu jer je, pred Bogom samim, odgovaran za duhovni razvoj kumceta. Moj dragi kum mi je poklonio krstic i Sveto Pismo. To su pravi pokloni za krstenje, a moze se pokloniti i nesto od onoga sto svaka pravoslavna porodica treba da ima: ikonu Hrista, Bogorodice ili Krsne slave, ako u kuci jos nema ikone, zatim krst koji se moze drzati u ruci, kandilo, kadionicu i tamjan, citulju, veci svecnjak za slavsku svecu, ili mali svecnjak za svakodnevnu upotrebu, a prigodni pokloni su i crkveni kalendar i molitvenik. Ovakve poklone su i meni doneli. Sve ostalo je preterivanje, novoizmisljeni obicaji, neutemeljeni u crkvenoj tradiciji, i nisu u skladu sa uzvisenim cinom Svete Tajne Krstenja. Neprikladne su i velike gozbe sa bucnom muzikom i mnogo hrane i pica. Takve gozbe su uobicajene kod muslimana prilikom sunecenja (obrezivanja) deteta, i za njih su sasvim u redu, to je njihov red i obicaj, ali prenositi to u Pravoslavlje je ne samo neukusno, nego i bogohulno. Krstenje je duhovno rodjenje i zato ga treba obeleziti u porodicnom krugu. Kako je to dan velike radosti, krstenja i vencanja se ne obavljaju u dane posta, sem ako nije neka preka potreba. Krstic koji sam dobila od kuma je mali, izradjen je od tisovog drveta i osvecen u manastiru gde se monasi bave izradom ovakvih krstova. Krst se nosi oko vrata, a ispod odece. Krst preko odece mogu nositi samo svestenici - stavrofori (stavrofor je grcka rec i znaci: nosilac krsta). Pravo nosenja naprsnog krsta sticu samo najugledniji svestenici, a odluku o tom zvanju donosi Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve. Neukusno je i ruzno nositi veliki krst preko odece ili na razgoliceno telo, kao modni ukras i kako sve ne, to je skrnavljenje svetinje, a ne iskazivanje vere. Svesteniku je potrebno najmanje pet godina sluzbe da bi, ako zasluzi, dobio zvanje protonamesnika i pravo nosenja crvenog pojasa, a vrseci casno teski svestenicki poziv, potrebno je da prodje pet do dvadeset godina da bi dobio cin protojereja. Ovim svestenik stice pravo da nosi nadbedrenik, to je romboidno platno u koje su usivene cestice mostiju svetitelja, i nosi se samo na Liturgiji. Tek na samom kraju sluzbovanja (a ranije samo zbog posebnih zasluga ili podviga) moze da mu se dodeli zvanje protojereja-stavrofora. I tek tim zvanjem svestenik stice pravo da nosi krst preko odece. Samo oni koji su casno obavljali svestenicki poziv i citav zivot ugradili u Crkvu mogu steci zvanje protojereja-stavrofora, odnosno imaju pravo da ga nose preko mantije. Otud i ljutnja mog kuma kad vidi sta se radi, i gde se sve krstovi stavljaju. Bolelo ga je obesvecenje svetinje. Krst je svetinja i zastita i zato se svako ko krst nosi, prema njemu mora odnositi sa postovanjem. Jos je imao obicaj da kaze, kad vidi nekoga sa upadljivim krstom: "Boze, prosti, krstaca k'o grobljanska, a lancem bi se pas mogao vezati". Bio je duboko u pravu. Prema svetinjama smo duzni da se dolicno ponasamo i odnosimo sa najvecim postovanjem.