VIĐENJA POSLUŠNICE OLGE

Viđenja poslušnice Olge zapisano je u kijevskom Pokrovskom manastiru brigom mati igumanije Sofije Grinjevoj 1917. Godine. Mlada Olga bila je slabo pismena devojčica sa sela, poslušnica u Ržiščevom manastiru, metohu Pokrovskoga manastira.

            21. februara 1917. godine u utorak, druge nedelje Velikog posta, u pet sati ujutru poslušnica Olga utrčala je u časovnicu i učinivši tri zemna poklona, rekla monahinji-čtecu koju je došla da zameni: “Molim oproštaj, matuška, i blagoslovite: došla sam da umrem.”

            Da li šaleći se ili ozbiljno, monahinja joj odgovori: “Bog blagoslovio, u dobar čas! Bila bi srećna, kada bi u tim godinama umrla!” Olgi je tada bilo oko četrnaest godina.

            Olga sede na krevet u časovnici i usnu, a monahinja nastavi da čita. U pola sedam ujutru sestra je počela da budi Olgu, ali se ona nije pomerala, niti odazivala. Došle se druge sestre i takođe pokušale da je probude, ali isto bezuspešno. Disanje je kod Olge bilo prestalo i lice je dobilo mrtvački izgled. Prošlo je tako dva časa uznemirenosti i zabrinutosti sestara zbog obamrle. U međuvremenu je Olga počela da diše i zatvorenih očiju polusvesno progovorila: “Gospode, kako sam zaspala!”

            Olga je tako spavala nepomično, ne budeći se. Takvo njeno stanje potrajalo je četrdeset dana, koje je provela bez jela, samo na čudesan način primajući Sveto Pričešće i povremeno se oglašavajući u stanju nesvesti. U snu je mnogo govorila, govorila je takve stvari da su na nju obratili pažnju i počeli da zapisuju. Od njenih reči zapisane se sledeće:

            “U nedelju pre utorka druge sedmice posta u snu sam videla Anđela i on mi je zapovedio da u utorak odem u časovnicu da tamo umrem, ali da o tome prethodno ništa ne govorim. Kada sa u utorak ujutro pošla u časovnicu (kapelu), osvrnuvši se natrag, ugledala sam čudovište u liku psa, koje je trčalo na zadnjim nogama u stopu zamnom. U prestravljenosti počela sam da bežim i kada sam utrčala u časovnicu, u uglu gde su ikone, ugledala sam svetoga Arhistratiga Mihaila, a sa strane smrt sa kosom. Prestravila sam se, prekrstila i legla na krevet, misleći da umirem. Smrt mi je pristupila i ja sam bila lišena osećaja. Zatim mi se svest vratila i ugladala sam Anđela:pristupio mi je, uzeo me za ruku i poveo po nekom mračnom i neravnom mestu. Došli smo do provalije. Anđeo je pošao napred, po uskoj dasci, a ja sam se zaustavila i ugledala nečastivog, koji me je mamio k sebi, ali ja sam nagla da bežim od njega k Anđelu. Daska pružena preko provalije bila je tako uska da sam se plašila da preko nje pređem, ali Anđeo me je poveo, davši mi ruku, i pošli smo zajedno nekim uskim putićem. Iznenada, Anđeo se skrio od moga pogleda i istoga trenutka pojavilo se mnoštvo besova. Počela sam da dozivam Majku Božiju u pomoć. Besi su magnoveno iščezli i Anđeo se ponovo javio i mi smo nastavili put. Došavši do neke gore, opet smo sreli besove hartijama (spiskovima grehova) u rukama. Anđeo ih jeuzeo iz ruku besovskih, predao meni i naredio mi da ih iscepam. Na našem putu besi su se još pojavljivali, ne jednom, a jedan od njih, kada sam bila zaostala za svojim nebeskim putovođom, nastojao je da me zaplaši, ali se pojavio Anđeo, a ja sam na gori ugledala u svom rastu njenom Majku Božiju i uzviknula: “Majko Božija! Tebi je ugodno da me spasiš! Spasi me!”

            Pala sam na zemlju, a kada sam se podigla, Majka Božija postala je nevidiva. Počelo je da sviće. Na putu smo ugladali crkvu, a pod planinom vrt. U tome vrtu neka drveta su tek bila u cvetu, a druga su već imala plodove. U vrtu sam ugledala kuću. Upitah Anđela: “Čija je to kuća?”

            Ovde živi monahinja Apolinarija. To je bila monahinja iz našeg manastira , koja se nedavno upokojila.

            Tu sam opet izgubila iz vida Anđela i shvatila sam da se nalazim kraj ognjene reke. Tu reku trebalo je da pređem. Prelaz je bio vrlo uzan i po njemu se moglo ići ne drugačije, nego samo koračajući nogom pred nogu. Sa strahom sam stala da prelazim i nisam uspela da stignem do sredine reke, kada sam u njoj ugledala strašnu glavu sa ogromnim buljavim očima. Sa otvorenim čeljustima i isplaženim, veoma dugačkim jezikom. Trebalo je da prekoračim preko jezika toga čudovišta i bilo mi je tako strašno, da nisam znala šta da radim. I tu, neočekivano, na onoj strani reke ugledala sam svetu velikomučenicu Varvaru. Zamolila sam je za pomoć i ona je pružila ruku i prevela me na dugu obalu. I kada sam već prešla ognjenu reku, osvrnuvši se, ugledala sam u njoj i drugo čudovište: ogromnog zmaja sa visoko podignutom glavom i razjapljenim čeljustima. Sveta velikomučenica objasnila mi je da tu reku mora da pređe svako i da mnogi padaju u čeljusti jednoga od tih čudovišta.

            Put sam dalje nastavila da putujem sa Anđelom i uskoro ugledah veoma dugačku lestvicu kojoj, činilo se, kraja nije bilo. Penjući se njome, došli smo do nekog tamnog mesta, gde sam iza ogromne provalije spazila mnoštvo ljudi koji primaju pečat Antihrista: njihov udio bio je u toj strašnoj i smradnoj provaliji… Tamo sam, pak, videla i veoma lepog čoveka bez brkova i bez brade. Bio je odeven sav u crveno. Naizgled, imao je oko 28 godina. On je prošao pored mene vrlo brzo, tačnije protrčao. Dok mi se približavao, činio mi se neobično lepim, a kada je prošao i kada sam ga pogleala, pokazalo se da je to Antihrist.

            “Ko je to?”

            “To je Antihrist” , odgovori Anđeo, glavom onaj Antihrist koji će mučiti sve hrišćane za svetu Veru, za svetu Crkvu i za Ime Božije.

            Na istom mestu videla sam nedavno prestavljenu monahinju našeg manastira. Na njoj je bila gvozdena mantija, kojom je bila sva pokrivena. Monahinja je nastojala da se ispod nje izvuče i silno se mučila. Povukla sam rukom mantiju:stvarno je bila gvozdena. Ta monahinja je preklinjala da zamolim sestre da se mole za nju.

            Na istom tom tamnom mestu videla sam ogroman kotao. Pod kotlom je bio raspaljen oganj. U njemu je kipjelo mnoštvo ljudi i žena: neki od njih su kričali. Tamo su bili muškarci i žene. Iz kotla su iskakivali besovi i nalagali poda nj drva. I druge ljude sam tamo videla kako stoje na ledu. Bili su samo u rubaškama i drhtali su od studeni: svi su bili muškarci i žene.

            Još sam videla tamo i veoma prostranu zgradu i u njoj takođe mnoštvo ljudi. Kroz uši njihove bile su provučene gvozdene žice, okačene za tavanicu. Za ruke i noge njihove bilo je privezano ogromno kamenje. Anđeo mi je objasnio da su to svi oni koji su se u hramovima Božijim držali sablažnjavajuće nepristojno i sami razgovarajući i druge slušajući. Kamenje za noge bilo je privezano onima koji su u crkvi hodali s mesta na mesto: sami nisu na miru stajali niti su drugima davali da stoje u miru. Za ruke je kamenje bilo privezano onima koji su nepravilno i nemarno na sebe stavljali krsni znak u hramu Božijem.

            Sa toga tamnog i užasnog mesta sa Anđelom sam počela da se dižem gore i stigla sam do velike, bele kuće. Kada smo u ovu kuću ušli, ugledala sam u njoj neobičnu svetlost. U toj svetlosti stajao je veliki kristalni sto i na njemu su sedeli sveti Proroci, Mučenici i drugi Sveti. Svi oni bili su u raznobojnim odeždama, blistajući čudesnom svetlošću. Nad svim tim svetih ugodnika Božijih sedeo je naš Gospodar Nikolaj Aleksandrovič, okružen Anđelima. Gospodar je bio u potpunom carskom odejanju, u blistavom belom ogrtaču i držao je desnom rukom žezlo. Bio je okružen Anđelima, a Spasitelj najvišim Nebeskim Silama. Zbog jarke svetlosti, u Spasitelja sam mogla da gledam sa naporom, a u zemaljskog cara gledala sam slobodno.

            Sveti mučenici vodili su međusobno razgovor i radovali se što je nastupilo poslednje vreme i što će njihov broj da se uveća, budući da će hrišćane uskoro mučiti zbog nemanja pečata. Slušala sam kako su mučenici govorili da će crkve i manastiri biti uništeni , a pre toga će iz manastira izagnati one koji žive u njima. A mučitelji će kinjiti ne samo monahe i sveštenstvo, nego sve pravoslavne hrišćane, koji ne budu primili pečat i budu stajali za ime Hristovo za Veru i Crkvu.

            Još sam slušala kako su govorili da našega Gospodara više neće biti i da se vreme svega zemaljskog bliži kraju. Tamo sam čula i to da će se pod Antihristom Sveta Lavra podići na nebo. Svi sveti ugodnici Božiji otići će sa svojim telima takođe na nebo, i svi koji žive na zemlji, izabranici Božiji, biće takođe uzdignuti na nebo.

            Od te trpeze Anđeo me je poveo na drugu večeru, tamo je stajao sto nalik na prvi, ali nešto manji. U velikoj svetlosti sedeli su za stolom sveti patrijarsi, mitropoliti, episkopi, arhimandriti, sveštenici, monasi i mirski sveštenici, u nekim naročitim odejanjima. Svi ti Sveti bili su u radosnom raspoloženju. Dok sam ih posmatrala, i mene je obuzela neka neobična radost.

            Uskoro mi se kao saputnica pojavila sveta Teodosija, a Anđeo se skrio. Sa njom sam krenula dalje i podigla se na neku prekrasnu visinu. Tamo je bio vrt sa cvećem i plodovima, a u vrtu mnogo mališana i devojčica u belim haljinama. Poklonili smo se jedni drugima i oni su čedesno zapevali:”Dostojno jest…” U daljini sam ugledala neveliku goru, na njoj je stajala Majka Božija. Gledajući je, neopisivo sam se radovala. Sveta mučenica Teodosija povela me je zatim u druge rajske obitelji. Prvo na vrhu gore ugledali smo obitalište neopisane krasote, okruženo ogradom od bleštavog, prozračnog belog kamenja. Vrata toga obitališta odavala su osobito jarki blesak. Pri pogledu na njega osećala sam neku osobitu radost. Sveta mučenica mi je otvorila vrata i ja sam ugledala divnu crkvu od istog takvog kamenjakao ograda, samo još blistavijeg. Ta crkva bila je neobične veličine i krasote. Sa njene desne strane nalazio se prekrasni vrt. I tu, u tom vrtu, kao i u prethodno viđenome, jedna drveta bila su sa plodovima u tom času, dok su druga samo cvetala. Dveri crkve bile su otvorene. Ušli smo u nju i ja sam bila zaprepašćena njenom čudesnom krasotom i bezbrojnim mnoštvom Anđela, koji su je ispunjavali. Anđeli su bili u blistavo belim odeždama. Prekrstile smo se i poklonile Anđelima, koji su u tom času pevali “Dostojno jest” i “Tebe Boga hvalimo”.

            Pravi put iz toga obitališta poveo nas je do drugoga, sasvim sličnog prvome, ali nešto manje prostranom, lijepom i blistavom. I ta crkva bila je ispunjena Anđelima koji su pevali “Dostojno jest”. Sveta mučenica Teodosija objasnila mi je da je ono prvo bilo obitalište viših Anđelskih slia, a ovo drugo nižih.

            Treće obitalište koje sam videla, bilo je sa crkvom bez ograde. Crkva u njemu bila je isto tako prekrasna, ali nešto manje blistava. Bilo je to po rečima moje saputnice, obitalište Arhijereja, Patrijarha, Mitropolita I Episkopa.

            Ne zalazeći u crkvu, pošle smo dalje i suput videle još nekoliko crkava. U jednoj od njih bili su monasi u belim odeždama i kamilavkama, među njima sam videla i Anđele. U drugoj crkvi bili su monasi zajedno sa ljudima iz sveta. Monasi su imali bele kamilavke, a ljudi iz sveta blistave vence. U sledećem obitalištu, u crkvi bile su monahinje obučene sve u belo. Sveta mučenica Teodosija rekla mi je da su to shimonahinje. Shimonahinje u belim mantijama i kamilavkama, a sa njima i žene iz sveta sa blistavim vencima. Među monahinjama prepoznala sam neke monahinje i poslušnice naše, još žive i, među njima, umrlu mati našu Agniju. Upitala sam svetu mučenicu Teodosiju zašto su neke monahinje u mantijama, a druge bez mantija, a neke opet poslušnice naše u mantijama. Odgovorila je da će neke, koje se nisu udostojile mantije u zemaljskom životu, nje biti dostojne u budućem životu i , obrnuto, neke koje su zadobile mantije za života ovde, biće je tamo lišene.

            Idući dalje ugledale smo čudesan voćnjak. Ušle smo u njega. U tom vrtu , kao i u ranije viđenima, jedna drveta su bila u cvetu, a druga sa zrelim plodovima. Vrhovi drveta splitali su se međusobno. Taj vrt bio je prekrasniji od svih pređašnjih. Tamo su se nalazile nevelike kućice, kao livene od kristala. U tome vrtu videle smo arhistratiga Mihaila koji mi je rekao da je taj vrt – stanište pustinoslužitelja. U njemu sam videla najpre žene, a idući dalje muškarce. Svi oni bili su u belim odeždamamonaškim i nemonaškim.

            Izlazeći iz vrta ugledala sam u daljini na bleštavim kristalnim stubovima kristalni krov. Pod tim krovom bilo je mnogo ljudi: monaha i hrišćana iz sveta, muškaraca i žena. Tu je sveti arhistratig Mihailo postao postao nevidiv.

            Dalje smo naišle na kuću:bila je bez krova, a njegova četiri zida bila su od čistoga kristala. Osenjivao ga je uzdignuti , kao u vazduhu lebdeći krst zaslepljujućeg sjaja i krasote. U toj kući nalazilo se mnoštvo monahinja i poslušnica u belim odeždama. I ovde sam među njima videla neke iz našega manastira još žive.

            Još dalje stajala su dva kristalna zida, kao dva zida od kuće koja je tek počela da se gradi. Dva druga zida i krova nije bilo. Unutra u podnožju zidova stajale su klupe: na njima su sedeli muškarci i žene u belim odeždama.

            Zatim smo ušle u drugi vrt. U njemu je stajalo pet kućica. Sveta mučenica Teodosija rekla mi je da te kućice pripadaju dvema monahinjama i trima poslušnicama našega manastira. Ona ih je imenovala, ali mi je zapovedila da imena njihova čuvam u tajnosti. Oko kućica su rasle voćke – kod jedne limun, kod druge –kajsija, kod treće limun, kajsija I jabuka, kod četvrte – limun i kajsija. Plodovi sviju njih bili su zreli. Kod pete kućice drveta nije bilo , ali mesta za rasad već je bilo iskopano.

            Kada smi izlazile iz ovog vrta, morale smo da se spustimo negde dole. Tamo smo videle more, preko njega su preplivavali ljudi: jedni su bili u vodi do grla, kod drugih su se iz vode videle ruke, neki su prelazili na čamcima. Mene je sveta Mučenica prevela peške.

            Još smo videle goru. Na gori u belim odeždama stajale su dve sestre našeg manastira. Iznad njih stajala je Majka Božija i pokazujući na jednu od njih, rekla mi: “Ovu ti dajem za tvoju zemaljsku majku!”

            Od zaslepljujuće svetlosti, koja je izbijala od Carice Nebeske, zakrila sam oči. Potom je sve postalo nevidivo.

            Posle toga viđenja počele smo da se podižemo na goru. Sva ta gora bila je zasijana cvetovima koji su divno mirisali. Između cveća bilo je mnoštvo stazica koje su se razilazile u raznim pravcima. Radovala sam se što je tu tako dobro i ujedno sam plakala, znajući da ću morati da se rastanem sa svim tim čudesnim mestima i sa Anđelima i sa svetom Mučenicom.

Upitala sam Anđela: “Reci mi gde ću morati da živim?”

            Anđeo i sveta Mučenica su odgovorili: ”Mi ćemo svagda biti s tobom. A gde god da živiš, svugde treba trpeti!”

Svetigora, br.75-77, Usjekovanje 1998. god., str.47-50