|
OBITELJ KOJA JE PONOVO ZAZIVELA ALATIRSKI SVETO-TROJICNI MANASTIR
O Alatiru sam ranije cuo samo to da je Samaru osnovao alatirski vojvoda. Logicno, taj grad je stariji od Samare. Potom sam saznao da je 1552. godina - godina "rodjenja" Alatira. Upravo u to vreme onde je bio osnovan Sveto-Trojicki manastir. Prolazeci pored svih mesta za vreme ratnog pohoda na Kazan, car Ivan Grozni je dao zavet da ce, ako pobedi Tatare, u znak zahvalnosti Bogu onde osnovati svetu obitelj. Tako se i desilo. O alatirskom muskom Sveto-Trojicnom manastiru prvi put sam saznao iz razgovora sa toljatinskim svestenikom Vjaceslavom Karaulovim. "Jednom su do mene moji prijatelji dosli
automobilom", pricao je otac Vjaceslav, "i predlozili da
podjem sa njima u Alatir. Tamo, kazu, postoji neobican manastir i
prozorljivi Naslusavsi se na putu prica o tome kako bedno zive mestani, da sva gradska preduzeca vise ne rade i da ima mnogo nezaposlenih, koji prezivljavaju zahvaljujuci povrtnja-cima, sisao sam na alatirsku stanicu. Bilo je vlazno zimsko jutro i nebo je bilo sivo, mracno. Zbog tuznih prica mojih saputnika takvim mi se ucinio i grad. Zapravo, ne grad, vec selo. Vremenom potamnele seoske kuce; retke, bukvalno cadjave, petospratne kutijice. Obitelj sam poznao po zlatnom krstu koji je sijao na nebu. To sam prihvatio kao normalno i odmah zatim se zadivio: odakle usred potpuno sivog neba dolazi taj suncani odsjaj? Ugledao sam obitelj ispred sebe, kao nevestu u vencanici, u svoj svojoj cistoti i skromnoj velicanstvenosti. Kontrast u odnosu na okolinu je bio ocigledan.U tom trenutku jos nisam znao da je pre svega cetiri godine na mestu gde je trenutno manastir vladalo rasulo, jos vece nego u okrugu. Zgrade su bile polurazrusene, kao posle bombardovanja. Gomile smeca i starudija. Zardjali direci sa iskrivljenim poprecnim gredama umesto vrata. Svuda razliven mazut. Stanje se promenilo kada je nastojatelj manastira postao o. Jeronim (Surigin), koji je tu dosao iz Svete Zemlje. Sa svih krajeva Rusije su u Alatir poceli da stizu bogoljupci, skupila se bratija. Odnekud su se u tom siromasnom gradicu pojavila sredstva, i to ne malo, za uspostavljanje obitelji. To sto je ovde uradio o. Jeronim sa bratijom, za nesto vise od cetiri godine - pravo je cudo! Ljudi kao ja su dolazili da vide seoce Saraktas, u Orenburskoj eparhiji, u porodicnoj obitelji oca Nikolaja Stremskog, koji je usinovio 50-oro sirote dece. - S voljom bi se moglo izgraditi i vise - primetio je otac Jeronim tokom naseg razgovora, kasnije. - Ali, stvar nije u izgradnji tih spoljasnih zidova, koliko u izgradnji svog unutrasnjeg hrama, da bismo zatim kroz njegovu izgradnju sto je moguce vise pomogli sirotima i onima kojima je potrebno - ne samo materijalno, vec ono najvaznije - duhovno. Prijatno su me iznenadili ta paznja i neznost s kojom su se monasi odnosili prema posetiocima manastira - bilo da je to poklonik, parohijanin ili covek koji je slucajno svratio. Avaj, u mnogim nasim 'izvikanim' manastirima ponekad odmahuju na obicnog coveka kao na muvu. Iako je Sin Bozji potpuno odredjeno rekao: imajte ljubav jedni prema drugima, i po toj ljubavi ce ljudi poznati da ste Moji ucenici. To je ljubav koju otac Jeronim i bratija manastira pruzaju svakome ko im dolazi. Neobicno redak slucaj u manastirskoj praksi: bacuska ne samo da je nastojatelj koji obavlja sve teske domacinske i finansijske poslove, ne samo sto sluzi visecasovna Bogosluzenja, vec i u svoju keliju svakodnevno prima kao duhovnik desetine ljudi - od ujutru do uvece, i to ne obaziruci se na tesku bolest, koja ga je u poslednje vreme veoma oborila. Desavalo se, u podne bacuska lezi, a drugu polovinu dana, sazalivsi se na ljude, koji dolaze kod njega iz cele Rusije, prima posetioce, saosecajuci sa svakim i pritom savladjujuci sopstvenu nemoc i bol. Kako su mi pricali zitelji manastira, zivotna istorija arhimandrita Jeronima je zadivljujuca. Postrizenik Pskovsko-Pecerskog manastira, duhovno cedo starca Jovana Krestjankina, otac Jeronim se dugo godina podvizavao na Svetoj Gori. Zatim je bio otselnik u Judejskoj pustinji, u Palestini, hraneci se samo pustinjskom travom. Iz Svete Zemlje ga je u Rusiju doveo vladika Varnava, mitropolit Ceboksarski i Cuvaski (on je nastojatelj Sveto-Trojicnog manastira). Sest puta se bacuska obracao Svetom Sinodu i nebrojeno puta vladici Varnavi, s molbom da mu dozvole da se vrati nazad u pustinju. Ali, svaki put je bio odbijen. I svaki put kada je pokusavao da zaobidje to poslusanje, kao sto je sam priznavao, snalazile su ga nevolja i tuga. Jednom mu se cak desila i saobracajna nesreca u kojoj je zadobio teske rane. A posle toga - kako mu je Gospod otkrio za vreme molitve da ce, ako ne ostane ovde, postradati za Hrista - otac Jeronim je rekao, shvatajuci da je to Bozja volja: "Bicu ovde do kraja. Nikada necu ostaviti obitelj." Treba napomenuti da je malo kome poznat alatirski manastir, koji je za vreme svog postojanja "upio" u sebe najdragocenije, velike tokove unutar ruskog Pravoslavlja. Nastavsi u drevno vreme, manastir je dugo bio u sastavu Trojicno-Sergijeve lavre, kada je u njoj bio veoma jak duh prepodobnog Sergija. Pocetkom XIX veka nastojatelj obitelji je postao sapodviznik prepodobnog Serafima, arhimandrit Avram, koji je u Alatir preneo predivnu atmosferu Sarovske pustinje toga vremena. Pocetak XX veka - ponovo jaka duhovna bujica, ali ovog puta sa ruskog severa, koja je uslovila naredni procvat obitelji: jedan od najpoznatijih igumana iz cele istorije Valaamskog manastira, otac Gavril, postao je arhimandrit Sveto-Trojicne obitelji. I na kraju, u nase vreme - o. Jeronim, donevsi tradiciju Svete Gore. Ali, naravno, drevna istorija obitelji je bogata i svojim posebnim vaspitanicima. I najveci alatirski svetitelj - shimonah Vasijan, podvizavao se ovde u XVII veku. Posle nekoliko stotina godina njegove mosti su bile obretene potpuno netrulezne, i od njih se desavalo mnostvo isceljenja i cudesa. Nestale su posle varvarskog zatvaranja manastira od strane boljsevika. Zato je ostao cudotvorni izvor Vasijana, gde je on pred smrt ostavio svoje verige. Taj izvor se nalazi u samom hramu. Voda iz njega veoma pomaze ljudima koji imaju problema sa zelucem, jetrom i bubrezima. U manastiru se nalaze i dve cudotvorne ikone - Nerukotvoreni Lik Spasitelja i Bozja Majka Kazanjska, koja je spasla grad od epidemije kolere 1748. godine. U cast te ikone je nazvan jedan od hramova u manastiru, kojemu se slican, nazalost, ne moze naci ne samo u Povolozju. Plafon i zidovi hrama su pokriveni rezanom hrastovom oblogom, veoma tankom i s umetnickim slikarskim radom, koji su majstori uradili potpuno besplatno, za godinu i po dana. Jeromonah Antonije prica da se za vreme gradjevinskih
radova krajem 90-ih godina bratija suocila s masovnim ljudskim
grobnicama prakticno na celoj manastirskoj zemlji. Trenutno u obitelji ima 100 zitelja, od kojih su polovina monasi. Razni ljudi, ponekad najneobicnijih sudbina. Mnogo je intelektualaca, posebno iz Pitera. Jedan od shimonaha je u nedavnoj proslosti bio generalni direktor velikog preduzeca u gradu Novorosijsk. A jedan od manastirskih jeromonaha je bivsi narkoman, koji je ocistio svoju dusu od tog teskog greha najdubljim pokajanjem. Pokajanju i veri je prisao kroz stanje klinicke smrti, medicinski provereno. Posle toga, seca se da se sa drugom bio dobro "ufiksao" i odjednom vidi da idu po uzarenom uglju, a napred je plamen - kao u ognjenoj peci. U pozadini tog plamena stoji odvratan zli duh, ukazujuci palcem na druga, govori: "Idi tudaa ti ostani." Vraca mu se osecaj i vidi da mu vrse reanimaciju, potom saznaje da mu je drug umro od prevelike doze. Taj slucaj je tako potresao mladog coveka da je odmah po izlasku iz bolnice otisao u manastir Lekar u obitelji, otac Zosima, prica da slucajevi izlecenja narkomana u manastiru nisu tako cesti kako bismo zeleli. Cela stvar je u tome da su za dobijanje Bozje pomoci potrebni velika zelja i iskreno pokajanje. Roditelji uglavnom na silu ovde dovode narkomane, a oni nemaju nikakvu zelju da odstoje duge manastirske sluzbe i da se mole. S druge strane, manastir se nalazi u samom Alatiru. Cak je i do tog provincijskog gradica dosla zaraza: narkodileri dovoze heroin iz Toljatije, a mesta gde je moguce nabaviti smrtonosne zelje poznata su svim narkomanima mestanima. Bilo je slucajeva kada su ovisnici koji su dolazili u manastir "propadali." Zato se odnedavno odluka o prijemu narkomana u obitelj retko i veoma promisljeno prihvata: samo ako se bolesnik odista pokajao i poverovao. A isceljenjima alkoholicara, po recima oca Zosime, nema broja. S njima je mnogo lakse. Ako su narkomani uglavnom mladi ljudi (medju njima ko stigne do heroina retko dozivi 30 godina), onda su alkoholicari solidna populacija koja je prekoracila granicu 40-ih. Pri cemu medju pijanicama ima veoma mnogo predstavnika stvaralackih profesija: slikara, muzicara, glumaca "Sa pijanicama, kada to nije mucno, mi se 'borimo' do kraja", prica otac Zosima. "Bivalo je slucajeva kada su oni ne samo iskorenjivali tu strast iz sebe, vec i postajali monasi" Bio sam pocastvovan da sa o. Jeronimom porazgovaram tek pred kraj dana. - Bacuska, vi ste dugo vremena ziveli u Svetoj Zemlji. Sada se tamo proliva krv. Da li nam to predocava dolazeca strasna desavanja? - postavio sam svoje prvo pitanje. - Sva sustina danasnjih desavanja u svetu, samim tim i u Palestini, zavrsava se na tome da mnogi zakulisni vladari pokusavaju da zapocnu Treci svetski rat. Za to i traze ispastaoce tudjih grehova - u liku Bin Ladena ili bilo kog drugog. Ali za nas to ne treba da bude vazno. Najvaznije je: Gospod nas jos trpi, voli i ceka nase pokajanje. Ali, avaj Ja cesto putujem po Rusiji. I vidim da narod sve vise i vise pada, duhovno i moralno. Neobuzdanost bezakonja i razvrata. Potpuna nekaznjivost u odnosu na one koje treba surovo kaznjavati. A Bogu se po obicaju obracaju samo pojedinci. - To jest, s jedne strane, hramovi se obnavljaju i grade, a s druge - Obnavljanje hramova jos nije pokazatelj. Pokazatelj je nase duhovno stanje, koje mi projavljujemo i u drustvu, i u svojoj porodici. - A sta je sa prorostvima Svetih Otaca da ce se pred kraj sveta Rusija preporoditi? - Bog moze i da ukine prorostva, zbog bezakonja naroda. Nasa je volja - ili ukinuti njegovo postojanje u svetu ili produziti. Nazalost, danas ponekad dolazi do toga da je svako zauzet svojim regionalnim problemima i da ne pomaze svoga suseda. Saborni um i jedinstvo Crkve sad su vazni kao nikad. I ne treba se povoditi za raznim galamdzijama i histericima Dobivsi blagoslov od oca Jeronima, ujutru sam se pricestio Svetim Hristovim Tajnama. Oprostivsi se sa obitelji, otisao sam. "Kakva je blagodat naokolo", pomislio sam, "u tom tihom, prijatnom gradicu sa sumom i rekom nedaleko. Mora da je ovde leti predivno!" I s tim mislima - kako zadivljujuce! - napustio sam Alatir, koji je u pocetku ostavio na mene tezak utisak. Andrej Viktorovic Polinski |
starac.
Iskreno govoreci, prema glasinama o prozorljivosti ovog ili onog
svestenika uvek sam se odnosio veoma skepticno, zato sto cesto previse
egzaltirani parohijani smatraju zeljeno za realno. Ali sam
pomislio: 'Zasto da ne odem?' I posao sam. I nisam zazalio. Starac, otac
Jeronim, bio je nastojatelj manastira, ne stariji od 60 godina. Znas,
kako sam mu pristupio, tako je on o mom zivotu sve izrekao - ono o cemu
smo mogli znati samo ja i moja supruga." Pojavice se mogucnost,
obavezno poseti Alatir. Tamo se nalazi divna obitelj!"
Ispostavilo se da su 30-ih godina crvenoarmejci provozili ovuda
pravoslavne hriscane - svestenosluzitelje i mirjane sa decom - iz svih
gubernija. Ovde su ih neko vreme zadrzavali, vredjali ih, a zatim
streljali. Svaki pedalj manastirske zemlje je zaliven krvlju. Monasi
svedoce da kada su opojavali mosti Novomucenika, iz njih je izlazilo
divno blagouhanje. Mnogi su dolazili da se poklone mostima, a posednuti
zlim dusima su pritom vikali, bukvalno bivajuci poobarani.