PRAVI   ZIVOT  JE  -  SAMO  ZIVOT  U  VERI

Pre pet godina, tacnije,  2. oktobra 1997. godine Odlukom Svetog Sinoda, nakon pedeset godina teskog vremena, ponovo je poceo da se obnavlja monaski zivot u Trifonov-Pecengskom manastiru – najsevernijem pravoslavnom hramu u Rusiji. Godine 1999-te za namesnika manastira postavljen je iguman Aristarh. Gotovo cetiri pune godine otac Aristarh sluzi  u Polarnom Pojasu.  Mada je, kako se to kaze, sasvim sve jasno, ipak bismo zeleli da saznamo: - postoji li nakakva posebnost u zivotu pravoslavnog coveka na Severu u odnosu na druge regione nase zemlje? Otac  Aristarh  je sluzio  cak i u Srednjoj Aziji.

-         »Poznato je da Sever ima snazan pozitivan uticaj na covekovo srce«, - kaze iguman, - »Zbog  raznih uzroka, covek se ovde, u surovom kraju, pocinje nekako da oseca bolje, cesto i ne shvatajuci da je to tako. Sever, u izvesnom stepenu, formira takve odnose medju ljudima, da oni postaju moralniji.

-         Specificnost pravoslavnog zivota na Kolskoj zemlji sastoji se u tome da je svestenikova rec ovde kud i kamo jaca i mnogo snaznija, nego, naprimer, u centru Rusije. Kada bih ja, naprimer, sluzio u Smoljenskoj eparhiji ili Vjatskoj, Vladimirskoj, mislim da   pastirska rec ne bi imala takav odjek.

-         Verovatno je to  vezano sa tim«, - nastavlja otac Aristarh, - »sto je nase stanovnistvo prevashodno gradsko - a kod njih je nacin razmisljanja sasvim drugaciji. Medjutim, polarena klima, gde nekoliko meseci traje polarna noc - sve to, u odnosu na te okolnosti, utice na izmenjen ritam zivota coveka i tako izmenjen ritam neizostavno dovodi do jacanja coveka na  duhovnom planu. Naprimer, u selima mnogi ljudi cekaju zimu da bi se bavili nekom duhovnom aktivnoscu, jer leti - svu svoju snagu trose  na poljoprivredne radove. Zimi oni mnogo citaju, mnogo se mole... U letnjem periodu severnjaci se razbeze, jer ih tada ceka puno razlicitih poslova. I eto, u tom smislu, polarna noc je predodredjena za jacanje duhovnosti. Narocito smatram, da kod ljudi  povremeno mora da bude perioda sa posebno pojacanim duhvnim zivotom. To je takodje jedna od osobenosti naseg kraja.

-         Ali u celini, ako bih birao onu stranu zivota, koju  svestenik slusa na ispovesti, sto je posebno snazno primetno - kod nasih parohijana, daleko je manje neprijateljstva, strasti, zavisti, koje, naprimer, na jugu prosto izjedaju ljude. A kako mi se cini, to i jeste zasluga naseg surovog kraja, koji tako cudno utice na ljude«.

-         Jasno je da je uloga savremenog svestenika nesto drugacija od one koju su opisivali Ljeskov, Cehov...Kako Vi, oce igumane, vidite ulogu sadasnjeg svestenika?

-         U svakom slucaju on mora da bude covek, koji se po apostolu Pavlu ne utapa u sklop prilika ovog nacina zivota, vec mora da se obnavlja i pravilno prilagodjava. Kako mi se cini, ideal svestenika sastoji se u njegovoj duhovnoj visefunkcionalnosti. To je molitvenik, koji ima realno iskustvo bogoopstenja i koji shvata da, dok stoji pred Prestolom  -  mora da uznese na nebo sve ljude koji iza njega stoje. On je  savrseno duzan da zna sta znaci  snaga saborne molitve za ceo svet., medjutim, pre svega, to je molitvenik koji vec uveliko vlada svojim sopstvenim iskustvom duhovne molitve. To je covek, koji ne sme da zapadne u opasnu i veoma rasprostranjenu bolest kod mnogih svestenika. Naime, to se dogadja kada nakon izvesnog vremena svestenik misli da je  vec postao iskusan u sluzbi, njegova molitva postaje »nabacna«, ustaljena, i, nazalost, automatizovana. Tada sluzba svestenika postaje jednostavno njegov posao  za koji dobija novac. Pitanje pronicanja u dubinu liturgije najcesce se vise i ne postavlja, iako je to za svestenika, po pravoslavnom poimanju  »zreca«, koji prinosi zrtvu za ceo svet –  od  izuzetno velike vaznosti.

-          Zbog toga je,  narocito vazno, prvo - postici molitvenu  srcanost i odvaznost svestenika, kao i predanost  molitvi.

-         Drugo – pastirska briga o dusi covekovoj  sa veoma velikim strpljenjem da se shvate slabosti ljudske,  da se shvati kroz kakav strasan krug   ateizma smo prosli i – da se jos  nismo iscupali iz njega. Pri tome, naravno, neophodna je strogost prema coveku, koja  bezuslovno mora da bude skopcana  sa strogoscu prema samom sebi. Inace bi to bila samo  gluma, licemerstvo – » inace, tvoje reci nece imati nikakvu  snagu, ako ti pozivas da se ne gresi a sam gresis«.

-         Trece – to je dinamika svestenika u savremenim uslovima. Njegova predusretljivost, brza reakcija na zahteve vremena i naroda Bozijeg. Neophodno je uvek biti ispred politicara i kulturnih radnika u shvatanju mnogih i teskih procesa. Ako uzmemo u obzir da  covecanstvo danas prosto ne stize da spozna sta se u poslednje vreme dogadja u Bozijem svetu, mi u najskorije vreme mozemo da ocekujemo sve vecu i vecu  smetenost ljudi, apatiju, gubljenje vere u svoju sopstvenu buducnost, buducnost zemlje, porodice... A, ako svestenici budu crpeli  informacije  iz novina ili sa ekrena televizora, oni ce veoma brzo da pocnu da razmisljaju  isto onako kako razmislja vecina.Tada svestenici prosto nece moci da daju pravi odgovor onima koji im upucuju razna pitaja.

Vreme je danas zaista veoma slozeno i komplikovano. Mislim da covecanstvo nikada  nije zivelo toliko brzo, tako nakazno,  nepristojno i neodgovorno.

-         Oce, Vi nosite ime jednog od sedamdeset apostola – Aristarha. Da li nastojite da budete pravi sledebenik zivota ovog svetitelja?

-         O njegovom zivotu mi je, nazalost, veoma malo  poznato. Moram da priznam da mi je bilo veoma drago kada  mi je prosle godine za vreme hodocasca po Grckoj, u jednom od manastira nastojatelj ispricao da je apostol Aristarh nekad u tim krajevima sirio duhovnost i poducavao ljude i pripremao za zivot u veri. Da, nastojim...Ali, nimalo  manju ulogu u mom zivotu ne igra ravnoapostolski Trifon Pecengski, kao i njegov zavet i njegov zivot s ogromnom prosvetiteljskom revnoscu. Neizmerljivo je koliko sada radimo mi, a koliko su radili ljudi koji su ziveli pre nas: bas apostol Aristarh ili prepodobni Trifon. Naravno, nas rad ni na koji nacin ne moze da se uporedi sa njhovim trudom, zato sto mi imamo velike mogucnosti, nezamislive za to vreme, da putem novina, radioprenosa, televizije, interneta, obavestavamo ljude i sirimo veru u Hrista Spasitelja. Da su  nasi Oci imali takve mogucnosti, mislim da bi razvoj hriscanstva imalo  sasvim drugaciji karakter i druge vremenske okvire.

-         Ocigledno je da je Vasa sadasnja delatnost  suocena sa raznim teskocama. Kako uspevata uz sve teskoce  zivota  da sacuvate svoj unutrasnji mir?

-         »Prvo, ne uspevam uvek«, - kao da je kriv osmehuje se batjuska, - »drugo –  ja savrseno dobro shvatam da,  ako  nesto ne moze da se ucini sada, uz pomoc Boziju, uz pomoc svetitelja, sve ce u svoje vreme doci na svoje mesto. Zato se ja  - niti  uzbudjujem, niti ocajavam. A sto se tice unutrasnjeg mira,  na srecu,  iza mene je veliko  iskustvo samoce,  isposnistva.  Isposnicka praksa nije prosla uzalud – u teskim zivotnim trenucima moramo da se  udubimo u molitvu, i tako - odmah  nalazis i snagu i razumno resenje i nadahnuce.

-         Da li imate ikonu koju najvise volite?

-         Ona stoji u mojoj keliji – ikona svetog proroka Jovana Pretece. Ova ikona ima izuzetnu snagu. Ocigledno ju je slikao ne obican slikar, vec veoma veliki molitvenik. I, verovatno, pred njom se nije molilo  samo jedno pokolenje – pred njom se mnogo, mnogo molilo...

-         Vi imate veliko manasko iskustvo i u mirjanskom svetu i u manastiru. Da li je velika razlika?

-         Znacajna. Monah u manastiru – to je monah »profesionalac«. A medju mirjanima... to je gotovo zabava. Prema svetim Ocima tesko bi bilo i zamisliti da bi monah mogao da zivi medju mirjanima, a da ne shvati  da je to nenormalno. Jasno je,  da ima monaha koji su  po poslusanju poslati medju mirjane. Ali, manastir, sa svojim  uredjenjem, neprekidnim molitvama, strogoscu molitvenog pravila, uz neophodnost  zivota u zajednici, uz  savladjivanje, sputavanje  sopstvene licnosti - bezuslovno doprinosi brzem usponu coveka na duhovnom planu. Za to vreme,   ziveci medju mirjanima,  mozes i da se raznezis i da pogledas televizor i radio da poslusas. I postepeno, postepeno - covek navikava na  jednostavniji zivot  i polako  prestaje da primecuje da je duhovno pao. 

-         Oce, sta je stub monaskog zivota?

-         Asketizam u svim njegovim oblicima koji se odnose na monaski put. Askeza pretpostavlja zivot ispunjen duhovnim vezbama. Ne samo molitva, post i poslusanje, vec i zauzetost celog coveka. Zato - bez askeze, pravih manastira nema. Oni se, u suprotnom, jednostavno pretvaraju u rasadnik poroka. Naprimer, srednjevekovni katolicki manastiri –  nisu znali sta je to askeza. Posledice toga su – poroci prozdrljivosti, pijanstva, razuzdanosti. A ruski manastiri, molitvama svojih svetih osnivaca, uvek su odusevljavali i ocaravali coveka koji dodje sa Zapada - jednostavnoscu zivota, ponekad u vrlo iscrpljujucim uslovima, ali bez ropota, cak s nekom odredjenom veseloscu. Pa - monah ne moze da bude potisten, snuzden. On, naravno, ne moze da bude ni saljivdzija, veseljak, ali, postoji duhovna radost, duhovno veselje... U jakom manastiru ne moze da bude potistenih monaha. Dobro utvrdjen monaski put – to je put koji coveku donosi istinsku  radost u svemu: u pokajanju, u suzama, u velikim naporima... poduhvatima.

-         Ipak, po prirodi Vase delatnosti,  silom razlicitih prilika Vi mnogo vremena morate da provedete izvan zidova manastira. Da li  to utice  na vec utvrdjen nacin Vaseg asketskog zivota?

-         Izlazak izvan  manastirskih zidova veoma zamara. Priznajem, mastam o tome da cu po Bozijioj milosti ipak nekada otici u skit kod  Borisoglebske crkve, da postanem »nastojatelj skita«, ili obican svestenik. To je moja davna zelja. Ako se ponekad nekome ucini da ja sa velikom radoscu savladavam sve te mnogobrojne napore,  ovde, medju mirjanima, to nije tako. Nema nicega sladjeg od molitvenog sjedinjenja. Tako da - dace Bog, da se jos malo potrudim, i  onda - ja, po blagoslovu, odoh u skit.

-         Danas u manastirima ima mnogo problema. Jedan od njih su svakako  – vojnici, koji se sklanjaju  u manastir zbog  neutvrdjenih odnosa u vojsci.

-         Rekao bih, jedan od najvecih problema, - precizira otac Aristarh, -  ali, moji monasi gotovo da i ne reaguju na neprekidni dolazak vojnika, koji prolaze kroz nas zivot. Pa ne mozes ispred njih da zatvoris vrata, posebno zimi. Mladic kuca – vrata zatvorena. Gde to on jos moze da ode? U tundru, gde ga ceka pogibija, propast? Ja licno cesto  izlazim usred noci da otvorim vrata. I veoma saosecam sa njima, smrznutim, utucenim... Stoje ispred vrata u veoma teskom psihickom stanju. To je nas krst. Krst koji postaje sve tezi i tezi. Kada sam primao manastir, bilo je sestoro vojnika,  sada ih ima oko 40. I sve ih treba nahraniti, obuci.. U tome nam vojni vrh   uopste ne pomaze -  niti u novcanim sredstvima niti u namirnicama. Ipak, pomazuci tim mladicima u njihovoj bedi, mi se i sami, preko  njih, spasavamo...

-         Nazalost, malo njih svesno dodju i shvate  do kraja gde se nalaze?

-         Naravno, ne svi. Ali, svi oni...Sada, kod mene u manastiru, posle demobilizacije, ostaju dva borca. Mislim da cu negde u decembru jednog od njih postrici za monaha. On je spreman za to. Ima jos nekoliko mladica za koje monaski zivot ne  predstvlja teskocu.

-         Oce, naprimer, zivi covek izvesno vreme u manastiru, trudi se...A zatim, ne izdrzi i odlazi nazad u mirjane. Kako Vi mislite, sta se to u njemu ipak promeni i sta nosi u sebi, i ako ode iz manastira,  ceo ostali zivot?

-         Pecat manastira nosice ceo zivot.  Neka je to i veoma kratko iskustvo, ono bezuslovno, pravi coveka mudrijim.

-         Postoji li neka najniza granica koju, kad jednom covek  prestupi, vise  ne moze da se digne – da li  takva rana  na dusi  ostaje ceo zivot i  vise nicim ne moze da se isceli?

-         Uz istinu  da je Bogu sve moguce, treba reci, da se sa takvim slucajevima cesto susrecemo.

-         Oce, kakvi su  odnosi manastira sa  inteligencijom?

-         Mogu da kazem da su znacajne licnosti naseg kraja, gotovo svi  na neki nacina vezani za manastir. Bilo da su to pisci, pesnici, umetnici ili kompozitori. Kontakti  u okviru takve  kulturoloske  uloge  manastira veoma je dobronameran, i podrzavaju ga mnogi kulturni radnici. Cesto nas pozivaju na promocije,  izlozbe, prezentacije i sve moguce manifestacije. Dati sve od sebe - kod nas je to velika cast.

-         Vreme je danas tesko, naizvesnost u drzavi, neuredjeni odnosi, tako da - koji god posao da pocnes – sve kao u pesak utone. Sta da radi nasa inetligencija u takvim uslovima?

-         Danasnja inteligencija  ima veliku manu –  zaboravila je da rec »kultura« nastaje od reci »kult«. I  nije problem u etimologiji reci - vec u istoriji. Kako mozes da se bavis kulturom a da pri tome nemas nikakav odnos prema srzi kulture – kultu, istinskoj duhovnosti? To prosto dovodi do jadnih rezultata kako u licnom zivotu umetnika, tako i u njegovom stvaralastvu. Nije slucajno sto sada, u doba  teskog vremena naseg zastoja, gotovo da nema ljudi koji zvuce tako mocno,  koji su sposobni da u toj smutnoj bujici lazne vrednosti  svedoce o Istini. Ipak, ti moskovski intelektualci, koji su prisli Bogu i prihvatili pravila po kojima zivi Crkva i postali  sinovi i kceri Crkve –   upravo su  primer celoj inteligenciji. Pa ipak proces postepenog ulaska u veru tece i kod nas. Ja to primecujem narocito pri susretima sa piscima i novinarima.

-         Jedan uvazeni istoricar je istakao da ne moze da poveruje u iskrenost nekadasnjih clanova i kandidata  Politbiroa  i sekretara CK koji stoje sa svecama u crkvama...

-         »Pristupice covek, i srce je - duboko«. Mi ne znamo dubine srca covekovog. Jedini Gospod zna. Ali, s druge strene, da je to vecinom politicki gest, to je ocigledno i mi se prema tome uglavnom odnosimo kao prema politickom gestu.

-         Oce, kako Vi gledate,  sta danas moze da pomiri ljude razlicitih pogleda: komuniste, demokrate, recju – sve?

-         Nikada se tako snazno ne oseca jedinstvo covecijeg roda i nikada se tako snazno ne dotice srca razjedinjenost medju ljudima - kao posle Pricesca. Da objedini u jednu celinu - to moze samo Crkva preko Njene Tajne, preko Njenog zivotnog uredjenja, preko promene grehovne prirode coveka - dajuci joj sasvim drugi duhovni pogled, preko  duhovnog  pomirenja.

Upravo u Hristu -  nema ni Helena,  ni judeja, ni robova, ni slobodnih. Samo duhovnost moze da   pomiri ljude i da ih sjedini. Samo zivot u veri...

                                                                                         Intervjuisao  Andrej KONJUSANEC

  Prevod   Tankosava Damjanovic

http://www.trifon.ru