ZLA REC NA BLAGI DAN (PRICA NA OSNOVU ISTINITOG DOGADJAJA) Te godine ne bi snega do Bozica. A na Badnji dan otvori se nebo, i iskrenu se sve sto do tada nije padalo. Napadalo, zavejalo, ukrasilo, pa se izvedrilo. Bljesti sve umotano u iskricave koprene. Tada se znao red. Kad ovako zaveje, iz svake ulice po nekoliko ljudi izadje i prave prtinu, a za njima deca malim lopatama razgrcu i tako sve do skole. Ispratismo decu u skolu, pa ajd' na posao. Kazu, najvaznije je da se rasciste putevi. Podelise nas u grupe, svakom dadose lopatu, i ko zna i ko ne zna sa njom da radi. Meni zapade put do crkve. Razgrcem onaj silan sneg, bese visi od metra, a sve se molim Bogu da mi oprosti sto danas, na blagi dan, na svetlo lice Bozica, radim. A opet velim, razgrnucu put, pa ce ljudi moci na Liturgiju da dodju. Sta ces, takvo je bilo vreme, ni da pomislis nisi smeo da kazes da je praznik i da ne treba da se radi. Odmah bi te proglasili za narodnog neprijatelja i izdajnika. Stigoh do crkve, sav se kupam u znoju, ne osecam mraz, pogledam, a porta okicena snegom, granje se navilo, zagrlilo drvece crkvicu, sunce prosijava pa se sve sjaji. Bas se vidi da je praznik kojem se ne samo dusa, nego i nebo raduje. Zazvonise zvona. Skidoh kapu, prekrstih se i rekoh sam sebi: "Ne mozes ceo vek da budes kukavica: cuvaj se da sto ne kazes, zastri prozor da ti ko ne vidi slavsku svecu, pozdravi krisom popa na ulici, ne pominji ni Bozic ni Vaskrs... Postadosmo ko stocica beslovesna, ako sve pozaboravljamo, od koga cemo milost da ocekujemo? Uostalom, moj sam deo posla uradio, dva puta brze nego sto je odredjeno, u Partiji nisam, pa sta mi mogu!" Udjem ti ja u crkvu, a mirise tamjan kao dusa, sakuplja se svet, najvise staraca i starica. Ej, tesko nama, kad nam starost veru cuva. Poce sluzba. Navrle uspomene. Sve se redjaju slike kako je nekada bilo. Nesto mi se skupilo u grlu, 'oce da udavi. Poceh da placem kao dete. Sve mi suze kapaju na brkove. Isplakah se i bi mi lakse. Posle sluzbe samo cujes: "Hristos se rodi! - Vaistinu se rodi!" Izadjem iz crkve radostan i preporodjen. Vratim se na posao, kad bas u centru pred direkcijom sretnem kuma, ide sa poslovodjom. Pridjem mu i onako od srca kazem: "Hristos se rodi!", a kum ce meni na to: "Ako, a sto to pricas meni, idi u Mesnu kancelariju, pa prijavi, da upisu u knjige." I jos poce da vredja Presvetu Bogorodicu i huli na Duha Svetoga. Poslovodja se smeje, a on sve vise. Odakle samo dodjose onolike pogane reci, kao da mu ih je sam necastivi u usta metao. Zaboravio i ko je i sta je, samo da se umili poslovodji i zahvali za kredit koji su mu dali i mesto brigadira. Dade veru za veceru. Okrenu mi se cela varos naopako, gledam kuma, a on se smeje i ide drugima da prica kako me je "sredio". Potrcim za njim, kumim, molim, da ne gresi duse, praznik je, Bozic, greota je tako. Nista on ne slusa, jos mi kaze kako sam zaostao i verski zatucan. Mislim se, kad pre nauci i partijski da govori. Ceo dan sam bio neveseo. Silna me tuga bila pritisla. Dodjem kuci. Zena i decica cekaju za postavljenom trpezom. Upalim svecu, prelomismo cesnicu, mirbozamo se, izljubimo, cestitamo praznik jedni drugima, a meni nikako da se vrati mir. Peku i bride kumove reci, kao da mi je zeravicu u njedra bacio. Prodje praznik, otopise se snegovi, krenu sve svojim starim tokom, samo ja sa kumom ne mogu da govorim. Neki su mislili da je meni krivo sto je kum dobio kredit i zavrsio kucu, prodao zemlju i kupio moderan namestaj i televizor. Nije, Boze sacuvaj, milo mi je sto se sredio, al' od onog zimus, ja da razgovaram s njim ne mogu. Dodje i leto. Mi kopali kukuruz, kad vidim trce neki ljudi. Znam, nije bez nevolje, pitam sta je. Kazu da se kum udavio u reci. "Kako, bre, udavio?" "Udavio. Mi pecali, on zas'o u vodu da razmrsi strunu i odjednom ga nestade. Trazili smo ga dva sata, nema pa nema. Mi idemo u miliciju, a ti ajde u Mesnu kancelariju, da ga upisu." Dodjose mi na um one zle kumove reci od zimus. Kuku, kume, ti se sa svetinjom izrugivao, a sad doslo na tvoju glavu. Nadjosmo ga tek treci dan i sahranismo na brzinu; leto, vrucine, muka ziva... Tako ode kum. Ne prodje ni pola godine, a zena mu se udade, sin ode u Nemacku, a cerka pobeze s nekim muzikantom. Novu kucu, kojom se toliko ponosio, onaj sto ga je kod zene zamenio, prodade, i odselise se. Na Badnji dan sledece godine bese izgrejalo, k'o da je prolece. Odosmo zena i ja na groblje, kao sto je kod nas red i obicaj, da svece nasim upokojenima zapalimo. Svo se groblje svetli, svako dosao da obidje svoje, samo na kumovom grobu ni svece ni jabuke. Sta cu, odem da mu upalim svecu. Kresnem sibicu, prinesem sveci, a ona se gasi. Vetra niotkud, ma ni daska. Probam tako valjda dvajes puta, a ono nece. Pozovem zenu, ne kazujem joj nista, nego samo kazem da ona upali svecu. Nece ni njoj sveca da se upali. Meni se svaka dlacica na telu nakostresila, da mi je kapa bila na glavi, sigurno bi pala, kako mi je kosa posla uvis. Ostavismo svecu neupaljenu. Kad prodje praznik, dadosmo pomen za njegovu dusu. Grob smo redovno obilazili na zadusnice i praznike i palili svece, uvek su gorele sem na Badnji dan, kako onda tako do dana danasnjega. Pa ti sad vidi i razmisli, a ima svedoka koliko 'oces, koji ce da ti potvrde da je sve ovo sto ti pricam ziva istina. Opasna je rec. Nije to vetar, dune pa ode. Misao je to, od Boga ili onoga drugoga, pa kad se izgovori, ona je kao uradjeno delo. Dal' je dobro ili lose, sve zavisi od reci. Dobro treba da se promisli pre nego sto se nesto preko jezika prevali. Kola prevrnuta mozes da povratis na put, ali izgovorenu rec nikako. Dobre reci dobrom vode, a rdjave, vidis i sam. Ako mislis da je ovo samo seljacko praznoverje, kako vi uceni imate obicaj da kazete, a ti probaj da na onom grobu na Badnji dan upalis svecu. Radmila Misev